Хронололошки приказ најважнијих ултиматума које су српски народ и држава добијали од доласка на Балканско полуострво

На основу званичне историографије и релевантних научних података, од

 

доласка Срба на Балканско полуострво у периоду од 518. до 565. године (за вријеме

 

византијских царева Јустина и Јустинијана), а посебно након стварања прве државе

 

српског народа, до данашњих дана, српски народ је готово непрекидно на својим

 

етничким просторима водио тешке и исцрпљујуће ратове против бројних непријатеља

 

за голи опстанак, очување свог идентитета, државе и православне вјере.

 

Као први владар код балканских Срба, помиње се Вишеслав негдје око 780.

 

године који је владао Рашком области. Међутим, прву организованију и чвршћу српску

 

државу створио је његов унук Властимир у периоду од 840. до 850. године. Властимир

 

је након трогодишњег рата с Бугарима, које је поразио иако су у то вријеме у сваком

 

погледу били надмоћнији, повезао више српских племенских јединица у чврсту

 

државну организацију (Рашка, Косово, Требињска-Травунијска област и Невесиње)

 

и себе је прогласио за кнеза. Тако је кнез Властимир створио прву српску државну

 

територију са свим елементима државности како би се то данас рекло.

 

После његове смрти Рашком (Србијом) су владали његови синови Будимир,

 

Стојимир и Гојеник, који су очеву земљу разделили међусобом. Будимир је уживао

 

највећи углед и њега је наследио његов син. После смрти Будимира, у Србију се вратио

 

избегли Петар Гојниковић који је свргнуо са власти Будимировог сина, учврстио

 

се на власти и владао Србијом око 30. година. Петар Гојниковић се спријатељио са

 

бугарским царем Симеоном, највећим владарем кога је икада имала Бугарска. Симеон

 

је имао намјеру да сруши и замјени Византисјко царство па се крунисао за цара

 

Бугара 918. године и створио бугарску патријаршију. На превару је усмртио Петра

 

Гојниковића и Србију подредио Бугарском царству. Тако је Србија постала вазална

 

држава Бугарске.

 

Од Бугарског вазалства Србију (Рашку) је 931. године ослободио Часлав

 

Клонимировић уз помоћ византијског цара Константина Порфирогенита. Часлав

 

Клонимировић је поново проширио власт на Зету, Хум и још неке земље. Рашка је

 

под Чаславом постала централна и водећа област српских земаља. Часлав је око 956.

 

године дошао у сукоб са Мађарима, који су покушали да заузму делове његове државе

 

и у окршају са њима погинуо. Његова држава није могла да се одржи ради насртаја

 

многих сусједа и посебно тежњи појединих племена за самосталним племенским

 

животом у својим малим областима, што је чини се трајна карактеристика српског

 

народа до данашњих дана. Тако је у другој половини 10. вијека Рашка (Србија)

 

принудно ушла у састав Самуиловог (Македонско царство). Након пропасти

 

Македонског царства 1018. године, Византија постаје владајућа сила на Балканском

 

полуострву. Тада византијски цар Василије II постаје врховни господар свих Јужних

 

Словена, сем Словенаца, када су и Хрвати и Неретљани признали византијску врховну

 

1

 

власт. Србија (Рашка) је тада била изложена пустошењима, Нормана, Мађара, Крсташа

 

и Византинаца.

 

У борби против византијске власти главну улогу је преузела Зета. Зетски

 

жупан, Војислав тешко је поразио Византинце и изборио независност Зете. Његов

 

син Михаило је ујединио Зету и Рашку, учврстио централну власт, и од римског папе

 

добио краљевску титулу 1077. год, уз услов да се дистанцира од Византије и прихвати

 

западни обред (католичанство). Византија је настојала да Михаилову државу ослаби,

 

подривајући је изнутра и придобијајући на своју страну поједине српске великаше.

 

Након смрти Михајлова сина, Бодина (1081. – 1101.) Византија је искористила

 

унутрашње борбе око престола српских великаша и успјела да сруши Зету.

 

Борба за формирање српске државе наставила се кроз сукобе за превласт између

 

Рашке и Зете. Ти сукоби завршили су се у корист Рашке, половином 12. века. Српске

 

земље (Рашку, Зету, Хум, део Јадранске обале и још неке области) ујединио је велики

 

жупан Стефан Немања, који је владао од 1166. до 1196. – родоначелник династије

 

Немањића. Тај период је био златно доба српске историје.

 

Стефан Немања је мудро државнички радио на сређивању унутрашњих

 

прилика у Србији сарађујући са Црквом као гливним ослонцем државе. Заједно са

 

Православном црквом енергично се обрачунао са богумилским покретом који је

 

ухватио широке размере у Србији, протјерао је Богумиле и обезбедио независност

 

Да би окончао конфликте и ратове са Византијом велики жупан Стефан Немања

 

је власт предао другорођеном сину Стефану, а он се замонашио и отишао у Свету

 

Гору, где се придружио најмлађем сину Сави. Његов син Стефан Немања владао је

 

Србијом од 1196. до 1227. године. Да би заштитио Српски народ и државу, преобраћа

 

се и повезује са западњацима и мијења православну вјеру. Од папе добија круну 1217.

 

године и проглашава се за краља Србије. “На тај начин је Стефан, како би рекли

 

неки данашњи политичари „Србију увео у Европу“. Зато је добио признање ондашње

 

међународне заједнице”

 

брат Сава вратио се у Србију. Сава је у Никеји издејствовао аутокефалност српске

 

православне цркве и постао први њен архиепископ. Он је вратио брата Стефана у

 

православље и по други пут га крунисао у цркви Христа Спаса у Жичи. Увидјевши

 

опасност, која је српском народу и његовој држави пријетила од Западњака, “Сава се

 

посветио српском народу и непрестано проповједао о „кукољу зловјера“, „тешким

 

вуцима“, и „људима који говоре развраћено“. Сава је тако прегалашким радом у народу

 

успјео да у православље врати све колебљивце уз њихово покајање.

 

„Оно што се догађало у то време је, на неки начин, праслика онога што ће се,

 

изгледа у свим генерацијама догађати нашим прецима. Оно што су чинили Немањина

 

три сина (Вукан, Стефан и Сава) чини ће сви синови српски до дана данашњег.

 

1

 

. Ради тога и сукоба између Стефана и Вукана, најмлађи

 

Драгослав Бокан, Косово је срце Србије,” Политика”, Београд 2008., стр.11.

 

2

 

Вукан је увређен што му (као прворођеном) није припао престо – са

 

непријатељима склапао савезе не би ли оборио рођеног брата са власти.

 

Стефан је чак мењао веру због државних разлога.

 

Само је Свети Сава имао визију за сва времена. Он је знао да ништа важно није

 

тек тако поклоњено човеку. Знао је да свако од нас све сам мора да створи и

 

заслужи. “

 

“Православље је захваљујући Сави коначно постало државна вера немањићке

 

Србије. Сава је као Светогорски латинофоб учинио са своје стране све да спречи и

 

ослаби утицај католичанства. Преко свештенства Сава је дизао и општи културни ниво

 

целог народа настојећи да у њему развије људске врлине и смисао за грађанске

 

дужности. Српску државну мисао немањићке династије створио је физички Немања, а

 

интелектуално Сава… Верско јединство било је у то време једино делујући амалгаман

 

и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.”

 

“Од говора Светога Саве на сабору у Жичи, ми Срби изгледа увек изнова

 

проживљавамо ту исту (изгледа вечну) драму, а наши животи постају јуначка авантура

 

одбране наше земаљске и небеске отаџбине.“

 

После краља Стефана Немање Првовенчаног на власти у Србији ређали су се

 

његови потомци: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин, Стефан Дечански,

 

његов син Душан и Душанов син Урош – нејаки.

 

Душан, назван силни је од Србије створио царевину, а српску цркву подигао

 

на ранг Патријаршије. Као цара Срба, Грка, Бугара, Арбанаса и приморских земаља

 

(званични назив његове титуле) крунисао га је у Скопљу на Васкрс 1346. године први

 

српски Патријарх Јоаникије и Трновски Патријарх Симеон. Након Душанове смрти

 

1355. године Србијом је владао његов син Урош нејаки до 1371. године када је умро

 

под мистериозним околностима.

 

Тако је престало да постоји српско царство а тиме и Немањичка држава.

 

Унутрашњи расколи и борбе за превласт великаша у потпуности су ослабиле српску

 

државу, што су искористили Турци Османлије и прво на Марици 1371. године, а затим

 

на Косову пољу, 1389. године поразили српску војску и Србију подредили својој

 

империји.

 

Србија је тако пала у 500. годишње ропство под Турке чиме је пресјечен и

 

зауставњен њен спектакуларни развој и напредак.

 

Српски народ, међутим, ни у ропству није клонуо духом. Уз помоћ своје цркве

 

борио се на културном и духовном плану за очување свога идентитета и вјере.

 

2

 

3

 

4

 

2 Драгослав Бокан, Косово је срце Србије, Београд 2008., страна 12

 

Владимир Ћоровић , Историја Срба, ОКТОИХ, НОВА КЊИГА…Подгорица, 2005.стр. 171.

 

Драгослав Бокан, Косово је срце Србије, Београд 2008., страна 12

 

3

 

Једно вријеме је одржавао и своју државност захваљујући мудрој и

 

дипломатској активности првенствено кнегиње Милице и сина деспота Стефана

 

Лазаревића. Он је стварио српску деспотовину која се преко деспота Вука Бранковића

 

одржавала све до дефинитивног пада Смедерева 1495.године под Турке. Након тога,

 

деспотовина се виолентношћ српског народа, а уз помоћ угарских владара (мађарских)

 

„преселила“ на територију Срема, Бачке, Барање и дијелове тадашње територе

 

Угарске, где је под водством најприје, прослављеног и чувеног војсковође деспота

 

Вука Бранковића („Змај огњени вук“), Јакшића,“последњег српског цара“ Јована

 

Ненада (Црног) и других српских државника и војсковођа, одиграла пресудну улогу

 

у даљем спречавању турског продора у Европу.

 

И на територији под туском управом, одметао се у хајдуке као вид герилске

 

борбе, дизао непрестане буне и устанке (Први српски устанак 1804. године под

 

Карађорђем, Други српски устанак под Милошем Обреновићем 1915.године), водио

 

ратове против Турске империје од 1875. – 1878. године, селио се са прадједовских

 

огњишта због свирепих зулума (три познате селидбе са Косова предвођене српским

 

патријарсима), да би се 1912. године након Балканских ратова дефинитивно ослободио

 

од турског ропства. Србија, као и Црна Гора обнавиле су своју државност и постале

 

краљевине.

 

Након Првог свјетског рата ствара се заједничка држава са Хрватима и

 

Словенцима: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), у коју само

 

Србија и Црна Гора уносе своју државност. То је можда највећа политичка заблуда и

 

грешка српског народа што су потврдили догађаји 1941.-1945.године и посебно 1991.-

 

1992.године када се та држава дефинитивно у крви распала.

 

Стварање заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, престала

 

је да постоји, славом овјенчана и широм свијета прослављена српска војска. Створена

 

је “нова заједничка војска“, која је у свом саставу имала скоро половину бивших

 

аустоугарских часника (официра) – Хрвата и Словенаца – дотадашњих непријатеља

 

и љутих противника Срба. У ту војску је ушло 2.500 таквих официра (Хрвата и

 

Словенаца), које је краљ Александар Карађорђевић наградио чиновима вишим од оних

 

које су имали у аустроугарској војсци, да би на тај начин били што лојалнији новој

 

држави. Том приликом у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца примљен је и

 

злогласни Славко Кватерник који је у Аустроугарској војсци имао чин потпуковника.

 

Краљ Александар га одмах унапређује у чин пуковника. Неколико мјесеци од када

 

је обукао унформу пуковника Краљевине СХС, почео је јвно да испољава хрватски

 

национализам и сепаратизам. Ради тога је у 43. години живота 1921. пензионисан.

 

Након тога прилази Анти Павелићу, улази у Хрватску странку права и у редове

 

усташког покрета. Као замјеник Анте Павелића 10. априла 1941. године преко радио

 

Загреба је прогласио Независну Државу Хрватску. Стрељан је 13. јула 1947. У Загребу

 

због монструозних злочина које је починио према Србима у току Другог свјетског рата.

 

Интересантно је да је молбу за пријем у новостворену војску Краљевине СХС поднио

 

и легендарни маршал аустроугарске војске Светозар Боројевић, иначе Србин са Баније.

 

Његова молба је одбијена.

 

4

 

Елитни и прослављени српски официри и генерали масовно су пензионисани

 

да би се направило мјесто за те нове официре (часнике). “Српски официри и генерали

 

били су у правом смислу те ријечи елита српског народа. Наиме, деведесетдевет

 

посто српских официра и генерала били су грађанског поријекла, мада је у то вријеме

 

у Србији сељачко становништво чинило осамдесетпет посто. Уз то, су сви српски

 

официри и генерали били школовани са завршеном вишом и нижом школом Војне

 

академије и Генералштабном припремом (4+2+2 године). Официри Хрвати и Словенци

 

су већином имали само трупне кадетске школе које су трајале двије године. “

 

У историји није забиљежен такав случај стварања војске од непријатељски

 

супростављених страна у току рата. Мировном Конференцијом у Паризу (Повељом те

 

конференције) био је забрањен пријем у службу официра из земаља непријатељских

 

војски поражених у Првом свијетском рату. Краљ Александар Карађорђевић је то, не

 

само прекршио, него и наградио дојучерашње непријатељске официре. Велики број

 

српских елитних официра у том периоду извршио је самоубиство. Према изворима које

 

је педантно прикупио пуковник Трипо Вучинић: “„…у српској војсци је од 1914. до

 

1918. године погинуло 98 Хрвата и 93 Словенца који су били добровољци.

 

Хрватски официри који су били награђени „враћају“ издајом 10.априла

 

1941.године. Умјесто да бране Југославију којој су се заклели на вјерност, они бјеже у

 

Хрватску и стављају се на располагање др Анти Павелићу и понову полажу заклетву

 

вјерности Независној Држави Хрватској. Том приликом у воску НДХ (усташе и

 

домобрани) пребјегло је: „31 генерал, 220 пуковника, 240 потпуковника, 250 мајора,

 

1.015 капетана, 417 поручника, и.т.д. Укупно је пребјегло 3.300 генерала, официра и

 

подофицира Хрвата“.

 

Иста ситуација поновила се 1945.године као и 1990./1991.године.

 

Обнављањем Југославије 1945.године и прихватањем комунистичке

 

идеологије додатно је нанесена штета српском народу. Поред физичког страдања

 

и губљења својих етничких територија, српски народ је доживио и својеврсни

 

духовни геноцид. „Српски народ који је у Другом свјетском рату поднио највећи

 

терет ослободилачке борбе против фашистичког окупатора и усташа, послије рата

 

је био потпуно национално дезорјентисан и разбијен. Прихватањем комунистичке

 

идеологије, Срби су били принуђени да забораве своју прошлост, одрекну се славних

 

страница своје историје, постиде својих побједа на Церу и Колубари, Косовског

 

завјета и Светосавља. Српска прошлост од Светога Саве, кнеза Лазара до модерних

 

српских кнежева, краљева и војвода, проглашавана је национализмом, поповштином

 

и унитаризмом.”

 

Ђорђе Станић, Српско ратно добровољаштво (1804.-1918.) имало је

 

и мултиетничку димензију, „Добровољачки гласник“, број 25, 2005., страна 8-9

 

Трипо Вучинић, Сведок два рата, Београд 2007., страна 16 и 17

 

Ђорђе Станић, Српско ратно добровољаштво (1804.-1918.) имало је

 

и мултиетничку димензију, „Добровољачки гласник“, број 25, 2005., страна 9

 

8 Драгослав Бокан, Косово је срце Србије, Београд 2008., страна 26

 

5

 

6

 

7

 

8

 

Чак су чињени и покушаји да се потпуно затру наши корјени

 

5

 

и индентитет. Створене су нове нације (Црногорска, Муслиманска – Бошњачка,

 

Македонска) које ће живјети од мржње према Србима као хегемонистима.

 

Послије Другог свјетског рата у Југословенску армију (ЈА) је примљено 2.000

 

официра, генерала – домобрана и усташа. Међу њима су били бивши аустроугарски и

 

НДХ часници (официри), који су у НДХ имали високе положаје у војсци. Тако су у ЈА

 

(ЈНА) примљени В. Клишанић – начелник штаба дивизије у НДХ; П. Томац, И. Божић,

 

Ф. Пирц – команданти корпуса у НДХ, и други.

 

“Пред грађански рат 1990./1991.године у ЈНА је било око 17.000 (31%) официра

 

Хрвата и Словенаца. Од тога су, готово сви (99,2%), прешли у војску Хрватске и војску

 

Словеније. У ЈНА је остало само неколико Хрвата и Словенаца углавном они чије су

 

жене биле Српкиње или су у Србији или Црној Гори имали некретнине.”

 

Дефинитивним распадом Југославије највише је оштећен био српски народ чије

 

последице још увијек осијећа.

 

Данас је Република Србија поново самостална држава са још недефинисаним

 

државним границама ван које живи преко три милиона Срба. Из бивше републике

 

СФРЈ, Хрватске, протјерано je око двестапедестехиљада Срба а са Космета око

 

двестахиљада Срба. Међународна заједница до данас није предузела адекватне мјере

 

да се тај злочин против човјечности и његови виновници процесуирају и казне, чиме је

 

међународно-правно озакоњено највеће етничко чишћење столећа.

 

Ултиматуми које је кроз своју историју добијао српски народ, по правилу од

 

најмоћнијих војничких сила на свијету (свјетских империја), и борбе које је са њима

 

водио, егзактно показују његово епско жртвовање за голи живот, слободу, отаџбину и

 

православну вјеру.

 

9

 

Ултиматум византијског цара Констатина Мономоха зетском кнезу Војиславу

 

Византијски Цар Константин Мономох даје на знање зетском кнезу Воиславу

 

следеће:

 

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин

 

Мономох, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете,

 

посланика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ

 

за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те

 

непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

 

Ђорђе Станић, Српско ратно добровољаштво (1804.-1918.) имало је

 

и мултиетничку димензију, „Добровољачки гласник“, број 25, 2005., страна 9

 

6

 

Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде“.

 

Одговор Кнеза Воислава

 

„Велика је војска Византије а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а

 

свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена.

 

И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

 

Господи помилуј“

 

У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Воислав 1042.

 

године извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што

 

су Византици (Грци) опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли

 

на кланце око Сутормана посједнуте од Зећана. “По писању Грка Кедрена, Срби су

 

осули на Византинце камење, стене и стреле са својих положаја, а ови су, не могући да

 

употребе своје оружје гледали само да изнесу живу главу.

 

Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која

 

је по грчким извјештајима изгубила седам високих војсковођа и око 40.000 војника.

 

Зећани су их гонили све до ријеке Дрима“.

 

10

 

11

 

Ултиматум бугарског цара Михајла (Шишмана) Краљу Стефану 1330. године

 

Ултиматум сличног садржаја, који у оригиналу није сачуван, упутио је и

 

бугарски цар Михајло (заједно са Византинцима) српском краљу Стефану Немањићу

 

– Дечанском. Краљ Стефан је у чувеној битци код Велбужда 28. јуна 1330. године

 

до ногу потукао бугарску војску. У тој бици посебо се истакао тада млади краљ

 

Душан, који је касније постао цар Срба, Грка, Арбанаса и Приморских земаља. Тада је

 

погинуо у бијегу и сам бугарски цар Михајло. Том побједом Србија је себи обезбједила

 

посјед Македоније и несметани излаз на Егејско море. Србија је након те побједе

 

постала најмоћнија сила на Балкану, а Бугарска се више није оправила и никад послије

 

тога није била царевина. “Свијест о тој важној побједи одржала се у народној поезији

 

до XIX вијека. Тако се у пјесми из Вукове збирке: „Бан Милутин и Дука Херцеговац“

 

пјева о погибији бугарског цара Михајла и о томе како је краљ Стефан сјео „у земљу

 

Бугарију“ и умирио „земљу Бугарију“. У Босни је у Зборнику Б. Петрановића (III)

 

забиљежена и друга пјесма о „Цару Душану и краљу Михајлу“. У историјском погледу,

 

по свом значају и по својим последицама, победа над „Бугарима и Византинцима

 

Славко Алексић, Лист „Гусле“ бр. 7 од 18. маја 2000., страна 8

 

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005., страна 135

 

7

 

представља један од најзначајнијих датума у нашој прошлости средњег вијека“.

 

12

 

Ултиматум млетачког дужда Фронћеска Жупи Грбљанској

 

Млетачки дужд Фронћеско шаље ултиматум у Жупу Грбљанску како би народ

 

довели у покорност, истичући:

 

„Сваки непокорни има кривац да буде. Има да буде прикован на галије до скончања

 

или да се томе има одсјећи десна рука или избости оба ока. Овако како је записано

 

биће пресуђено. Кристу амен“.

 

Одговор Жупског Главара, Вукојле дужду:

 

„Ја препокорни и препонизни старац Вукојле, замољевам и љубим нашег

 

господина за милост, за свој пук (народ) да их под бич не тураш. Али ако се са овим не

 

слажеш, не остаје друго него да разбудимо срца наша и гробове предака наших што су

 

нам ама нестали да је часније извојевано него измољено, и ето нас вама на биљегу, ко

 

један, па да је фалај Богу када друге није“.

 

13

 

Ултиматум Цара Османлијског Мурата Кнезу Лазау 1389 Године

 

Преносимо га како је то забиљежила наша епска народна поезија у стиху:

 

I

 

Цар Мурате у Косово паде;

 

Како паде, ситну књигу пише,

 

те је шаље ка крушевцу граду,

 

на кољено српском кнез-Лазару:

 

„Ој Лазаре, од Србије главо,

 

нит’ је било, нити може бити:

 

једна земља, а два господара,

 

једна раја, два харача даје,

 

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005., страна 216 и 217

 

Славко Алексић, лист „Гусле“ бр. 7 од 18 маја 2000., страна 9

 

8

 

царовати оба не можемо,

 

већ ми пошљи кључе и хараче,

 

златне кључе од својих градова,

 

и хараче од седам година;

 

ако ли ми то послати нећеш,

 

а ти хајде у поље Косово

 

да сабљама земљу дијелимо!“

 

Кад Лазару ситна књига додје,

 

књигу гледа, грозне сузе рони.

 

II

 

Да је коме послушати било,

 

Како љуто Кнеже проклињаше:

 

„Ко је Србин и српскога рода

 

И од Српске крви и кољена,

 

А не дошао у бој на Косово

 

Не имао од срца порода,

 

Ни мушкога ни дјевојачкога

 

Од руке му ништа не родило:

 

Рујно вино, ни пшеница бела!

 

Рђом капом док му је кољена.“

 

III

 

„Мили боже, што ћу и како ћу?

 

Коме ћу се приволети царству:

 

да или ћу царству небескоме,

 

да или ћу царству земаљскоме?

 

9

 

Ако ћу се приволети царству,

 

приволети царству земаљскоме,

 

земаљско је за малено царство,

 

а небеско увек и довека“.

 

Цар воледе царству небескоме,

 

а неголи царству земаљскоме

 

и погибе српски кнез Лазаре,

 

и његова сва изгибе војска,

 

седамдесет и седам иљада:

 

све је свето и честито било

 

и миломе богу приступачно!“

 

14

 

О феномену Косова у српству, косовском завјету, видовданској етици и самом

 

Косовском боју, писали су са научног, историјског, религијског и филозофског аспекта

 

бројини наши и страни аутори свјетског угледа и гласа.

 

Већина од њих феномен Косова настојала је анализирати објективно и најчешће као

 

универзалну појаву, која је значајна не само за српски народ, него и шире за укупну

 

хришћанску цивилизацију и културу Европе.

 

Међутим, неки аутори, међу којима нажалост, и припадници српског народа, нијесу

 

разумјели или нијесу хтјели да дубље сагледају суштину и трајну универзалну

 

врједност феномена Косова у српству (Косовког завјета и видовданске етике). Они су

 

овој појави прилазили прагматично и крајње упрошћено као једном од историјских

 

догађаја који имају пролазну врједност. А неки су злонамјерно, тенденциозно и

 

потцјенивачки Косовски феномен сматрали обичним митом, упроштено га сводећи

 

на Косовску битку 1389. Они сматрају да је косовска трагедија, погибија свјета

 

Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд 1954., стр 96,

 

105 и 107

 

10

 

свијета младости и српског племства 1389, прерасла у митоманију смрти, односно

 

да су Срби једини народ на свјету који слави свој пораз и масовно изгинуће. Оваква

 

тумачења која су доминирала за вријеме комунистичке власти имају, поред осталог,

 

злонамјерне политичке и идеолошке циљеве да би се обезвриједила окосница српске

 

националне партиотске свјести, и оно што је вијековима српска национална светиња.

 

Након трагичних искустава, које смо доживили последњих двадесет и нешто година,

 

за жаљење је да таквих и сличних тумачења има и данас код не малог броја српских

 

интелектуалаца и политичара. Реномирани интелектуалац, врсни новинар и уредник

 

Милорад Вучелић се поводом тога с правом пита: „Одакле та потреба српским

 

модерним политичарима да се упорно спрдају са небеском Србијом и Лазаревим

 

избором. Ко их то и гдје научи! Нема школе и куће у којој се то могло научити. Школа

 

стварно није магаре, како би рекли у Херцеговини, а важи подједнако и за Топлицу и за

 

Шумадију и за било који део српства. Актуелно схватање реалности и стварности које

 

демонстирају наши политичари је афирмација раинског подчињавања и стога је више

 

него отужно, када се они питају шта је у главама оних којима је слободарство највиша

 

вриједност“

 

Косово је двјеста година прије косовске битке 1389 било не само наша духовна

 

колјевка, него колјевка и срце српске државности. Пуна два вијека Немањићи су на

 

Космету имали преко десет престоних (предстолничких) мјеста (Призрен, Приштина,

 

Пећ…) што је више него у било ком дијелу Србије и српских земаља после Косовске

 

битке 1389.

 

Много прије косовске битке на косову је била већина српских културно историјских

 

споменика који представљају бисере српског градитељства, умјетности и културе.

 

Данас су неки од њих заштићени од УНЕСК-а као свјетске вриједности и уврштене су

 

у свјетску баштину културе (Пећка патријаршија, Високи Дечани, цркве: Богородица

 

Љелишка и Грачаница). У повељи која се налази у Високим Дечанима, („Дечанска

 

повеља“) пише да је у 14. вијеку на Косову живило 98 одсто српског православног

 

становништва.

 

Када је у питању сама Косовска битка 1389, погибија кнеза Лазара и већине елитне

 

српске војске, српски народ предвођен својим православном црквом као трајним

 

ослонцем је од почетка Лазарево жртвовање схватао као својеврсно жртвовање за

 

Божију правду, православну вјеру, слободу и част народа и отаџбине и као примјер

 

15

 

Милорад Вучелић, „Печат“ ( Лист слободне Србије), бр.267. 10.мај.2013; стр, 25

 

11

 

како се ваља жртвовати за те идеале. Све до данашњих дана то је усмено, писмено,

 

а нарочито преко епске поезије и гусала преношено и усађивано у свијест и психу

 

свим генерацијама Срба као Косовски завјет и Видовданска етика. Преношено је са

 

кољена на кољено Лазарево приклањање „Царству небескоме“, његова чувена клетва и

 

витешка етика жртвовања за узвишене идеале своје вјере слободе и части народа ( „за

 

крст часни и слободу златну“). Током историје та су схватања и примјери косовских

 

јунака (Милош Обилић и други) дубоко ушла у свијест и душу сваког национално и

 

духовно освјештеног Србина као трајни етички и витешки постулати. Тим примјером

 

вјековима су се напајали наши нараштаји што је и доприњело да српски народ опстане

 

кроз своју бурну историју и да у правом смислу те ријечи, постане историјски народ.

 

Косовски завјет и видовданска етика су тако постали својеврсно јеванђеље српског

 

народа. Двије године послије косовске битке српска православна црква је прогласила

 

кнеза Лазара за свеца. Жртвовање кнеза Лазара за Божију правду, хришћанску вјеру и

 

част свога народа у историји хришћанске цивилизације остаће као јединствен примјер

 

духовне побједе хришћанске цивилизације. Ради тога многи косовску битку третирају

 

као судбоносну Армагедон битку (откровење Јованово 16-18, Библија) и упоређују је

 

са битком у Термопилском кланцу (480. године прије нове ере), битком код Поатиеја

 

(732 године) и Куликовским пољем 1380.

 

Наша народна епска поезија, без премца у свјету, је на префињен и симболичан

 

начин опјевала косовску трагедију (Косовски циклус епских пјесама-„Косовијада“) и

 

преселила је у легенду.

 

„Илијада је значајна по свом широком епском оквиру, по љепоти описа, грандиозности

 

и херојству јунака који су личили боговима или су сами богови, али је њен основни

 

мотив отимачина, уврјеђено самољубље, подлост и преваре

 

Док су у нашем епском косовском циклусу основни мотиви свјесно жртвовање за

 

идеале хришћанске божије правде, слободе и витешког људског достојанства.

 

Многи блистави умови свјета: Гете, браћа Грим, Герхард Геземан и многи други

 

научници, књижевници, историчари и филозифи, дивили су се и диве љепоти и

 

универзалним етичким порукама, витешком кодексу људског живљења, жртвовања за

 

узвишене идеале, подношења мука у ропству и преживљавању српског народа у скоро

 

немогућим условима за живот што је садржано у нашој епској поезији која се пјева уз

 

16

 

.

 

Владимир Ћоровић, Историја Срба, ОКТОИХ Подгорица, 2005, стр.301

 

12

 

Владимир Ћоровић, као Косовски завјет наводи следеће речи кнеза честитога:

 

“Боље нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби

 

примити смрт од маља, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо

 

живјели за свијет (на свијету) стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг

 

страдалнички, да поживимо вечно на небесима”

 

А славни косовски витезови су му одговорили, као и безброј пута касније многи

 

српски јунаци приликом одбране своје вјере, државе и слобде, следеће: “Нећемо

 

штедети наше животе, ако треба умрећемо за отачество наше. Принесимо себе

 

Богу као живу жртву…. Не поштедимо живот наш, да живописан образац послије

 

овога будемо другима”.

 

Koсовски завјет и уопште косовски феномен у српству, без обзира на разна објашњења

 

и претензије појединих аутора да ове феномене апсолвирају они и даље остају нека

 

врста мистичне тајне увијене у енегму. Они су истовремено опомена свима који силом

 

оружја покушавају наметнути другима своје вриједности, начин живота и вјеровања.

 

17

 

18

 

Турски Ултиматум Црној Гори у XVIII вијеку

 

„Ја султан Мустафа Емир, брат сунца и рођак Мјесеца, служитељ области

 

најславнијих странах и градовах. Ја султан син султанов, хакан син хаканов, син

 

султана Ахметхана.

 

Ја шах и овладатељ од два дијела свијет а и од два мора, молећи се великом алаху, како

 

данас тако и у будуће завазда кажем: будући да су Черногорци и Брђани преступили

 

испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљску, заповједам: Нека им три паше

 

од три вијалета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни

 

трага не остане.“

 

Одговор на султанов ултиматум

 

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове

 

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша

 

земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него

 

вазда од пантивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује.

 

Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

 

Ћоровић Владимир: „Историја Срба“ ОКТОИХ, Подгорица, 2005. год., стр. 301.

 

Ћоровић Владимир: „Историја Срба“ ОКТОИХ, Подгорица, 2005. год., стр. 301.

 

13

 

И више од нас писања нема.

 

Чекамо вас са мачем у руци.“

 

19

 

Ултиматум Аустро-Угарске Србији 1914. године

 

Ултиматум Аустро-Угарске Срибији упућен је 23.јула 1914.године, а као повод

 

искоришћен је сарајевски атентат.

 

Од Српске владе је тражено:

 

„1) Да се забрани свако писање штампе које има антиаустријски карактер.

 

2) Да се растури Народна одбрана и друга слична удружења.

 

3) Да се из школске наставе избаци сва пропаганда против Аустро-Угарске

 

4) Да се отпусте из војске и администрације сви који су се бавили пропагандом против

 

Аустро-Угарске.

 

5) Да се прихвати сарадња органа царске и краљевске владе у сузбијању субверзивног

 

покрета управљених против Аустро-Угарске.

 

6) Да се предузме судска истрага против учесника у сарајевском атентату и да органи

 

царске и краљевске владе учествују у тој истрази.

 

7) Да се хитно ухапси мајор Воја Танкосић и чиновник Милан Цигановић који су

 

сукривци за сарајевски атентат.

 

8) Да се спречи недозвољена трговина оружјем преко границе и да се строго казне

 

чиновници граничне службе који су помагали сарајевске атентаторе.

 

9) Да Српска влада да објашњење о говорима српских високих чиновника који су после

 

сарајевског атентата заузели непријатељски став према Аустро-Угарској да царска и

 

краљевска влада буду обавештене о извршењу наведених мера.“

 

20

 

Ултиматумом је српској влади остављен рок од 48 часова да прихвати

 

аустроугарске захтјеве без резерве.

 

Славко Алексић, Лист „Гусле“ бр. 7 од 18. маја 2000., страна 9 и 10

 

Мала енциклопедија просвете, књига 2, Просвета, Београд, 1968., страна 754

 

14

 

Тачно послије 48 часова 25. јула 1914. године у 6 часова поподне Никола Пашић је

 

предао одговор у коме је српска влада прихватила готово све захтева са извјесним

 

оградама у тачци 5. и одбијајући тачку 6., јер би њено извршење значило повреду

 

Устава и закона о кривичном поступку. Ултиматум је у ствари био неприхватљив у

 

цјелини за једну суверену државу.

 

Аустро Угарска наравно, није била задовољна одговором српске Владе и

 

објавила је рат Србији.

 

„Србија је у Првом свјетском рату била на страни савезничких сила и дала

 

огроман допринос за његов успешан завршеак, нарочито при пробијању Солунског

 

фронта. Побједа Србије у I свјетском рату и претходно вођеним Балканским ратовима

 

имала је и своју страшну цијену. Србија је том приликом изгубила 1.511.415 људи. То

 

је трећина становништва по попису из 1914.године. А од 852.000 мобилисаних војника,

 

живот је изгубило њих 402.435. Послије рата у Србији је било 500.000 ратне сирочари.

 

Године 1918. установљено је да су ратна разарања и аустро-угарска и Бугарска

 

пљачкања у Србији произвела укупну штету од око 6 милијарди тадашњих златних

 

франова.“

 

21

 

Уцјене (ултиматум) Хитлера, приступање Југославије Тројном пакту и пуч од 27.

 

марта 1941. године

 

У марту 1941. године Југославија је под пријетњом наилазеће катастрофе

 

приступила „Тројном пакту“ закључен између фашистичке Немачке, Италије и

 

империјалистичког Јапана 27.9.1940.године у Берлину.

 

Само два дана касније 27.марта 1941. године избиле су жестоке уличне

 

демонстрације народа широм градова и села у Србији под паролама: „Боље рат него

 

пакт“, „Боље гроб него роб“, што је у читивом демократском свијету поздрављено уз

 

огромно признање и дивљење.

 

Истога дана, једна група авијатичарских официра, понијета таласом народног

 

огорчења, извршила је пуч (државни удар) и оборила издајничку владу Цветковић-

 

Мачек. Нову владу формирао је вођа пучиста генерал Душан Симовић. Немачка

 

без објаве рата напада Југославију 6.априла 1941.године. Краљевина Југославија,

 

ради издаје официра Хрватске, Словеначке и других националности (част часним

 

Драгослав Бокан, Косово је срце Србије, Београд 2008., страна 22

 

15

 

и храбрим изузетцима тих нација) капитулирала је за само 11 дана. Влада и Краљ

 

бјеже заувијек из земље у Енглеску. Већ 10.априла у Загребу је проглашена Независна

 

држава Хрватска. У бившој Југославији (раскомаданом између Италије, Мађарске,

 

Хрватске, Бугарске и Немачке) настаје невиђени и људском уму незамисливи прогон

 

и истребљење Срба, посебно у Хрватској и Источној Херцеговини. Живи примјер

 

Дантеовог пакла српски народ је доживио у Независној Држави Хрватској, посебно у

 

Јасеновцу најстрашнијем логору смрти из Другог свјетског рата, усташком Аушвицу

 

у коме је на најсвирепији начин из страсти (јединствен прмер у историји злочина)

 

убијено око седамсто педесет хиљада углавном Срба. Према вјеродостојним подацима

 

још толико је побијено у остлим стратиштима широм НДХ: Јадовно, Слана и Метајна

 

на острву Пагу, Овчари, Госпићу и многим другим, од којих су најјезивији примери

 

бацање Срба у јаме безданке у Херцеговини, Босни и Далмациј

 

Ултиматум НАТО-а – „Споразум“ из Рамбујеа

 

Такозвани Споразум у Рамбујеу, је уствари класични ултиматум српској

 

државној делегацији. Отворено је тражено да Србија као држава напусти Космет

 

а да НАТО дође на Космет. При томе је инсистирано да НАТО трупе не буду само

 

на Космету већ да се распореде по цијелој Србији, па и на СР Југославији, што би

 

уствари значило окупацију земље и крај њене суверености. Нико, наиме, не би могао

 

гарантовати да ће војна сила НАТО-а бити употребљена у сврху стабилизације и

 

успостављања мира или ће се отети и послужити другим сврхама, изаћи из оквира

 

свог „мандата“. Да је био у питању класични ултиматум најбоље говори злогласни

 

додатак Б поглавља 7 „Споразума“ о праву НАТО на приступ читавој југословенској

 

територији, за шта је и у страној штампи било речено: „да нема владе у свијету која би

 

то могла прихвати“.

 

Наводимо само неке елементе тог ултиматума:

 

1. „Особље НАТО ће поштовати законе који се примењују у СР Југославији

 

22

 

2. Особље НАТО неће подлегати прописима у погледу пасоша и виза и

 

под условом да је поштовање тих закона у сагласности са повјереним

 

мандатом и уздржаваће се од свих активности који нису у складу са

 

природом ове операције;

 

захтевима за пријављивање који важе за странце.

 

Ратко Митровић, Агресија НАТО (Сумрак запада), Миленијум груп, Београд

 

2009., страна 120

 

16

 

3. Особље НАТО ће уживати имунитет у погледу било којег хапшења, истраге,

 

4. НАТО и особље НАТО ће уживати имунитет од тужби било које врсте

 

5. Особље НАТО ће уживати, заједно са својим возилима, пловилима,

 

6. Особље НАТО ће бити изузето од плаћања дажбина, пореза и других

 

7. НАТО-у се неће наплаћивати никакви трошкови, порези или намети за

 

8. НАТО ће бити дато право на коришћење аеродрома, путева, железница и

 

9. НАТО-у ће бити дозвољено да користи интерне поштанске услуге.

 

10.Стране ће обезбједити, без накнаде, јавне објекте који НАТО могу бити

 

11.У вршењу својих овлашћења која има на основу Поглавља 7 „Споразума“

 

притвора од стране органа СР Југославије.

 

које се могу појавити као резултат активности предузетих у циљу вршења

 

операција. НАТО може разматрати такве захтеве еx cratia, по доброј вољи.

 

ваздухопловима и опремом, слободан и неометан пролаз и несметан приступ

 

широм СР Југославије укључујући и одговарајући ваздушни простор и

 

територијалне воде. Ово ће укључивати, али се неће ограничити само на то

 

право, на логоровање, маневрисање, смештање и коришћење свих области

 

или објеката који су потребни ради подршке, обуке и операција.

 

трошкова и прописа у вези са инспекцијом и царином.

 

бродове НАТО ни трошкове за ваздушну навигацију. Возила, пловила и

 

ваздухоплови који се користе као подршка овој операцији неће подлегати

 

захтевима за лиценце или регистрацију, нити за комерцијално осигурање.

 

лука без накнаде трошкова, пореза, даџбина или неких других наплата за

 

коришћење.

 

Стране (СР Југославија и Србија) ће на једноставан захтев, пружити

 

све телекомуникационе услуге, укључујући и емитовање потребно за

 

операцију, по одлуци НАТО. То укључује право на коришћење средстава и

 

услуга потребних да се обезбеди могућност комуницирања, као и право на

 

коришћење укупног електромагнетног спектра за ове сврхе, без накнаде.

 

потребни за припрему и вршење операције.

 

НАТО има овлашћење да притвара лица и да их што пре преда

 

одговарајућим органима.

 

23

 

Скупштина Србије је на седници одржаној 23.марта 1999.године одбила

 

такозвани Споразум из Рамбујеа, уствари класични ултиматум и предложила да

 

се проблем Космета рјешава мирним путем и преговорима у Савјету Безбедности

 

Уједињених Нација.

 

Предлог скупштине Србије није прихваћен од стране НАТО-а и већ

 

сутрадан, 24. марта 1999.године извршена је агресија на СР Југославију и српски

 

народ. Агресија је извршена мучки, ненајављено (по међународном праву, све државе

 

Ратко Митровић, Агресија НАТО (Сумрак запада), Миленијум груп, Београд

 

17

 

су дужне да јавно објаве рат и агресију), под циничним изговором о спречавању

 

хуманитарне катастрофе и заштити албанске народности на Космету. Као непосредни

 

повод за агресију прогласили су масакр албанског цивилног становништва у селу

 

Рачак, наводно од стране припадника српске полиције. А у ствари се радило о

 

брилјантној и спектакуларној акцији српске полиције против најокорјелих албанских

 

терориста који су се били забарикадирали у неколико кућа у селу Рачак. Накнадно је

 

међународна комисија састављена од угледних свјетских експерата утврдила да је та

 

акција српске полиције вјешто искоришћена, тако што су изгинули албански терористи

 

преобучени у цивилна одјела, скупљени на једно мјесто међу којима је било и дјеце, а

 

преко свјетских медија објављено је да су то злодјело починили српски полицајци над

 

албанским цивилима. У том срамном послу инсценирања и подметања лажи

 

ангажовали су се и неки високи представници међународне заједнице који су тада били

 

ангажовани на Космету као објективни посматрачи и извјештачи. Иначе, агресија на

 

СР Југославију и српски народ у виду кампање ( Аir campaign), службено је названа:

 

ALLIED FORCES OPERATION што у преводу значи САВЕЗНИЧКА СИЛА (СНАГА).

 

Након уласка НАТО трупа на Космет јуна 1999 (формирање базе Бонстил) операција је

 

промјенила назиб у „JOINT GUARDIAN“ ( како се службено зове и данас)

 

тј. „ТЈЕЛОХРАНИТЕЉ“ или „ПРИДРУЖЕНИ СТРАЖАР“

 

Тако су дрско погажене, све међународно – правне, моралне и елементарне

 

људске норме. Заобиђена је Организација Уједињених нација (Савјет Безбедности

 

није дао сагласност за војну интервенцију, што је у таквим случајевима искључиво

 

његова надлежност), погажене су и све остале међународно правне норме, Резолуције,

 

Декларације и прописи којима се регулишу односи међу државама у међународној

 

заједници. Прекршени су и Устави појединих земаља чланица НАТО-а (Њемачке),

 

одобрење за војну интервенцију нису званично дали ни Конгрес САД, ни поједине

 

Владе земаља чланица НАТО-а. Прекршен је и сам Статут НАТО.

 

У току агресије, брутално су погажене све норме међународног –

 

хуманитарног права (Женевске конвенције из 1949.године и Протокол I и II из 1977.

 

године) и сва правила и обичаји ратовања. На тај начин, први пут након Другог

 

свјетског рата, земље чланице НАТО извршиле су агресију на СР Југославију као

 

право јачега.

 

У историји ратовања први пут је нападнута једна земља и народ са дистанце,

 

да би се на тај начин избјегао директни контакт са војницима нападнуте земље.

 

Ракетирање са великих удаљености и бомбардовање са великих висина биле су

 

апсолутно довољне дистанце за безбједност нападача, посебно безбједност територија

 

њихових земаља, јер Војска СР Југославије није располагала са модерним оружјем

 

којим би се на тим удаљеностима и висинама могла супротставити нападачу. НАТО

 

команда је то одлично знала и рачунала с тим као на још једну предност. Згрожен и

 

запањен таквом врстом кукавичке агресије угледни француски књижевник и хуманиста

 

Патрик Бесон тим, поводом, поред осталог, је рекао: „Ратник који избјегава да

 

18

 

погине зове се џелат“

 

И поред апсолутне надмоћи, врхунац кукавичлука и одсуства елементарне

 

војничке части, представља ракетирање и бомбардовање које је вршено углавном ноћу.

 

Почетак ракетирања и бомбардовања извршен је по мрклој ноћи у 20:38 часова, и уз

 

краће паузе трајало је читаву ноћ.

 

Медијска кампања и пропаганда, коју су водили западни званичници, поједини

 

интелектуалци, бројне институције и медији против српског народа, прије, у току, па

 

и након агресије, такође, превазилази све што је на том плану рађено у досадашњој

 

историји човјечанства.

 

Срби су у већини западне јавности били толико сатанизовани да више нису

 

сматрани ни људским бићима. У том срамном и жалосном послу ратног хушкања и

 

станизовања српског народа, нарочито су се истицали предстаници власти, политичари

 

и медији. Нажалост, многи протагоности ирационалног и расистичког сатанизовања

 

Срба ни до данас се као хришћани нису отворено ни покајали (част изузецима) нити се

 

стиде тога.

 

Напад на СР Југославију су извршиле следеће земље: САД, Велика Британија,

 

Француска, Немачка, Канада, Шпанија, Италија, Белгија, Холандија, Данска, Турска,

 

Норвешка, Португал, Исланд, Грчка, Луксембург, Пољска, Чешка и Мађарска.

 

Њима су помогле и придружене земље НАТО-а, земље саучеснице: Румунија,

 

Бугарска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Федерација Босне и

 

Херцеговине и Словачка.

 

Земље које су нас директно напале имале су око седамдесет пута бројније

 

становништво, биле су двестадвадесетосам пута веће по површини од СР Југославије

 

и неупоредиво економски богатије и развијеније. На основу укупног односа снага,

 

посебно предности у технолошки најсавременијем оружју, био је то најнеравноправији

 

оружани сукоб у досадашњој историји ратовања.

 

Српски народ је, и овога пута, прихватио борбу „Давида и Голијата“ и

 

приклонио се „царству небеском“ за одбрану своје отаџбине, слободе и витешког

 

људског достојанства.

 

24

 

мр Вукота М. Вртикапа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *