Примедбе на Закон

1. Примедбе и сугестије, који се односе на Нацрт закона као целину или на његов део

Основна примедба на Закон је да и поред покушаја побољшања у неколико одредаба он ствара системску могућност за значајно смањење обима заштите и омогућава да значајан број корисника права може без права остати. Овај Закон је продукт захтева и тежњи, нарочито изражених на протестима 2006. године али и договора са државним органима о положају ове популације. Закон није испунио полазни став о “ очувању нивоа заштите“ јер је поглављима, “ укидање по основу службеног надзора“ и “ посебнао преиспитивање признатих права „, односно члановима од 189 -191 омогућио смањење нивоа права и скидања са права великог броја садашњих корисника. Предложено решење које има овај члан Закона није превођење решења, већ увођење потпуно новог ванредног правног средства, које нема упориште у важећим прописима, Уставу Републике Србије, и које решење угрожава правну сигурност грађана, као и стечена права која су по ранијим законским прописима утврђивана и призната. Предложено решење није превођење решења, како би то требало да буде решено, и каква решења су имали сви досадашњи Закони који су регулисали и уређивали ову област, већ представља класично понављање свих поступака који су спроведени и односи се на све кориснике права. Уз пуно поштовање и разумевање намере која произилази из оваквог решења, убеђени смо да овакво решење, не само није правно прихватљиво, већ је и потпуно непотребно и представља само додатно малтретирање како државне администрације, тако и самих корисника права.
Понављање поступка је регулисано важећим законским прописом, Законом о општем управном поступку, па је као такво, скривено понављање поступка неприхватљиво и правно неодрживо. Овакво решење једино је било прихваћено и спроведено према повратницима српске националности у РХ, који су права остварили за време СФРЈ, када им је на исти начин било наложено да се у поступку превођења и исплати по њиховом закону, практично понови поступак за сваког посебно. Резултат таквог решења јесте необорива чињеница да је свим тим лицима драстично смањен проценат инвалидитета и сужен обим права која су до тада имали.
У конкретном случају ради се о правима стеченим на основу Закона, према решењима која су правоснажана, са дугим роковима правоснажности, која не могу бити мењана на начин како то предвиђа овај члан предлога закона. Утврђена права нису призната на основу подзаконских аката, па се сходно томе, а и ставу највиших судских инстанци иста не могу мењати изван и мимо рокова, или променом политичке воље или доношењем нових закона.
У том смислу, сасвим је коректан законски предлог, који је прихватљив, и правно одржив и нико га не може довести у питање, јесте предлог који прописује члан 190. Предлога, према којем, Министарство по службеној дужности може покренути преиспитивање коначних решења уколико постоји основана сумња у тачност било чега у спроведеном поступку. На такав начин, колико нам је познато преиспитана су многа решења, за која је управо постојала основа сумње да су извршена разним злоупотребама, фалсификатима и слично, па је сасвим оправдано, чак и пожељно да се таква решења преиспитају. Међутим, врштити преиспитивање свих решења, правним и фактичким понављањем поступка нема оправдања, и за удружења инвалида нису прихватљива.Уколико су права призната по правоснажним и коначним решењима на основу медицинске документације која није оригинална, или уколико нема у предметима оргиналих докумената, а да није сравњена документација од стране овлашћеног лица које је водило поступак, свакако да то представља основ сумње, као и веза са појединим правосудним поступцима против одређених лица, да се тако донета решења преиспитају и донесу у истим на закону заснована решења. То у сваком слуају не даје правну могућност да се у поступку превођења врши у целости спровођење новог поступка, прибавља нова документација, а посебно да се не врши оцена и прибавља нов налаз и мишљење надлежних лекарских комисија. То је неоправдано понављање поступка, посебно понављање за све, какво никад и нигде није примењено.

2. Број члана у Нацрту закона и ваш предлог за измену

Члан 8. тачка 2. Предлог је брисати ову одредбу јер је са моралног аспекта неприхватљиво изједначавати лица која су страдала у одбрани слободе отаџбине и сопственог народа и оних који су добровољно за велики новац учествовали у страним мисијама. Ако постоји потреба за њиховим збрињавањем онда то треба решавати посебним личним осигурањем код осигуравајућих друштава.
Члан 37. Као што смо у предходним ставовима навели овај Закон је наставак договора постигнутих са представницима државе још 2006. године и један од кључних захтева је био повратак “ допунске инвалиднине „. У свим предходним верзијама предлога овог закона она је егзистирала као део личне инвалиднине са око 8% од основа. Предлажемо да се та корекција поново врати у предлог Закона.
Члан 67. Потребно је у ово право уврстити и борца прве категорије из ратова после 1990. године.
Чланови 90. 91. и 92. У њима треба предвидети ово право и за РВИ од 5.-7. групе у износу од 60% од основа. Уредбе из 92. и 93. године су ово право признавале свим РВИ. Беспримерним односом Владе РС 2006. године ове уредбе су укинуте и један број РВИ, нарочито нижих категорија је остао без основног примања по износу. У свим предходним верзијама овог Закона та одредба је егзистирала. Инсистирамо на укључивању ове одредбе јер се ради о малом броју корисника који сада то право надокнађују фиктивним запошљавањем и коришћењем права на борачки додатак. Увођењем овог права буџет не би био оштећен јер би се смањио број корисника борачког додатка.
Члан 93. Мишљења смо да ово треба проширити и на остале групе РВИ јер сматрамо да не може бити државна политика да се један број ових лица када напуне 65 година, сада а тенденција је и да се те године повећају, остави без основног прихода за њих и њихове породице. С обзиром да се ово право односи на оне РВИ који сада користе МНП за незапосленост, ово право неће захтевати додатна средства у буџету.
Члан 96. Ако би остало овакво решење то би било умањење права. Предлажемо да се врати предходно решење, односно 7 година.
Члан 102. Предлажемо да уместо „ратни војни инвалид „, пише “ дете ратног војног инвалида“ јер мислимо да би тек таквом дефиницијом ова одредба имала пуни смисао помоћи породици РВИ. С обзиром на просечну старост РВИ и њихове преостале радне способности а ако је ова одредба инспирисана бригом за неке нове генерације РВИ онда би требала да гласи “ ратни војни инвалид и дете ратног војног инвалида“.
Члан 115. Мишљења смо да легитимацију треба да имају и чланови породица палих бораца, нарочито родитељи а за супруге и децу треба издавати условне легитимације за време за које им то право припада.
Члан 139. Треба брисати одредницу „рођењем ванбрачног детета“ јер само рођење не мора да представља аналогију са ванбрачном заједницом а у оваквој демографској ситуацији свако рођено дете је “ божији дар“.
Члан 156. Предлажемо да се у овај члан уврсте и лица која су задобила оштећења и због изложености хемијским агенсима а за које се то сигурно утврди. Ова одредба је потпуно оправдана ако се зна да су наши борци били изложени дејство, нарочито на Косову и Метохији 1999. године.
Члан 165. Овај члан Закона апсолуто одудара од смисла и суштине овог Закона. Изнаћи могућност, ако је деловање по овом члану неопходно, да се нађе у прелазним одредбама. Ако су многе одредбе овог Закона писане промишљањем о бризи за будуће генерације браниоца отаџбине, онда ово има још мање смисла.
Члан 178. Извршити другачију дефиницију члана. Прво написати да “ надлежни првостепени орган утврди чињеницу о животу корисника на други начин а ако то није у могућности његовим личним појављивањем“. На основу појединачних случејава , који нису малобројни, првостепени орган занемарује могућност других начина доказивања.
Члан 189. и Члан 190. Ова два члана у најмању руку захтевају посебну и додатну расправу представника Удружења и предлагача. Зашто се овим члановима укида право, уставом гарантовано, на правну сигурност. Зашто се само припадницима ове популације укида право на
“ рокове предвиђене законом којим се регулише општи управни поступак “ и зашто се корисници ових права доводе у неравноправан положај са осталим грађанима. Које грешке и које очигледне повреде материјалних закона у корист појединца, а на штету јавног интереса, надлежни орган није могао да уочи у поступку утврђивања права. Да ли се овим члановима признаје неефикасност поступка за утврђивање права, да ли се сумња у способност лекара у лекарским комисијама, које су иначе предложили представници предлагача овог закона, или се на крају сумња у корупцију свих у поступку утврђивања права. Да ли се овим Законом могу ускратити права која су дата другим законима и шта је циљ таквих решења. Да ли се и на тај начин кажњава популација бораца, РВИ и чланова ППБ. Зашто се став 2. из члана 190. не ористи у току поступка ако се посумња у неку неправилност.Члан 191. Пртедлажемо његово брисање или дефинисати у превођење. Овако дефнисан омогућава министарству и надлежним органима у спровођењу овог поступка, могућност искључења из система заштите великог броја корисника права нарочито РВИ 10, 9. и 8. групе. Смањење броја корисника у 1. групи и превођење у 2. групу, као и РВИ из 3. и 4. групе у 5. групу. Оваквим поступком би значајно била умањена права корисника и све оне одредбе којима су уведена нека нова права или су постојећа увећана, би била анулирана и овај закон свакако не би могао да добије позитивно мишљење и подршку за његово доношење. Овакав предлог Закона сигурно не одражава почети став при његовој изради а то је да неће бити умањења права. Такође по нашемдубоком уверењу не одражавају ставове Министра господина Александара Вулина изречене у Сава Центру 08.11.2014. године, када нас је све убеђивао, и могу рећи убедио у намере Владе РС и његове личне, да ће се положај ове популације значајно поправити и да се на њој неће штедети.

3. Образложење упућеног предлога за измену

Предлог за измену и допуну је дат искључиво у жељи да се искористи повољан тренутак за доношење новог Закона, који би заиста унапредио положај ове популације али у складу са материјалним могућностима државе и друштва. Сагледавајући садашње околности, нисмо инсистирали на оним законским решењима за која смо сигурни да нам припадају а нема их у предлогу. Пре свега мислимо на бесплатну здравствену заштиту од последица рањавања или обољевања узрокованих изложености радијацији или хемијским агенсима. Обавезе медија, пре свега који се финансирају из претплате и буџета, да прате ову популацију. Већа материјална давања за борце, ни близу оних који се и данас дају учесницима НОБ-а а будите сигурни да знамо да је то дискриминација и неправда.

Comments
  1. 3 године ago
  2. 3 године ago
  3. 3 године ago
  4. 3 године ago
  5. 3 године ago
  6. 3 године ago

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *