Логори за Србе

У Софији (Бугарска) на гробљу постоји посебна парцела на којој је сахрањено неколико стотина погинулих војника и умрлих заробљеника Срба у балканским и Првом светском рату. У Румунији на више места и у неколико градова постоје групне костурнице погинулих и умрлих српских ратника у Првом светском рату. У Историјска прошлост Срба при врху је лествице најстаријих европских народа. Историјски процеси и страдања српског народа у току стварања и обнављања српске државе, по свом интензитету, успонима и падовима, спољним притисцима и атацима, често негативним спољним утицајима „претпостављених“ пријатеља, на врху су европске историјске лествице. Ратовима и устанцима Срби су стварали своју прву државу. Најчешће, борбом против страног завојевача ослобађала су се и присаједињавала матици поједина српска племена. У XIII и XIV веку Срби су имали јаку, економски и војно развијену државу. Унутрашњим расколима обласних господара у другој половини XIV века и спољним утицајима ослабила је моћ српске државе, што је имало за последицу пораз на Марици 1371. и Косовску трагедију 1389. године. Српска држава се, под ударом феудалне Турске империје распала до средине XV века, а њен народ стављен у вековно ропство. Савезника није било да пруже помоћ. Свестан свог бића и некадашње моћне државе српски народ је борбом, устанцима и бунама неколико векова тражио излазак из мрачног ропства, понижености, пут ка слободи и обнављању државе. Почетком XIX века у Првом и Другом устанку, уз велике жртве и страдања, напокон је обновљена држава Србија, односно њен мањи део, јер су велика подручја Старе Србије остала и даље у ропству. У балканским ратовима и Првом светском рату, напокон, створени су услови да се у проширеним границама нађе већина Срба. У тим ратовима, бунама и устанцима милиони српских људи положило је животе на олтар слободе. Док је још увек слаба, тек обновљена српска држава, у другој половини XIX века покушавала да борбом и великим жртвама спаси Србе у Старој Србији од турског насиља, Европа је фарисејски сажаљевала и лицемерно обећавала помоћ. Савременик и добар познавалац тих догађаја Андреја Сировић у свом делу „Напаћена Србија“ (1876.), каже: „Цивилизована Европа фарисејским сажаљењем рашири погребни покров над још живом јунакињом  хришћанском Србијом и на покров стави натпис  Европска Турска“1 Сировићево упозорење и порука, као и друга упозорења и поруке односиле су се на Србе и Европу. У Другом светском рату под ударом фашистичких сила распала се Југославија и поцепана на неколико окупационих и квислиншких делова. Поново страдања, сиромаштво, интернације, заробљеништво, масовни геноцид и губилишта снашли су Србе, више него икога другог. Поново борба за ослобођење и обнављање Југославије у чије границе су ушла подручја насељена већином Србима.

У последњој деценији XX века распала се и та Југославија, на њеној територији створене су нове државе, које никада нису постојале. Срби су поново изложени геноциду, страдањима, пљачки и несрећи. Знатан део српског корпуса се и овог пута нашао на путу страдања и несреће. У борби за свој опстанак свака стопа земље натапана је крвљу српске младости. После великих победа у Балканским и Првом светском рату, Габријел Мије је забележио да су Срби „захваљујући својим црквама и културном наслеђу“ победили своје непријатеље, „сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.”2

Без обзира на сталне патње у ропству, ратовима, бунама и на огромне губитке, у свести сваког Србина био је Видовдан. Тај дан Срби су славили у земљи и ван ње. Рудолф Арчибалд Рајс, велики пријатељ и саборац Срба у Првом светском рату, на последњи ратни Видовдан, 28. јуна 1918. године, написао је о том дану своје виђење и објавио у „Лазанској Газети“ под насловом „Видовдан“. Пошто је дао кратак осврт на догађаје уочи боја на Косову (тајна вечера, завет Милоша, итд.), ток боја и последице, те описао детаље око прославе тог последњег ратног Видовдана, Арчибалд пише да су Срби са сећањем на овај дан вековима гинули тражећи обнову своје моћне државе. На крају написа Арчибалд говори: „Када се буду вратили као победници у своју земљу (мисли на припаднике српске армије  Карађорђевића), Видовдан ће престати да буде Дан жалости за Србе. То ће бити велики дан сећања и у исто време, дан српске крепости која, од 1389. године није напуштала овај народ у беди и дозволила му да постане ова велика нација, служећи за пример верности и самоодрицања целом свету. За оно што остане од Аустро-Угарске, Видовдан ће остати дан жаљења и кајања и подсећаће ову земљу на кобне последице једне лупешке свирепе политике.

Арчибалдове мисли изречене 28. јуна 1915. обистиниле су се тако што је створена Југославија у којој је живела већина Срба, али за кратко. Нажалост, зла судбина као коб притискала је Србе и у Другом светском рату.

У устанцима у XVII, XVIII и XIX веку многи људи српског порекла изгубили су животе ван граница домовине. У туђини су им остале и кости. У првој половини XX века стотине хиљада Срба је погинуло или умрло у ратовима, посебно у Првом светском рату, приликом повлачења на грчко острво Крф и на Солунском фронту. Умирали су у затворима и логорима разних земаља. Број страдалих Срба ван граница земље у XIX веку није идентификован. У Првом светском рату број страдалих Срба у логорима прелази цифру од 200.000 лица. Они су дали своје животе за домовину, слободу и демократију, за будуће генерације.

О трагедији српског народа у јесен 1915. писали су многи умни људи. Габриело Д Анунцио савременик страдања Срба у новембру поменуте године написао је Оду народу српском (око 150 редака) из које преузимамо део II, III и VII. Овај део Д Анунцијеве Оде пластично показује голготу српског народа и његове војске, која се морала повлачити из домовине. Део II и III Оде гласи:

I

„Хабсбуршки џелат, стари О,     Србијо,

џелат бедни

убица немоћних и слабих, срамоту    да

би спрао осветом

кољач нејаке дечице и предах нашао у крви,

и жена, старкеља пре него што

испусти душу,

блудна којој кроз ноздрве да би се при-

честио крвљу светом

црви на гомиле врве пре него што

му се језик веже,

и већ се смрдљива, са трепавице и да се нали-

же крви слане

и браде, крмељива и балава душа слива,         п  р  е

вечнога поста,

бегунац што се тетура и мучи, без кајања да

оконча

кога твој мач проби свој дуги век

земнога госта,

на Церу, у Ваљеву, у Гучи, цар кукавних

лажи

који се нагутао воде са Дрине и краљ поузданих синцира,

мутне, тражећи прелаз спасоносни, и   сада   док

последњи стеже

и батргао жестоко у Сави омче, са последњим

док се Хајдук Вељко поносни, дављењем, у

помоћ, из хира,

дрско смејао на ветру призива против тебе лупеже

оштром као некада неготинском грамзиве, педесет на једнога,

везиру, а твоја звона да ти на врат

намакну гује

звонила Христу и твоји топови омчу:       „О,

Маркова Србијо,

грмели са Бановог брда где   су   сада

твоји пернати

над Београдом белим од искона. буздовани?

Зар те нико не чује?

У преко 30 земаља Европе, Азије и Африке налазе се гробови и гробља у којима су сахрањени српски војници или избеглице као и бројна спомен обележја која говоре о погинулим и страдалим Србима. У Првом светском рату десетине хиљада српских ратника оставило је своје кости на територији Албаније. Значајнија гробља су у Тирани (у заједничкој костурници сахрањено је 400 палих војника и старешина), Скадру, Корчи (гробље из Балканског и оба светска рата), Лешу, Каваји, Драчу, Арти (заједничка гробница умрлих у прихватном логору пред одлазак српске војске на Крф, јануар–март 1916.). У Грчкој се налази већи број гробаља и спомен обележја посвећених погинулим ратницима српског порекла у Првом светском рату. Само на српском војничком гробљу и костурници на Зејтинлику у Солуну сахрањено је 7.020 палих српских ратника. На острву Виду у костурници Маузолеја сахрањено је 1.250 српских ратника, а у „Плавој гробници“ између Кулура и Дивари на отвореном мору близу острва Вида, сахрањено је преко 20.000 умрлих српских војника од 19161918.

спомен костурници у Меџидији сахрањено је 8.000 бораца из Прве српске добровољачке дивизије, који су погинули од 25. августа до 19. септембра 1916. године. На гробљу у Араду, сахрањено је 2.000 заробљеника српског порекла. Групне гробнице страдалих српских војника налазе се у Фагарашу, Сату Маре, Гура Правочулују и другим местима у тој земљи. На територији Мађарске позната су 23 гробља у којима су сахрањени српски ратници, погинули и умрли у Првом светском рату На савезничком војном гробљу у Шопронбанфалви сахрањено је 50 умрлих српских војника, у Сегедину више десетина умрлих српских војника, на православном гробљу у Шиклашу 86, у Баји 30, у Секешфехервару 32. На Српском војничком гробљу у Будимпешти сахрањено је 306 умрлих српских заробљеника. Има и појединачних гробница, Цеглед, Сомбатехелј…

У Аустрији, према евиденцији вођеној пре Другог светског рата, у разним гробљима и ван гробаља сахрањено је 129.000 умрлих српских ратника  заробљеника. Према подацима из 1976. године у Аустрији су била евидентирана 63 гробља Југословена, већином Срба из Првог и Другог светског рата и још три логора у којима је сахрањено око 40.000 умрлих и погинулих Југословена, углавном Срба. На војничком гробљу у Ашаху сахрањени су посмртни остаци 5.360 Срба, на гробљу у Грајенкирхену сахрањено је преко 6.000 интернираца  српског порекла, у Маутхаузену сахрањено је 8.000 мученика српских заробљеника. Постоје мања гробља још и у Кајзенстејнбрику, Брукендару, Нежидеру, Гредигру, Баризофу, Линеу и Грацу. Дакле, скоро армија од око 200.000 ратника, заробљеника, интернираца и других страдалника оставило је своје кости које куда по Аустрији у Првом и Другом светском рату. Већина тих страдалника умрла је у логорима, тамницама и затворима, под батинама, због слабе исхране, напорног робијашког рада и сл.

На територији Италије постоји пет спомен костурница: у Барлети, Сансеполкру, Гонарсу, Риму и Горици у којима је сахрањено више стотина ратника. На градском гробљу у Тревисну подигнуто је Спомен обележје погинулим и умрлим југословенским борцима, већином Србима. У овој земљи постоји још и 27 гробаља.

У Француској постоји неколико гробаља или посебних целина на месним гробљима са сахрањеним српским ратницима. На војничком гробљу Тијеу у Паризу сахрањено је 748 погинулих и умрлих српских ратника у Првом светском рату, у Марсељу на гробљу сахрањена су 22 српска ратника, у Стразбуру, Кроненбургу и Лиону сахрањено је више српских ратника погинулих и умрлих у Првом светском рату. Гробља и гробови погинулих српских бораца у Другом светском рату налазе се у Ајучију (9), Бастиљи (25), Дижону (5), Серебоуру (67), Сарегугуменесу (8). Ст. Јовану де Рехрабах (7), Вилефранше де Роургуе (150) и др.

У Чешкој и Словачкој српска гробља и костурнице налазе се у Чалову, Тренчину, Јидриховици и Прагу. У Браумову и Опави после Првог светског рата постојала су српска гробља у којима је било сахрањено 2.701 умрли ратни заробљеник  Србин. Утврђено је да тих гробаља више нема. У Чалову на српском гробљу сахрањено је 7.000 српских и црногорских војника који су умрли у логору у Првом светском рату. У Тренчину је спомен костурница у којој је сахрањено 200 Срба  страдалника у логору у Првом светском рату. У Јидриховици је Спомен костурница у којој су сахрањени посмртни остаци 7.100 умрлих ратних заробљеника у Првом светском рату. С њима је сахрањено и 189 руских заробљеника.

У Пољској, на војним гробљима у Старгараду, сахрањено је 114 војника српског порекла који су страдали у Првом и Другом светском рату. Групних и појединачних гробова има више у овој земљи.

У Белгији, Данској, Енглеској, Шведској, Шкотској, Холандији и Швајцарској на војним и месним гробљима има сахрањених погинулих српских војника (Први и Други светски рат). У Норвешкој је умрло око 6.000 српских заробљеника у Другом светском рату. Посмртни остаци ових страдалника пренети су у два уређена гробља у месту Борн код Тервана и код Трендхеима. У Немачкој у Винтербергу, Келну и Улму на гробљу постоје мања гробља српских војника и спомен обележја са именима страдалих, углавном у Првом светском рату. Велики број српских заробљеника страдао је у злогласним концентрационим логорима у Дахау, Саксенхаузену, Равензбирку и другим у Другом светском рату.

На територији Русије у Првом светском рату погинуло је или умрло око 5.500, а у Другом светском рату око 900 ратника српске националности. У Алжиру на савезничком гробљу у граду Дели Ибрахим сахрањено је 339 српских војника, који су умрли у француским болницама у Првом светском рату. У Тунису (Бизерта и Мензел Бургиба) постоје два војничка гробља на којима је сахрањено 2.500 српских војника  страдалих у Првом светском рату. У Мароку (Казабланка) је гроб српског пилота који је погинуо у ваздушним борбама на том простору у Другом светском рату. У Египту је умрло 715 Југословена који су се тамо налазили у збегу. Сахрањени су у гробљима у Ел Шату, Ел Кататби и Толумбату. У Бенгазију (Либија) постоји неколико гробова српских војника који су се борили у саставу савезничких јединица у Другом светском рату. У Израелу (Хаифа и Рамлех) сахрањено је 14 Срба ваздухопловаца који су погинули борећи се на страни савезничког ваздухопловства у Другом светском рату. На Малти је сахрањено 14 бораца Југословена који су умрли у војним болницама (њихови гробови су на гробљу у Флоријани). У Зимбабвеу има гробова погинулих српских војника (Солзбери). У Јохансбургу и Петермарзбургу (Јужна Африка) сахрањено је неколико војника српског порекла који су се борили у саставу савезничких јединица у Другом Светском рату.

 

У Македонији постоје бројна уређена и неуређена гробља и Костурнице погинулих српских војника у Балканским и Првом светском рату. Нека од тих гробаља су нестала, а за многе групне и појединачне гробове погинулих српских војника се не зна локација ни имена сахрањених. Укупан број погинулих и сахрањених српских војника у Македонији није познат. Цени се да је на познатим и непознатим војним гробљима, Костурницама, Криптама, групним неуређеним гробницама и појединачним гробовима сахрањено више од 100.000 српских војника. На Зебрњаку је 1912. вођен најтежи бој у Кумановској бици у којој је погинуло или умрло од рана 22.000 српских војника. На Зебрњаку је 1937. године подигнут величанствен споменик са костурницом у којој су сахрањени пали ратници у овој бици. Спомен костурница у Кривој Паланци покрива кости више стотина ратника погинулих у Првом балканском рату. Спомен–капела са костурницом на Брегалници (Штип) у својој крипти има 6.000 од укупно 16.200 који су у том реону положили животе за Србију у Другом балканском рату 1913.

Више десетина гробаља, расутих дуж Македоније у којима су сахрањени погинули и умрли српски војници, показују да је цвет српске младости полагао своје животе на олтар слободе и македонског народа. По изгледу њених гробаља не би се могло рећи да им је одата пошта захвалности и обезбеђено да почивају у уредно одржаваним гробовима.

Војничка гробља у којима су сахрањени српски војници налазе се: у Бачу (близу Битоља), Скочивиру, Добровени (Битољ), Живојну (Битољ), Скопљу, Валандову, Битољу и другим местима. На српском војничком гробљу у Битољу има 1.320 уређених гробова. Капеле и костурнице у којима су сахрањени српски војници постоје у Скопљу (3.200 сахрањених), Штипу, Удову (320 сахрањених, погинули код Валандова), Прилепу, Кучкову, близу Скопља, Битољу, Церу, код Кочана.

Највећи број сахрањених српских војника је на Кајмакчалану и у непосредној близини ове планине. Споменички комплекс  Кајмакчалан обухвата више објеката (Крипта–гробница, меморијал у коме су смештени посмртни остаци погинулих ратника од 12. септембра до 3. октобра 1916., Спомен капела, такође меморијал где су сахрањени погинули од 19161918. У овој капели је и урна са срцем Арчибалда Рајса. У Долно Каласларе се налази костурница у којој су сахрањени остаци српских ратника. У овој костурници сахрањено је преко 1.000 Тимочана умрлих од колере 1913. године.

У Босни и Херцеговини постоји неколико костурница у којима су сахрањени српски војници погинули у Првом светском рату. У Зеници је костурница са остацима српских војника који су умрли у аустријским затворима. У Добоју постоји спомен црква и костурница у којој су сахрањени посмртни остаци неколико хиљада Срба  интернираца у Првом светском рату.

У Хрватској (Загреб) у костурници поред 3.500 погинулих аустроугарских војника сахрањени су и остаци умрлих српских војника, страдалих у аустроугарским затворима.

О злогласном усташком логору Јасеновац историја је забележила злодела злогласних логорских егзекутора над стотинама хиљада Срба, Јевреја, Цигана и припадника других националности. Масовност и монструозне методе мучења и убијања људи у том логору, оставили су бројне последице и одразили се на многе људе и догађаје у ратним годинама последње деценије XX века. Многи сегменти у трагичним догађањима од 19911995. последица су нагомилане мржње, која се деценијама па и вековима пунила негативним шовинистичким и националистичким наслеђем, понекад подржаним религиозним догмама „надмоћности“ једне над другом црквама и религијама.

Страдања Срба у логорима и затворима у XX веку, посебно у логорима земаља  агресора у Првом и Другом светском рату, у односу на број мученика и метод мучења људи, превазилази бројке и патње заробљеника и интернираца свих других балканских и других малих европских држава. Само је српски народ свој опстанак у ратовима и светским кризама морао да плаћа великим губицима и патњама, најчешће у логорима и затворима. Кроз тамничења, патње, глад, болест и масовно умирање од глади, болести или под батинама, Срби су на самом врху лествице страдања народа у Европи. Као да се историја понављала, а непријатељи су углавном били исти. Неки мисле да се то догађало због географског простора на коме су настањени Срби, јер су империјалне силе желеле стратегијска саобраћајна чворишта Србије ставити под своју контролу и на тај начин обезбедити ослонац освајања према истоку. Изгледа да међу Србима нису могли наћи одговарајуће саговорнике да их одврате од агресије. С друге стране у Првом и Другом светском рату, по правилу, сви заробљени српски војници одвођени су у концентрационе логоре и присилни рад, док су војници других националности пуштани кућама. Нпр. априла 1941. при распаду Југословенске армије, Немци су у заробљеништво одвели преко 300.000 Срба. Припаднике других националности пустили су одмах кућама или су их задржали у војној служби која је имала задатак да над српским народом успоставља окупациони систем. У праву су аналитичари који мисле да ту постоје и неки други чиниоци, који су допринели да се развој догађања, најчешће, преусмеравао на штету српског народа. Политичке и интелектуалне елите нису биле дорасле времену, да правилно процене стратегијска и војнополитичка кретања у ширем региону. С тим у вези, нису на време и правилно одабрали савезничку страну. Погрешан ослонац на ову или ону земљу у критичним ситуацијама долазио је из слабости политичких елита чије су визије биле кратког домета. Догађања у априлу 1941. и почетком последње деценије XX века то потврђују. Мада није јасно који би крајњи резултат догађања у Југославији био, да је прихваћен југословенско-немачки пакт (Тројни пакт) од 25. марта 1941. године, али је сигурно да би страдања и губици били мањи. Нема сумње да су републичке и југословенска елита од 1988. и наредних година доносиле погрешне и штетне одлуке које су довеле до хаоса и страдања. Резултати незрелих и несрећних одлука су други распад Југославије у чијим је границама живела већина српског народа, десетине хиљада мртвих и стотине хиљада унесрећених, обесправљених, бескућника, стотине логора и затвора људских мучилишта. Историографија Србије ће морати већу пажњу да посвети изучавању и детаљном расветљавању чињеница о логорима и затворима у којима су страдали Срби. То је део српске историје и судбине народа, који су прошли мучилишта у логорима многих земаља у Европи. Још увек су неидентификована многа места у којима су били логори и затвори. Треба установити број Срба затвореника у њима и идентификовати имена људи и њихову судбину. Мада је домаћа и страна литература фрагментарно писала о неким логорима, посебно нацистичким, укључујући и Јасеновац, страдањима Срба у логорима и затворима у Балканским и светским ратовима, те у грађанском рату 19911995. у односу на прогоне, остала су неразјашњена многа питања интернирања, колективна и појединачна и страдања људи и породица.

За сада се мало зна о страдањима српских затвореника у хрватским логорима и затворима у грађанском рату 19911995. Масовни геноцид над српским народом оставио је пуста велика подручја као што су Банија, Лика, Кордун, Книнска Крајина, источна Славонија, Барања, на којима су они вековима живели. Као да су многе чињенице везане за геноцид над Србима, преузете из геноцидне политике Аустроугарске из Првог светског рата. Зна се да је Аустро-Угарска монархија у том рату у спровођењу геноцида над Србима, на територији својих поданика, а касније по окупацији Србије и на њеном простору, вршила масовна убијања, интернирања, затварања српског становништва у посебне логоре и затворе.

Детаљ Д. Анунцијеве „Оде” под VII, уверљиво говори о ужасним призорима и патњи Срба 1915.

„Кључа крв витезова

коњу до стремена,

до стремена и до мамуза.

А крв до колена

гази пешак, и до појаса,

и дави се кад падне потрбушке.

жене сред крвавог блата

преврћу мртве, не могу

сина да препознају или сестра брата. Сви су крвави, сви једна рана, као на Косову пољу девет синова Југ Богдана. Више надутих тела Дунав носи него ли ишчупаног корења што не зна куда да избаци; набујали Вардар се ваља, Сава је вена исушена што гргоће кроз теснаце; та белина што беласа у вече пена је Тимока; а Дрина брза је кланица што тече.”

Сличних призора било је у свим ратовима, бунама и устанцима.

Геноцидни пројекти понављали су се из рата у

рат

Готово да је сличан пројекат геноцида и присиле над Србима примењен и у рату 1991–1995. године. „Свето тројство” српског елиминисања са западних јужнословенских простора очито је надживело све покушаје заједничког живота, братства и јединства и

верске толеранције. Реализација ове политике мање више није скривана. Спровођење ове политике из 1914, 1941. и 1991. године вршено је сличним методама.

„Уз разарања, пљачку, убијања и друго до чега доводе ратне операције, трећи став из поменутог програма подразумева злостављања, мучења и убијања, поред осталог и у затворима и у логорима. При том се и редослед потеза понавља из рата у рат. У сва три рата Србима на прекосавским и прекодринским подручјима најпре је ускраћивана законска заштита. Затим су им ускраћивана грађанска права (право на рад), одузимана имовина, ускраћивано право на употребу ћирилице, рушени културни и црквени споменици. Уследили су потом судски процеси, пљачке, убијања, масовне егзекуције, протеривања или интернирања са родних огњишта. С коликом се упорношћу у двадесетом веку инсистира на покрштавању Срба, стварању нове православне цркве и уништењу традиције?!”5

Снаге и средства терора су такође сличне по начину деловања, премда су им мењали називе.

„У Првом светском рату на подручју Босне и Херцеговине поред редовне жандармерије, полиције, финанса и војних јединица формиране су посебне полувојне и војне јединице за малтретирање и физичко истребљење Срба: Шуцкорски потерни батаљони, Шуцвери (мале наоружане групе уз жандармеријске станице), сеоске страже у хрватским и муслиманским селима под командом пензионисаних жандармеријских официра и подофицира које су под контролом држале 6–12 српских села. Из Другог светског рата довољно је поменути само усташе па да се код Срба јаве асоцијације на логоре и злодела. У најновијем рату специфичност су такозване паравојне јединице, које су у одређеном тренутку имале сличан задатак (Шабан у Осијеку, Јука Празина у Сарајеву, Чело у Сарајеву, итд.).”6

Контрола над српским селима и целим подручјима у току Првог светског рата, била је узор за још строжу контролу и насиља у Другом светском рату. Под контролом су држана цела подручја, регије и насеља. То се поновило и у сукобима  рату 19911995.

Логори и затвори за Србе у Првом и Другом светском рату, делимично су идентификовани, премда су неистражени привремени локални затвори по селима и градовима, који су често били полуприватни. Методе потера, затварања, премлаћивања и убијања биле су исте или сличне.

После Видовданског атентата 1914. године из околних села у Требињу затварани су виђенији Срби. По кратком поступку у касарнском кругу, обешено је 79 сељака. Слично се догађало у Мостару, Коњицу, Благају и другим местима. Каменоване су српске куће, порушене цркве, школе и рушена гробља у многим местима. „У Житомислићу је убијен архимандрит Христифор Михајловић, а 50 Срба је интернирано.”

У почетку су аустроугарска полиција и војска вршиле хапшења, интернирања, затварања и мучења, по правилу најугледнијих Срба: свештеника, учитеља, трговаца, угледних сељака, интелигенције. Касније су прогонили и мучили све, па чак и ђаке.

„На Бањалучком процесу (новембар 1916. април 1917.) за велеиздају је оптужено 156 најугледнијих Срба, од којих 22 свештеника и богослова, 14 учитеља, 22 трговца, 26 сељака, 2 ђака. У Травнику је суђено 39-орици средњошколаца. У Боки су покупљени сви виђенији Срби и младићи до 18 година и отерани у логоре. Слично је било и у гатачком срезу. Највише похапшених и интернираних одвођено је у концентрационе логоре који су били формирани на целом јужнословенском простору, а затим у Аустрији и Мађарској. Логори су били у Добоју, Жегару код Бихаћа, Старој Градишки, затим Телерсдорфу, Туроњу, Нижидеру, Шопроњаку, Араду, Кечкемету, Коморану.”7 Рекли смо да је само у Аустрији страдало 129.000 Срба. Ови страдалници су из својих села и градова прикупљани у месне логоре, а затим депортовани у Аустрију.

„У логор код Добоја аустроугарске власти депортовале су 45.971 лице, мушкарце и децу из југоисточних делова БиХ, сарајевског, рогатичког, требињског, вишеградског, гатачког, билећког и фочанског среза.” Из овог логора, логораши су депортовани у логоре АустроУгарске монархије.

Од 5.500 Срба из БиХ у арадском логору, од јануара до марта 1915. године, умрло је њих 1.795.

У аустроугарске логоре депортовани су Срби из Србије (после окупације 1915. године). Преко 10% српског становништва током Првог светског рата депортовано је у разне казамате. На десетине хиљада прекодринских и прекосавских Срба, као и Срба из Србије, налазило се у логорима у Браунау, Хајнрихсагруну, Нађмеђреру, Ашаху, Болдогосонју, Нижидеру, Фраулау, Чегледу, Матхаузену, Кремсу и другим местима.

Срби из прекодринских и прекосавских простора доживели су још већу голготу у Другом светском рату. Пребијани понижавани и убијани су у логорима, затворима, концентрационим логорима, збиралиштима, приватним ћумезима за масовну ликвидацију и мучење Срба у Независној Држави Хрватској. Та фашистичка творевина је имала све фашистичке карактеристике, у првом реду методе геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. „То што се жртве Јасеновца и других стратишта и данас не остављају свом спокоју јесте негирање многих цивилизацијских домета духа, вере и правде. Део западног света буквално је схватио синтагму да је у политици све дозвољено. Умањење јасеновачких жртава од више стотина хиљада на неколико десетина хиљада уморених није вредно никаквог коментара, као ни покушај мешања костију мученика и крвника. Озбиљнији људи сматраће то неконтролисаним фрустрацијама малих људи или малих народа. Тежња за „оригиналношћу“

некада заиста може иницирати само подсмех.”8

Постоје мериторни докази, проверена документа и валидна сведочанства, укључујући и законске наредбе да је на територији НДХ, требало све Јевреје побити, део Срба покатоличити, део протерати, а део побити. Документа показују, а сведоци тврде да су јуна 1941. године, преки судови били надлежни да сакупљају Јевреје у концентрационе логоре и то под ведрим небом. У току јула те године, донета је уредба о попису свих Срба и њиховом упућивању у логоре. „Као и у Првом светском рату, поштована је законодавна процедура код решавања српског питања. Опет су на удару били најугледнији Срби. Затвори, логори, јаме и друга стратишта најпре су пуњени свештеницима, учитељима, трговцима, виђенијим сељацима.”9

Слична акта о геноциду против Срба настајала су и у наредним годинама Другог светског рата. У њима су детаљне инструкције.

Усташка народна служба и полиција није бирала места ни средства мучења. У априлу 1941. године у Копривници основан је логор Даница у погонима индустрије вештачког ђубрива. Првих 500 затвореника у овај логор доведено је из Грубишиног Поља. У јулу 1941. године у логору је било око 4.000 људи, од којих су многи одатле транспортовани у логоре Госпић и Јасеновац. „Сви затвореници овог логора били су предвиђени за уништење. Убијани су у Јадовну на Велебиту, Сланом на Пагу, Јасеновцу и другде.“10

О злочинима у логору Јадовно, зна се много. Посебно је познат по томе, што су се усташе иживљавале у току мучења и убијања несрећних људи, а затим жртве бацали у велебитске јаме. У Јадовну је побијено најмање 35.000 људи.

У неке логоре (Крушчица код Травника) у првој половини 1941. године, усташе су одводили мајке са децом. Судбине ових мајки и њихове деце познате су јавности.

Логор Јасеновац основан је у другој половини 1941. године. Овај злогласни логор чинило је 5 мањих логора  Крапје, Брочице, Кожара, Циглана и Стара Градишка. У логору Циглана вршени су масовни и најсуровији злочини. По званичним подацима Комисије која је истраживала, у логору Јасеновац убијено је између 600.000 и 700.000 људи. Логораши су ликвидирани стрељањем, убијањем разним предметима, клањем и пребијањем. Многи су умрли због глади и болести. Физичко злостављање, психичка тортура, злоупотреба жена и деце, трајали су свакодневно. О тим злочинима постоји обимна литература.

Логори за децу постојали су у Јабланцу, Јастребарском и Горњој Реци. Утврђено је да је у Старој Градишки убијено више од 75.000 људи.

Логор за одрасле и децу налазио се у Сиску у коме је живот изгубило око 3.500 људи.

Од септембра 1943. у складишту, непосредно уз железничку пругу постојао је логор у Винковцима. „Од 4.600 лица која су била у овом логору 160 је убијено или умрло.”

У логору Керестинец у околини Загреба, крајем 1941. године, било је 2.000 затвореника. Логор Керестинец, као и многи други логори у Хрватској, поново су активирани и у рату 19911995.

Казивања логораша из рата 1991–1995.

У рату 19911995. како је речено, примењена су искуства из Првог и Другог светског рата. Методе и средства у примени насиља су готово иста. О томе нам причају преживели логораши.

Ово дело је настало из више проверених извора: казивања људи који су преживели голготу у хрватским затворима, чије приче су потврдила документа и очевици; написа и извештаја; затим разне организације (за људска права и хуманитарне) које су истраживале ратне злочине у хрватским логорима (посебно у злогласном логору „Лора“), кроз које су Срби прошли у току рата.

Осим казивања бивших затвореника, углавном из тзв. „Карловачке групе” који су боравили у затворима око 6 месеци и исповести логораша који су скоро целу деценију у затворима чекали слободу, као извор уврстили смо и казивања избеглица, који су спас нашли у Србији. Казивања су бележена у непосредним контактима са бившим логорашима у Београду, Сремској Митровици, Младеновцу, Новом Саду и другим местима. Ово што је записано у књизи само је део огромног материјала који је настао у истраживачким процесима. Неки од саговорника сећали су се многих детаља страве и ужаса, други су то чинили штуро, стидљиво и невољно, па и под дозом страха. Међутим, из њихових прича види се да су затвореници у хрватским затворима тучени и мучени.

Углавном, сва казивања о затворима и логорима у Хрватској, дају уверљиву слику о разноврсности метода етничког чишћења над Србима, уништавању њихове имовине, раздвајању породица, злоупотреби жена, мучењима и пребијањима затвореника и сл. Из тих прича сазнајемо да се неке породице плаше тешке трауме још из Другог светског рата. Има примера да су неки људи лета 1941. у јеку усташког терора, случајно избегли логор у Јасеновцу, где је одведена њихова породица. Да би спасили део породице „покршћени“ су, отишли у домобране, успели да избаве из логора преживеле чланове и сместе их у шуме и на слободну територију. После 1945. преживели чланови су формирали своје нове породице, које су после 50 година (1995.) нашле спас у Србији као избеглице.

У последњем рату распали су се многи мешовити бракови, што је узроковало патњу њихове деце. Има на стотине случајева да су жене остале у мешовитом браку у Хрватској, а децу послале у избеглиштво, а онда су годинама растрзане између мужа и деце, настојећи да остану добре супруге и нежне мајке. Чули смо и приче од којих се коса диже на глави. Муж је мучио и на крају убио жену само зато што је Српкиња.

Затвори, логори, методе и средства мучења

Неколико десетина бивших затвореника казују да су пребијани у сваком хрватском казамату у коме су били заточени, без обзира на њихове различите намене. Тешко је рећи у ком затвору је било више или мање суровости. Премда су ове приче у неким детаљима различите, углавном болне, ипак су појединци били опрезни и неповерљиви, вероватно из страха због могућих последица за рођаке, захтевали су да се њихова лична имена не спомињу у књизи.

Из анализе казивања стиче се уверљив приказ различитих „врста“ затвора и логора. Неки су са дугом традицијом (Лепоглава, Карановац, Керестинец, итд.), затим повремени, покретни, приватни, сабирни са дужим или краћим временом трајања. Из појединих прича се види да су неки логори обухватали једно или више села, као што је то било у Првом и Другом светском рату. Сам појам логора и затвора у овом рату има специфичан значај. Из тих прича сазнајемо да је у последњем рату приватна кућа често постајала затвор, а цело село или град, логор. Није ретка појава да се народ (све популације) у кризном времену нашао у изолацији, а њихов живот и имовина доведени у неизвесност. У тим ситуацијама неки су страдали, други су спашени јер им је помогло познанство, пријатељски однос са појединцима, а понегде и пријатељство из мешовитих бракова.

Казивања бивших затвореника су интересантна и по томе како су лично доживљавали понижавања, батине, мучења и сл. О томе је опширно и уверљиво писао М. Митровић.

„Многи од ухапшених, заробљених или на разне начине заточених пребацивани су из једног у више затвора или логора. Њихове приче почињу у једном месту, а завршавају се у другом. Често се крећу по разним местима у Босни, а затим дуже време бораве у Хрватској. Ту пролазе искушења хрватских затвора (Лора, Сплит), а затим се враћају у БиХ. Због тога казивања нису могла бити систематизована по појединим логорима. О појединим затворима и логорима било је могуће забележити огроман број судбина, о неким пак врло мало. Многи логораши и затвореници нису избегли у Србију, па је самим тим смањена могућност исказа.”11 Из страха због могућих одмазди избегавали су да упознају јавност са преживелим затворским тортурама. О страдањима Срба у босанским затворима и логорима написане су значајне публикације: „Страдања Срба у Сарајеву“ (Београд, 1995.), „Страдање Срба у Коњицу и Тарчину“ (Београд, 1995.), „Страдање Срба у Сарајеву“, друго допуњено и проширено издање (Београд, 1996.). Анализе и студије о страдањима Срба у хрватским затворима много су скромније. С тога, посебно због жеље и захтева самих судионика који су на својој кожи осетили суровост, пишемо ову књигу. У књизи „Геноцидом против Срба“, мр. Душица Бојић пише о систему од 27 логора које су хрватско-муслиманске власти организовале у Босанској Посавини, а затим о премештању дела логораша у затворе у Хрватској. Привремени логори су организовани у школским зградама, складиштима материјала, месним заједницама, приватним кућама, напуштеним објектима ЈНА, задружним објектима и сл. Д. Бојић вели, да су из ових затвора Срби одвођени у пет логора на територији Републике Хрватске, и то: Славонски Брод  кафана „Бардак“, „Керестинац“ код Загреба, „Трстеник“ код Загреба, „Катарина“  у Пули и „Лора“  у Сплиту.12

Утврђено је да су скоро сва већа места у Хрватској имала затвор за Србе, а што говори о намерама етничког чишћења и стварања основе за размену становништва.

Због великог броја логора и затвора и број затвореника у њима, тј. у Хрватској, немогуће је дати шири приказ сваког од њих, јер би такав садржај текста имао више томова, посебно када би се из сваког затвора консултовало неколико лица и та казивања објавила. „Државне институције у Србији, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Документациони центар Комесаријата за избеглице, Информативни центар, разна удружења избеглица, појединци (Бата Иванишевић, Момчило Митровић) регистровали су преко 400 логора и затвора у којима су током последњег рата боравили Срби (мисли се на територије БиХ и Хрватске). У појединим местима, чак и релативно малим по броју становника, налазило се више таквих институција“, пише Митровић.

Забележено је преко 120 затвора  логора у Републици Хрватској и то: Загреб 13, Вуковар 16, Задар 6, Метковић 6, Госпић 5, Биоград на Мору 2, Бјеловар 2, Вараждин, Винковци, Вировитица, Вргорац, Врпоље, Грубишино Поље, Даровар, Дубровник 4, Ђаково, Имотски, Карлобаг, Карловац, Костајница, Крапина, Лепоглава, Липик, Липовица, Марково Село, Марино Село, Нашице, Нова Градишка 3, Новска, Огулин, Ораховица, Осијек 4, Паг (Слано), Пакрац 3, Пакрачка Пољана, Петриња, Плоче (село Бријест), Подравска Слатина, Пула 3, Ракитје код Самобора, Ријека 3, Сињ 2, Сисак 4, Славонски Брод 4, Славонски Шамац, Сплит 4, Трогир, Туропоље,

Филип Јаков, Шибеник 3, итд.13

Казивања бивших затвореника чија смо имена унели у ову књигу, посебно приче о злостављањима, донекле су сличне исказима која су објављена у наведеним књигама, штампи и разним публикацијама. „Мање или више сви затварани прошли су кроз слична искушења, са већим или мањим физичким патњама. Индивидуално, пак, доживљаји су умногоме емоционалнопсихолошки различито прихватани. Тешко је не уочити да се поједини искази мање задржавају на физичкој тортури, која је очито свуда присутна, него на личном разочарању у пријатељство, другарство, комшијске односе, дату реч. За подручје Балкана то су још увек категорије које имају дубље корене, него што се и у грађанском рату чини. Позитивни доживљаји се не заборављају (сарадња Срба и Хрвата у неким крајевима, коректан однос појединих стражара муслимана). Издају „пријатеља“ друге нације Срби врло тешко прихватају, као што и добар гест веома уважавају“, пише Митровић.14

Садистичко иживљавање мучитеља над затвореним Србима нема примера у новијој историји. Над немоћним људима су експериментисали разним средствима и методама мучења. Основна идеја мучитеља да жртвама задају што већи бол, пре него што би жртва пала у кому или подлегла смрти. Ти људи као да су имали усађено зло у себи па су са посебним бесом и хистеријом примењивали разне врсте понижавања. Нека сведочанства заробљеника  мученика су ужасна да човек не може да схвати, па ни да поверује да постоје такви зликовци, који су такорећи „до јуче” изгледали нормални људи. Након бруталног и понижавајућег мучења затворених, недужних породица злочинци су присиљавали родитеље на полни блуд са децом: оца са кћерком, мајку са сином, брата са братом, итд. Некима су вадили очи, секли уши, нос, полни орган, руку, главу. Ово последње је специјалитет страних плаћеника  муџахедина. Готово сва казивања, мање или више мучених затвореника, показују да су им одмах после заробљавања, хапшења везивали очи (лепљивим тракама, крпама, кафанским стољњацима, и др.) како не би могли препознати оне који их спроводе и туку и пут којим их спроводе. Постројавање уза зид, раширених ногу и подигнутих руку, окренути лицем према зиду, претресање, скидање, батињање. Затим би их везаних руку и очију трпали у „марицу“ или неко слично возило, одвозили на одредиште, затварали у неусловне просторије, једног по једног под батинама одводили у неку собу пред „истражитеље” где су били изложени пребијању и иживљавању мучитеља.

О методама злостављања и мучења затвореника и логораша даће своју оцену историчари и хроничари ратних збивања. Ми у овој књизи преносимо исказе самих заробљеника и сажете налазе екипа стручњака из Београда о облицима физичког и психичког злостављања у затворима Републике Хрватске, написе из штампе, посебно збирке чланака и докумената Далматинског комитета за људска права.15

Момчило Митровић у поменутој књизи је објавио налазе стручњака за ментално здравље и војну психологију, који су на основу утврђивања психофизичког стања бивших логораша у Хрватској, утврдили најчешће облике физичког злостављања.

Стручњаци кажу да „подела на физичке и психичке, односно психосоцијалне облике злостављања има релативни карактер, јер је тешко одвојити једне облике злостављања од других.” Из информације поменутих стручњака и казивања консултованих затвореника психофизички насртаји су: ударци, застрашивање; ускраћивање задовољавања основних физичких потреба, нпр. остављање пет дана без воде и хране са забраном вршења нужде уз истовремено фиксирање везивањем за загрејани радијатор (Голубовић, 36 год.); мокрење у порције са храном и присиљавање мученика да то једу; батињање пендреком, кундаком пушке, кољем, цепаницама, дршкама од метле до губљења свести, ударање главом о зид мученика до губљења свести; примена електро шокова (стављањем електричних жица на оба ручна зглоба, предео врата, бутина и директном апликацијом на полне органе); „оживљавање” физичким насиљем и малтретирањем онесвешћених затвореника тако што се у уста сипа сирће, ракија или мокраћа; везаних очију обарање затвореника на под  бетон, гажење и ударање цокулама, све до губљења свести; грубо забадање прстију у очне дупље затвореника; скакање на стомак затвореника (мучитељ се пење на клупу или сто и скаче на трбух жртве која је леђима положена на бетон све до изазивања херније (ингвинална хернија величине људске главе или са нешто мањом хернијом. После једног таквог мучења Голубовић није имао столицу 10 дана); везивање мушкараца раширених ногу и ударање пендреком по тестисима; силовање жена везаних руку и ногу у тзв, „црној соби“ из дана у дан (тако да су неке ослабиле преко 25 кг.); свлачење до гола и ударање цокулама и пендрецима до бесвести; гашење пикаваца у устима жртве, а затим гутање пикавца; гутање угашених пикаваца помешаних са мокраћом; везивање ланцима по систему лева рука за леву ногу; гажење са обе ноге с тим да врат „фиксира“ једном ногом, а другом се удара у грудни кош у пределу срца; присиљавање затвореника да поједу почупану сопствену косу; снажан удар тврдим предметом у вилицу; избијање зуба и целе вилице; везивање руку лисицама, качење на фиксирану куку, батињање до бесвести, тако да када се жртва онесвести виси окачена о сопствене руке; гажење цокулама по хируршком ожиљку од операције чира на желуцу, која је извршена пре 50 дана; стављање врећа на главу, а затим везивање канапа око врата, обарање на бетон, а затим бесомучно ударање цокулама, пендреком, итд; ударање металном кутлачом дужине око једног метра по глави, до бесвести; ударање „маљем” направљеним тако што ставе 12 кг соли у чаршав, везаним у чвор, затим потопљеном у воду, чиме вишеструко добија на тежини; везивање за дрво по зими, на 15 степени целзијусових и поливање водом да би се убрзало смрзавање жртве; ношење врећа пуних песка са једног краја логора на други без икаквог циља уз претњу: „Ко ти је рекао то да радиш, врати то назад!”. Вршење нужде у просторији где се спава директно на под јер ни кибле  канте није било; приликом купања наизменично је пуштана хладна и врела вода да би се изазвале опекотине; везивање за дрво током 2 дана и 2 ноћи, зими, на снегу, уз лишавање воде и хране и батињање; засецање ува ножем, наредба жртви да нож лиже, уз претњу клањем; засецање коже на леђима и сипање соли у тако насталу посекотину; ударање челичним жилама по голим табанима. Неколико бивших заробљеника су водили на клање, али их је наводно спасио неко из МУП-а или неки познаник, са којим је жртва ишла у основну школу.

Психичко злостављање такође је било разноврсно и болно. Претње, уцењивања, врбовања, понижавања, брутална иживљавања и хомосексуална и хетеросексуална злостављања. Психичко злостављање најчешће је остваривано кроз следеће облике: стављање револверске цеви у уста и ножа под грло уз претњу да ће бити заклан „као и сви његови већ заклани укућани“; саопштавања да су им деца заклана, а сада је ред на њих, те ће „тако решити питање четника“; захтевање да се крсти и клања пред сликом Слободана Милошевића уз псовке; захтевање да онанише под Титовом сликом, „ноћни плесови“ и сл. Озлоглашени припадници затворских власти присилили би затворенике да играју у паровима по такту громогласне музике, пред пијаним усташама тако да су у првом делу „игранке” мушкарци наги до пола, а жене од пола, а у другом делу обрнуто, вероватно, у циљу „стимулације”. Затим су мучитељи одлазили у „црну собу“ где су силовали затворенице млађе старосне доби, везаних и раширених ногу и руку. Једна од омиљених „забава“ мучитеља била је присилно групно мастурбирање мушкараца пред најстаријим женама нагим до пола уз брутална вербална понижења и уз пратњу музике. Да би слику психичког и физичког понижавања употпунили примењивали су јутарње присилно купање млађих затвореница, а затим сеанса групне ирумације уз обавезно гутање ејакулата од групе мучитеља (понекад их је било 1030); захтевање од млађих мушкараца да врши ирумацију старијег мушкарца; анални хетеросексуални однос са жртвом, а затим захтев за ирумирањем и гутањем ејакулата; групна мастурбација, с тим да супруга једног од затвореника ирумира другог затвореника пред својим мужем, такође затвореником; „Специјални плес“: потпуно наги мушкарац и жена играју непрекидно 45 сати до изнемоглости. После тог би применили наведени „поступак оживљавања“; „игре без граница“: ношење вруће воде у тањирима на глави, затим трчање уз реалан ризик изливања вруће воде и изазивање опекотина лица. Захтевали су од жртве да пише изјаву на неколико страна, а затим да своју изјаву поједе, затим пузање затвореника на коленима и лактовима док га други јаше читаву ноћ и за то време морали су гласно понављати: „Живјела вијечна Хрватска!”, а ако изговоре „живела“ или „живила“ следи додатно злостављање; „пропитивање”, на питање: „Ко је Хрват?” одговор: „Господин“, „Ко је Србин?”, одговор: „Циганин“. Омиљена тема застрањивања била је пуштање касета са масакрираним рањеницима и лешевима да би видели „Шта раде Четници Хрватима“, а затим певање новокомпонованих песама типа ”Милан Мартић кучкин син…” и сл; Од затвореника су захтевали да увече изговарају: „Господо, лаку ноћ вам жели српска п…а“. Измишљали су и „загонетке” типа: „како можеш да ухватиш једном руком своја оба ува?”, одговор: „то може само усташа када ти одсече једно уво па ти га стави у руку“. Веома често су намерно излагали смртној опасности затвореника тако што су их упућивали на улице градова и села да сакупљају отпатке  папириће и стављају их у уличне контејнере у време најжешћих борби и бомбардовања, за које време их усташки снајперисти контролишу да случајно не побегну. Било је и ових призора: везивање ланцима и вођење жртава по кафанама, да би их приказивали како изгледа „Милошевићев Четник“ или брушење метка пред затвореницима да би им оштрим метком „олакшана смрт“; певање „Лили Марлен“ на захтев усташа и друго.

Сличне методе мучења и понижавања осетили су и логораши у готово свим затворима у којима су боравили. Појединци су премлаћивани батинама до смрти, неки од убијених претходно су мучени разним методама, а затим усмрћени батинама, ударани разним предметима (пушком, бајонетом, палицом, шипком за чишћење оружја, лопатама, држаљама итд.). Затвореници говоре о разним ударцима ногом, руком, главом, предметом; посебно мучење ударом у осетљиве делове оштрим предметом, затим, везивање у шахте или држање без струје и воде у просторијама где је вршена нужда.

Било је случајева забијања беџева на чело, инсценирања убистава пиштољем, вешањем, колективним стрељањем. Веома чест метод мучења био је да затвореника уз батине уведу у просторију где су се налазили лешеви познатих (комшија, пријатеља) претећи им да ће и они тако проћи. Присиљавали су затвореника да ходају голи и терање на пијење мокраће, затим ударање по тестисима; мучитељи су присиљавали затвореника на певање песама са националним порукама, посебно оних песама које чине континуитет са усташтвом из Другог светског рата (вађење ножа за клање, форсирање усташког поздрава, величање Анте Павелића, терање логораша да певају ругалице из Другог светског рата, приче о вађењу очију, сечи органа тела, итд.); мучење жена применом силовања, терање голих жена кроз село, силовање пред породицом, размена поодмакле трудноће.16

Из казивања бивших затвореника и логораша може се закључити да су се логори и затвори из рата 1991–1995. у неким сегментима битно разликовали од оних из Првог и Другог светског рата. У последњем рату ове институције су биле познате и међународној јавности. Тврдње да међународна заједница, није знала ништа о патњама и страдањима Срба у затворима и логорима у Хрватској у 1991. и 1992. није тачна. Већина консултованих бивших затвореника и логораша дала је податак да су их посећивале разне хуманитарне организације и појединци из Међународног Црвеног крста, као и других. Међутим, многи кажу да су из страха говорили тим посетиоцима да их не малтретирају затворске власти и сл. Па ипак представници Црвеног крста су професионалци који су могли да уоче стварно стање, да виде колективна страдања људи, жена и деце. Најчешће су се задовољавале давањем минималне помоћи, без оштрог протеста, као што су то чинили, после обиласка српских логора. И по њима се видело да је кривица Срба унапред утврђена. У вези са тим Митровић вели:

„Иако је рано давати закључке о логорима и затворима из најновијег рата на просторима бивше СФРЈ, један је очигледан. Они су, пре свега, били у функцији етничког чишћења. Требало је да буду инструмент застрашивања, психолошког притиска на цели српски народ и основни покретач избеглиштва. Био је то стратешки интерес држава у настајању да стигну до дефинитивног решења „српског питања“ на прекодринским и прекосавским просторима. Тиме објашњавамо и невероватну виталност тамничења, под чим подразумевамо упорност свих страна у грађанском рату да дуго након закључења мира настоје да задрже затворенике у својим логорима и затворима. Чак и онда када то држање, сем психолошког, нема никакав други смисао.”17, пише Митровић.

Сведочење о злочинима у хрватским затворима  логорима

Позната су сведочења браће Гаврила и Дамјана Трипковића из Прибиловаца о тешким злочинима у бројим логорима у Хрватској. Из једног написа: „Човек који је преживео десет логора“, видимо да је Гаврило Трипковић у хрватским затворима преживео страшна мучења и видео призоре који се не могу описати.

Између осталог у овом чланку стоји: „За човека који је преживео десет логора, два пута извођен на клање и, чудним сплетом околности, избегао брутално погубљење, одолео батињању и мучењу које нормалан ум не може да појми, без претеривања се може рећи да је осетио најмрачније силе овоземаљског пакла.”

Трговац из Пребиловаца Гаврило Трипковић је само један од хиљаде страдалника који су доспели у неки од око две стотине хрватских и муслиманских логора на просторима бивше БиХ и Хрватске.

Далматински комитет за људска права у Збирци чланака и докумената уверљиво је сведочанство о злочинима хрватских војних и полицијских јединица над затвореницима српске националности.18

У уводу Збирке између осталог стоји:

„Савезна армија која се још раније поцијепала по националним шавовима, повлачи се почетком ’92. из Републике Хрватске, након што се ова осамосталила. Хрватска војска преузима савезне војне објекте, међу њима и ратну луку Лора у Сплиту.

Ту је одмах формиран велики војни затвор, који ће примати затворенике закључно са 1997. годином. Хрватска војска претворила га је у логор за масовно, систематско и непрестано садистичко иживљавање над затвореницима других нација, посебно српске. Нечасну улогу хрватски политички и војни врх намијенио је Војној полицији, коју је тих мјесеци и формирао пажљивом селекцијом од кажњаваних криминалаца: лопова, превараната, дилера, шверцера или напросто наркомана, психопата и шизофреника. Они су и у униформи коју су им навукли наставили са старим пословима и понашањем, испунивши тако очита очекивања својих твораца. Више десетака затвореника убили су само у сплитском логору Лора током мучења или су затвореници умрли од послиједица тортуре путем до логора или непосредно након размијене.

Хрватски војни извјештај из свибња 2001. наводи имена 1.005 (хиљаду и пет) затвореника Лоре, тог највећег хрватског ратног мучилишта, како су логор назвали домаћи медији, ужаснути документима које им је ДК ставио на располагање.

Исти извештај потврђује да су далеко најбројнији међу затвореницима Лоре били цивили српске националности заробљени (на подручју Купреса) у сусједној, сувереној Босни и Херцеговини. Осим њих, Хрвати су по улицама босанских градова похапсили и стотине резервиста Савезне војске, прије него што је тамо уопће почео рат, те су их доводили у затворе и логоре у Хрватској, у којој је рат већ био завршен. За Хрватску, а посебно њен политички и војни врх, без чијег знања то нипошто не би било могуће, то су веома незгодне околности и штета од њих могла би бити велика и комплексна. У логор Лора доведене су и стотине војника и резервиста из Републике Српске те Црне Горе, које је Хрватска војска заробила или су јој се предали, на неком од херцеговачких или на Дубровачком ратишту.

Озлоглашена 72 бојна ВП из Лоре „ухапсила“ је до јесени 1992. негдје око стотину цивила српске националности у Сплиту и околним селима, те их затворила и мучила у сплитском логору, у правилу без икакве оптужнице.

Међутим, број од 1.005 није коначан. На листи недостају имена убијених. Наиме, након најгорих мучења и сакаћења, убијани су управо „неевидентирани“ заробљеници. Седморицу заробљених црногорских резервиста, на примјер, видјело је масакриране у Лори више свједока, породице траже барем њихова тијела, али њихових имена нема између 1.005 наведених у хрватском војном извјештају. жртвама Лоре требат ће придодати и најмање тројицу заробљеника који никада нису стигли у логор, а Војни су их полицајци из Лоре убили  и ријешили се лешева негдје путем од мјеста гдје су се без борбе предали Хрватима па до Сплита.”19

Овај Комитет октобра 2000. године предао је тужиоцу „десетке густо куцаних страница сведочења“ бивших затвореника, који су детаљно описали методе и средства којима су пребијани и мучени, док су боравили у затвору. Они су описали и оно што су видели када су и други заробљеници мучени, понижавани и убијани. Уз тај материјал приложена су и разна документа која упозоравају на тешке злочине хрватске полиције над затвореницима српске националности.

Председник Далматинског комитета Тончи Мајић, упознао је политички и војни врх Хрватске о злочинима које су над заточеним Србима чинили хрватска полиција и војска. Мајић је тражио истрагу над злочинима почињеним у „Лори“. Он је за мучења и убиства у сплитском затвору „Лора“ теретио команданта Војне полиције Мату Лаушића. Мајић је на прес конференцији објаснио разлоге због којих је Далматински комитет за људска права затражио од министра обране Јозе Радоша да смени генерала Мату Лаушића, који је одговоран за оно што је Војна полиција радила у војном затвору у сплитској „Лори“. Мајић је казао како је „Лора“ најпре била затвор, али је касније прерасла у мучилиште у којем су затварани и мучени како заробљеници, тако и бројни Сплићани.

„Нејвјеројатно је да нитко за оно што се годинама збивало у „Лори“ није кажњен. Нисмо идеалисти да бисмо очекивали како ће министар Радош одмах смијенити Лаушића, али очекујемо да ће то учинити у догледно вријеме”, рекао је Мајић.

Рекао је да су кроз „Лору“ прошле стотине затвореника, а да ДК има детаљне податке о десетак њих, који су у „Лори“ и убијени. Навео је да о мучењима, која су примјењивана у „Лори“ свједоче и фотографије Сплићанина Ђорђа Катића, који је 1992. године био пет дана затворен у „Лори“. Катић је из „Лоре” изашао као 100 постотни инвалид, који је добио егзил у Аустралији.

Предочавајући фотографије и медицинску документацију о Катићу, Мајић је казао да су и водећи људи сплитске болнице, из тог времена, склони заташкавању тадашњих збивања. Мајић је тврдио да је тадашња хрватска Влада, знала за збивања у „Лори“, али није предузела никакве мере да се ти злочини прекину.

Документа:

1. писмо Министру одбране

2. писмо Туђману

3. писмо председнику Владе

О злочинима војне полиције у разним затворима, посебно у „Лори“ врх хрватске државе је знао још 1992. године. О томе је писала и хрватска штампа.

Ферал Трибуне од 28. октобра 2000. године, писао је о збивањима у сплитској ратној луци „Лора“ 1992. и о документима и писаним изјавама мученика у неколико хрватских затвора, а понајвише у „Лори“. Овај лист између осталог пише:

„Досије о збивањима у сплитској ратној луци Лора на почетку рата поновно је отворен прије неколико дана, након што је Далматински комитет за људска права прослиједио Жупанијском државном одвјетништву досад необјављене исказе трију особа које су 1992. године биле затворене у Лори. Ради се о сведочењу браће Гаврила и Дамјана Трипковића, сада становника СР Југославије, те М. К.-а који је и даље настањен у Сплиту. Прва два исказа прикупљена су у Београду и сумњу у њихову аутентичност могуће је оповргнути чињеницом да се браћа Трипковић спомињу и у извјештајима Атпебгу Шегпаиопак и Не1бтб1а \Уа1;спа, публициранима 1993. године, док је М. К. сам написао своју изјаву и још прије неколико година уручио је Та<3еибги Магошескот, тада специјалном изасланику главног тајника УН-а за људска права на подручју бивше Југославије, као и неким организацијама за заштиту људских права.

Свој исказ М. К. започиње податком да су 19. коловоза 1992. године око 11 сати два војна полицајца дошла у његов стан и рекли му да мора поћи с њима у Лору на „информативни разговор”.

Њима је било наређено да ме приведу, а нису имали никакав налог или било какав документ на темељу којега би ја морао ићи с њима. Испред зграде нас је чекало полицијско возило са шофером. Од улазне рампе у Лору, једно 200–300 метара са десне стране, налази се зграда у коју су ме привели. Испред зграде било је доста војске и војних полицајаца. У згради  касарни је велики простор у приземљу. С лијеве стране је подужи ходник. Увели су ме у собу прву лијево. У њој је сједио човјек у цивилу с тамним наочалама, висок око 180 цм, око 42 године, црне пути. Наредио ми је да изађем и чекам, што сам и учинио. У соби се налазио стол с писаћом машином за којим је сједила жена у цивилу. Поред ње стајао је наслоњен на стол пунији цивил, плаве пути, висине око 170 цм, око 50 година…

Послије 10–15 минута позвао ме полицајац да уђем и наредио да сједнем. У собу су ушла још два полицајца. Онај дебељушкасти цивил и жена су сада мени иза леђа… Кад сам сјео за стол насупрот цивила који ће водити разговор, три полицајца су се поставила око мене, да је један био с лијеве, један с десне стране, а трећи иза мене. Почело је испитивање гдје си радио, кога имаш, с ким живиш, с ким одржаваш везе, гдје си рођен, који чин имаш, за кога си гласао, гдје си све био на служби, гдје си био ових дана, које Србе познајеш, итд. За сваки мој одговор ова три полицајца би ме ударала шакама по глави, вукла за уши, увртала их, увртала главу, давила стезала врат рукама, ударала шакама у слабине, ударала ногама, подизала са сједишта вукући за уши и вратне мишиће уз вриску и псовке. Викали су „Лажеш, мајку ти српску, ћетничку, ништа од тебе неће остати, само уши које ћемо ти сад одсјећи!”. Испитивач их наводно умирује, а затим говори мени да им не може ништа јер су луди. Тортура се и даље наставља. Стално проналазе нове тачке на мени да ме што више измуче. Након два до два и пол сата су престали. Испитивач ми је рекао да је он млад, а већ пуковник, а ја од 60 година успио сам да дођем само до чина заставника. У читавом овом мучењу и испитивању понудио ми је записник на једном листу папира да потпишем. Рекао сам да се не могу потписати и да не видим што пише у записнику, јер су ми наочале поломили, а и болови у глави били су несносни. Наредио је да морам потписати и тако сам учинио…”.

„Полицајац ме изводи из те касарне и води стазом према сусједној касарни. Наређује ми да сачекам на стази док он куца на прозор некоме и говори „водим овог Четника горе. Хоћете ли доћи?” Затим долази до мене и наређује ми да кренем. Пошли смо напријед, затим скренули путем десно, прешли преко трачница куда влак иде неким складиштима. Од трачница на једно 20–30 метара с лијеве стране примијетио сам кућу заграђену мрежастом жицом. Туда су ме увели унутра, одвели у ћелију број два и закључали. Остао сам 30–40 минута, док није дошао стражар по мене и одвео у просторију код улаза у затвор са десне стране. Ту ме је дочекало њих око десеторица што, полицајаца, што војника. Од тих 10 један је сједио у фотељи, један је лежао на кревету, други су стајали. Приликом уласка чуо сам како ми пријете „Дођи, Чедо Четниче, мајку ти четничку!”, овдје ћеш пропјевати, овдје је усташки затвор, одавде можеш само отићи у Кевину рупу“. У тој просторији су ме тукли како је тко стигао. Онесвијестио сам се. Полијевали су ме водом. Укључили су вентилатор. Дошао сам свијести. Полицајац који је сједио у фотељи наредио је да ми дају столицу да сједнем и укључе вентилатор да пуше у мене. Тај полицајац је црне пути, висине око 180 цм, у горњој вилици фали му један зуб. Колико сам могао закључити он је био командир стражарима у затвору. Тај исти полицајац наредио је да се донесу телефонски индуктор, те да голим жицама мени вежу руке. Њему су дали индуктор који је окретао што је брже могао. Од тог напона ја сам се кочио и падао са столице. Присутни су се смијали, пријетили, шамарали ме. Кад је представа са струјом била готова, прешли су на испитивање рефлекса, викали су ми на уши, а потом истовремено, пуном снагом длановима тукли по ушима. То ми је изазивало јаке болове у глави и пробили су ми бубну опну. Након тога слиједило је ударање палицом по кољенима и зглобовима.

Слиједи мучење с пиштољем. Полицајац што сједи у фотељи извлачи пиштољ из фиоке ормара и упире га у мене. Пријети, псује. Неки полицајци вичу да ме ту не убије, јер ћу загадити просторију крвљу, па ће они морати чистити. Зато су ме извели напоље у бетонирано двориште, ограђено високим зидовима с бодљикавом жицом на врху. Двориште је у саставу зграде  затвора, дуго 3040 метара, широко 10–12 метара. Полицајац је наредио да скину све са мене. Остао сам гол… У двориште сам ушао четвороношке, јер нисам могао ходати. Шутирали су ме, а затим прислонили уза зид и ставили пиштољ на чело. Толико су викали и псовали… само сам чекао крај свим мукама што брже. Међутим, осјетио сам хладну воду из цријева. Вода која је излазила под јаким притиском, држала ме уза зид. Послије десетак минута таквог купања дошао сам свијести…”.

„Прилази ми омален, здепаст војник у маскирном одијелу који ме већ мучио на првом саслушању. Он није припадао затворској стражи, односно саставу. Присутни су га звали Боксер. Тај је на мени испробавао боксерске ударце као да сам врећа. Тукао ме по цијелом тијелу, гдје је прије стигао. Поломио ми је један зуб и избио пломбе… Пао сам у несвијест. Опет су ме полијевали хладном водом. Наређују да ми донесу четничко одијело. Не знам ни сам како сам га обукао и како сам поновно доспио у ћелију број два. Био је мрак. Стражар је отворио врата ћелије и викао „Овај у ћелији број два, умире!”

М. К.-а потом одводе у болницу, гдје га у присутности полицајаца прегледава лијечница, прописује му „неке таблете” и даје упутницу за интернистички преглед. Полицајци га враћају у Лору и поновно га млате. „Вртили су ме у круг и додавали један другом тукући шакама и ногама…” Идућега дана, 20. августа 1992. године, око девет ујутро, М. К.-а одводе на интернистички преглед. По повратку у Лору тога дана први је пут добио храну и дозволу да пије воду. Једнога од слиједећих дана, кад је затражио воду стражар плаве пути, висок ко 180 цм, рошава лица, наредио је затвореницима који су рибали ВЦ и ходнике да га „освјеже” прљавим крпама, те да га прљавштином мажу по глави, ушима, носу, очима, зубима, језику. М. К. се присјећа како је тај стражар наређивао затвореницима да се међусобно туку, а неки полицајци захтијевали су да их затвореници поздрављају испруженом десном руком и узвиком „За дом спремни!”

Након што је „некој комисији“ која је једном обишла затворенике говорио о збивањима у Лори, М. К. је поново био претучен. Полицајац који га је мучио струјом, наредио му да се окрене зиду с рукама на леђима. Од зида је био удаљен 60–70 центиметара, а полицајац га је држећи се рукама за кревет, ударао обема ногама и псовао му мајку четничку… Послије десетак дана М. К. је пуштен на слободу, а полицајци који су га возили кући, јер није био у стању сам ићи, пријетили су му да о свему шути, да му случајно „не би настрадала покољења“. М. К.-у никада службено није објашњено зашто је био затворен.

О сведочењу браће Дамјана и Гаврила Трипковића Ферал Трибуне од 28. октобра 2000. године писао је опширно и уверљиво.

„До почетка рата браћа Трипковић су живјела у Пребиловцима крај Чапљине. Прије хапшења Дамјан је био у резерви ЈНА, али је у тренутку заробљавања, 8. травња 1992. године у селу Муминовачи био у цивилном одијелу. Најприје је одведен у стару дуванску станицу у Метковићу, гдје је затекао друге затворенике, Руску Бекана, Драгомира Вујовића, Душана Булата, својега брата Гаврила и Милу Саковског, који је одмах пуштен. И тамо су били премлаћивани, али су праве муке започеле кад су пребачени у Лору. Дамјан је најприје био сам у ћелији у блоку Ц  послије му се придружио Зоран Перковић, купрешки свећеник  његов брат је био заједно с Беканом, а у трећој ћелији били су Булат и Вујовић. Дамјана су пребијали у ћелији, изводили ван и тамо га пребијали, и то даноноћно. „Поред ових непрекидних туча прикључивали су ме на струју, на индукторски телефон и пропуштали струју кроз мене, а једну су ми жицу стављали у ухо, тако што су ухо пробушили и кроз то провукли жицу, а другу на сполни органи помјерали ручицу. Тјерали су нас да шамарамо један другог док нетко не би пао у несвијест, да сатима стојимо на сунцу и гледамо у сунце, док не паднемо у несвијест, да носимо један другог по кругу, а за то вријеме би нас тукли.”

Дамјан Трипковић тврди како је приликом једне шетње по кругу касарне примијетио три Црногорца од којих је један другоме морао одсјећи ухо, а трећему ископати око. Присјећа се и жељезне столице без наслона, „па су вириле само шипке и мене су тјерали да се ухватим за ту столицу и нагнем изнад шипки, а онда су ме тјерали да имитирам да возим ауто, а они ме гурали отпозади, тако да су ме шипке ударале по грудима и пробијале кожу“. Једне вечери стражари су га извели из ћелије и из ловачке пушке пуцали му у мишић лијеве руке одмах испод рамена и у лијеву бутину, а из пиштоља у десну руку изнад рамена. Након свега доведен је у болницу, лијечник га је прегледао и рекао да се мора лијечити, али чувари то нису допустили.

„Мене и свештеника Перковића тјерали су да један другоме „пушимо” сполни уд. То смо радили док смо били везани за струју, па су они пропуштали струју кроз нас и истовремено нас тукли. Приликом ових батињања мени је сломљено девет ребара с обје стране, али којом приликом су ми поломљена ребра то не знам, јер је батињања било толико да не могу описати сваки појединачни случај… Ја сам више пута падао у несвијест, па су ме полијевали водом да ме освијесте и настављали послије тога да ме туку. Морали смо их поздрављати усташким поздравом „За дом спремни!”. Једнога дана, највјеројатније 26. свибња 1992. године, неке су затворенике, међу њима и Дамјана, чувари везали жицом, свезали им очи и пребацили их у подрум приватне куће у село крај Дувна. Дамјан је размијењен 18. августа 1992. код Стоца.

Дамјанов брат Гаврило, припадник такозваних сеоских стражи у Пребиловцима, заробљен је 8. травња 1992. године. Најпре је био у дуванској станици у Чапљини, а потом је пребачен у Метковић, такођер у дуванску станицу. Тамо је био око седам дана, а потом је 14. априла пребачен у Лору. Након тога био је у Задру, па у Дувну, затим је око два тједна био у сплитској болници, па у једној шибенској касарни, да би на послијетку поново доспио у Лору, гдје је задржан до 14. августа 1992. године, кад је размијењен у Неметину.

Гаврило у свом исказу најприје детаљно описује злостављања у Чапљини и Метковићу, гдје су затвореници наизмјенце испитивани и премлаћивани. Након тога су с повезима преко очију транспортирани у Лору.

„Приликом изласка из возила дочекало нас је више њих и одмах су нас почели тући. То мора да су били људи обучени борилачким вјештинама, а запазио сам преко повеза који се мало помјерио да припадају војној полицији, пошто су имали бијеле опасаче и бијеле футроле од пиштоља. Ударали су нас песницама, врховима прстију, рубом длана за врат… Међу овима који су нас тукли успио сам да запазим једног кога су звали Муса, а касније сам сазнао да је од Широког Бријега и да је био војни полицајац ЈНА у Сарајеву. Након ове туче увели су нас у једну просторију, гдје су нам скинули повезе с очију и скинули нас голе, а затим су нам одузели све вриједне ствари које смо имали као и документе. Послије одузимања ствари онако голе су нас убацили у једну просторију гдје су нас полијевали хладном водом говорећи да смо ми „ушљиви Четници“. Након полијевања, натјерали су нас да станемо испред зида и да се рукама наслонимо на зид, а затим нас ударали безбол палицама, те потом одвукли у ћелије. Мене су одвукли у једну ћелију тзв. блока Ц… У овој ћелији провео сам 20 дана…”.

„Слабо су нас хранили за сво вријеме док сам био у Лори, а храну нисмо ни добивали сваки дан… Воду смо добивали ријетко, као и храну, сваких пет или седан дана давали би нам једну пластичну флашу од 1,5 литре на нас пет. Малу нужду смо вршили тако што смо тражили да идемо до ВЦ-а, па су нас некада одводили тамо, а некада нису, тако да смо то обављали у ћелији. Дешавало се да смо због недостатка воде пили и властиту мокраћу… У Лори су нас стално тукли и пребијали… када би се уморили тукући нас, онда су нас тјерали да један другог ударамо… уколико би нетко слабије ударао онда су они њега тукли тако да су тјерали затворенике да из све снаге ударају своје другове. Принуђивали су нас на протуприродни блуд тако да смо морали један другоме да сисамо сполне органе… Свештеника Зорана Перковића једнога су дана довели у ћелију и скинули голог. Затим су наредили и нама да се скинемо голи, па је он лежао на поду, а ми сви један преко другог лијегали по њему… У више наврата Перковића су прикључивали на индукторску струју, затим га тјерали да клекне на кољена и доводили мене голог, а њега тјерали да устима гризе мој сполни орган. Ово је чињено више пута са мном и Зораном, али и другим затвореницима из тзв. блока Ц…”

Једне ноћи премлаћеног Гаврила мучитељи су увели у просторију у којој су мучили и клали људе. „Никада нећу заборавити тај призор. Свима су им уши биле одсјечене, само је један имао ухо. Лежали су на поду, неки ослоњени на зид, неки у полулежећем положају. Некима су очи биле извађене, некима су их вадили преда мном. Сјећам се да је један од мучитеља једноме нож забио у језик и повукао те му одсјекао језик. Једноме од тих Црногораца нису извадили очи, па је могао видјети што се догађа. Затим су их почели клати. Чинили су то тако да су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата.” То је дио свједочења Гаврила Трипковића из Пребиловаца. Гаврило Трипковић описује ноћ у којој је гледао убиства клањем. Опис је опсежан и темељит, тако језив да је заиста тешко повјеровати му. Гаврило каже да је било пет мучитеља. Један је и именован, а наведено је и име човјека који је Трипковића наводно одвео у ту просторију. Касније, након што су сви црногорски затвореници заклани, дошао је „један човјек, који вјеројатно припада руководећим људима“ и спасио га. Трипковић је увјерен да му је спасио живот. Судећи по другој његовој изјави, третман затвореника у Лори овисио је о расположењу тренутнога управника затвора. Наиме, Трипковић је изјавио да је у вријеме када је управника затвора Тому Дујића мијењао „неки човјек из Имотског” ситуација била много боља. Када се овај вратио, „све је било као и раније”.

„Једнога дана стражар ме је извео из ћелије и рекао да мора тражити четнике Шешеља и Милошевића, јер су ушли у мене. Наредио ми је да легнем, а потом на руку ставио црвену рукавицу која му је била до лакта. Завукао ми је руку у чмар и почео да стеже унутрашње органе. Овако ми је наносио ужасне и неописиве болове, а дошло је и до великог крварења… Стражар је овај поступак поновио са мном више пута…”.

Трипковић тврди и да су људи из затворске страже једне вечери пред њим заклали пет особа одјевених у одоре војске ЈНА, за које по говору претпоставља да су били Црногорци. Гаврило Трипковић тврди да је с осталим затвореницима често морао брисати и прати крв по ходницима… „У управниковој канцеларији била је монтирана тзв. електрична столица на коју су нас постављали да сједимо, везивали жицама тако што би једну жицу металном штипаљком причврстили за ухо, како су мени чинили, а некима су бушили уши и голу жицу провлачили кроз ухо. Другу би жицу везивали за сполни орган, а потом укључивали у струју…”

Злочини почињени у Лори била су уморства Гојка Буловића, Ненада Кнежевића и Далибора Сарделића, за која још увијек нитко није кажњен.

„Један од начина мучења и понижавања био је тај што су нас приморавали да опонашамо неке животиње и то или куче или мачку или вола, па би нас терали да идемо четвороношке, да опонашамо гласове тих животиња, а онога ко је изигравао куче везивали би око врата повоцем за псе и терали га да се завуче у једну кућицу за псе која је ту била направљена. Док смо опонашали животиње, тукли су нас. Сећам се да су капетана Пантића терали да трчи по кругу раширених руку и да имитира авион, а они су га за то време тукли. Он је често тражио спас у томе што се завлачио испод аутомобила у кругу. Он је био веома окретан и вешт човек па је успевао да се завуче испод возила и тако донекле избегне батине, а ја сам то посматрао и никако ми није било јасно како може да се завуче под онако ниска кола.

У свим затворима, па и у „Лори“ било је сваком затворенику одређено како мора да се представља, када га неко прозове или долази у ћелију, неко да нас посети. Прозивали су нас по броју исписаном фарбом на леђима, мој је био РЗ 150. Они који су се предавали без борбе имали су ознаку ПЗ са бројем, то је била ознака за пребега и њих су мање мучили. Када сам прозван, морао сам да кажем да сам Гаврило Трипковић, да сам нелегално наоружани србочетник из села Пребиловаца код чапљине.

Исто тако нико од нас није смео да каже да је тучен и мучен, него је на питање да ли га је неко тукао, морао да одговори да није. Страх је био толико велики да нико није смео да каже да је мучен ни када су долазиле разне телевизије и то оне које су они пуштали да дођу и приказивали стања у логору другачије него што је било. Сазнали смо да су то телевизијске екипе из Аустрије и Немачке.

Нови лист је 22. октобра 2000. године, објавио интервју Тончи Мајића, председника Далматинског комитета за људска права о бруталним деложацијама у Сплиту.

Под насловом „Мата Лаушић је ратни злочинац“, поменути лист наводи да је током 1993. и 1994. из станова избачено око 10.000 људи и да су листе, односно спискове станова из којих треба протерати Србе и друге, долазиле из Министарства одбране Хрватске. За насилно истеривање више хиљада породица из својих станова у Сплиту, Мајић каже да је војна полиција, приликом насилног упада у стан, имала право искључиво пописати имена и презимена људи који су у стану  легалних станара и провалника, и „након тога напустити стан, што заправо значи оставити обитељ, најчешће жену с дјецом, на милост и немилост групи од десетак тотално неконтролираних војника, често пијаних, па и дрогираних.” То је присиљавало породице да се склоне и напусте стан.

„Био је то изузетно важан инструмент политике етничкога чишћења која је била службена политика хрватске Владе. Могу документирати да су упади у станове, као и понашање Војне полиције, у сваком тренутку били контролирани, те да се све могло зауставити  да се хтјело.” Мајић прича, да „постоје свједоци који су спремни потврдити да су из Министарства одбране долазиле листе станова који се могу и треба одузети. У Сплиту су постојали квартови у које се смејло и они у које се није смјело упадати.”

Масовно истјеривање из станова представља ратни злочин. „Из својих је станова избачено око 10.000 људи. Врло је важно и то да су они који су тих година живјели у војним становима све то вријеме живјели у страху и спавали обучени чекајући хоће ли их ноћу избацити. Истодобно су знали да им нитко не може и неће помоћи. Војна полиција, најмање. Неколико пута цивилни полицајци покушали су помоћи станарима, али су и сами добили батина.”

Половином 1994. године, заслугом бројних невладиних организација, те извјестиоца УН за људска права Тадеусза Мазоњиецког и Далматинског комитета за људска права заустављен је тај злочин. „На темељу неколико случајева деложација које смо успејли интернационализирати истјеривања су престала, иако је Лаушићева наредба и даље вриједила. Недуго након тога, крајем свибња, он је издао нову, прецизну заповијед о томе како се Војна полиција у таквим случајевима мора понашати, одредивши да насилне истјериваче мора избацити из стана. Неколико дана након тога, војници су по тко зна који пут покушали провалити у један стан у Сплиту, али је интервенирала антитерористичка Војна полиција, и избацила их из стана.”

То је био период стрепњи и страха становништва не српске националности.

Далматински комитет за људска права (ДК), једина је цивилна организација која ради више година на истраживању злочина које су током рата починили војни полицајци у Лори. Према казивању председника комитета Тончија Мајића, ДК располаже подацима како је у Лори, осим ратних заробљеника, завршило преко сто грађана, углавном српске националности. „Према нашим сазнањима, десетак их је у Лори изгубило живот, други су прошли најужаснија па и настрана злостављања, а бројни су из тога затвора изашли и као стопостотни инвалиди. Тако је Војна полиција, под командом генерала Лаушића спроводила политику застрашивања и прогона, која је била интегрални део политике етничког чишћења  дела службене хрватске политике”, прича Мајић.

Према његовим речима, Министарство одбране одбијало је да се изјасни о убиствима и масовним злостављањима затвореника. Међу мученим Сплићанима био је и Ђорђе Катић, Србин запослен у Пореској управи, који је отет из свога стана, а након бруталних премлаћивања, након пет дана, из Лоре је изашао као стопостотни инвалид. Своје тешке озледе Катић је дао фотографисати, а посредством проф. Николе Висковића, те фотографије стигле су у аустријски парламент, које дајемо у прилогу.

Посебним залагањем Алојза Мока, Катићу и његовој породици омогућено је исељење у Аустралију, где и данас живи од инвалидске пензије, али жели се вратити у Сплит. „Војни полицајци дословце су скакали по њему, а посебно бруталан био је један којег се сећа по презимену Шимић. Мучитељи, по правилу, од жртава нису тражили да им одају какве податке, него су их злостављали из пуког задовољства. Међу најчешћим методама било је трчање кроз ред из којег су их полицајци ударали, прикључивање на генератор струје истог смера, прилепљивање затвореника воденим шмрковима уза зид дворишта затвора, и то усред зиме, прича Мајић.20

О мукама и патњама Ђорђа Катића у сплитском затвору Лора писао је Звонимир Крстуловић у дневнику Слободна Далмација, 7. јула 1992. Крстуловић је први тако отворено посведочио о злочинима хрватске стране.21

Из Крстуловићевих написа о несрећи и мукама Ђорђа Катића, дајемо краће изводе:

„У петак, 28. коловоза 1992. Ђорђе Катић сједио је са сином на тераси свога стана. Око 10 сати нетко је позвонио на њихова врата… Када је отворио, петорица-шесторица наоружаних особа у маскирним униформама с бијелим опасачима ушли су у малени стан. Представили су се као Војна полиција.

Требаш поћи с нама!  били су јасни према Ђорђу Катићу.

Опростите, али зашто?  упита их он.

Идемо на један разговор и бит ћеш одмах враћен. Требају се неки подаци узети доље у Лори.

А по којем налогу? Не могу тек тако ићи…

Немој ништа да питаш, спреми се и идемо!

Ђорђе Катић је послушао. Био је у приличном

шоку јер већ је начуо да се у Лори којешта људима ради. Спуштајући се низа степенице, видио је како и сусједа му Д. М. из исте зграде одводи друга група униформираних. Напослијетку су њих двојицу заједно у војном џипу одвезли у Лору.

У једној од просторија зграде… Ђорђа Катића примио је неки Шимић, часник. „Тко вам долази кући? С ким се дружите?”  била су прва питања за Ђорђа. Уто, чепркајући по новчанику Ђорђа Катића, проналазе новински исјечак из „Експрес Политике”, негдје из 1990. године. Вјестица је обрађивала тему ексхумације костију из Другог свјетског рата. Био је наведен и жиро рачун за оне који су вољни дати добровољне прилоге. Изрезак је у новчаник стављен 1990. и судећи према његовој очуваности, до тада није вађен, једноставно је остао међу осталим папирима. У једном тренутку Шимић нагло устане. Као на знак, униформирани што су били иза Ђорђа, почну га ударати ногама по леђима. Срушио се на под. Нареде му да устане и да стане уза зид, лицем према зиду. Ђорђе Катић послуша. Одједном осјети снажан ударац чизме по леђима, а одмах затим и јаке ударце палицама по читаву тијелу. Један ударац палице у чело направи му расјекотину изнад десног ока. Из ње почне шикљати крв. Шимић нареди да га одведу лијечнику у кругу Лоре. Лијечник устврди како Ђорђе Катић мора у болницу на шивање озлиједе. Посједну га у кола двојица униформираних и крену у правцу КБЦа „Сплит“. Ђорђе Катић је сједио на стражњем сједалу. За вријеме вожње сувозач се окретао и тукао га шакама у ребра говорећи му:

Ја ћу тебе убити! Бацит ћу те горе у Кевину јаму, тамо се бацају Срби! Ја ћу ти судити! Сви ћете ви Срби ван из Сплита!

Како их у КБЦ-у на Фирулама нису примили, одвезли су се до бивше Војне болнице.

Докторе, оклизнуо сам се и пао на стакло морао је Катић изговорити у болници.

Након кируршке обраде, ушивена 3 пунта на челу изнад десног ока и рендгенског снимања главе, Ђорђе Катић је враћен у Лору. Било је око 11,30 сати.

За то вријеме његова супруга Ика Катић враћала се кући. Још на степеништу пресретне је сусједа и каже:

Ди си ти? Мужа ти је цијела чета војне полиције одвела!

То је било довољно да се Ика Катић „одсијече у кољенима“. Будући да је шећераш  шећер јој је нагло скочио. Стајала је као укопана. Послије се једва довукла до стана. Недуго затим, након што је њена кћи дошла кући, чује звонце на вратима. Петорица у маскирним униформама ушла су у стан.

Знате, ми смо, госпођо, дошли ваш стан пре тражити. Ваш муж је врло опасан! Он је био на бари кадама! Он је био у Ублима! Он је слао робу у Срби ју!  урлао је један од њих.

Растрчали су се по стану и почели преметати. Ика Катић покушала их је надгледати јер се страшно бојала да јој штогод не подметну и оптуже их да су то пронашли, јер, чула је, то имају обичај радити.

Ваш муж сурађивао је с браћом! Он има два брата четника! Ово је четничка кућа!  била је нова порција бијеса.

Знате госпођо, данас је црни дан за Србе. Србима се црно пише. Сви сте ви Срби за нас исти такођер је имала прилике чути.

Иначе, тога дана. према православном календару, била је Велика Госпа. У једном тренутку Ика Катић завири у спаваћу собу. Тамо угледа једног полицајца како штипка за образа њену проблиједјелу кћер.

А, Чето, би л’ ти нас маћава?  могла је чути како с друге стране један од њих пита њезина сина.

Ди ви радите?  упита је један полицајац.

У „Диокому“.

Па ви још радите? Ја ћу да се побринем, нећете више радити. Али да знате да ћете изгубити овај стан, нећете више имати право на њега, можете се комотно купити  био је јасан.

Након што су госпођу Ику Катић натјерали да потпише неки формулар на којему ништа није писало, покупили два листа приручног телефонског именика, те документе њезина супруга, између осталог и домовницу, отишли су, рекавши јој успут да је њен муж пао и ударио се у ормар те да може бити пуштен одмах, да може бити задржан и да може бити размијењен. Након што су отишли, Ика Катић бацила се на кревет. Била је у шоку.

Када је Ђорђе Катић поновно враћен Шимићу, на његову столу угледао је властите документе, своју домовницу… Знао је да су му поновно били у стану, уздрхтао је од помисли да су малтретирали његове. Недуго затим у поводу неважних папира које су покупили у његову стану Ђорђе Катић морао је одговарати на бројна питања. Нарочито занимање војни полицајци показали су за два листа папира на којима су била имена, презимена и телефонски бројеви његових, жениних и од дјеце му пријатеља, те родбине. За сваког посебно Катић је морао одговорити тко је, ако је знао. Након вербалног малтретирања, са жељом да се на било који начин оптужи за било што, рекли су му да га морају затворити, па су га одвели у затвор.

Из затвора су га затим одвели у затворско двориште. Била су ту њих петорица-шесторица. Нетом је дошла још неколицина униформираних. Питали су га када је посљедњи пут био у Книну, односно у свом родном селу надомак Книна. Он је рекао како му се чини да је то било у коловозу 1991. године, када је заједно са женом ишао по дјецу која су на љетним празницима била код његове мајке. За такав одговор добио је ударце палицама и чизмама по леђима. Када је рекао да му се чини како је до Дрниша путовао влаком, такођер је добио батине. Иначе, од тренутка када му је учињена посјекотина на челу, Ђорђе Катић је био помало ошамућен, толико да се чак није могао сјетити имена кућне пријатељице која код њих свраћа готово сваки дан.

Лажеш, нису влакови тада ишли!  чуо је прије него што је осјетио ударац у леђа, забољело га је толико да је имао дојам да га је коњ ударио копитом.

Ударце је добивао с леђа, тако да није могао видјети тко га туче. Тукли су га ногама и палицама. Затим су га посјели на сједалицу. Донијели су неки акумулатор и везали му жицом мали прст лијеве руке, исто су му с другим комадом жице учинили и с малим прстом десне руке. Затим су те жице укључивали у струјни круг, од чега се Ђорђе Катић прилично тресао. Како му је с малог прста десне руке жица стално испадала, ставили су му је на кажипрст исте руке и опет укључили у струјни круг. Јако трзање Ђорђа Катића очито их је забављало. Струјни шок као да га је мало прибрао па се сјетио како је путовао у Книн по своју дјецу. Најприје је то било аутобусом из Сплита до Дрниша, а затим из Дрниша до Книна аутобусом који је дошао из Шибеника, а саобраћао је на релацији Шибеник  Бања Лука.

Око 13,00 послали су га у ћелију.

Недуго затим опет су ушли у ћелију.

Диж’ се! Мораш да устанеш када ми улазимо! урлао је један од њих

Ја никад нисам био у затвору, не знам затворска правила  проциједио је Ђорђе Катић.

Стани мирно! Знаш како се поздравља?

Не знам.

Не знаш како се поздравља?  чудио се униформирани, да би одмах ставио лијеву руку на прса, а десну је нагло испружио у зраку, на начин како су се поздрављали нацисти у Другом свјетском рату.

И како се каже?

Не знам  одговори Ђорђе Катић.

Како се каже, будало једна?!

!

За дом спремни! Тако се поздравља.

За дом спремни!  морао је поздравити и испружити руку.

Тааако!

Окрени се према зиду!

Ђорђе Катић се окрене према зиду.

Причај, с ким си сурађивао?

Људи моји, немам ја везе ни с ким, ви сте по гријешили  покушао им је објаснити.

Умјесто одговора добио је снажан ударац ногом у леђа, од чега се затетурао и поклекнуо.

Дижи се!  гласило је даљње наређење. Како се подигао, опет је добио ударац ногом у леђа. Није га могао издржати на ногама. Оставили су га након тога самог. Предвечер су га извукли из ћелије и одвели у затворско двориште. Морао је трчати у кругу. Иако сав пребијен и прилично малаксао, трчао је.

Брже! Брже!  урлао је један од њих, док су други знали Катића ударати ногом док је трчао.

Стани уза зид!  било је даљње наређење. Бери грожђе!

Идући ударац опет га је оборио на под. Добио је затим ударац палицом по бубрезима. Након тога није могао устати. Одвели су га у ћелију.

У суботу 29. коловоза 1992. полиција је често свраћала у ћелију Ђорђа Катића, ударили би га један-два пута и отишли. Наравно, уз окретање према зиду, стављање руку на леђа и питања попут: „Гдје си био? С ким сурађујеш?” Када су увидјели да је од удараца потпуно изнемогао  оставили су га неко вријеме на миру. Увечер га је један униформирани извукао у двориште, гдје га је натјерао да трчи у круг. Имао је палицу у рукама, међутим није га тукао.

Знаш, видим све шта је. Видим да не мореш, али ја сам добио налог да те тучем  рекао му је по тихо.

Ја мислим да ће правда и истина побиједити  јер сам стварно чист и праведан  одговорио је Ђорђе Катић кроза зубе стиснуте од бола.

У недељу 30. коловоза 1992. одмах након доручка Ђорђе Катић добије ударац ногом у прса. Тврда чизма оставила је видљиве трагове. Одвели су га у врт гдје је с два ратна заробљеника, којима је на леђима униформе писало „РЗ“, морао чистити неку блитву, а затим копати. Они су копали лопатама, а он крампом натакнутим на обично дрво, нимало учвршћеним, тако да се мицало. Ђорђе Катић је једва замахивао крампом, у леђима му је све пуцало, са сваким замахом осјећао би као да му се нешто у тијелу ломи. Уто долази неколицина униформираних. Проматрају затворенике како копају. Један од њих нагло се тргне и љутито завикне:

Брже, брже то!

Ђорђе Катић није могао брже, остали су покушали.

Брже Новица, брже!  обрати се љути једном од ратних заробљеника. У рукама љутитог нашла се нека палица налик безбол палици, као створена за ударање.

Брже Новица, брже!  урликне љути и удари Новицу палицом у слабине.  Брже, брже!  обрати се другом ратном заробљенику и палицом снажно удари Ђорђа Катића у слабине, од чега овај затетура, али, ослањајући се на крамп, остане на ногама. Одмах затим добије још један ударац.

Послије је Ђорђе Катић у копању од стране љутитог добио ударац љествама по леђима. Када им је досадила представа, униформирани одлучише ићи картати.

У понедељак, 31. коловоза 1992. сједећи у ћелији, након ручка, Ђорђе Катић зачује глас једног од оних који су га пратили у болницу, још првога дана његова затварања. Знао је да ваља издржати и његову смјену. Наиме, тај се није доимао одвећ нормалним: свашта је брбљао, говорио, свима редом и затвореницима и војницима. Како је дошао и чим је угледао ратне заробљенике како чисте, одмах их је почео шамарати.

Извол’те господине!  одговарали су они ње му на његове ударце, као издресирани, очито знајући  што их чека ако не буду тако покорни.

Оћете Југославију, а? Оћете Велику Србију,  а?  викао је ударајући их.

Извол’те господине!

Чисти! Чисти!

Оћемо господине! Оћемо господине!

Чисти!

Оћемо господине!

Чисти, кад сам рекао!

Оћемо господине!

Када му је ваљда досадило на тај начин тући ратне заробљенике и када су га упозорили да се у ћелији налази Ђорђе Катић  полицајац све потјера у затворско двориште. Трчање 20 кругова. У том трчању нареди Ђорђу Катићу да уђе у оближњу псећу кућицу. Овај га послуша, једва се увукавши унутра.

Лај као пас!  гласило је наређење.

Ав! Ав! Ав!  разлијегало се затворским двориштем људско лајање помијешано с хихотом групе униформираних која се добро забављала и тешким дисањем Новице, ратног заробљеника, који је и даље трчао у кругу око дворишта и толико тешко дисао да је највјеројатније имао упалу плућа.

Брже, брже, лај! Још, још!

Ђорђе Катић прилично изнемогао није могао послушати наређење. Његов мучитељ дође до псеће кућице и убоде га палицом.

Лај, лај!

Ав! Ав! Ав!

Излази лајући и клечећи до нас, жајде!  Након тога утјерали су га у ћелију. Недуго за тим у ћелију дође његов мучитељ.

Јеси ли се сјетио? С ким си сурађивао? Коли ко си пара послао?  питали су Ђорђа Катића.

Опростите, никоме нисам слао паре  одговори Ђорђе.

’Оћеш, ’оћеш, признат ћеш ти! Од мене живу  главу нећеш извући! Ја ћу ти судити! У Кевину јаму  ћу те бацити!

Можете радити што хоћете, али ја стварно ни с ким нисам сурађивао, никоме нисам слао паре. Све се то може утврдити.

Излази ван, у двориште!  викне љутито мучитељ.

Ав! Ав!

Ав! Ав!  лајали су у дворишту један на другог ратни затвореници натјерани у један угао, док је Ђорђе Катић морао трчати у круг.

Послије су их одвели у ћелију. Касно у ноћ Ђорђе Катић опет је у ходнику чуо глас свога мучитеља.

Брже! Брже! Брже!  викао је док је присиљавао ратне заробљенике да раде склекове, батинајући их.

Затим је извукао Ђорђа Катића из ћелије те све заједно присилио на трчање ходником. Морали су трчати босоноги. Један високи удари ногом Ђорђа у леђа док је трчао. Након тога опет су их одвели у двориште. Морали су трчати идућих 20 кругова. Док су Катић и један ратни заробљеник трчали, други ратни заробљеник морао је ући у псећу кућицу и лајати. Ђорђе Катић је с тешком муком трчао. Био је готово читав изударан, модар… Пријеко му је био потребан лијечник, али знао је да нема користи икога више питати за лијечника, јер му је на такво питање већ једном било одговорено:

Па знаш гдје си ти? Знаш да је ово усташки затвор!

Сјећа се тако Ђорђе Катић и једног дежурног. Рекао му је да је с неког отока, којега је стално морао поздрављати са „За дом спремни!”, а уз то га тјерао да самог себе туче по глави и говори: „Луда главо! Луда главо!” Дубоко му се урезало питање: „Имаш ли кћер?”, те „Је ли ти кћер њуферица?” Сјећа се пријетње која се над њим надвијала као проклетство: „Ааа, ићи ћу ја к твојој кћери када ти жена не буде дома…”.

У уторак 1. рујна 1992. након доручка до Ђорђа Катића дошао је Шимић, доносећи му 2 листа папира и оловку. Морао је написати све што зна о својим радним колегама. Око 11,30 када је Ђорђе извршио наређење, кренули су према једној од великих бијелих зграда. У зграду је први ушао Шимић, неколико корака за њим био је Ђорђе Катић. Одједном Катић осјети снажан ударац чизмом у леђа. Срушио се на под уз јаук „Ајме мени!” Мислио је да му је кичма сломљена. На то се Шимић окренуо и стао погледавати уоколо. Ништа није рекао. Уз помоћ једног полицајца помогао је Ђорђу Катићу да устане…

Око 12 сати Ђорђа Катића су одвезли кући. Нису му дали никакву потврду гдје је био, колико је био и зашто. О томе што су му радили нису ни требали издавати никакве потврде. Тијело Ђорђа Катића било је модро. Готово црне мрље од подлијева крви биле су му по читаву тијелу, као рукопис мучитеља новога доба. Бразготина изнад десног ока с три шава, ожиљци на прстима од жице којом је пуштена струја, тешко кретање и бол на сваки удисај…

Из богатог фонда докумената о ратним злочинима против ратних заробљеника и цивилног становништва припадника српског народа, извршених у логору „Лора“, која је прикупио и обрадио Комитет за прикупљање података, преузели смо само део мериторних сведочења.

Наиме, бројна сведочења, документа и други материјали који говоре о ратним злочинима извршеним над Србима објављени су у Зборнику 2001. године.

Истраживачи су злочине над Србима у логору „Лора“ (од 1992. до 1997.) систематизовали веома прецизно и уверљиво. Преузели смо део текста и то: намерно убијање логораша (цивила и ратних заробљеника) на разне начине и разним средствима; злочине против цивилног становништва у виду наношења тешких телесних повреда, тешког нарушавања здравља, мучења, нечовечног поступања, злостављања, наношења великих физичких и душевних патњи; злочине против ратних заробљеника у виду наношења тешких телесних повреда или тешког нарушавања здравља, мучења, суровог и нечовечног поступања, злостављања и наношења великих физичких и душевних патњи.

Наведени су (поименично) наредбодавци и непосредни извршиоци злочина (управници логора, њихови заменици или помоћници, логорски стражари, припадници војне полиције и др.).

Намерно убијање Срба логораша

„За време постојања и функционисања логора „Лора“ у Сплиту у периоду од 1992. до 1997. године непобитно је утврђено да је убијен један број Срба цивила, ратних заробљеника, рањеника и болесника, и то било да су убијени из ватреног или хладног оружја, или да су умрли од последица задобијених тешких телесних повреда или тешког нарушавања здравља. Према расположивим подацима може се закључити да је убијено више од двадесет пет лица.

ПЕТАР СПРЕМО, Србин из Беговог Села код Купреса, рођен 2. јануара 1945. године, од оца Славка. После заробљавања 5. априла 1992. године спроведен је у логор у Купресу, потом у Шујице, па потом у „Лору“ где је пребијен, мучен и злостављан услед чега је преминуо 18. априла исте године. Његово тело је предато српским властима приликом размене 26. јуна 1993. године.

О његовом убиству говоре следећи искази сведока:

Сведок 333/966 наводи: „У Сплиту су нас најпре довели пред зграду СУП–а где су нас поново тукли и пребијали. Од тих батина умро је у „Лори“ Петар Спремо из Купреса“.

Сведок 333/9611 наводи: „У „Лори“ су одмах почели да нас туку, тако да су нас све пребили. Тада су нам одузели све вредне предмете. Од мене су одузели 20, а од мога сина 100  ДЕМ. Документе су нам такође одузели. После пребијања сместили су нас у ћелије. Ја сам био у ћелији са мојим сином, а ту су били и М. Р. и М. Љ. Ту је од нас одмах одвојен Петар Спремо који је имао тешке повреде, а касније је умро и његово је тело размењено”.

Сведок 333/9523 наводи: „У Сплиту смо одвежени у круг поморске области где се налазио центар хрватске војне полиције. Ту смо, као и у Горњем Бришнику, излазили из камиона један по један. Дочекали су нас хрватски полицајци и тукли. Испред мене на три метра налазио се Петар Спремо. Један хрватски војник га је снажно ударио дршком пиштоља по глави од ког ударца је он пао и ударио теменом о ивичњак, после чега је остао да лежи непомичан. Њега од тада нисам више видео. Исти тај војник и мене је снажно ударио дршком пиштоља по глави од чега ми је прсла лобања на четири места, па сам сав био обливен крвљу“.

Сведок 420/952 наводи: „Знам да је у „Лори“ убијен Петар Спремо из Беговог Села и то на тај начин што је био ударен палицом по глави, од чега је пао у кому да би након неколико дана издахнуо”.

Сведок 426/9650 наводи: „Хрватски војници су у „Лори“ приликом доласка ударили Петра Спрема, мог даљег рођака, са металном полугом по глави и он је касније подлегао”.

Сведок 426/99653 наводи: „Од задобијених удараца приликом проласка кроз шпалир полицајаца, непосредно после тога, подлегао је мој брат од стрица Петар Спремо јер је добио ударац у пределу главе од чега су му поломљене темене кости“.

Сведок 547/9640 наводи: „Истичем и то да је пре мог одласка за Задар у „Лори“ умро Петар Спремо, од оца Славка, из Беговог Села. Он је умро од удараца задобијених у „Лори“ јер је тамо страховито тучен“.

СТОЈАН ЗУБИЋ, цивил, ухапшен у Купресу О његовом убиству говоре искази сведока: Сведок 333/9611 наводи: „У „Лори“ су одмах почели да нас туку, тако да су нас све пребили. Тада су нам одузели све вредне предмете. Од мене су одузели 20, а од мог сина 100 ДЕМ. Документе су нам такође одузели. У „Лори“ је са нама био и Стојан Зубић који је имао тешке повреде и у Сплиту је оперисан. Он је са нама размењен, али је одмах по доласку у Книн умро“.

Сведок 420/952 наводи: „Такође ми је познато да је Стојан Зубић, који је био ухапшен у Купресу и који је тамо задобио тешке повреде приликом батинања, два дана након размене умро од последица повреда од батина које је добио у Купресу и у „Лори“.

РАТКО и ЉУБО МИЛИЋ (браћа), ДУШАН НИКИЋ, СЛАВКО ДРАГОЉЕВИЋ и ЧИВЧИЋ у групи од осам–девет Срба

О њиховим убиствима говоре искази сведока: Сведок 334/9719, који је са групом од око 80 Срба са Купреса довезен у Сплит априла 1992. године, наводи: „После три дана боравка у „Лори“ група нас од око 70 ухапшених Срба из Курпеса везана је и потоварена на камион који нас је повезао у правцу Дувна. Негде око Дрниша камион је стао и видела се у близини пута ископана велика јама поред које је радио булдожер. Ту су стајали људи који су имали моторне тестере у рукама. Хрватски војници који су нас довели скинули су са камиона 89 Срба из наше групе: браћу Ратка и Љубу Милића, Душана Никића, Славка Драгољевића и Чивчића који је био глувонем, а осталима се имена не сећам. Довели су их до те јаме и поубијали“.

ВЛАДО САВИЋ из Невесиња, ДРАГАН ЈЕЛИЋ И ЧУЧАГА

О њиховим убиствима говоре искази сведока:

Сведок 485/95 који је у логору „Лора“ био од 10. априла до 12. августа 1992. године наводи: „Познато ми је да су у „Лори“ убијени Владо Савић, Драган Јелић и Чучага“.

Сведок 111/952, потпуковник бивше ЈНА, у логору „Лора“ је боравио од 26. априла до августа 1992. године. Он наводи: „Познато ми је да су од батина подлегли Душко Јелић из Требиња, Савић Владо из Невесиња и Весовић Бојан кога су звали „Орао”“.

Сведок 182/952 у логору „Лора“ је боравио од 26. априла до 2. маја и од 20. маја до 10. августа 1992. године и наводи: „У овом логору је убијен и Савић Владо, војник резервиста, родом из Невесиња. Видео сам га неколико пута и у више наврата су нас заједно тукли, а он је био потпуно изобличеног лица и надувен од батина. Глава му је била сва у ранама. Једном приликом је наводно одведен у болницу и после тога га нико више није видео. Од Ч. и Ж. сам чуо да су видели његов леш“.

Сведок 67/942 наводи: „У блоку поред нас је био 3. С. из Чапљине, за кога сам чуо да је сада у Требињу, један Савић из Невесиња и Весовић Бојан звани „Орао” из Србије. Њих двојицу су такође мучили и тукли. Савић је био сав натечен и модар. За Савића су нам рекли да је размењен јер је он изненада нестао из блока“.

Сведок 67/943 наводи: „Сећам се Савића из Невесиња који је такође био у блоку „Ц”. Он је био унакажен, сав натечен, а сећам се да су му уши биле огромне и био је у јако лошем стању, а једне прилике је нестао из блока. Стражари су рекли да је одведен на размену“.

Сведок 67/941 наводи: „Такође се сећам Савић Владе из Невесиња којег смо затекли у блоку „Ц” и сећам се да сам био ужаснут његовим изгледом. Био је сам изударан, натечен и модар и никада до тада нисам видео да онако могу да буду натечене уши, које су биле огромне и модре. И њега су редовно тукли, а 1015 дана после нашег доласка нестао је из блока „Ц“. Чувари су нам рекли да отишао на размену“.

Сведок 445/9426 наводи: „Док сам ја био у „Лори“ није било смртних случајева међу нама из блока „А“, али сам видео када су Ж. В и Ч. чије име не знам од сандука за муницију правили један мртвачки сандук, а касније сам сазнао да је то било за неког Јелића које је страдао у блоку „Ц“.

Група бораца Никшићког корпуса бивше ЈНА и то: ЛУКА ГАЗИВОДА, СИМОВИЋ РАТКО звани „МАЛИША“, БАРОВИЋ ДУШАН звани „ДУКА“, АЏИЋ ЛУКА

О њиховим убиствима говоре следећи искази сведока:

Сведок 333/9421 која је у логору била од 11. до 14. априла 1992. године наводи: „Ми жене из Купреса биле смо издвојене у посебној ћелији. Нас су називали четничким курвама, псовали су нас и вређали. Биле смо принуђене да перемо клозете, купатила и зидове од крви. У суседним ћелијама су тукли затворене мушкарце, а нас су доводили да гледамо како их туку. Била сам принуђена да гледам и како туку мог мужа. Тукли су их буковим дрветом, дрвеним палицама, кундацима. Мој муж је био сав модар и обливен крвљу. Биле смо принуђене да гледамо како су тукли четворицу Црногораца из Никшића. Њих су 13. априла 1992. године тако претукли да је један од њих сутрадан умро. Сутрадан су нам везали очи и стрпали нас у неки комби у који су убацили мртвачки сандук без поклопца у коме се налазило тело тог убијеног Црногорца и тројица Црногораца који су остали живи. Ја сам опипала унутрашњост сандука и осетила сам да се у њему налази још увек топло тело убијеног Црногорца. Из „Лоре су нас одвезли у Дувно“.

Сведок 333/952, домаћица из Купреса, затворена у овом логору у пролеће 1992. године наводи: „У „Лори“ су издвојили нас жене. Било нас је пет и сместили су нас у засебну ћелију поред ћелија у којима су били мушкарци. У том затвору сам остала петнаест дана. Стражари су свакодневно тукли затворене мушкарце у суседним ћелијама. Отварали су наша врата и присиљавали су нас да гледамо како муче и батинају мушкарце. Преко пута наше ћелије била је ћелија у којој су била смештена четири Црногорца из Никшића. Гледала сам како их по цео дан туку и како их муче. Луку Газиводу су тако претукли да је остао лежећи и није давао знаке живота. Сутрадан сам чула неко закивање дасака. Касније сам видела мртвачки сандук који су увече изнели у круг“.

Сведок 445/9417 наводи: „Једном приликом сам у кругу затвора видео четири затвореника за које сам сазнао да су Црногорци, а били су крвави и надувени од батина и добро сам запамтио да су двојици биле одсечене уши. Знам да су овде провели два дана, а шта је са њима било не знам. Међутим, у међувремену Ч. и ја смо добили налог и направили смо два сандука. Када су ови Црногорци нестали ја и Ч. смо прали један комби који је био сав крвав, па претпостављам да су они живи или мртви тим комбијем одвезени“.

Сведок 510/9613 наводи: „Познато ми је да је један резервиста из Никшића тешко масакриран (одсечене су му уши) и да је умро. Мислим да се презива Баровић, али нисам сигуран. И Лука Ацић из Никшића, Рамова улица бр. 14, је убијен. Умро је у тешким мукама. Ја сам га два пута купао јер је лежао непокретан на поду, а почео је жив да се распада. Не знам где је сахрањен“.

Сведок 420/952 наводи: „Једном војном старешини кога су звали „Црногорац“ стражари су одсекли уши и натерали га да их поједе. Такође сам приметио да је у затвору било и неколико заробљених пилота“.

Сведок 164/952 наводи: „Сећам се да су Луку Аџића из Никшића натерали да поједе своју браду која је била дуга и коју су му обријали. Морао је да поједе сваку длаку. Колико знам, Лука Аџић је умро око месец дана по изласку из затвора и сахрањен је у Никшићу“.

Сведок 340/943 наводи: „Док сам био у „Лори“ једног дана, не сећам се датума, у ћелији број 3, која се налазила преко пута ћелије у којој сам ја био, а у којој су се налазила четири Црногорца, двојица од тих Црногораца су подлегла услед батина које су добили. Ја сам лично видео како су једном од њих одсекли уво, чини ми се лево, а затим сам чуо како их туку, да бих касније сазнао да су они тог дана подлегли повредама. Један од ових Црногораца који су подлегли је био висок и широк и јак човек, стар између 30 и 40 година, а ухваћен је око Бијелог Поља у Мостару. Наводно је убијен због тога што су га оптужили да је силовао и поклао часне сестре у Бијелом Пољу. Други је био мршав, црномањаст, стар до 27 година, а друге податке о њему не знам. То је онај коме су пре убиства одсекли уво. Не знам шта је било са телима убијених“. Сведок 445/9433 наводи: „Добро се сећам једне прилике када смо шетали по кругу, и мада смо увек морали да гледамо у земљу, ипак сам успео да спазим ту три Црногорца, од којих је једноме, преда мном, један војник ножем одсекао уво, а другоме ископао око. Они су иначе били потпуно деформисани, крвави и никакви. Касније сам чуо од стражара да је ту ноћ један од ове тројице подлегао, али каква је њихова судбина, ја не знам“.

Сведок 445/9418 наводи: „Изводили су нас у двориште, терали сатима да газимо легионарским кораком који брзо умара зато што се неједнаком снагом гази на обе ноге и за то време да певамо песме. Тада би са нама били затвореници из других делова затвора. Највише је морао да пева покојни Лука Аџић из Никшића, а ми смо пратили. Лука је по размени умро у Никшићу“.

Сведок 437/942 наводи: „Добро се сећам да су једно вече довели два Црногорца за које мислим да су ухватили на требињско–дубровачком ратишту, а видео сам да су били у војничким униформама, па су их увели у једну ћелију у близини наше те сам чуо њихове јауке и ударце. Тукли су их целу ноћ. Ујутро, када су нас извели у шетњу пре доручка, извели су и ту двојицу па сам видео да скоро не могу да стоје на ногама. Били су обливени крвљу, главе су им биле надуте, очи затворене, а одећа на њима сасвим поцепана. После доручка поређали смо се и сви смо ту добили „дегенеке”, а затим су нас вратили у ћелије, па ја ове Црногорце више нисам виђао. Пошто се они сутрадан нису појавили, претпостављам да су подлегли повредама. После овог догађаја не сећам се тачно да ли је прошао један или два дана нас петорицу су увели у ћелију у којој су тукли Црногорце да је очистимо. Она је била сва крвава, а крви је било и по зидовима и поду“.

Сведок 418/952 наводи: „Од прве тројице Црногораца када смо дошли у Дувно од батина је умро један Црногорац који се звао Баровић Душан, зв „Дука“, из Никшића“. Сведок 445/943 наводи: „Сећам се да је био и један активни војник Црногорац који је једног дана одведен на размену, а касније сам чуо да је умро услед повреда задобијених у „Лори“„.

Сведок 259/946 наводи: „Једно вече, не сећам се тачног датума, око пола ноћи, Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА, па сам закључио да су то припадници ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци. Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Овај призор никада нећу моћи да заборавим. Колико се сећам свима су им биле одсечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полулежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су преда мном очи вадили. Сећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож, те му је тако одсекао језик. Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су их тако што су их рукама држали за косу, а ножем секли у пределу врата. Том приликом сваком је била глава одвојена од тела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању. На крају је остао жив само онај коме нису извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог и рекао му да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нисам тачно сигуран који, али чини ми се да је то био онај који је захтевао да бира нож, потпуно је побеснео  више је личио на звер него на човека  и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа. Беживотно тело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај руком држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је усташа држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора и зликовци су се уплашили. Када је, после извесног времена, онај који је држао главу дошао к себи из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставна раставила и видео сам мозак како трепери“.

Сведок 64/941 наводи: „Сећам се једног војника резервисте из Крагујевца који је заробљен као рањеник. Њега су тукли по ранама и подлегао је повредама. Ја сам га лично сахранио поред затворске жице према мору. Учествовао сам и у сахрани тројице Црногораца који су такође умрли у логору, али не знам њихова имена“.

ДУШКО ЈЕЛИЋ из Требиња; БОЈАН ВЕСОВИЋ,

звани „Бели орао”, војник из Крагујевца, од оца Мирослава и мајке Илинке; НЕНАД КНЕЖЕВИЋ из околине Шибеника; БУЛОВИЋ (или ВУЛОВИЋ) правник из околине Бенковца.

О њиховим убиствима говоре искази сведока:

Сведок 63/941 који је у логору „Лора“ боравио од априла до 14. августа 1992. године наводи: „Сећам се једног војника, резервисте из Крагујевца, који је заробљен као рањеник. Њега су тукли по ранама и подлегао је повредама. Ја сам га лично сахранио поред затворске жице према мору“.

Сведок 181/952 наводи: „Од последица мучења умрло је неколико затвореника. Поуздано знам да је од батина умро Душко Јелић из Требиња, Бојан Васовић из Крагујевца и Кнежевић, Србин из Каштела поред Сплита, који је био рањен у руку и ногу, а дотукли су га стражари Анђелко Ботић и Анте Гидић у затворском клозету поред моје ћелије.”.

Сведок 111/952, потпуковник ЈНА, који је у логору „Лору“ био од 26. априла до августа 1992. године наводи: „По довођењу у „Лору“ смештен сам у блок „Ц” за који сам касније видео да је део логора који је служио за најгора мучења. Ту чак ни представници Међународног црвеног крста нису имали приступ. Познато ми је да су од батина подлегли: Душко Јелић из Требиња, Савић Владо из Невесиња и Весовић Бојан, кога су звали „Орао”, а родом је из Крагујевца, Кнежевић Ненад из околине Шибеника, који је покушао бекство, али је рањен и после извесног времена је умро, и Буловић, правник из Бенковца, који је убијен као опомена осталима због Кнежевићевог бекства. Убили су га Анте, Анђелко Ботић и Емилио Бунгер“.

Сведок 182/952 наводи: „Знам да је у овом логору убијен Бојан Весовић из Крагујевца кога су звали „Бели орао”. Њега су страховито мучили и ја сам често слушао његове крике и јауке. Никада га нису изводили из ћелије, а по причи војника који су му носили храну, он је био потпуно пребијен и није могао да хода јер су му обе ноге поломљене. Мртвачки ковчег за њега су правили затвореници у логору. Од последица мучења умрли су у овом логору Бјелић Душко, који је сахрањен у кругу логора и још двојица цивила, мислим да су из Сплита. Један од њих се презива Кнежевић. Он је покушао бекство, али је приликом покушаја бекства рањен и тако рањеног су га довели у двориште логора где су га претукли због чега је убрзо и умро. Након тога стражари су за пример осталима убили још једног цивила који се презивао Буловић“.

Сведок 499/952 наводи. „Познато ми је да је у затвору био ухапшен и један војник под именом Драган, презиме му не знам, звали су га „Бели орао” јер је припадао формацији „Белих орлова“, мада је пре тога био на редовном одслужењу војног рока. Могао сам у својој ћелији чути како га свакодневно, тј. сваке ноћи, малтретирају  туку, јер су се крици из собе за испитивање чули целе ноћи. Након тог периода о њему нисам ништа више чуо, само знам да је нестао, али негде у мају и јуну (мислим да је тада било) причали су ми затвореници В. Ж. и М. Ч. да је „Бели орао” убијен и да су га они сахранили негде у близини затвора „Лора“. Такође ми је познато да су ухваћена и два Србина из Сплита од којих је један приликом спровођења из блока „А“ у блок „Ц” одгурнуо стражара и почео да бежи. Том приликом је био рањен у ногу и кроз стомак те је ухваћен и довучен у круг затвора. Он је том приликом тучен до несвести од стражара који га је ухватио, а највише га је тукао стражар који је имао надимак „Емилио”, а који је био командир страже. Он га је тукао чизмом, тј. ногом у главу док овај није изгубио свест, а и када је остао потпуно непокретан и када се уопште није мицао он је и даље ударан и остао је да лежи. Након тога сам чуо да су га наводно пребацили у болницу, али ја мислим да је већ био мртав. Ни њега, ни оног другог Србина из Сплита више нисам виђао, а причало се по затвору да је и он убијен. Само су у ћелији где је био затворен нађене његове ципеле, тако да је вероватно он убијен и однесен. Ја знам да је у затвору, у време док сам ја био, убијено бар десет затвореника. Још више детаља о томе знају К Ж. и Ч. М“.

Сведок 67/941 наводи: „Мислим да је био 14. мај 1992. године када је подлегао Јелић Душко. Само је пао мртав, а нас су одмах пребацили у другу ћелију, а Д. и Г. су наредили да га изнесу и ставе у сандук испред врата. Сандук се правио од дрвених сандука који служе за муницију. Сећам се и младића коме је име Бојан, а звали су га „Бијели орао” или „Орлић“. Он је био сам у једној ћелији. Њега су посебно тешко мучили. Био је сасвим го, невероватно мршав, прави костур. Њега су највише малтретирали, ударали и мучили. Једно јутро сам приметио када су чувари донели доручак, да он лежи у својој ћелији на леђима. Тело му је потпуно жуто. Нас су одмах вратили у ћелије. Чуо сам како се кује сандук и како у ходнику чувари нешто шапућу. Касније га никада више нисам видео”.

Сведок 67/943 наводи: „Сећам се догађаја са два цивила из Сплита и знам да су након овог догађаја једног од њих, који је могао да има 50 година, довели касније у наш блок „Ц”. Тај дан се зачула пуцњава у кругу и одмах су нас угурали у ћелије. Гледао сам кроз прозор како су једног од цивила који је очито био рањен у ногу донели у круг и како су га стражари крвнички ударали, а највише га је ударао баш Гудић Анте. Ударали су га све док тело није постало беживотно, након чега су га некуд однели. Другог цивила који је доведен у наш блок нисам видео, али сам чуо урлике и знао сам да га туку. Сутрадан га више није било у нашем блоку, а један затвореник из Србије, којег не знам по имену, ми је рекао да је он у ћелији нашао само крв и ципеле тог цивила“.

Сведок 67/942 наводи. „У овом блоку поред нас био је 3. С. из Чапљине, за кога сам чуо да је сад у Требињу, те такође један Савић из Невесиња и Весовић Бојан звани „Орао“ из Србије. Њих двојицу су такође мучили и тукли  Савић је био сав натечен и модар, а Весовић је био живи костур. Оно мало хране што су нам давали најчешће су ускраћивали Весовићу, њега су само тукли и то редовно и без престанка и једне прилике он је нађен мртав. За Савића су нам рекли да је размењен јер је и он изненада нестао из блока“.

Сведок 481/95 наводи: „Нисам очевидац непосредних убистава затвореника, али сам чуо приликом размене да је неки младић Бојан из Крагујевца убијен у затвору и да из тог разлога није размењен, као и неки Савић Владо”.

Сведок 445/9442 наводи: „Ја сам био смештен у блоку „Ц”, а у ћелији преко пута мене је био смештен Бојан из Крагујевца. Он је имао прострелну рану на наткољеници, не знам које ноге. Заробљен је у борби и та рана није превијана већ се загнојила. Видело се да је то стара рана. Он је био јако мршав и видело се да је у тешком и психичком и физичком стању. Из његове собе је смрдело јер је ту било и измета пошто му нису дозвољавали да иде у клозет. Рана му се загнојила и смрдела је, а па сам ја покушавао да му помогнем тако што сам му рану прао водом, јер ником од нас нису пружали никакву медицинску помоћ. Он није уопште имао одећу и ту је било само једно ћебе које је било у крви и гноју. Ја процењујем да је он умро једно месец дана након мог доласка у овај логор. Ја сам видео да је дошао стражар једног јутра и да је отворио његову ћелију, звао га је, али он није одговарао и онда смо видели да је мртав. После тога његово тело су изнели, а чуло се да се правио и сандук за њега. Ја сам већ раније објаснио да је од задобијених повреда умро у „Лори“ и Јелић Душко из Требиња“.

Сведок 67/944 наводи: „Нисам видео Јелић Душка и младића са надимком „Бијели орао”, али сам касније сазнао да су они подлегли од батина у овом блоку“.

Сведок 445/9428 наводи: „Сада се присетих да је у затвору убијен неки Јелић из Требиња, а што сам чуо од других затвореника“.

Сведок 470/953 наводи: „Док сам био у логору убијен је неки Горан, звали су га „Бели орао” и један младић из Сплита, који је покушао бекство, а коме су приликом убиства набијали неке шиљке у ногу“.

Сведок 164/952 наводи: „Док сам се налазио у логору „Лора“ сећам се да су стражари убили једног заробљеника који је покушао побећи. Овај човек је био рањен и тако рањеног су га тукли. Ја сам видео управника Тому Дујића како скаче по овом заробљенику који је касније умро. Ја му не знам име и не знам где је сахрањен. Сећам се да је у „Лори“ од последица мучења подлегао и један млади војник који је био ухваћен негде око Книна, ја му не знам име и не знам одакле је био. Терали су га да говори да је био у „Белим орловима“. Други заробљеници су гледали како тешко муче овог човека: ломили су му прсте на рукама, забијали му ексере под нокте. Не знам где је овај човек сахрањен. Сећам се и једног младића из места Крекови код Невесиња који је мени изгледао дрогиран. Стражари су са њим циркузирали по кругу. Сећам се да је он једне ноћи са још пет људи одведен из логора „Лора“ и шта је даље било са њим не знам“.

Сведок 510/9613 наводи: „У вези убијања ратних заробљеника у „Лори“ био сам очевидац следећег: Једног дана Кнежевић Ненад, родом из Бенковца, који је живео у Каштелима, је покушао бекство. Спречили су га отварањем ватре. Погођен је три пута. Није ми познато где је сахрањен. Ратни заробљеник Вуловић, нисам сигуран у име, био је у присуству Кнежевића када је покушао да бежи, али сам Вуловић није покушао бекство. Ја сам се налазио иза њих двојице, заједно са Р. И., у пратњи стражара Ботић Анђелка и Гудић Анте. После спречавања бекства Кнежевића и његовог хапшења, стражари и припадници интервентног вода су отпочели са физичким злостављањем Вуловића. Тукли су га, шутирали чизмама, од чега је исте ноћи умро. Ја не знам где је он сахрањен, иако сам ја заједно са Ч. М. правио сандук. Поводом овог догађаја дата ми је написана изјава коју сам ја морао потписати, а у којој је писало да је Вуловић страдао приликом пада са степеница и да је физички напао стражара, што у ствари није тачно. За Јелића из Требиња могу да кажем следеће. Једног јутра довезли су шест требињаца, међу којима је био и Јелић. Ја сам га унео у ћелију. Био је у тешком стању од батина. Да ли исте или наредне вечери, не знам, наређено ми је од стране дежурног стражара Бунгур Емилија да заједно са Ч. скујем сандук. После тога стражар Рамбо ме је питао да ли знам где је шести требињац. Ја сам му рекао да не знам, али да су ми рекли да скујем сандук. У каснијим контактима са требињцима сазнао сам да је онај тешко испребијани ратни заробљеник коме сам помогао да уђе у ћелију био тај Јелић и да је умро. Он је пребачен комбијем ван круга затвора. Није ми познато где је сахрањен. Војник из Крагујевца по имену Бојан је мучен и умро је у тешким мукама. Ја сам га два пута купао јер је лежао непокретан на поду, а почео је жив да се распада. Умро је још један човек, стар око 55 година, али ја о њему не знам ништа“. Сведок 445/9417 наводи: „Ч. М. и ја смо морали да правимо сандуке у које смо стављали тела оних који су подлегли повредама, а правили смо их од сандука за муницију. Сећам се да смо тако направили седам–осам сандука, али ми тела убијених нисмо стављали у њих, тако да не знам ко је све подлегао. Пошто сам носио храну затвореницима у блок „Ц“ од њих сам чуо који су затвореници умрли па сам тако сазнао за: Јелић Драгана из Требиња; Савић Владу из Крекова (Невесиње); Бојана, старог 19 година, из Крагујевца, који је био рањен и који је умро у најгорим мукама; Кнежевић Ненада из Бенковца, који је имао кућу у Каштелама и са којим је био још један који се презива Буловић, имена се не сећам, из околине Бенковца. Када су њих двојица покушали да беже првог су ранили, а другог је изгазило десетак њихових полицајаца који су дошли. Гледао сам како га газе”.

Пилоти ЈНА  СЛОБОДАН МЕДИЋ, ПАНТИЋ ПЕТАР и МИРКО ЗЕЧЕВИЋ, цивил, стар 63 године, са Купреса,

О њиховим убиствима говоре искази сведока: Сведок 181/952 наводи: „Размењен сам 14. августа 1992. године. У групи за размену, у којој је требало да буде нас шесторица, није размењен пилот Медић. Чуо сам да је враћен са размене зато што су му биле одсечене уши и нос. Касније сам од једног Србина чуо да је једном приликом у кафани случајно чуо разговор неких хрватских војника од којих се један хвалио да су убили једног пилота на тај начин што су га живог испекли на ражњу у Широком Бријегу. Претпостављам да се ради о Медићу, јер је он једини пилот који је остао неразмењен“.

Сведок 445/9432 наводи: „Пилоти које сам затекао били су у јако лошем стању и пребијени су раније, пре него што смо ми стигли, па их у то време док сам ја ту био нису много мучили, али пред наш полазак у Загреб поново су почели да их пребијају. Ја нисам видео, али сам чуо од момака који су заробљени раније на Црноглаву, да су из њихове групе двојица подлегла од батинања које су добили“. Сведок 467/948 наводи: „У суседну ћелију су довели рањеног пилота и Мирка Зечевића, старца од 63 године, са Купреса. Пилот је био тешко рањен у једну ногу по целој њеној дужини, а Мирко у руку са преломом. Нешто касније су довели још једног пилота који је оборен на „ГАЛЕБУ“. Могли смо их видети само када су се случајно истовремено отварала врата и на нашој и на суседној ћелији. По ноћи су се тортуре настављале. Имали смо поново неколико посета. Тукли су чак и ону двојицу тешко рањених, касније су их одвели наводно у болницу јер су били на издисају. О њиховој судбини даље не знам ништа.”

Сведок 418/952 наводи: „Петра Пантића су скоро највише тукли ногама, рукама, палицама, неким даскама и другим, те је он од ових батина издахнуо. Знам да је направљен неки дрвени сандук, те је леш стављен у овај сандук“.

ВЕЛИКИ БРОЈ НЕИДЕНТИФИКОВАНИХ ЛОГОРАША СРБА

О убиствима већег броја неидентификованих Срба  цивила и ратних заробљеника говоре искази сведока:

Сведок 234/956, који је у логору „Лора“ био средином 1992. године наводи: „Велики број логораша је умро од батина, па су их у кругу логора полили бензином и спаљивали“.

Сведок 245/973, пилот ЈНА, који је киднапован у Мостару и боравио у логору „Лора“ у новембру и и децембру 1991. године наводи: „Дана 30. новембра 1991. године МУП Хрватске ме је предао органима Војне полиције ЗНГ у Сплиту који су ме одвели у њихов штаб смештен у некадашњем објекту ЈНА „Лора“. Четвртог дана мог боравка у овом логору чуо сам јауке, пуцње и ужурбаност уз коментар „види овог Четника, већ десет минута неће да умре, него се још трза“. У овом логору сам остао до 3. децембра 1991. године”.

Сведок 547/9639 наводи: „Једне ноћи негде око 15. априла 1992. године у ћелији која се налазила поред ћелије у којој сам ја била са осталим женама некога су страховито тукли. Чули су се ударци, псовке, крици и јауци из те ћелије и у једном тренутку је настала тишина. Сутрадан ујутро су изнели из те ћелије једног човека који је био покривен ћебетом, а исти је умро. Он је према причању био Србин из Мостара, али његово име и презиме ја не знам. Нас жене су натерали да уђемо у ту ћелију и да је оперемо, па сам видела да је у тој ћелији било много крви по бетону и зидовима“.

Сведок 454/9428 наводи: „Код нас у блоку није било смртних случајева, али смо стално чули крике из блока“Ц”, а једне ноћи сам видео како праве сандуке неки заробљеници, мислим да су били млади војници који су заробљени код Чапљине. Ковање сандука сам видео, а затим сам видео стављање сандука у један комби, али нисам видео да су лешеви стављани у сандуке. Касније сам видео да перу тај комби који је унутра био крвав. Не знам ко је убијен и колико их је било, али су се стражари хвалили да су убили неке из Србије који су били припадници „Белих орлова“.

Сведок 445/9442 наводи: „У „Лори“ је убијен младић старости можда око 30 или више година за кога сам чуо да је био активни спортиста. Причали су да је био инструктор џудоа. Он је био изведен у двориште где су га тукли и у једном моменту он је покушао да бежи, па је прескочио једну ограду. Тада су припуцали, ранили га и успели да га ухвате. Почели су сви да га туку, па су га тако убили“.

Сведок 259/946 наводи: „У „Лори“ је било још много ликвидација док сам био тамо и први и други пут, али никада нисам био тако директно присутан као у овим случајевима које сам описао. За ликвидације сам знао и по томе што се чуло када некога туку и пребијају, а касније се сазна да је подлегао повредама. Исто тако често смо морали да бришемо и перемо крв која је била по ходницима, по зидовима и по подовима, па је и то био знак да је било ликвидације у затвору. И ја сам више пута чистио крв. Једном приликом кад нисам добро очистио крв са пода, јер од батина које сам доживео нисам могао да се савијем како треба, наишла је жена Томе Дујића и натерала ме да лижем под. Једном приликом када сам изведен из самице ради чишћења крви видео сам да покушавају једног крупног и високог човека, кога су заклали, да ставе у једну црну кесу која је била намењена специјално за мртваце. Они су леш сатаром пресекли на два дела и тако у деловима ставили у ту кесу. После неколико дана у току ноћи опет су ме извели са још девет људи на исто место ради клања. Те ноћи није био ту Дујић, већ су били: Анђелко који је био још свирепији од Дујића, један кога су због уметности клања називали „Уметник“ и један кога су из истих разлога звали „Доктор”. Од ових људи који су доведени на клање запазио сам да један има одсечено уво. Пре самог клања нису нас мучили. Клања су вршили тако што су ножевима у рукама прилазили жртви, неке хватали за руке и рамена, а један је хватао жртву за косу једном руком, а другом руком у којој је био нож одсецао главе. Овом приликом заклано је осам људи. У сваком од ових случајева глава је била одвојена од тела. Игром случаја и овог пута доласком једног усташе мени је спашен живот. Када је био на реду један за кога мислим да је родом из Купреса или околине, а инжењер је високе струје, ушао је један усташа и спречио даље клање говорећи да је било доста за тај дан. Пошто је било скоро јутро требало је на време уклонити крв и однети лешеве, па закључујем да је и то био разлог да се прекине са клањем”.

Поред идентификованих лица постоје подаци да је у логору од последица пребијања, мучења, телесног и психичког злостављања умро и већи број неидентификованих лица и то: цивила купрешана и других. Из тога се може извести закључак да је најмање тридесет Срба за време постојања овог логора ликвидирано у њему или умрло у тешким мукама од последица пребијања, нечовечног поступања и злостављања. При томе се, такође, може рећи да у овим поступањима хрватских војних и цивилних полицијских власти није било разлике између поступака према Србима  цивилима (старцима, женама) и Србима  ратним заробљеницима и рањеницима, без обзира да ли су ова лица са територије Хрватске или територије Босне и Херцеговине.

Злочини прошив цивилног становништва

У логору „Лора“ који се налазио у саставу и под надзором органа војне полиције Републике Хрватске у целом периоду ратних дејстава на територији Републике Хрватске и Босне и Херцеговине и то почев од 1991. године па све до 1997. године заробљени Срби  цивилно, неборачко становништво (мушкарци и жене) су били континуирано, систематски изложени најразличитијим видовима мучења, нечовечног, нехуманог, суровог, понижавајућег поступања при чему су им наношене тешке телесне повреде, тешко нарушавање здравља, физичке и душевне патње трајног карактера, са доживотним последицама.

Практично су логорске власти разрадиле читав систем мера и поступања за уништење (физичко, телесно и психичко) и истребљење српског народа који је у овом логору добио различите видове и облике свог појавног испољавања и манифестовања.

Сви начини и поступци мучења, малтретирања, бестијалног, готово анималног, нечовечног односа према заточеним Србима практично показују да је неисцрпна машта у функцији мржње према другом народу и припадницима друге вероисповести. Кроз убиства, мучења, телесна повређивања, наношења телесних и душевних патњи и траума, премлаћивања свих делова тела васкрсавају усташки духови из периода Другог светског рата и замисли усташке идеологије на овим просторима.

Злочини против цивилног становништва  припадника српског народа и православне вероисповести, који су и предузимани управо у намери да се на овај начин уништи српски народ и његово присуство на подручју Републике Хрватске, али и одређених крајева у Босни и Херцеговини, испољили су се на следеће начине: батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама, безбол палицама, водоводним цевима, ланцима, електро-проводницима; „телефонирање” у виду прикључивања појединих, нарочито осетљивих, делова тела затвореника (уши, прсти на ногама и рукама, полни органи) на индуковану електричну струју из пољског телефона; пролазак затвореника кроз шпалир батинаша; присиљавање затвореника да један другог носе по затворском кругу, да се чучећи тркају; претња да ће бити убијени, да ће бити бачени у море, да ће их појести рибе, претња смрћу клањем или пуштањем дресираних паса вучјака; присиљавање затвореника да певају усташке песме, хрватску химну, песме у којима се вређа српски народ; присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смеју да седну нити легну, већ да све време проведу стојећи; присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора; псовање, вређање, злостављање затвореника, називање погрдним именима;

поливање затвореника хладном водом из шмрка који је повезан за хидрант; присиљавање затвореника да јашу један другога четвороношке и да се тако тркају; присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу, а потом тако загрејане и ознојене поливају хладном водом из шмрка; присиљавање затвореника да се међусобно ударају отвореним дланом, песницама, ногама, да се шамарају; присиљавање затвореника да лижу и љубе „лијепу“ хрватску земљу, затим под и шољу у WСу; претња убиством затвореника на тај начин да се они присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секиром; псовање четничке мајке; држање затвореника по целу ноћ у бурету са водом; присиљавање затвореника да мокри леже голи на жицама од гвозденог кревета по целу ноћ; присиљавање затвореника да љубе псе вучјаке; чупање или бријање на суво браде затвореника и потом присиљавање затвореника да исту поједе; претња затворенику да неће изаћи жив из логора, а ако и изађе, да ће бити као биљка у колицима; дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине; организовање лажних или фингираних стрељања затвореника; приликом вожње затвореника у комбију или на камиону у пуној брзини нагло заустављање при чему су се они ваљали и ударали у возилу један о другога; гашење цигарета по телу, глави и устима затвореника; присиљавање затвореника да раде склекове или гимнастику до изнемоглости;

гажење чизмама по леђима затвореника који лежи на поду; гњечење чизмама прстију руку и ногу затвореника; присиљавање затвореника да копају рупе, да раде у каменолому без потребног алата, голим рукама; онемогућавање затвореницима да физиолошке потребе редовно обављају; ускраћивање затвореницима воде за пиће; присиљавање затвореника да једу живе пужеве, шкољке, црве, глисте; присиљавање затвореника на јавно вршење међусобних сексуалних односа, перверзија, хомосексуалних односа и мастурбације; присиљавање затвореника да по цео дан гледају у сунце; хушкање паса вучјака на затворенике; присиљавање затвореника да улазе у кућице за псе и да лају; присиљавање затвореника да имитирају поједине животиње: псе, мачке, бика; стављање цеви пиштоља у уста затвореника уз претњу убиством на овај начин; присиљавање затвореника да голи леже на ужареном бетону у дворишту по сунцу цео дан; бацање комада хлеба међу гладне затворенике који се отимају четвороношке као пси; присиљавање затвореника да једу туцани камен и песак; „тражење Четника“  увлачење руке чувара у анални отвор затвореника у циљу „тражења Четника“ у његовом телу; присиљавање затвореника да пужу по бетону и да се међусобно тркају, а ко стигне на циљ последњи био би претучен до бесвести; „имитирање авиона“  посебна врста мучења која се састојала у принуђавању затвореника да трче по логорском кругу са раширеним рукама као авиони у бомбардовању, а други затвореници су имитирали пуцање на авионе како би их оборили; присиљавање затвореника да зубима прегризу своје војничке чизме; довођење у логор мушке деце од 78 година старости која су мокрила по затвореницима; присиљавање затвореника да једу фекалије из ВЦ–а; „руски рулет“  присиљавање затвореника да пуцају у себе из револвера;

О појединим облицима наношења телесних повреда и тешког нарушавања здравља, мучења, злостављања, бестијалног, суровог и анималног поступања од стране затворских стражара и управе затвора „Лора“ према ухапшеним Србима  цивилима говоре искази појединих сведока. Но, јасно је потпуно да, прво, то нису сви облици мучења и понижавања којима су затворени Срби били подвргнути за време свог боравка у овом суровом логору, као што ни наведени искази сведока који су поткрепљени и одговарајућом медицинском документацијом нису и једини. Сигурно је да су кроз овај злогласни хрватски војни логор прошли многи други Срби који, или још нису доступни званичним органима који се баве прикупљањем и проучавањем грађе о почињеним злочинима на нашим просторима за време ратних сукоба у периоду 1991. до 1995. године, или нису у могућности да исказују о периоду боравка у овим „фабрикама смрти и понижења“, сматрајући да време помаже забораву, те беже од поновног дирања у старе ране.

Сведок 103/962 наводи: „После боравка у логору у Дувно (Томиславграду) у априлу 1992. године нас 15 Срба је потрпано у један камион и одведено у Сплит. Када смо стигли у Сплит била је већ ноћ, па су нас извели испред једне зграде која се налазила у оквиру луке „Лора“ и ту су нас хрватски војници тукли око сат и по времена. После су нас поново потрпали у камион и одвезли у Задар”.

Сведок 160/963 наводи: „У логору „Лора“ био сам само три дана у марту 1992. године. Ту су нас припадници војне полиције испитивали на разне начине и мучили. Мени је један од војних полицајаца ставио некакве жице на слепоочнице док је иследник који је седео за столом окретао дугме на апарату који је стајао пред њим, па сам приликом окретања тог дугмета осећао струјне ударе. Таква мучења су трајала по десетак минута, а када се завршило моје испитивање наставили би са испитивањем других заробљеника. Сваки пут сам чуо њихове јауке. У овом логору су нас тукли и електричним палицама“.

Сведок 160/964 наводи: „У Сплиту смо били у „Лори“ три дана у марту месецу 1992. године и за то време испитивање је трајало непрекидно три дана и три ноћи. У том логору су нас тукли рукама, ногама, електричним палицама, кундацима од оружја и на друге начине. Помоћу неког апарата на који су биле прикачене жице пуштали су нам струју. Ту су доводили и грађане са улице да би нас и они тукли. Доводили су и псе и пуштали их у ћелије где смо се ми налазили“.

Сведок 160/965 наводи: „Када смо у марту 1992. године дошли у „Лору“ ту су нас најпре одвојили по ћелијама, па су нас појединачно изводили на испитивање. Том приликом користили су струју. То мучење са струјом је трајало непрекидно три дана и три ноћи, са паузама које су трајале највише по један сат. Стално су се чули јауци из просторија где се вршило испитивање. У ћелије су долазили и цивили са улице, па су нас и они тукли. Доводили су и псе.”. Сведок 333/964 наводи: „Када су нас у априлу 1992. године довезли у „Лору“ прво су нас извели на један полигон за обуку где су нас постројили, а затим су нас све систематски пребили. Свештеника П су извели и пред нама обријали ножем. Када смо кренули из Купреса њега су огрнули белим чаршавом како би га што више понизили. После пребијања одвели су нас у затвор „Лора“. Прво су нас претресли и одузели нам све ствари од вредности, шта је ко имао. Мени су одузели сат, нешто новца и документе. Никакву потврду о томе нисам добио. Те ствари нам нису вратили, иако су рекли да ће то учинити. После пребијања сместили су нас у ћелије. Ја сам био у ћелији са још седморицом другова. У „Лори“ смо били пет-шест дана. За то време смо једном дневно добијали нешто мало за јело и по мало воде за пиће.

У „Лори“ су нас непрекидно мучили тако што су стражари упадали у ћелије и пребијали нас. Изводили су нас и напоље једног по једног, или у групама и тукли. Тукли су нас или у ходнику или у кругу затвора у току целог дана, али је највише тога било увече када падне мрак. То је било свакодневно док смо боравили у овом логору. Посебан специјалитет им је био да нас одведу у једну просторију где су нас квасили, а затим штипаљке везане каблом на индукторски телефон качили једну за уво, а другу за полни орган и окретањем ручице пропуштали струју кроз наша тела. То су мени радили, а знам да су то исто и другима чинили. Ово је изазивало јаке болове, падао сам у несвест, па се дешавало и дуже времена да не могу да се освестим. Неке моје другове су изводили напоље и говорили да ће их стрељати. Тражили су од њих да кажу своју последњу жељу. После су пуцали преко њих и тако их застрашивали. Неке су хтели да закољу и превлачили су им нож преко врата. Тако су нас стално држали у страху. Поред низа повреда које сам задобио, мислим да је најтежа била она коју сам добио приликом туче на полигону у Сплиту. Тада сам ударен неком куглом по глави те сам имао велику рану из које је текла крв, тако да сам доста крви изгубио”.

Сведок 333/966 наводи: „Прво су нас у Сплит довели пред зграду СУП-а и тамо су нас поново тукли и пребијали. Одатле су нас одвели у војно-истражни затвор „Лора“ где су нас сместили у ћелије. Ја са био у ћелији број „4”. Ту нас је било деветоро. Овде сам остао неколико дана и ту су нас скоро сваког сата изводили из ћелије једног по једног и тукли. Највише су нас тукли по табанима и длановима“.

Сведок 333/9610, из Купреса, рођен 1948. године, наводи: „Када смо дошли у Сплит испред зграде СУП–а су нас избацили из камиона и ту су нас све поново систематски претукли. Стицајем прилика мене ту нису тукли. Одатле смо одвежени у затвор „Лора“ у Сплиту. Док су нас возили према „Лори“ возач је нагло убрзавао кретање возила, а затим би нагло прикочио или оштро скренуо у кривинама, тако да смо сви летели по возилу и падали један преко другог, а пошто смо већ били пребијени, трпели смо још веће болове.

У „Лори“ су нас од првог дана тукли. После два–три дана ја сам одведен на саслушање где ме је испитивао један крупан човек, тежак преко 100 кг који ми је рекао да је из Раме. Он је стар око 30 година и доста је висок и развијен. Тукао ме је палицом по свим деловима тела и ногама. Затим ме је бацио на под и док сам лежао на стомаку скакао ми је по леђима. Ту су биле једне од најстрашнијих батина које сам добио. После тог саслушања вратили су ме у ћелију, а увече је поново дошао тај из Раме, са још једним мањим црним човеком, па су ме извели у ходник, где ме је тај други тукао са колцем при чему сам изгубио свест. Ту је био још један трећи човек који ме је вукао за уши.

После тог пребијања ја сам био у тешкој кризи, па су моји другови из ћелије звали стражара те су ме пребацили у болницу. Тамо су ме лекари снимили и тражили да останем у болници пошто сам био у тешком стању, али ови који су ме довели из затвора нису хтели да ме оставе, него су ме поново вратили у „Лору“, у ћелију бр. „1”, у којој су се налазили они који су били више претучени. До тада сам био у ћелији бр. „4”. Ту су биле неке палаче на које нисам могао да легнем пошто сам био сав у ранама и све ме је болело. Нисам могао да лежим него сам само седео. Од болова нисам могао ни да спавам“.

Сведок 333/9611 наводи: „У „Лори“ су одмах почели да нас туку тако да су нас све пребили. Тада су нам одузели све вредне предмете. Од мене су одузели 20, а од мог сина 100  ДЕМ. Документе су нам такође одузели. После пребијања су нас сместили у ћелије. Ја сам био у ћелији са мојим сином, а ту су били и М. Р. и М. Љ. Друге ноћи по доласку у „Лору“ стражари су прозвали мене и мог сина, па су нам одмах ставили лисице на руке и пребацили нас у Дувно, у станицу милиције, да би нас после три–четири дана вратили у „Лору“. Те ноћи када су нас вратили у „Лору“ одмах су нас претукли“.

Сведок 333/967, који је у логору „Лора“ у Сплиту био у периоду од 14. маја 1995. до 2. априла 1996. године, наводи: „Група од нас 16 заробљених Срба из логора у спортској дворани у Бјеловару пребачена је 13. маја 1995. године у „Лору“ у Сплиту, где смо затекли двојицу раније заробљених Срба. Наша група је боравила у „Лори“ око 11 месеци и од нас 16, деветоро је размењено 2. априла 1996. године. Остали су остали у „Лори“.

У „Лори“ смо били смештени у ћелије по четворица у блоку „Ц”. Повремено сам био премештан из једне у другу ћелију. Од првог дана доласка у „Лору“ малтретирали су нас на разне начине. Непрекидно су нас тукли, псовали, називали погрдним именима. Када би неко ушао у ћелију од њихових, морали смо да стојимо мирно са погнутом главом и да гледамо у земљу, руке су морале да нам буду на леђима. Поред свакодневних пребијања мени су гасили цигарете по глави, терали ме да радим склекове све док не паднем од умора, ударали ме, газили по леђима, гњечили чизмама прсте на рукама и ногама. Настојали су да нас увек на неки начин понизе. Терали су нас да копамо рупе, а шта је сврха тога није ми познато, јер када је једном наишао управник и видео шта радимо, то је забранио. Терали су нас да сатима, а то је некада трајало по цео дан и ноћ, певамо њихове националне песме, што је било веома исцрпљујуће.

Добијали смо по три оброка дневно, али време да то поједемо је било ограничено. Супу смо морали појести за само један минут, а она је била врела. За главно јело смо имали један и по до два минута, тако да смо већином остајали гладни, јер за то кратко време не би могли ништа да поједемо. Хигијену нисмо могли редовно да одржавамо, било је тешкоће и са обављањем физиолошких потреба, пошто је била само једна WС шоља, па смо морали понекад да чекамо на ред и да трпимо. Прање је било хладном водом, а понекад су нас купали тако што су нас поливали јаким млазом воде, а то није било оно што човек треба да предузме ради одржавања хигијене. Понекад су нам онемогућавали да физиолошке потребе обављамо редовно, нормално, јер нам нису дозвољавали да идемо у клозет, па смо то морали да чинимо у ћелији у боцу од кока-коле или у пешкир. Када би то открили онда би нас тукли.

Често су нам ускраћивали воду, нису нам давали да је пијемо, а ни храну. То се обично дешавало после напорног рада. Посебан вид мучења био је рад у каменолому где смо морали да лупамо камен и да га носимо, што је било јако исцрпљујуће обзиром да је било лето, а посао смо морали да обавимо иако за то нисмо имали потребан алат. Камен смо ломили металним шипкама и са неколико крампова, што је било готово немогуће урадити.

Никакву лекарску помоћ нисмо добијали. Једном приликом када сам имао јаке болове у грудима, пошто сам посумњао да су ми ребра поломљена после пребијања, затражио сам да идем код лекара, али ми је то било ускраћено. Веома често су ме ударали по полним органима, тако да су ми тестиси били јако отекли.

Највише нас је тукао Тадија Бокановић и Грујица Никша  припадници антитерористичке војне полиције, Томо Дујић  бивши управник затвора „Лора“, Ивица Бабан  који је мене највише пребијао и мучио и нанео ми преломе ребара, гасио цигарете по глави, газио по леђима и по рукама, Зденко Јовић стражар, војни полицајац који нас је највише млатио за католички Божић, када смо добили највише батина. То су људи који су нас највише тукли, али долазили су и други. Свако ко је дошао могао је да нас туче. Неки су долазили и довозили своја кола да их перемо, па су нас при томе тукли. Један од њих је био Поља, кога су звали и „Бошко”, као и неки старији човек са брковима кога су звали „Дабро”, који нас је ударао кундаком од пушке. Поред осталог терали су нас да шамарамо један другог и при томе смо морали јако да ударамо. Ако неко не би јако ударао свог друга они би га пребили. Зато је Ч. М. добио 180 шамара. Нас је евидентирао Међународни црвени крст, али двојица од нас  Д. В. и М. Ч. били су увек скривани када су долазили представници Црвеног крста и пребацивани у неки други затвор”.

Сведок 427/957, пензионер из Сплита, рођен 1940. године, наводи: „Мене су одвели у „Лору“ 22. августа 1992. године. Ту су ме предали дежурнима који су ми рекли да пођем са њима да телефонирам у Србију. Увели су ме у једну просторију где се налазио индукторски телефон, па су ми жице телефона закачили за прсте и окретањем ручке телефона пуштали струју. Од те жице и данас имам ожиљке на кажипрстима обе руке. За то време су ме тукли безбол палицама по глави. Потом су ме одвели у ћелију у коју су ме сместили самог. Наредног дана око 9 часова дошао је у обилазак ћелије дежурни официр војне полиције. Ишао је од ћелије до ћелије и редом је тукао све затворенике. Када је ушао у моју ћелију рекао је да су код мене у кући пронашли бомбу. Онда је пришао и почео да ме туче песницама у груди и у стомак. Неко време после њега дошао је и дежурни стражар у затвору Тончи Рогушић. Он ме је приликом обиласка такође тукао и шутирао ногама. У току дана долазили су и други војни полицајци који су нас тукли. Тако је било читавог дана, а и ноћу нисмо имали мира. Следећег дана дежурни официр је био Зоран Сулејмановић, који је такође тукао мене и остале затворенике. Он ме је једном приликом натерао да ставим шлем на главу који није био причвршћен, а затим ме је у чучећем положају натерао да чистим затворске клозете. При томе ми је запретио да ће ме пребити ако ми падне шлем са главе. Са њим у смени је био и Зоран Чулина који ме је једном претукао тако да нисам могао да стојим, па ме је натерао да устанем и у ставу мирно стајао сам цео дан. За то време он је повремено долазио у ћелију и опет ме тукао. То његово иживљавање је трајало седам часова. Пошто је он предао смену, ја сам то вече задобио страховите болове у ногама и једна нога ми је почела отицати па сам затражио лекарску помоћ. Одвели су ме у болницу Фируле. Током вожње возач је нагло кочио и у кривинама намерно заносио комби, тако да сам ја био изубијан од тумбања у возилу. У болници сам добио неке ињекције. Након тога изведен сам у ходник и у том моменту наишли су војни полицајци Севић и Човић, који су, чим су ме угледали, почели да говоре осталим пацијентима да сам ја Четник, па су се пацијенти окомили на мене, пљували ме и вређали. Лекове које ми је лекар преписао нисам добио.

Следећег јутра у ћелију је дошао један стражар са псом. Он је пса, који је лајао, хушкао на мене. Такође сам свакодневно одвођен на „телефонирање” где су нам пуштали струју. Такође су нам стражари претили да ће нас побити и бацити у Кевину јаму у близини Сплита, на планини Козјак. Када су ме одвели у војни суд на саслушање, судија је рекао стражару да ме води код доктора Иванчевића у КБЦ Фируле који ме је прегледао и дао налаз и мишљење да сам задобио тешке телесне повреде. Потом сам одведен у затвор Билице, где сам био од 26. августа до 4. новембра. Из Билица сам 4. новембра враћен у „Лору“, где сам остао до размене. У „Лори“ сам био поново тучен и малтретиран“.

Сведок 715/957 пензионер, стар око 62 године, који је био рањен од стране хрватских војника приликом упада у његово село, након чега је лечен у болници у Ливну и болници у Сплиту, одакле је пребачен у логор „Лора“, наводи: „И поред тога што сам био незалечен, у „Лори“ су ме сместили у самицу у којој сам остао пар дана када су ме посетили и регистровали представници Међународног црвеног крста. Они су ме питали да ли сам био тучен, али ја нисам смео да им каже да јесам. Након одласка представника Црвеног крста пребачен сам у заједничку просторију у којој је било 56 ухапшених Срба који су били страховито испребијани, у крви, модри и отекли. Њих су свакодневно више пута изводили и тукли. Такође су и мене тукли.

У „Лори“ сам остао два месеца. За то време лежао сам на голом поду без икаквог простирача и покривача. Од хране смо добијали само једанпут дневно по парче хлеба које није било теже од 50 грама и, најчешће, по мало паштете. У овом логору ухапшени Срби су на различите начине малтретирани. Терали су нас да лајемо као пси, да чучећи трчимо, да један другог носимо, да један другог ударамо. При томе стално су нам говорили да ћемо бити побијени, да ће нас бацити у море где ће нас појести рибе. Терали су нас и да певамо песме: „Дрину ћемо прегазити, а Србију запалити“ и друге песме којима се вређа српски народ“.

Сведок 315/962, који је пре рата живео у Загребу, а сада је у избеглиштву у Србији, после 38 дана лечења у болници Фируле, од задобијених повреда, одведен је у логор „Лора“, наводи: „По доласку у Лору 31. јула 1992. године обукли су ми војну униформу и у том логору сам остао до 19. јула 1993. године. Од првог дана доласка у овај логор почињу моје нове муке. Почињу физичка малтретирања и иживљавања. Тучен сам свим и свачим: рукама, ногама, палицама. У мучењу су посебно предњачили Младен Толушић, Саша Видовић, Решид Хоџић, Славко, чије презиме не знам, Тончи Вргић, Томо Дујић, који је био и управник „Лоре”, Мирко Галић, командир 72. бојне, као и други чијих имена не могу да се сетим. Ја цео период боравка у логору покушавам да заборавим. Да бих испричао шта ми се све дешавало у Лори треба ми много времена, а ја немам никакве користи да се свега тога сећам и боље је да не знам ништа и да се што мање присећам тог времена и да живим још мало ово живота као човек“.

Сведок 234/956 у логору „Лора“ боравио је средином 1992. године и он наводи: „Ја сам из болнице Фируле после 45 дана боравка пребачен у „Лору“ у Сплиту где ме је на улазу сачекао Вргић Томо звани „Тончи“ речима: „Ево новог Четника“, па ме је ударио ногом у пределу вилице која ми је већ била поломљена на три места. Вилица је попуцала, па су ме поново вратили у болницу где ми је без анестезије поново намештена вилица и постављене жице. Одмах након тога сам опет враћен у „Лору“. Био сам смештен на одељењу „Ц”. Ту су ме малтретирали на невиђен начин. Давали су ми електрошокове, пошто су ми везивали жице на ухо и полни орган. Терали су нас по дану, по страховитој врућини, да се боси крећемо по кругу затвора све док нам не потече крв из табана. У „Лори“ сам био два месеца и за то време спавао сам на голом бетону. Свакодневно су нас тукли. Претили су да ће нас ликвидирати. Храна је била изузетно лоша. Добијали смо по парче хлеба и мало паштете. Најтеже ми је падало што нам нису дозвољавали да пијемо воду иако је температура била 40° Ц. Терали су нас и да силујемо жене којих је било 1015 у том логору, а оне су биле старе од 10 до 60 година. Наређивали су нам да се скинемо голи и да уђемо у просторију у којој су нас чекале голе жене”.

Сведок 702/962 у логору „Лора“ је провео петнаест дана у децембру 1993. године наводи: „Одмах након доласка неколико стражара ме је претукло у просторији у којој сам примљен и евидентиран. Одатле сам пребачен у ћелију у којој сам затекао једног Србина. У тој ћелији био је мали прозор који је увек био отворен, без обзира што је напољу било јако хладно. Прва три дана тај Србин који је био са мном у ћелији и ја морали смо непрекидно да стојимо између кревета. Три дана и три ноћи нас су непрестано чували стражари који нам нису дозвољавали да седнемо, нити да легнемо. За то време су нам само једанпут дали нешто хране да поједемо. Касније су нас стражари терали да радимо склекове до бесвести, а ко би први посустао, добијао би ударац чизмом у леђа или у стомак.

Стражари би ноћу, када бисмо легли, упадали у нашу ћелију и командовали да устанемо. Давали су нам тада крампове и лопате, изводили нас у двориште где смо сами себи копали раке. Када би завршили ископавање, и то сваки за себе, натерали би нас да уђемо у исте, а стражари су нишанили пиштољима у нас. Појединим Србима нису давали алат за копање рака, већ су морали голим рукама, без алата, да копају. У том логору један стражар ми је на телу ножем истетовирао шаховницу. Мени је у „Лори“ био забрањен сваки контакт са другим заробљеним Србима“.

Сведок 333/9521, техничар из Купреса, рођена 1956. године у логору „Лора“ је боравила од 11. до 14. априла 1992. године, наводи: „ Ми жене из Купреса биле смо издвојене у посебној ћелији. Нас су називали четничким курвама, псовали су нас и вређали. Биле смо принуђене да перемо клозете, купатила и зидове од крви. У суседним ћелијама су тукли затворене мушкарце, а нас су доводили да гледамо како их туку. Била сам принуђена да гледам и како туку мог мужа. Тукли су их буковим дрветом, дрвеним палицама, кундацима. Мој муж је био сав модар и обливен крвљу“.

Сведок 333/9523, у логору „Лора“ је боравио у пролеће 1992. године, наводи: „У Сплиту смо одвежени у круг поморске области где се налазио центар хрватске војне полиције. Ту смо, као и у Горњем Бришнику, излазили из камиона један по један. Дочекали су нас хрватски војници и тукли. Испред мене, на 3 метра, налазио се Петар Спремо. Једна хрватски војник га је снажно ударио дршком пиштоља по глави. Исти тај војник је и мене снажно ударио дршком пиштоља по глави, од чега ми је прсла лобања на четири места, па сам сав био обливен крвљу. У „Лори“ смо смештени у групама у једну ћелија од по 20 затвореника. У тој ћелији сам остао три дана. За то време испитивао нас је и тукао ко год је хтео од стражара. Тукли су нас и понижавали на разне начине. Терали су нас да уђемо у кућице за псе и да лајемо као пси.

Мене су изводили на шеталиште и тамо су ме тукли, говорећи да личим на Радована Караџића. Тукли су ме све док нисам пао у несвест. Када сам дошао к себи, рекли су да личим на Момчила Крајишника, па су ме опет тукли. Једна од најпонижавајућих ситуација догодила нам се у „Лори“. Ту су поједине од нас терали на перверзије. Један другом морао је да узме полни орган у уста или да међусобно полно опште. То се догодило пок. Милу Спрему, свештенику П 3., Ш. Л., 3. Б. и другима. Нису нам дали ништа од хране нити воду за пиће сва та три дана док смо боравили у „Лори“.

Сведок 333/9520, техничар из околине Купреса, у логору „Лора“ је боравио у априлу 1992. године, наводи: „Из Дувна су нас довели поново у „Лору“. Ту су наставили са нашим мучењем, тукли су нас разним предметима, везивали су нас за неке решетке, поливали водом и прикључивали на наша тела струју ниског напона. Касно ноћу у ћелију су упадали полицајци са маскама на лицу, или без њих, који су претходно били по кафанама. Они су нас тукли и над нама се иживљавали на разне начине.

У „Лори“ ме је изводио Муса из Широког Бријега код Лиштице. Он ми је нож прислањао на грло и претио да ће ме заклати. Он је рекао да ће ме стрељати и пред извођење на егзекуцију свештеник З. П. је морао да ми чита опело. Било је крајње неизвесно шта нам се може десити сваког тренутка, како дању, тако и ноћу. После 17 дана везали су нам руке и очи, натоварили нас у камион и одвезли у Задар“.

Сведок 333/9522, домаћица из Купреса, рођена 1953. године, у логору „Лора“ боравила је у пролеће 1992. године, наводи: „У „Лори“ су издвојили нас жене. Било нас је 5 и сместили су нас у засебну ћелију поред ћелија у којима су били мушкарци. У том затвору сам остала 15 дана. За то време малтретирали су нас на разне начине. Поред осталог, један од стражара  муслиман, стар око 20 година, изводио ме је 45 пута у двориште затвора где ми је цепао одећу, приносио нож на грло и покушавао да ме силује. На исти начин поступао је и са Д. М.

Стражари су свакодневно тукли затворене мушкарце у суседним ћелијама. Отварали су наша врата и присиљавали нас да гледамо како муче и батинају мушкарце. У логору су највише тукли Б. Л. Три пута су га изводили и говорили да ће га заклати. Чула сам његову кукњаву и ударце и кркљање и мислила сам да га стварно кољу. Неки од стражара су долазили са крвавим рукама и говорили нам да су га заклали. Посебно су мучили његову супругу која је са мном била затворена“.

Сведок 195/9744, ухапшен августа 1995. године у свом селу поред Босанског Грахова приликом упада хрватске војске, наводи: „Преко Дувна одвели су ме у Сплит и сместили у логор „Лора“. Приликом уласка у Лору сачекао ме је шпалир хрватских војника и цивила који су у рукама имали палице, комаде дрвета и електричне проводнике. Ударали су ме немилосрдно док нисам прошао кроз тај шпалир, а после су ме сместили у самицу. Из те просторије чуо сам крике и јауке из других просторија и то се догађало непрекидно и дању и ноћу. Видео сам приликом извођења из те просторије да је у другим просторијама било много ухапшених Срба. Често су ме изводили на саслушања и сваки пут су ме ударали. Питали су ме у којим јединицама сам био, какво сам наоружање имао, иако ја нисам био у српској војсци. Задржан сам у „Лори“ седам дана и за то време сам добијао по један оброк дневно који се састојао од мале количине неке чорбе и малог парчета хлеба.

Из „Лоре” су ме одвели у место Аржана и сместили у неко складиште где је било још десетак ухапшених Срба са којима нисам могао да контактирам. Ту су ме такође испитивали и тукли, да би ме после 7 дана вратили поново у „Лору“. У „Лори“ су наставили са испитивањем и тамо сам увођен у неку просторију у којој је са свих страна под великим притиском дувао ветар. Не знам о чему се ради, али знам да је то изазивало страховити притисак на дисајне органе и на уши. Боравио сам поново у „Лори“ 4 дана, а после тога одвели су ме у Турјанце код Сиња. У „Лори“ би ми наредили да станем поред зида са подигнутим рукама у вис и тада су ме ударали све док не бих пао на под, а потом, док сам лежао, шутирали би ме ногама“.

Сведок 249/973, рођен 1941. године, у логору „Лора“ је боравио у периоду од 14. маја 1995. до 1. априла 1996. године, наводи: „На самом улазу у „Лору“ сачекао нас је шпалир хрватске полиције, па када смо ми пролазили, они су нас страховито тукли свуда по телу дрвеним и гуменим палицама, комадима електропроводника чија је дебљина око 3 цм, затим неким ланцима, ногама и рукама. Скоро сваке вечери хрватски полицајци су нас питали да ли смо се купали, а потом су наређивали да сви потпуно голи изађемо из просторије, након чега су нас по неколико сати прскали из шмрка хладном водом под јаким притиском. Припадници хрватске полиције који су обезбеђивали логор врло често су нас изводили из ћелија у ходник и наређивали да се крећемо четвороношке. Они су нам тада седали на леђа и ми смо морали тако да их носимо кроз ходник.

Такође, и то најчешће у ноћним часовима, су нас истеривали у круг логора где смо морали да улазимо у кућице за псе и да из њих лајемо. Терали су нас да боси трчимо по пет кругова око зграде логора, иако је зграда била огромна. Ако би неко заостао приликом трчања, они су га бесомучно ударали свуда по телу и то најчешће рукама и ногама. Видео сам поједине ухапшене који су имали много ожиљака по рукама од гашења цигарета, а такође ми је познато да су поједине ухапшене Србе терали да једу перје убијених птица и да гутају живе глисте и црве. Мене и остале ухапшене који су се налазили у „Лори“ изводили су сваког дана ујутру на обављање физичких радова који су се састојали у вађењу камена и зидању неких кућица. Радили смо некада и више од 12 часова дневно, тако да смо били исцрпљени од тешког рада. Храна је била веома лоша и у малим количинама. Полицајци који су нас чували терали су нас да за пет минута поједемо оброк који нам је следовао, а пре ручка сваки ухапшеник је морао да се крсти по католичкој вероисповести. Једном приликом и то, мислим, у августу месецу 1995. године након пада Книна нама су показали ухапшеног Србина чије је име Милош, који је био страховито испребијан. Наредили су Милошу да скине веш и ми смо видели да је његово тело било сво модро и да су се на истом оцртавали трагови од удараца неким предметима. Милош је био потпуно непокретан, отечен и крвав. Припадници хрватске полиције су нас терали да устајемо сваке ноћи у 00 часова и да певамо хрватску химну, затим у глас да изговарамо „Ми смо усташе!”. Такође су нас терали да певамо разне усташке песме”.

Сведок 249/9740, адвокат, рођен 1947. године, боравио је у логору „Лора“ од 16. маја 1995. до 2. априла 1996. године, наводи: „Одмах по доласку у „Лору“, по изласку из возила, дочекао нас је шпалир хрватских полицајаца који су у рукама држали дрвене и гумене палице и комаде цеви за водовод са којима су нас 22–23 доведена Србина до бесвести ударали док смо пролазили између њих. После овога постројили су нас, па смо стајали неколико часова на сунцу. М. Г. је пао на бетон од сунчанице. Након тога су нас постројили уз неки зид, па су нас ударали по леђима и глави ногама, дрвеним и гуменим палицама и песницама, након чега су нам наредили да уђемо у један ходник. У том ходнику било је пуно врата, а покрај сваких врата је стајао по један полицајац и када сам се ја појавио у близини првог полицајца, он ме је сачекао ударцем песницом или ногом, говорећи „не тамо, него овамо”. Када се појавим код других врата, на исти начин ме је дочекао други полицајац и то се понављало све до краја ходника, када су ме угурали у једну просторију у којој је стајао један страшно развијен полицајац који ми је наредио да се скинем го, након чега ме је тако изударао да ја нисам осећао делове тела.

У „Лори“ су нас свакодневно терали да уђемо у кућице за псе, да лајемо у одређено време, а након тога су нас истеривали из кућица и терали да певамо хрватску химну и усташке песме. Хрватски полицајци су нас терали да трчимо по кругу, па када се потпуно загрејемо и ознојимо, онда су нас туширали хладном водом директно из хидранта, под јаким притиском. Сваког дана су нас терали да клекнемо на колена и да се одупремо рукама о бетон, а хрватски полицајци су нас тада јахали и терали да трчимо као коњи, четвороношке. Такође су нас терали да се међусобно ударамо отвореним дланом и песницама, као и да један другог ударамо ногама што јаче можемо. Сећам се да су нас терали да једемо пужеве са шкољкама, затим да једемо неке црве и глисте. Посебно истичем да су мене хрватски полицајци терали да љубим и лижем хрватску земљу, а остале су терали да лижу шољу у клозету и да онанишу. За све време мог боравка у „Лори“ из других просторија су непрестано допирали крици и јауци ухапшених Срба, а нарочито после пада Книна“.

Сведок 249/978, радник, рођен 1953. године, боравио је у логору „Лора“ од маја до августа 1992. године, наводи: „Прво малтретирање сам доживео када су ми стражари донели за доручак неку мутну топлу воду коју ја нисам могао да пијем, па је један стражар пришао и пљунуо у ту посуду, а потом ми наредио да то попијем. Када сам то учинио, он ме је више пута ударио песницом, затим палицом, а потом ме ударио више пута ногама на којима су биле тешке војничке чизме, након чега сам се ја онесвестио. Када сам се освестио био сам сав модар, крвав и отечен од задобијених удараца. Сутрадан су ми стражари везали руке на леђа, затим наредили да клекнем, а потом су ми одозго, преко леђа, ставили једно метално буре. Након тога два полицајца су, држећи некакве дуге и дебеле комаде дрвета, отпочели да ударају по том бурету. Од буке која је настајала од удараца по том бурету ја сам се онесвестио. Од тада, па у току даљег боравка у логору „Лора“, сваког дана сам стављан под то буре бар једанпут.

Из просторије у којој сам се ја налазио извођени су други ухапшени Срби и одвођени су у подрумску просторију где су им прикључивали струју за разне делове тела, а потом укључивали индуктор. Мени то нису радили, али су ми то причали други затвореници који су били у просторији са мном. Мене су припадници хрватске полиције који су обезбеђивали логор вешали за руке тако што би ми стављали на леву и десну руку по једну лисицу, а потом су ме подизали десетак центиметара од патоса и лисице качили за металне решетке на вратима, тако да сам висио на рукама. Док сам висио, ударали су ме палицама по леђима и другим деловима тела. Хрватски полицајци су у „Лори“ практиковали да у ноћним часовима упадају у просторије где су се налазили ухапшени Срби и тамо су нас страховито тукли свим и свачим по свим деловима тела, највише у пределу бубрега и грудног коша. Хтео бих и да истакнем да су хрватски полицајци мене и остале ухапшене у логору „Лора“ терали да пијемо мокраћу и да се међусобно ударамо до онесвешћивања.

Посебно су нас хрватски полицајци мучили са храном и водом. Давали су нам сваки трећи или четврти дан по мало воде и то на 50 ухапшених су давали 1,5 литар воде. За време боравка у „Лори“ добијали смо једанпут дневно храну и то неколико кашика топле воде и мало парче хлеба које није било веће од кутије шибица. Морали смо ту храну да поједемо за два минута, а ако неко не би успео то да учини био би страховито тучен. Изводили су нас сваког дана по два часа да боравимо у кућицама за псе и да из тих кућица непрекидно лајемо“.

Сведок 93/9724, из Дувна, ухапшен је 11. априла 1992. године и после два дана боравка у МУП-у у Дувну одведен у Сплит, наводи: „Испод цираде камиона у коме су нас 15 возили из Дувна, видео сам да су нас довели у Сплит и да смо дошли у „Лору“ где је био велики логор за Србе. Пошто ту није било места за нас, истукли су нас припадници хрватске војске са бејзбол палицама, а ударали су нас и рукама и ногама и понајвише шутирали чизмама. После туче која је трајала сат времена поново су нас ставили у исти камион па смо кренули према Задру“.

Сведок 334/9719, који је са групом од око 80 Срба са Купреса доведен у Сплит 7. априла 1992. године и у „Лори“ остао три дана, наводи: „Када су нас довезли у Сплит, у круг неке касарне, камион у коме смо се налазили нагло је укочио, па смо се ми онако везани сударали телима. Потом су нам наредили да сви изађемо и ту су нас тукли, па поново наредили да се попнемо на камион и одвезли су нас у „Лору“. На улазу у „Лору“ сачекао нас је шпалир хрватских војника. Пролазећи кроз тај шпалир они су нас ударали разним предметима. Имали су комаде водоводне цеви дужине 7080 цм, дебљине око 3 цм, комаде гумених црева, комаде електропроводника, комаде дрвета и друга средства којим су нас тукли. Већина нас који смо пролазили кроз тај шпалир је падало, а хрватски војници су нас тада шутирали ногама. У логору смо смештени по 12–оро и више у просторије које су биле величине 2џ2 м. Тако нисмо могли ни да чучнемо, ни да седнемо, већ смо сво време стајали наслоњени један на другог. Из те просторије изводили су нас у другу и тамо су нас на све могуће начине мучили.

Прво су нас ударали са разним предметима, а после су нам прикључивали струју, тако што су један крај проводника везали за уд, а други за руку или уво, а потом су пуштали струју, што је изазивало страховите болове. После тога дали су нам по пола килограма соли коју смо морали да прогутамо, али нам нису дали ни кап воде. Живот у „Лори“ био је неподношљив. У просторије у којима смо били затворени сваке ноћи су улазили хрватски војници са ножевима у рукама, претећи да ће нас поклати. Том приликом тражили су добровољце и после њиховог извођења чуо се пуцањ. Чуо сам такође да су изводили и клали људе. Чуо сам њихове крике и после тога кркљање, као кад се пресече гркљан. Стално су говорили да ће нас поубијати. Изводили су нас у круг логора, па су нас терали да се крећемо на коленима преко туцаног камена, наређивали да уђемо у кућице за псе и да из истих лајемо као керови. За та три дана боравка у „Лори“ ништа нам нису дали да једемо, нити су нам дали воду да пијемо, а непрекидно смо били подвргнути страховитом мучењу. После три дана боравка у „Лори“ група нас од око 70 ухапшених Срба из Купреса везана је и потоварена на камион који нас је повезао у правцу Дувна“.

Сведок 334/9732, ухапшен у Дрвару 13. септембра 1995. године и после двомесечног мучења у Задру пребачен у логор „Лора“ где је остао два месеца, после чега је у марту 1996. године размењен, наводи: „У „Лори“ сам био смештен у ћелији са још једним Србином и ту сам остао два месеца. И у „Лори“ су ме сваког дана, по више пута, изводили на саслушање и сваки пут ме тукли и малтретирали. Захтевали су да признам оно што нисам учинио, па када ја на то не бих пристао, они би ме тукли. У просторији где су ме саслушавали припадници војне полиције налазили су се реквизити са којим су ми претили да ће ме мучити. Ту су се налазили секира, маљ, пањ, комад дрвета, комади металних цеви, комади електричних проводника и нож. Полицајци су ми наређивали да ставим главу на пањ, а они су узимали секиру и замахивали са њом, псујући ми мајку четничку, претећи да ће да ми одсеку главу. Замахивали су и маљем и претили да ће ме и са њим убити. У „Лори“ сам лежао на гвозденом кревету и имао сам само једно ћебе које сам користио као покривач и као простирач. Храна је у „Лори“ била нешто боља него у Задру и сваког дана смо имали два оброка. За сво време боравка у хрватским логорима нисам се купао нити пресвлачио”.

Сведок 507/972, рођен 1949. године, у логору „Лора“ је боравио од средине маја 1995. до 30. августа 1996. године и поново у марту и априлу 1997. године, наводи: „У логору „Лора“ били смо скоро свакодневно тучени, подвргнути гладовању и разним понижењима. Терали су нас на силу да једемо црве и пужеве. Држани смо по целу ноћ у бурету са водом, поливали су нас леденом водом из гумених црева, а после тога смо мокри и смрзнути морали да лежимо на голим жицама од гвоздених кревета. Водили су нас на најтеже физичке радове у логору. Такво физичко и психичко малтретирање трајало је све док нас нису пребацили у Книн 30. августа 1996. године. Мени су избијени скоро сви зуби у доњој вилици, тако да су ми остала само два зуба у доњој и неколико зуба у горњој вилици. Од последица мучења добио сам епилепсију. Данас имам сталне болове у пределу бубрега и ребара“.

Сведок 485/95 у логору „Лора“ је боравио од 10. априла до 12. августа 1992. године, наводи: „Када сам стигао у затворској ћелији сам затекао само једно мокро ћебе, а ја сам био у болничкој пиџами. Од хране смо добијали само неке отпатке стављене у најлон кесу коју би нам убацивали кроз решеткаста врата, говорећи нам „Једите српске свиње“. Свакодневно сам вођен на испитивања и мучења. Највише су ме мучили Дујић Томо, Ливаја Ивица, Шолић, Гиљановић и неки Бане, бивши боксер, негде из Славоније. Прикључивали су ме на струју, услед чега ми је крв цурила на нос, уста и уши, а након тога су ме тукли. После свега би ми бацали канту хладне воде на главу. Тукли су ме по табанима, глави, а највише по рани коју сам имао на десној нози. За све време боравка ниједном ми нико није превио рану, нити сам добио чист завој.

Девојка Тома Дујића, по имену Тања, је свакодневно долазила у логор и представљала се као медицинска сестра. Њу смо морали да љубимо у чизму и да је замолимо за лекарску помоћ. Сви они који би од ње затражили помоћ били су одвођени у неку од просторија одакле би се враћали изубијани и унакажени. За време боравка у ћелији никада нисам имао мира, ни дању, ни ноћу. Увек би неко од гардиста отварао врата и пребијао ме до бесвести. Највеће тортуре и батине су претрпели П Г., Ђ. Н, Л. Ј., П М. и Б. Д. Њих су прикључивали на струју и ударали их безбол палицама. Ђ. Н су сломили ноге три пута, П Г. су ломљена ребра, А. Л. је покидана брада коју је он затим морао појести, Б. Д. је ударан по кичми, К. М и П М. су поломљене вилице”.

Сведок 205/9420 . који је боравио у логору „Лора“ само један дан средином априла 1992. године, наводи: „Одмах по доласку у „Лору“ мене и још десетак затвореника извели су на неку пољану. Тада су дошли војни полицајци са металним цевима дужине око 50 цм и дебљине 3/4 цола. Са тим цевима су нас тукли по свим деловима тела. Ја сам био рањен, али се нису обазирали на то.

Са тим цевима су ми поломили десну руку на три места, а леву на два места у надлактном пределу, као и рамену кост. Та туча је трајала око два сата и када сам од тих удараца пао, полицајци су почели да ме газе и ударају ногама. Том приликом су ми избили све зубе које сам имао”.

Сведок 181/952 у логору „Лора“ је боравио од 19. априла до 11. августа 1992. године, наводи: „Одмах по доласку у овај логор у моју ћелију су ушли управник Томо Дујић и Никша Заниновић, претходни управник, који ми је рекао да ћу, ако икада будем жив изашао из затвора, бити као биљка и у колицима. Одмах су почели да ме туку чиме су стигли, рукама, ногама, дршкама од пиштоља и кундацима аутомата. Томо Дујић ми је ставио у уста цев од пиштоља и претио да ће ме убити. Скоро свакодневно су ме тукли, како стражари, тако и цивили који су долазили у посету стражарима који су нас затворенике показивали као четнике.  Приликом посета цивила стражари су ме терали да пред њима пузим по бетону и да се на тај начин тркам са осталима, а последњи који би стигао био би претучен.

У тучама се посебно истицао Гиљановић Звонко и извесни Перишић, звани „Рамбо”. Ова двојица су уживала у пребијању затвореника. Тукли су нас песницама, ногама и палицама за безбол. Натерали би затворенике да се окрену према зиду, да на зид ставе руке изнад главе, а ноге одмакну од зида, тако да нам тело остане у косом положају, а онда би нас ударали по бубрезима и слабинама. Ово је најчешће радио Дујић. Тукли су нас и по стомаку и грудном кошу и при том нас терали да стојимо мирно, са рукама подигнутим увис и да дубоко дишемо. Приликом издисања ударали би нас по стомаку. Од оваквог батинања мени су поломљена три ребра на обе стране грудног коша, тако да ми је морала бити указана лекарска помоћ у болници Фируле. Мом колеги П је било поломљено 11 ребара од којих му је једно ребро пробило плућну марамицу. Гиљановић је имао посебне начине иживљавања. Приликом сваког обиласка затвореника у ћелијама терао нас је да рапортирамо, а рапорт се састојао у томе што смо морали сваки пут да изговарамо да смо припадници четничке окупаторске војске који убијају недужне Хрвате и муслимане, па ако то неко не би поновио без грешке добијао би батине.

Приликом посета представника Међународног црвеног крста морали смо унапред да научимо спремљени текст који бисмо изговарали пред њима, а ако би од тога одступили и пожалили се на нешто, после одласка делегата Црвеног крста уследиле би батине. Управник Томо Дујић је био иницијатор и извршилац многих иживљавања и мучења затвореника. Он је најчешће примењивао мучење струјом. Ја сам четири пута подвргаван том мучењу. Оно се састојало у томе што би ме изводили из ћелије везаних очију и одводили у Дујићеву канцеларију. Тамо би ме везали лисицама за столицу, а онда би ми Дујић на ушне шкољке стављао електроде и помоћу неког трансформатора би укључивао струју високог напона тако да сам имао осећај да ће ми очи испасти из очне дупље, као и осећај да ме неко сече тестером. Од струјног удара осећао сам се омамљеним, али нисам губио свест, па претпостављам да је јачина струје била подешена да останемо при свести. Једна од забава чувара у затвору је била да натерају затворене Србе да уђу у кућице за псе и да одатле лају као пси. П Г. су терали да трчи по кругу са раширеним рукама и да имитира авион у бомбардовању, а остали затвореници су имитирали пуцање на њега. Л. је морао устима да сакупља отпатке по дворишту.”.

Сведок 182/952, боравио је у логору „Лора“ од 26. априла до 2. маја и од 20. маја до 12. августа 1992. године, наводи: „Батинање је било свакодневна појава. Тукли су нас рукама, ногама и гуменим палицама. Поред стражара, слободан приступ нашим ћелијама су имали и припадници хрватске војне полиције и цивили који су нас такође тукли и малтретирали. Поред свакодневних батинања мучили су нас и струјом. Ја сам неколико пута мучен на овај начин, а мучење се састојало у томе што би ми на прсте руку везали проводнике, а потом индуктором пољског телефона производили струју.

Најтеже батине сам добио 1. маја 1992. године када је у моју ћелију ушао Гиљановић са још двојицом, које знам по надимку „Бане” и „Пепи“, који су претукли мене и Ђ. Н Натерали су ме да се лицем окренем према зиду са подигнутим рукама, а они су ме рукама и палицама ударали по леђима. Мени су сва леђа била модра, а поломили су ми неколико ребара од којих ми је једно пробило плућну марамицу. Ђ. је пао у кому, па је морао да дође затворски лекар да интервенише. Наредног дана сам пребачен у болницу Фируле где сам лежао до 20. маја под лажним именом Јурчевић Анте. По повратку у затвор настављено је са тортуром. Поред физичког мучења било је и других видова, нарочито психичке тортуре. Тако су нас сваки пут када би стражари ушли у ћелију терали да поздрављамо усташким поздравом, да певамо усташке песме и на разне начине нас понижавали и деградирали као људе. Извођени смо на лажна стрељања. Овде сам остао до 12. августа 1992. године када сам пребачен у сабирни центар Керестинац код Загреба. Одатле сам 14. августа 1992. одведен на размену“.

Сведок 205/9413, пензионер, који је у логору „Лора“ боравио од јуна до августа 1992. године, наводи: „У овај логор сам доведен из болнице где сам лечен месец дана и мада је, због бројних повреда, на отпусној листи која је предата управнику затвора Томи Дујићу писало да је потребно да се јављам у болницу сваког другог дана ради наставка лечења  он уопште није дозволио да ми се пружи ма каква медицинска помоћ. Третиран сам као ратни заробљеник мада сам пензионер. Имао сам ознаку „РЗ 139”.

Прво сам смештен у блок „Б”, па после у „Ц“. Третман према мени је био веома лош, па сам од повреда поново задобио прелом ребара и оштећење бубрега, као и парализу леве стране. Због тога сам, након отпуштања из овог затвора  путем размене лечен болнички три недеље. У овом логору су нас затворенике терали да се међусобно непрекидно тучемо и по 56 сати дневно и да стојимо на сунцу док не попадамо. Због свега овог сам од 86 кг, које сам имао у време притварања, спао на свега 50 кг телесне тежине”.

Сведок 221/9410 професор у пензији, боравио је у логору „Лора“ од јуна до августа 1992. године, наводи: „За време боравка у „Лори“ свакодневно сам био тучен, а једном приликом када сам махинално хтео да заштитим ребра од удараца, добио сам ударац безбол палицом по десној подлактици којом приликом су ми поломљене обе кости подлактице, што је констатовано и на рентгенском снимку након размене. Стражари су приметили да су ми обе руке сломљене, али и поред тога везали су ми руке лисицама и закачили их за куку која је држала цеви од радијатора и потом наставили да ме туку све док нисам изгубио свест. Пошто су ме водом освестили одвели су ме у оближњу канцеларију и наредили да ставим шаке на сто са испруженим прстима, па су ме ударали пендреком по њима. Од прелома ми је рука била натечена и помодрела, али ми лекарска помоћ није указана. Тек после размене ми је пружена лекарска помоћ“.

Сведок 365/944, боравио је у логору „Лора“ у мају и јуну 1993. године, наводи: „Био сам изложен најразличитијим видовима понижавања и пребијања, иако сам био рањеник. У овом логору сам био месец и по дана и за то време су три пута из града доводили мушку децу стару 78 година, а затим би појединачно затворенике, међу којима сам био и ја, изводили из ћелија у двориште, где би нас натерали да седнемо на бетон, а по једно дете би попели на столицу поред које је затвореник морао да седи и одозго, са те столице, дете је мокрило по затворенику. После тога би га вратили у ћелију, а извели следећег“.

Сведок 426/9650 ухапшен 7. априла 1992. године у Купресу наводи: „Приликом доласка у „Лору“ сачекали су нас хрватски војници у шпалиру са једне и са друге стране. Сваки од војника имао је по неки предмет у рукама као што су боксер, гумена палица, комад електричног проводника, комади металних цеви и слично. Изударали су нас тако да је већина падала у несвест и није могла да се креће. Претресли су нас пре тога и одузели нам новац, сатове, златнину уколико је неко имао и документа. Распоредили су нас у три ћелије по двадесет ухапшених. Ћелије су биле величине око 3х2 м и нас 20 уопште нисмо могли да легнемо, него смо стајали.

Одмах после смештаја хрватски полицајци су отпочели да нас изводе у друге просторије и без икаквих испитивања ударали нас немилосрдно. Кад нас уведу у другу просторију у њој је било више хрватских војника који су наређивали да станемо уза зид са подигнутим рукама увис и тада би почели са ударањем. Ударали су ме најчешће палицама у пределу груди и леђа и ногама на којима су биле чизме у пределу стомака и слабина. Приликом туче ја сам се онесвешћивао и падао на патос, а они су ме ударали ногама и рукама, а после су ме износили и враћали у исту просторију. Приликом ударања су ме питали: „Где су ти сада Караџић и Младић?”.

1. Андрија Сировић, Напаћена Србија, Триесте, 1876. (Репринт, Гласник, БГД, 2000, IX

2. Р. Дамјановић, и др. Сербија, Београд, 1996, 125.

3. Оду народу Српском Д’ Анунцио је објавио у Korijere dela Sera у јесен 1915. Својеручно исписану Оду с потписом послао је краљу Петру

4. Момчило Митровић, Затвори и логори за Србе у Хрватској и Босни и Херцеговини 19921993, Београд 1997, стр. 6.

5. Исто

6. Исто

7. Исто, 10.

8. Исто, 10.

9. На истом месту

 

10. Исто, 12.

11. М. Митровић, нд. 22.

12 Душица Бојић, Геноцид против Срба, Београд 1996.

13. М. Митровић, нд. 28

14. Исто.

15 Далматински комитет за људска права учинио је велики напор у сређивању разних материјала и докумената о злочинима хрватске полиције у сплитском затвору Лора и сачинио збирку разног материјала (исказа, докумената, казивања очевидаца, писама и др.) од око 115 страна. Овај материјал смо користили за књигу и консултовали неке људе о којима се пише у њему.

16 Исто, 40.

17 Исто,

18 Лора, Збирка чланака и докумената; Далматински комитет за људска права, Сплит, март 2002.

19 Исто.

20 Вјесник, 9. фебруар 2001, стр. 5

21. Слободна Далмација, 7. јули 1992. (Крстуловић је о тим злочинима објавио и књигу „Пјешице у рат“)

Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Документи о ратним злочинима на територији претходне Југославије 19911995 (X извештај), Београд, 2001, стр. 125135, 159 Злочини прошив ратних заробљеника

У логору „Лора“ за време трајања рата су били заточени не само Срби  цивилно, неборачко становништво, већ и један број ратних заробљеника. Ту су у ствари били војници на редовном одслужењу војног рока, војници резервисти, пилоти или војници Војске Српске Крајине, или Војске Републике Српске који су на ратиштима широм Републике Хрватске или Босне и Херцеговине ухваћени и заробљени. И они нису били поштеђени континуираног, перманентног, систематског иживљавања, нечовечног, суровог премлаћивава, наношења физичких и психичких повреда и боли. За хрватске стражаре, логорске чуваре или војне полицајце је било потпуно свеједно кога имају у својим рукама као средство или објекат иживљавања  да ли цивила (мушкарца или жену), рањеника, болесника или ратног заробљеника. Битно је да се у њиховим рукама нађе Србин, дакле представник или припадник српске националности и православне вероисповести, па да се на њега обруше суровошћу и бестијалношћу какву само болесни ум може да смисли и изведе.

Злочини против ратних заробљеника  српских војника и официра  су се у логору „Лора“ током његовог постојања, у периоду од 1991. до 1997. године, испољили на следеће начине: батинање: рукама, ногама, цевима за водовод, гуменим цревима, палицама, безбол палицама, електричним палицама, кундацима од оружја, ланцима, комадима електропроводника;

поливање заробљеника хладном водом из шмрка под притиском из хидранта; пролазак заробљеника кроз шпалир стражара (батинаша); „телефонирање”  повезивање појединих делова тела заробљеника: ушију, полних органа, слепоочница, прстију руку или ногу на индуковану електричну струју из пољског телефона; извођење заробљеника на лажно, фингирано стрељање; скидање заробљеника и држање без одеће на сунцу по цео дан, присиљавање да гледају у сунце по цео дан; присиљавање заробљеника да пију слану воду; физичко малтретирање; присиљавање заробљеника да певају усташке песме или хрватску химну; присиљавање заробљеника да даноноћно слушају усташке песме; присиљавање заробљеника да поздрављају усташким поздравом „За дом спремни!”, да говоре како су усташе и сл.; иживљавање жена и деце  цивила над заробљеницима; пуштање и хушкање паса вучјака у ћелију на заробљенике; бацање хлеба међу заробљенике који се отимају као пси; прскање сузавца у очи заробљеника; зашивање ране поред ока заробљеника жицом; бесциљно дуговремено трчање заробљеника по логорском кругу и прављење склекова после исцрпљујућег рада на ломљењу камена у каменолому без алата или са мало неадекватног алата; присиљавање заробљеника на лизање чизама стражара; присиљавање заробљеника да поједу врућу и слану храну у што краћем времену; стављање запаљене цигарете на руку, уво и друге делове тела заробљеника; паљење упаљачем појединих делова теле заробљеника; ломљење вилица заробљеницима и намерно лоше намештање да не зарасте или да неправилно зарасте; присиљавање заробљеника да се боси крећу по затворском кругу, по врућини, док име не потече крв из табана; претња смрћу (убиством, клањем, сакаћењем, пуштањем дресираног вучјака) заробљенику; недозвољавање заробљенику да пије воду по цео дан на врућини од скоро 40° Ц; држање заробљеника у просторији где су раније боравили пси; присиљавање заробљеника да се крећу четвороношке; јахање заробљеника по логорском кругу, као коња; присиљавање заробљеника да улазе у кућице за псе и да лају као пси, а други да мјаучу као мачке; присиљавање заробљеника да једу живе пужеве са кућицом, перје убијених птица, коре поморанџе, живе жабе, глисте; присиљавање заробљеника на тежак физички рад: вађење камена у каменолому, градња кућа; присиљавање заробљеника да се крсте по католичкој вероисповести; присиљавање заробљеника да по јаком сунцу трче по логорском кругу, а затим ознојене и загрејане прскају хладном водом под притиском шмрком из хидранта; присиљавање заробљеника да се међусобно ударају песницама и ногама до онесвешћивања; присиљавање заробљеника да лижу и љубе хрватску земљу; присиљавање заробљеника да лижу шољу у клозету и под WСа; присиљавање заробљеника на мастурбацију; ударање заробљеника по тестисима; присиљавање заробљеника да пију топлу, мутну воду у коју је затворски стражар претходно пљунуо; стављање и везивање металног бурета на леђа заробљеника и добовање по бурету; вешање заробљеника тако да су им руке везане лисицама за металне решетке на вратима; присиљавање заробљеника да пију мокраћу; присиљавање заробљеника да јавно полно опште између себе; вожња заробљеника у комбију и у пуној брзини нагло заустављање тако да су се они везани ваљали по поду и сударали; присиљавање заробљеника да поједе пола килограма соли без давања воде; присиљавање заробљеника да на голим коленима пужу преко туцаног камена; присиљавање заробљеника да љубе вучјака; стављање у уста заробљеника цеви од пиштоља уз претњу окидањем; присиљавање заробљеника да се такмиче у пузању по логорском кругу; присиљавање заробљеника да трче по логорском кругу са раширеним рукама као авион у бомбардовању, док су други заробљеници имитирали пуцање на авионе да их оборе; присиљавање заробљеника да устима скупљају отпатке по логорском дворишту; присиљавање заробљеника да једу пилеће кости или опушке од цигарета; недозвољавање заробљеницима ноћу да спавају сталним упадањем стражара у ћелије и буђењем и батинањем; гажење чизмама прстију на сломљеној нози заробљеника; „играње кола“  у дворишту би се заробљеници ухватили у круг, а први и последњи су били спојени електродама за извор електричне струје; присиљавање заробљеника на хомосексуалне односе; бријање заробљеника на суво ножем и присиљавање да поједе своју сопствену браду; дозвољавање да цивили (жене и деца) пљују и псују мајку четничку заробљеницима; дозвољавање пијаним грађанима  цивилима да туку и малтретирају заробљенике; присиљавање заробљеника да дању раде тешке физичке послове, да копају канале и ровове, а недозвољавање ноћу да спавају и да се одморе; присиљавање заробљеника да окопавају или косе траву око логорског круга у делу који је био миниран.

О појединим облицима злочиначког и геноцидног понашања усташоидне нове хрватске власти према ухваћеним Србима  ратним заробљеницима, њиховом страдању и мучењу у логору говоре искази појединих сведока  жртава и самих очевидаца.

Сведок 145/963, заробљени мајор ЈНА који је у логору „Лора“ боравио од јуна до августа 1992. године, наводи:

„Приликом доласка у затвор у „Лори“ сачекала су нас двојица стражара који су нас поливали водом и тукли око два сата. Затим су једног по једног позивали „на телефонирање”. Онај ко је био позван био је везан жицом за прсте на руци, а затим су други крај жице привезали на пољски телефон и окретали ручицу индуктора. Једном су ми индукторску струју пуштали на слепоочнице и преко прстију на ногама. Изводили су нас и на лажна стрељања. Постројили би нас у врсту, а потом су између нас пуцали из пиштоља. Мене су четири пута водили на таква стрељања. Све ово чинили су нам припадници војне полиције и хрватске војске који су били стационирани у „Лори“.

Били смо смештени по ћелијама. У ћелијама није било никаквог инвентара, нити намештаја, тако да смо спавали на бетону. У току дана и ноћи свако је могао да уђе у ћелију и да нас туче. Најмање сам био пребијан по три пута на дан, а једног дана сам за 24 часа био претучен 14 пута. Најчешће су то радили ногама, палицама, а у више наврата су користили безбол палице и гумена црева. У овом логору било је тада затворено око 50 Срба. Од тога 13 војника који су били заробљени у Габели, заједно са капетаном Душаном Гидићем који је после пришао Хрватима и учествовао у малтретирању затвореника.

Једном приликом мене и М. су извели у двориште затвора, скинули нас голе и натерали да попијемо чашу слане воде, а затим су нас држали на сунцу читав дан тако да смо добили опекотине по читавом телу. После тога су нас претукли тако да, где год сам био ударен, са тог места ми се скинула кожа. Храну смо добијали само када би то пало на памет стражарима. Тако се дешавало да нисмо добијали храну и по три дана. Сваког дана су прескакали по неки оброк. Када смо добијали оброк хране обавезно смо били претучени пре, или после оброка, а у више наврата и за време самог обедовања.

Поред физичког малтретирања били смо изложени и психичком малтретирању. По читав дан су преко касетофона пуштали усташке песме. Терали су нас и да поздрављамо усташким поздравом. У затвор је долазила комисија Међународног црвеног крста која је обављала разговор са заробљеницима и у неким приликама делили су цигарете. Нас петорицу су скривали око месец и по дана и тек после тога дошли смо у контакт са представницима Црвеног крста. Док смо били у „Лори“ стражари су доводили цивиле, међу којима су биле и жене, да нас туку и да се иживљавају над нама. Три пута сам вођен у болницу ради прегледа, али ме тамо нису хтели прегледати јер сам био „четник“ и рекли су да они Четнике не прегледају. Поред заробљеника у „Лори“ је било и цивила које су представљали да су били војници или снајперисти. Мене су приликом сваког пребијања терали да признам да сам бацао децу у мешалице за бетон. После 50 дана боравка у „Лори“ повели су нас на размену“.

Сведок 333/968, официр Војске Републике Српске Крајине, рођен 1974. године, сведочи: „Из спортске дворане у Бјеловару пребачен сам у мају 1995. године у Сплит, у логор „Лора“, где сам остао до размене 2. априла 1996. године. Док смо били у „Лори“ од првог дана су нас мучили на разне начине, а најчешће су то чинили пребијањем, тако што нас је тукао свако ко год је ушао у ћелију. Поред тога изводили су нас појединачно у ходнике и тамо тукли, а ноћу су нас обично изводили у затворско двориште и ту нас пребијали. Поред свакодневних пребијања малтретирали су нас и тако што смо морали дуго да трчимо, да радимо склекове, па су нас исцрпљене ујутру водили у каменолом да ломимо камен са неколико гвоздених шипки и неколико крампова, да би на повратку у ћелије поново наставили са мучењем. Првих дана по доласку у „Лору“ мене су изводили на саслушање, па ме је једном претукао Тадија Бокановић тако што ме је ударао пендреком по глави и леђима. Тада сам добио 50 удараца у главу. За то време два пута сам падао у несвест.

Други пут ме је саслушавао Миљенко Дражић, који ме је пребио неком дрвеном мотком. Он ме је повредио по чланку десне ноге, а када сам касније затражио лекарску помоћ она ми није пружена. И дан–данас имам од тога избочину и отежано ходам. Вероватно је био у питању прелом који је зарастао. Једном када смо у дворишту копали земљиште наишао је Бокановић и наредио ми да за 30 секунди оптрчим око затвора. Пошто за то време нисам могао да оптрчим око затвора, он ми је због тога наредио да испружим руке, па ме је држалицом од метле тукао по шакама, а онда ми је поново наредио да трчим, па како ни тада нисам успео да оптрчим око затвора за 30 секунди, поново ме је тукао. После трећег трчања извадио је пиштољ и ударио ме по глави, тако да ми је нанео повреду која ми је крварила. Он се био посебно окомио на мене и злостављао ме и тукао много више него друге. Поред пребијања терали су нас да сатима и данима певамо њихове песме. Терали су нас да лижемо клозет језиком. То је мене терао да чиним Стипе Лекић, а затим смо морали да им лижемо чизме на шта нас је највише терао Грујица Нишев и Јерко Малеш. Једног дана у јуну 1995. године, после ручка, стражар Роберт Бјелокапић извео је једну групу нас заробљеника и одвео нас у део круга затвора где је био неки испуцали бетон и наредио да копамо земљу испод тог бетона. Рекао нам је да су ту кости наших, да ћемо их видети и да ћемо ми исто тако проћи. Ми смо копали, а он нас је непрестано тукао. У једном моменту наишао је управник Бузов, наредио да прекинемо тај посао и да никоме не смемо да причамо. Касније су на том месту сазидали роштиљ.

У „Лори“ смо добијали по три оброка дневно, али смо то морали да поједемо за врло кратко време, тако да смо већином остајали гладни. Једном приликом стражар Грбеша је X. М. ставио запаљену цигарету на руку и он није смео да се помакне док цигарета није изгорела, а при томе га је пекла по кожи. Затим му је цигарету гасио у ухо. Палио га је и упаљачем. В. и М. су крили од Црвеног крста који их није пописао. Каква је њихова судбина ја не знам”.

Сведок 234/956, боравио је у логору „Лора“ средином 1992. године, наводи: „Био сам смештен на одељењу „Ц”. Ту су ме малтретирали на невиђен начин. Када су ми пронашли легитимацију Црвеног крста пребацили су ме из самице у одељење „А“. Тамо сам затекао око 20 Срба, углавном припадника ЈНА и четворицу авијатичара. Сви они су били измучени, модри, отечени и у крви. Затекао сам и групу заробљених припадника ЈНА из Габеле. Њих је посебно мучио Џевад Митић, бивши заставник, из Бусоваче. Њих су тукли по целу ноћ“.

Сведок 245/973, пилот ЈНА, киднапован у Мостару и затворен после тога у логору „Лора“ у новембру и децембру 1991. године, наводи: „Дана 30. новембра 1991. године МУП Хрватске ме је предао органима војне полиције ЗНГ у Сплиту који су ме одвели у њихов штаб, смештен у некадашњем објекту ЈНА. Не познајем Сплит, па не знам о ком се објекту ради. Предат сам једном оперативцу који ми је наредио да скинем униформу и тако у гаћама ме држао неколико сати. Терао ме је да му кажем некакве податке који нису имали никакве везе са мојим статусом. У току испитивања ме је тукао. За време испитивања ја сам губио свест. Свако наредно испитивање је било пропраћено батинама, с тим што су се иследници мењали. Батине су биле праћене претњама да ће ме убити, заклати или осакатити.

Просторија у којој сам боравио када нисам испитиван се налазила у подруму овог објекта. Та просторија је имала решетке на прозору, а осећао се задах и непријатан мирис боравка пса. Било је пуно длака. У неколико наврата чуо сам режање пса и његово гребање по вратима да би ушао у моју ћелију јер је очигледно он тамо раније боравио. На испитивање сам одвођен у просторију на спрату. Сви одласци на испитивање су били уз батине, претњу ликвидацијом мене и моје породице. Претили су да ће мени дати одсечене прсте или главу мог детета. Једном приликом су ми претили да ће на мене пустити дресираног вучјака да ме он „испита“. Четвртог дана мог боравка у овом логору чуо сам јауке, пуцње, ужурбаност уз коментар „ види овог Четника, већ десет минута неће да умре, већ се трза“. У овом логору сам остао до 3. 12. 1991. године”.

Сведок 249/973, рођен 1941. године, у логору „ Лора“ је боравио од 14. 05.1995. до 01.04.1996 године, наводи: „У току боравка у „Лори“, а нарочито после окупације од стране хрватске војске подручја Републике Српске Крајине, веома често су по групама довођени заробљени српски војници из Книна и околине и ту су страховито тучени. Видео сам неколико пута те војнике који су били до те мере испребијани да се уопште нису могли кретати и да су од главе до пете сви модри, отечени и крвави. Једном приликом и то мислим у августу месецу 1995 године после пада Книна нама су показали ухапшеног Србина чије је име Милош и који је страховито испребијан. Наредили су Милошу да скине веш ми смо видели да је његово тело било скоро све модро и да су се на истом оцртавали трагови од удараца неким предметима. Милош је био потпуно непокретан, отечен и крвав“.

Сведок 249/9740, адвокат, рођен 1947., у логору „Лора“ је боравио од 16.05.1995. до 02.04.1996. године, наводи: „ За све време мог боравка у „ Лори“ из других просторија допирали су непрестано крици и јауци ухапшених Срба, а нарочито након пада Книна. У то време доводили су заробљене Србе из Книна и околине па су их страховито тукли. Једном приликом сам видео једног заробљеног српског војника кога су хрватски полицајци страховито тукли до те мере да су му тестиси отекли тако да су били до колена, а такође сам видео једног војника коме су хрватски полицајци пребили леву ногу“ .

Сведок 15/93, пре рата официр ЈНА, наводи: „ Када сам пребачен у затвор „ Лора“ био сам мучен на тај начин што су у моју ћелију доводили псе вучјаке којима су чувари наређивали да ме нападну па би мени после тога наређивали да љубим псе. Управник логора Томо Дујић ме је тукао безбол палицом, а тукли су ме и стражари који су носили црне маске преко лица. У овом логору сам провео три дана и четири ноћи у марту 1992. године и за то време нисам добио ништа за храну“ .

Сведок 63/941 као војник на одслењу војног рока у Габели заробљен 17. априла 1992. године и одведен у логор „ Лора“ где је боравио до 14. августа исте године, наводи: „ Смештајни услови у овом логору су били тешки. По неколико нас је спавало на бетону са само по једним ћебетом. Терали су нас да радимо у оближњем месту Драчевац где смо били изводили грађевинске радове. Приликом враћања у круг логора скидали су нас голе и терали нас да трчимо по кругу логора тако голи, да певамо усташке песме, а они су нас после ознојене поливали са шмрковима хладне воде. Повремено сам добијао батине јер су ме водили као редовног припадника ЈНА, а према нама је био нешто блажи третман. Добровољце и резервисте су бесомучно тукли и мучили. Они су били смештени у блоку „Ц“ и ја сам слушао запомагање тих војника.

Сећам се потпуковника Л. који је био у „Ц” блоку, а потом пребачен у моје одељење. Њега су тукли безбол палицама свуда по телу. Биле су му натекле уши и глава. Над њим су се посебно иживљавали пијани стражари ХВО када су се враћали из града. Видео сам када су га терали да лиже под од \УС–а и да једе коре од поморанџи при томе тукући га немилице. Војник резервиста Савић Владо је свакодневно тучен и мучен. Касније сам чуо да је умро и да је сахрањен одмах ту, поред затвора.

Сећам се и једног војника резервисте из Крагујевца који је заробљен као рањеник. Њега су тукли по ранама и подлегао је повредама. Ја сам га лично сахранио поред затворске жице према мору. Учествовао сам у сахрани тројице Црногораца који су такође умрли у логору, али не знам њихова имена“.

Сведок 181/952 у логору „ Лора“ је боравио од 19. априла до 11. августа 1992. године, наводи: „ Управник Томо Дујић је био иницијатор и извршилац многих иживљавања и мучења затвореника. Он је најчешће примењивао мучење струјом. Ја сам четири пута подвргаван овом мучењу. И друге затворенике су мучили на овај начин, а то су посебно чинили према заробљеним резервистима бивше ЈНА. Њима су жицом или спајалицом бушили ушне шкољке па би ту жицу заврнули у облику минђуше и на њу прикачили електроде. Кад су нас водили на ово мучење струјом говорили би да идемо да се телефоном јавимо кући. Ж. К, Ч. и С. В. су ове електроде прикопчавали и на полне органе.

Размењен сам 14. августа 1992. године. У групи за размену у којој је требало да буде нас шесторица пилота, није размењен пилот Медић. Чуо сам да је враћен са размене зато што су му биле одсечене уши и нос. Касније сам од једног Србина чуо да је једном приликом у кафани случајно слушао разговор неких хрватских војника од који се један хвалио да су убили једног пилота на тај начин што су га живог испекли на ражњу у Широком Бријегу. Претпостављам да се ради о Медићу јер је он једини пилот који је остао неразмењен“.

Сведок 111/952 потпуковник бивше ЈНА, пилот, боравио је у логору „Лора“ од 26. априла до августа 1992. године наводи: „По довођењу у „Лору“ смештен сам у блок „Ц” за који сам касније видео да је део логора који је служио за најгора мучења. Ту чак ни представници Међународног црвеног крста нису имали приступ. Имао сам повреде које сам задобио приликом спуштања из мог авиона када је овај оборен (повредио сам кичму, изгорела ми је кожа на десној руци, а приликом доскока на земљу поломио сам и десну ногу на три места), због чега сам осећао јаке болове те сам тражио да ми се укаже помоћ. Сутрадан су ме одвезли у болницу у Фирулама, али ме тамо лекари нису примили да лежим јер по њима нисам имао повреде које би тражиле моју хоспитализацију. Стражар који ме је довезао у болницу под надимком „Рамбо” ме је одмах вратио у „ Лору“ говорећи да симулирам. Те ме је пријавио и управнику Томи Дујићу па су одмах почели да ме туку. Тукли су ме и по довођењу у ћелију. Том приликом је пребијен и П Г. који је био са мном у ћелији. Леђа су му била сва црна од батина. Након овога „Рамбо” ми је донео да једем пун тањир куваног пиринча у коме су биле пилеће кости, а на врху јела забоден опушак цигарете. Терао ме је да то све поједем, а када сам рекао да не могу, почео је да ме туче пендреком по глави. Од ових удараца сам почео да губим свест, а тада ме је натерао да испружим леву руку и здраву ногу, па је онда наставио да ме туче по овој руци и нози. Од задобијених удараца нога ми је отекла и била је потпуно црна.

Првих 15 дана су ме свакодневно тукли по неколико пута и то не само стражари већ и гардисти који су долазили са стране као и цивили. Ноћу су пуштали усташке песме и ударали у врата ћелија тако да нисмо могли да спавамо. За ових петнаестак дана ослабио сам 18 кг. После тога су ме нешто мање тукли јер им је затвроски лекар скренуо пажњу да ће ме убити ако тако наставе. Од тада су ме тукли по здравим деловима тела. У тучама су се нарочито истицали стражари: Ботић Анђелко, Гудић Анте, Бунгур Емилио и Сулимовић Зоран звани „Суле”. Приликом посете делегације Међународног црвеног крста П Г. се пожалио да је добио батине па смо после тога више пребијани. П су тако тукли безбол палицама да се од батина сав тресао. Након овог су нам наредили да приликом следећег доласка МЦК модрице на телу објашњавамо падом са кревета и низ степенице, а не од туче. Најтеже батине смо П и ја добили 1. маја 1992. године. Тада је у ћелију упао Гиљановић и тако ме пребио да сам пао у кому. Интервенисао је затворски лекар који ме је једва повратио у живот. Тај Гиљановић је често долазио у затвор и мучио затворенике. Уживао је да ме малтретира у дворишту тако што би ми чизмом газио прсте поломљене ноге који су били ван гипса све док ми прсти не би прокрварили.

Мучили су нас и на друге начине. Мене су једном приликом стражари Бунгур Емилио и Ботић Анђелко одвели у Дујићеву канцеларију где су ми ставили жице пољског телефона на прсте па су онда окретали индуктор од чега се стварала струја што је код мене изазивало несносне болове. Некима су жице стављали и на полни орган и онда пуштали струју. Ж. В. су жице пробадали кроз уши и приликом пуштања струје он би почео да се цима тако да су му ушне шкољке биле покидане. У два наврата стражари су организовали јавно мучење струјом у затворском дворишту чији је иницијатор био Ботић Анђелко. Он би одвојио 1012 затвореника и наредио им да се ухвате за руке, руке првог и задњег би спојио кабловима, а затим пуштао струју. Уколико би неко од затвореника прекинуо ланац био би кажњаван батинама или би био теран да другог затвореника носи на леђима и трчи у круг. Овај вид мучења стражари су називали „играње кола“.

Примењивани су и други методи мучења. Присиљавали су нас да се између себе шамарамо при чему би нас стражари претукли ако би проценили да наша шамарања нису довољно јака. У овоме се истицао Џевад Мекић звани „ Брзи“ који је пре рата био подофицир ЈНА и у логору имао статус заробљеника, али је брзо прешао на хрватску страну. Малтретирали су нас и Гидић Душко и Хоџић Решид који су такође имали статус заробљеника. Приликом сваког уласка стражара у ћелију морали смо да га поздравимо усташким поздравом: „За дом, спремни“ . Морао сам да изговарам текст који су нам дали да научимо напамет и који се односио на моје генералије уз које сам морао да кажем да сам припадник србочетничке, комунистичке, агресорске војске која убија недужни хрватски и муслимански народ, немоћне старце, жене и децу. Морали смо да певамо усташке песме.

Неке заробљенике су терали да уђу у кућице за псе и да лају, а Л. су натерали да мјауче као мачка, док би остали на њега лајали. П Г. су терали да трчи са раширеним рукама и опонаша авион, а ја сам штаком требао да опонашам пуцање у њега као противваздушна одбрана. Када би га, по оцени стражара, оборио, П је морао да падне на земљу и тада би га стражари мучили и тукли. Водили су нас на купање шмрком и под јаким млазом смо трпели неподношљиве болове због повреда које смо имали од батина. После тога су затворенике терали да сатима трче у круг, да се тркају пузећи по бетону све док им лактови и колена не раскрваре, да устима скупљају отпатке са дворишта, а затим да то прогутају.

Затвореници су били подељени у три категорије и према њима је био различит третман. Најбоље су пролазили обични војници који су служили војни рок. а најтеже добровољци. Најгори однос је био према нама пилотима. Према заробљеним старешинама су се иживљавали и на тај начин што су им наређивали да један другом стављају полни орган у уста и да између себе имају хомосексуалне односе. Први пут сам саслушан тек после месец и по дана боравка, али ни тада нисам добио никакво решење, нити су ми рекли зашто ме оптужују.

Од затвореника који су посебно били мучени желе бих да истакнем: Т. Г. који је после мучења изгледао као старац. А. Л. су уши од батина биле потпуно отечене и личиле су на две лопте, а глава му је била просечена на два места, а терали су га да поједе своју браду коју су му насуво обријали. Р. Д. је био толико пута тучен да му је на бутини десне ноге мишићно ткиво почело да трули, па му је тај део хирушким путем одстрањен, П М. је од батина била поломљена вилица на три места тако да није могао да говори, а рука му је била просечена ножем, 3. С. су била поломљена ребра која су пробила плућну марамицу и оперисан је без анестезије, Ц. Н је поломљена рука, Л. Ј. и П М. су скинули потпуно голе и осам сати су их у ставу мирно држали на највећем сунцу док све док Л. није изгубио свести, а обојица су имали опекотине.

Размењен сам 14. августа 1992. године” .

Сведок 126/94, војник на одслужењу војног рока у Габели где је у априлу 1992. године заробљен са још 14 војника и три старешине, пребачен у Сплит у логор „ Лора“ где је боравио до размене 14. августа 1992. године, наводи: „За време боравка у овом затвору нас затворене војнике бивше ЈНА су терали да се међусобно тучемо тако што би нас поделили на две врсте па би нас терали да један другог ударамо песницама у главу при чему су нас стражари кажњавали ако виде да симулирамо тучу. Терали су нас да носимо један другог на раменима и да при томе трчимо, па кад падне онај који је носио, онда је њега морао да носи онај кога је до тада носио. Терали су нас да стојимо на сунцу по више часова у подне при чему су многи падали у несвест. Често су нас ноћу будили повицима „устај бандо” па би нас истерали у круг и наређивали да чистимо како би нас на тај начин спречавали да ноћу спавамо“.

Сведок 482/952, војник на редовном одслужењу војног рока у Габели, у априлу ухапшен и одведен у логор „Лора“ одакле је у августу 1992. размењен наводи: „ Складиште ЈНА у Габели чувало је нас 15 војника које су чинили Срби и муслимани пошто су Хрвати и Словенци и Албанци већ раније напустили ову јединицу. Дана 13. априла 1992. године капетан Гидић је организовао излазак војника из касарне тако што је дошао цивилни комби којим је управљао, како нам је рекао, његов кум и ми смо ушли у тај комби. Када смо са тим комбијем изашли из касарне, на око километар удаљености испред нас су изашли хрватски војници, опколили нас и са упереним аутоматима нам саопштили да смо заробљени. Разоружали су нас и одвели у њихов гарнизон у месту Дубока где су нас саслушали, а потом нас одвели у Сплит, у касарну Драчевац где смо малтретирани и испитивани, а одатле одведени у војни затвор „Лора“ где смо остали четири месеца.

Спавали смо на поду по шесторица у ћелији. Свакодневно су улазили у нашу ћелију и ми смо тада морали да устанемо, да станемо мирно и да их поздрављамо фашистичким поздравом: десном руком и узвиком: „ За дом, спремни“. Затим су нас вређали и иживљавали се над нама. Ударали су нас палицама свуда по телу, везивали нам лисицама за кревет. Посебан вид мучења је било присиљавање затвореника да играју „српско коло” тако што би појединцима прикачили жицу на прсте, а затим би их натерали да се међусобним држањем за руке ухвате у коло, а затим би пуштали струју која је изазивала струјне ударе тако да смо скакали као да играмо коло.

Доводили су њихове грађане да нас гледају „како изгледају Четници“, а ту је било и људи који су нас пљували и псовали нам мајку четничку. Командант логора нас је будио ноћу и захтевао од нас да сатима трчимо по кругу логора и да певамо усташке песме све док не попадамо од умора. Када би пали, онда би нас тукли. Преко дана су нас водили да копамо ровове и да радимо друге тешке физичке послове. Мучили су нас и тако што нам нису давали храну по неколико дана, а и када бисмо је добили била је у малим количинама. Воду смо добијали само када радимо, а у ћелији не. Приликом посета представника Црвеног крста добијали смо цигарете и друге поклоне. Међутим, особље логора би нам након одласка делегације покупило оно што смо добили од Црвеног крста“

Сведок 483/2 наводи: „ Хрвати су на нас у току фебруара и марта 1992. године отварали ватру на складиште ЈНА у Габели које је чувало петнаестак војника које су чинили само Срби и муслимани пошто су Хрвати и Словенци већ раније напустили ову јединицу. Капетан Душко Гидић који је командовао складиштем је добијао упутства да треба да останемо у складишту и да бранимо готово празно складиште јер је оружје већ раније било евакуисано, а заправо се касније показало да смо ми били његови таоци. Он је 14. априла 1992. организовао „ измештање” војника тако што је његов пријатељ из Габеле дошао камионом у касарну у који су ушли сви војници пошто је Гидић рекао да ће нас тај камион пребацити на српску територију. Уместо тога на излазу из Габеле нас је сачекала заседа који су поставили припадници ХВО који су нас разоружали и из Габеле која се налази на подручју бивше Босне и Херцеговине пребацили нас у Хрватску у Сплит. Најпре су нас одвели у касарну Драчевац где су нас селектовали по националности. Пошто сам рекао да сам Србин са Косова добио сам батине. После тога смо пребачени у логор „Лора“ крај Сплита где су Срби смештени у једну ћелију, а заставник, капетан Гидић и три војника муслимана у другу ћелију.

У овај логор је стално долазио извесни „Гиљо“ који је био у полицијској униформи и који је тукао мене и остале затовренике у канцеларији, у ћелији и у кругу логора употребљавајући палицу. Он ме је више пута газио својим чизмама по прстима и другим деловима тела. Од тада сам био јако отекао, а на питање стражара од чега ми је то, морао сам да одговорим да ме „ боли зуб”.

Нисам смео да кажем истину јер би ме у противном поново тукли. Терали су нас да окопавамо или косимо траву у кругу логора који је био миниран и да изводимо друге радове.

Затвореници су мучени струјом. Давали су нам телефонску слушалицу да се наводно јавимо својима па би укључивали струју што би изазивало струјне ударе. То је била специјалност чувара логора, мислим да се зове Гудић. Њему су се често придруживали заставник Мехић и капетан Гидић. У том логору су се налазили и њихови дезертери хрватске националности којима је такође дозвољено да нас муче. Изводили су нас у круг логора и терали да трчимо док не попадамо. Носили смо један другог, а ко падне добијао би батине палицом по леђима. Уз то морали смо обавезно да певамо усташке песме и да поздрављамо фашистичким поздравом. Извесно време сам био затворен са пилотима српске националности који су још мучени.

У кругу логора је постојала кућица за псе па се дешавало да нас избаце из ћелије у круг па су појединцима наређивали да уђу у ту кућицу и да до изнемоглости лају као пси. Сваки други-трећи дан у логор су долазили пијани грађани и редом нас све тукли чиме су стигли: рукама, ногама, безбол палицама и другим предметима. Купали су нас тако што би нас потпуно голе постројили уза зид, а онда би млаз воде под јаким притиском усмеравали у предео полног органа што је изазивало веома јаке болове. Поздрављање је било обавезно са подигнутом руком увис и повик „ За дом, спремни“ .

Мучили су нас управник логора Томо и његова супруга. Мучења су спровођена према свим затвореницима. У мучењима нас затвореника су учествовали и чувари логора. Извесни Гиљо и Гудић. Тукао нас је и Мекић Џевад. Било је и случајева лажних стрељања. Постројили би логораше уза зид па би у њих уперили празан пиштољ. У томе је посебно предњачио управник логора Томо Дујић, стражар Гудић, полицајац Гиљо, заставник Мехић и капетан Гидић. Поред ратних заробљеника у логору су били смештени и цивили  старци, жене и деца.

Били смо разврстани у више категорија. Ја сам био у блоку „ А“ где су били моји војници, пилоти и резервисти. У блоку „ Ц” где су посебно сурово поступали били су смештени добровољци и резервисти бивше ЈНА. Затвореници из тог блока нису показивани представницима Међународног црвеног крста. Када је долазила екипа Међународног црвеног крста заробљенике из блока „Ц” које су највише тукли крили су у посебним бункерима који су били испод затвора близу мора. Ми смо показивани Црвеном крсту двадесетак дана после доласка у овај логор, али нисмо смели рећи да смо у логору тучени, мучени и како нечовечно се према нама поступа. Храна је била веома лоша. Мајчешће смо добијали по парче хлеба и мало џема за цео дан. Меса уопште није било. Храна је била неквалитетна и давана нам је у малим количинама. Од такве хране првих двадесетак дана нисам могао да идем у клозет. Лекарску негу нисмо имали. У ствари, нисмо ни смели да се пријавимо да идемо код лекара јер смо од других затвореника сазнали да су неки који су се пријавили да оду на лекарски преглед добијали батине и да су их боли шприцевима. У овом логору сам остао до 14. августа 1992. године када смо пребачени у Керестинац одакле смо 16. августа одведени на размену. Од последица мучења имам ослабљен слух“.

Сведок 488/952, боравио у логору „ Лора“ од 13. априла до 12. августа 1992. године, наводи: „Био сам на одслужењу редовног војног рока у току 1992. године и налазио сам се на дужности стражара на обезбеђењу складишта у Габели. У току фебруара и марта 1992. године Хрвати су отварали ватру на складиште које је чувало нас 15 војника. Телефонске везе касарне су биле прекинуте. Пошто смо били изложени ватри и гранатирању морали смо да се предамо након чега су нас комбијем одвели у Неум где су нас пописали по националности, а затим су нас аутобусом са пратњом одвезли у Драчевац у касарну где су започели са малтретирањем, шамарањем, тучом и претњама. Око један ста после поноћи су нас пребацили у војни затвор „ Лора“ у Сплиту. Пре пута су нам рекли да нас воде на клање.

Били смо смештени у ћелије по четворица. У мојој ћелији је био заставник Џевад Некић из Бусоваче који се придужио Хрватима и учествовао у малтретирању затвореника, нарочито када би га напили. Капетан Душко Гидић, Србин, ожењен муслиманком се такође придружио Хрватима и малтретирао друге затворенике сем војника из наше јединице. Решид Хоџић војник из наше јединице је одређен за кувара у затвору, он је делио храну и пошто је био у добрим односима са стражарима такође је учествовао у тучи затвореника. Хрвати су и нас остале убеђивали да останемо са њима и пређемо на њихову страну уз претњу да ће нас убити следећи пут ако нас ухвате. У нашу ћелију су даноноћно упадали хрватски војници који су имали црне плетене капе навучене на главе са прорезима за очи, нос и уста. Имали су маскирне униформе, а неки су били и у цивилним оделима.

Спавали смо на бетонском поду и приликом сваког уласка Хрвата у ћелију морали смо да устајемо и да поздрављамо са фашистичким поздравом: са подигнутом десном руком и узвиком: „ За дом, спремни“. Управник затвора је био Томо Дујић из Травника и он је тукао затворенике гуменом палицом и пендреком. Његов заменик је био Тончи Вркић који је био још гори од њега. Он је тукао затворенике до изнемоглости, нарочито после 22 часа када је било повечерје. Кроз зидове смо слушали крике људи које су тукли. Некад се то дешавало и преко дана. Мене је највише тукао Гудић Анте, мислим да је из Сплита, висок мршав човек. Он ме је шамарао, псовао, претио ми на разне начине, Коришћени су различити начини мучења. затвореници су мучени и струјом.

У овај логор су доводили и људе из других затвора говорећи им да ће из разменити, а у ствари су их тукли и пребацивали из логора у логор. Храна је била веома лоша. Понекад је нисмо ни добијали, а давали су нам углавном оно што је преостало хрватској војсци. За време мог боравка у овом логору 45 пута су нас обилазили припадници Међународног црвеног крста. Пре њиховог доласка Хрвати су сређивали затвор и нас јер су унапред знали када ће они доћи. Припадници Црвеног крста нису обишли блок „Ц” који је био најгори.”

Сведок 69/981, припадник војске Републике Српске Крајине, заробљен 10 августа 1995. и до краја 1995. године боравио у логору „ Лора“ наводи: „ У логору „ Лора“ било нас је отприлике 20 заробљеника. Ја сам био смештен у ћелију са још двојицом Срба. Ту су постојала четири кревета, али су нам одузели душеке, а нисмо имали ни постељину тако да смо спавали на гвожђу. Тортура у „ Лори“ била је таква да су стражари хватали живе жабе, стављали нам их у уста и терали нас да их једемо. Знало се да ће онај ко не поједе жабу бити у немилости. Немилост се састојала у томе што су мене на пример по месец дана везивали у ланце са рукама испруженим у вис док сам седео на камену. Везивали су ми канап тако што су омчу стављали око мојих тестиса, а онда би ме везали да висим. Тада су ме страшно тукли. Када би тражио воду, сипали би нам по килограм соли у воду и то смо морали да пијемо. Везивали су нас за телефоне, а то су били телефони који су раније постојали на железници и на њима се врти ручица. Њих су користили за мучење тако што би један крај жице везали за палац на нози, а други закачили на уво и окретањем су производили струју. То је директно погађало у срце.

Ја сам заборавио имена тих људи који су ме мучили мада ми њихови ликови сваке ноћи навраћају у сну. Знам да су неки од њих били из Херцеговине. Док сам био у „Лори“ свашта ми се дешавало. Ја те муке не могу ником да објасним. Ја сам успео да побегнем из логора тако што сам једне ноћи тражио да идем у клозет па када ме је он извео ја сам успео да прескочим зид и да препливам до УНПРОФОР-а који су ми узели изјаву па су ме поново вратили у „Лору“. Тада ми је било свеједно да лиће ме убити или не. У „Лори“ сам са 85 кг. спао на 37 кг. Психички сам био потпуно уништен“ .

Сведок 124/96 као војник бивше ЈНА заробљен код Карловца у августу (или у септембру) 1991. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „ После три месеца пребачен сам у току ноћи из Карловца у Сплит, у логор „Лора“ . Тамо сам такође био затворен у једном подруму укупно 38 дана. Савкодневно сам био изложен тучама и малтретирању. Многе од стражара који су ме тукли лично познајем јер се ради већином о Хрватима из Огулина и Госпића којима сам лично стављао дрвене ламперије у куће. Овде би ме тукли на тај начин што би њих петорица или шесторица улазили у просторију у којој сам био затворен, а затим би ме тукли рукама, ногама, кундацима, безбол палицама и женским најлон чарапама напуњеним песком.

Из овог подрума ме нигде нису изводили осим у клозет, а што се тиче услова живота, они су исти као и у Карловцу. Од задобијених батина сам неколико пута губио свест“. Сведок 84/985, војник Републике Српске, заробљен на гламочком ратишту 28.јула 1995. године, о свом боравку у „Лори“ наводи: У „ Лори“ смо били смештени у просторије затвора где смо веома кратко задржани. За све време боравка у заробљеништву био сам изложен страховитим тучама и малтретирањима од чега и данас осећам велике последице. Имам прелом ребара са десне стране и осећам болове у пределу груди, леђа и главе. Ослабио ми је вид од удараца у пределу главе, а имам и честа крварења из столице”.

Сведок 548/965, мајка војника војне полиције у Мостару у пратњи пуковника Томе Пушаре који је био ухапшен и виђен је у логору „ Лора“ па наводи: „ У току 1993. године ПИ. просветни радник у околини Фоче испричао ми је да је био заробљен те да је једно време боравио у логору „Лора“ у Сплиту и да је тамо видео мога сина у јуну 1992. године. Када је П размењен сазнао сам да су му у међувремену жена и деца убијени. До сада сам се обраћала свим могућим орзанизацијама преко којих сам очекивала да нешто сазнамо о свом сину, али никакав одговор нисам добила тако да ништа не знам иако верујем да је он жив. Касније је испоручен леш пуковника Пушаре који је пронађен на месту где су нападнути, али тело мога сина није размењено па стога верујем да је још жив”.

Сведок 288/949, заробљен 24. априла 1992. године као резервиста ЈНА од стране ХВО у Мостару, о свом боравку у логору „ Лора“ наводи: „ У августу или септембру 1992. године, не могу да се тачно сетим, ја сам био потпуно исцрпљен и са 90 кг. телесне тежине спао сам на 43 кг са групом логораша пребачен сам у некадашњи војно–истражни затвор „Лора“ у Сплиту, наводно на некакав опоравак. Међутим, ту је настављено мучење као и у Љубушком. Тукли су ме палицама, кабловима, шакама, ногама и сл., а најчешће су ме мучили струјом коју су пропуштали кроз тело прикопчавајући каблове на ушне шкољке и гениталије. Познато ми је да су неким логорашима бушили уши и тако увезивали каблове. Струју су пропуштали различите јачине подешавајући њен интензитет путем индукторског телефона. Храну сам добијао сваки пети дан, неки од логораша су добијали чешће, а неки и сваки осми дан. У „ Лори“ сам био око 1015 дана. Познато ми је да су мене као и друге логораше мучили Томо Дујић, равнатељ у затвору, потом стражари који су се звали „Дуги“, „Тончи“ и дуги чијих се имена не сећам. После „Лоре” сам враћен у Љубушки“.

Сведок 445/9427, заробљен 27. маја 1992. године као резервиста ЈНА у Вељој Међи, о свом боравку у логору „ Лора“ наводи: „ По доласку у „ Лору“ су нас постројили уза зид лицем према зиду и рукама изнад главе и систематски све до једног пребили. После батина су нас претресли, али ништа нису узели пошто нам је раније све узето, осим што су ми узели војну књижицу. Ту су нас ошишали, а за то време су нас други тукли. Мене су одмах одатле одвели у неку просторију па су ме прикључили на индукторкси телефон и пропуштали струју кроз мене, а жице су ми везали за руке, уши и нос. Док сам се грчио од болова и док ме је струја тресла они су ми гурали пиштољ у уста и претили да ће ме убити. Приликом гурања пиштоља у уста сломили су ми кутњак са десне стране у горњој вилици.

После мучења тог дана сместили су нас у ћелије, а ја сам смештен у ћелију број три у блоку „ А“ . За све време боравка у „ Лори“ непрекидно су нас тукли, опа је све то немогуће описати по реду. Све ово време су нас тукли и то тако што би упадали у ћелије и ту нас пребијали. изводили су нас појединачно и пребијали испред ћелије у ходнику или изводили испред и тамо пребијали. Скидали су нас голе и тако тукли. Мене су сигурно више од три, четири пута, а редовно сваки дан изводили и дању и ноћу и пребијали, а самном тукли и пилота П Док су ме тукли говорили су ми где ми је Слоба, хоће ли ми он помоћи и сл.

Најчешће су ударали безбол палицама које су биле тешке тако да сам после свака два, три ударца падао у несвест, а они би ме поливали водом и настављали да туку. Поред мушкараца тукла нас је и једна жена која је наводно била из полиције, смеђа, мршава, млађа, носила је мини сукњу и бацила је једну мрву хлеба и тражила затим да лицем ровим по бетону и тражим зрно док га не нађем. То је трајало око сат и по док ту мрву хлеба нисам нашао, а она ме је непрекидно ударала палицом по ребрима и другим деловима тела, пљувала, грдила и вређала.

Више пута су ме одводили у једно право купатило са WС–ом и тамо су ме тукли више пута док нисам падао, а када паднем поливали би ме водом и настављали да бију. Добро се сећам да су ме у тај WС одвели једне ноћи око 3 сата ујутро па су говорили да су сазнали да сам ја био командир у војсци и због тога су ме тукли. Поред свакодневних батињања мучили су нас и тако што су нас терали да сатима трчимо и да носимо један другог на леђима, да трчимо по кругу и имитирамо авионе како лете, да изигравамо пса и мачку, а измишљали су још и многе друге ствари, а за све време су нас редовно тукли. Сатима смо затим морали да певамо усташке песме и песме којима се повређују Срби.

Терали су нас непрекидно да гледамо у суне по сат–два па би од тога обневидели, а иначе смо на сунцу стајали некада и сатима да би нам затим дали да пијемо слану воду или нешто друго што је све повећавало наше муке и уништавало наш ионако веома осетљив организам. У „ Лори“ је храна била лоша, а дешавало се и да нам по неколико дана не дају ништа да једемо. Хигијену никако нисмо одржавали сем што су нас они неколико пута поливали ватрогасним шмрком и мокре враћали у ћелије. У WС нисмо могли да идемо када хоћемо па се дешавало и дуже времена да нам нису давали да одемо до WС–а што је исто тако било веома мучно.

Из „Лоре” су нас везане, једном хладњачом, пребацили у Керестинац“.

Сведок 499/952, војник на одслужењу војног рока ухапшен априла 1992. године у Габели, о боравку у логору „ Лора“ наводи: По доласку у логор „Лора“ у ћелијама смо били смештени по шесторица без хране и воде, спавали смо на бетону само са једним ћебетом. Ујутро је отпочело наше мучење. Постројени смо у дворишту овог затвора где нас је управник затвора звао на појединачна испитивања. Осим тога они су нас терали да радимо у касарни све врсте послова. Чистили смо ходнике, прали аута, копали траву. Када ме је позвао Тома Дујић питао ме је шта тражим у Босни када сам Србин, да ли ми је отац у Четницима, говорио ми је да смо сви ми Срби исти и да нас треба побити и том приликом ме је ударио два пута песницом у стомак. Одмах затим потпуно без разлога извадио је пиштољ, репетирао и ставио ми га у уста говорећи сад ћу да те убијем. Том приликом ме је повредио пиштољем јер ми је расекао усне тако да је потекла крв. Тако ме је држао у неизвесности пет минута након чега ми је опет наредио да идем да радим. Ја сам од других војника чуо да је управник Дујић најсуровији у целом затвору и да лично малтретира, бије, а чуо сам да је доста њих убијено у затвору и да је у многима и Дујић учествовао. То су ми говорили резервисти који су били у логору.

Након месец дана боравка у „Лори“ доведени су и пилоти ЈНА и то П Г. мајор Н М., капетан Д и потпуковник Ђ. Могу рећи да сам приликом доласка ових пилота приметио, пошто сам пролазећи кроз ходнике затвора могао да их видим кроз решетке на вратима, да су у врло лошем стању. Били су тучени и измучени, а пилоту П су била поломљена ребра, што ми је касније и сам потврдио. Њега су посебно мучили и тукли. То су изводили тако што су инсталацију пољског телефона  индуктора прикључивали на уши, руке, а затим пуштали струју. После таквих тортура, он је падао у несвест. Ја сам иначе свакодневно из своје ћелије могао чути како се из канцеларије „собе за испитивање” управника Дујића чују крици и јауци као последица укључивања на струју и батине. Након таквих мучења пилот П је морао ићи, односно бити ношен у болницу јер је ,вероватно, имао озбиљне повреде. Ми смо и даље радили све послове по кругу затвора и даље смо били у режиму врло лоше и оскудне исхране.

Највише су тукли резервисте и то оне ухапшене на требињском ратишту као и пилоте. Гледао сам својим очима како их у кругу касарне логора бију пендрецима, безбол палицама докле год дају знаке живота. Посебно могу да кажем да су ухваћене официре ЈНА терали да иду по кругу а да су војни полицајци пуцали поред њих из пиштоља. Такође сам чуо да су резервисти током ноћи после батињања од стране стражара извођени наводно на стрељање после чега би их опет враћали у ћелије и батинали.

У логору „Лора“ сам био до 12. августа 1992. године када су нас аутобусима пребацили до Загреба“.

Сведок 204/954, заробљен 23. октобра 1992. године као припадник Херцеговачког корпуса ЈНА у Главици код Хума, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „У Сплиту смо остали у „Лори“ до размене 19. децембра 1993. године. Најтежа су била прва два месеца када је било малтретирања, млаћења, вређања и осталих ружних ствари. Након два месеца све је то смањено, али су вођени психолошки методи мучења као на пример чупкање траве пет-шест сати у кругу затвора, устајање ноћу, певање ноћу итд. Затим се ситуација нагло погоршала доласком у „ Лору“ заробљеника Г. Д. Знало се десити да не спавамо по две, три ноћи заредом, а сутрадан би ишли на уобичајено тешке радове. Уведена је фискултура, али би се то пре могло назвати једним културним начином мучења јер би понекад иста трајала и по 45 сати. Када је малтретирање прешло сваку меру нас шест затвореника се обратило главном команданту полиције у Сплиту кога смо сусрели радећи у кругу команде војне полиције, господин Будимир се зове. Он је након наше приче сутрадан дошао у логор и сменио 45 људи и поставио новог управника затвора и нагласио да треба бити хуманији третман према нама. То је било негде око 1. септембра 1993. Од тада па до изласка из логора цирка 3,5 месеца имали смо укупно бољи третман и остало. Могли смо се јављати доктору или да се у случају новог ексцеса обратимо њему“.

Сведок 160/963, ухапшен као добровољац бивше ЈНА 2. марта 1992. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Из војног затвора у Шибенику пребачени смо у логор „Лору“ . У том затвору смо били три дана где су нас припадници војне полиције испитивали и на разне начине мучили. Лично мени је један од војних полицајаца ставио некакве жице на слепоочнице, док је иследник који је седео за столом окретао неко дугме на апарату који је стајао пред њим те сам приликом окретања тог дугмета осећао струјни удар. Тада сам схватио да ме муче употребом струје, а такво мучење је трајало сваки пут до десетак минута. Када би завршило моје испитивање настављало би се са испитивањем других заробљеника и сваки пут сам чуо јауке. Након три дана проведена у логору „Лора“ где су нас тукли и електричним палицама поново смо пребачени у војни затвор у Шибенику“.

Сведок 164/951, потпуковник бивше ЈНА, ухапшен 16. јуна 1992. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Када смо доведени у главну зграду морнаричког центра коју сам препознао јер је ту раније била војно–поморска академија, ту су нас постројили и овај што је стао испред строја нам је рекао: „Е, сад се налазите у усташкој држави. Овде су вам власти усташе иако сви припадамо хрватској војсци, али смо већином усташки опредељени и сви смо 80% десно оријентисани“ . После овога долази њих пет–шест и они су почели да нас туку. Ударали су нас ногама, шакама ударали су нас све док није дошао како они кажу „главни бојовник који је рекао да се налазимо у држави Анте Павелића. После њега долази десет људи у униформама и они почињу да нас туку. Тукли су нас свим и свачим, а затим су нас бацали низ степенице, било је тридесетак степеница, а затим нам наређивали да се поново враћамо назад и поново би нас ударали и бацали низ те степенице. Затим су нам наредили да се постројимо уз један зид и наредили да се скинемо голи.

Затим су нам наредили да дигнемо руке и рекли да ко буде писнуо да ће га заклати, потом је почело дегеничење. Тукли су нас све док сунце није грануло и док зора није почела да руди, ударали су нас ногама, шакама, дрвеним моткама. Ударци су били крвнички тако да смо скоро пали у несвест. После једно сат ударања довели су шмрк и са јаким воденим притиском из тог шмрка почели да нас натапају водом једно пола сата, а затим су наредили да се обучемо. Ми смо се обукли и пошто сам био први са десне стране, стражар ме пита да ли сам ја Л. пуковник. Рекао сам да јесам, али не пуковник већ потпуковник. Он ми је на то опсовао мајку и рекао да ли сам чин добио у Четницима и потом су ме почели тући и од тада су ме звали „пуки“. Питали су ме где ми је жена. Рекао сам да је у Загребу и питали су ме да ли би јој се јавио телефоном, а затим су ме одвели у једну малу кућицу и видео сам телефон М 63, пољски, Ту су ми на један прст набили кабл, а на други прст други кабл, а затим су почели да врте овим телефоном. Струја је почела да удара до великог мозга, вртили су тако једно петнаест минута и уз ужасне муке пао сам у несвест. Струја коју производи пољски телефон делује на човека тако да му разара мозак и нервни систем. Ја и данас имам ожиљке на прстима као последицу мучења са индукованом струјом.

После овога су нас петорицу стрпали у једну ћелију у којој смо провели тај дан. Око 14. часова тога дана дошли су и отворили врата на ћелији. Тражили су да изађемо вани и пошто смо тражили воду дали су нам неку прљаву канту да из ње пијемо воду, а ни су нам дали да канту оперемо. Вода из те канте нам је трајала три дана, пили смо је у ћелији. Једно пола ноћи нас нису дирали. После поноћи су дошли њих четворица и тражили су да изађемо у ходник. Ту су нас тукли једно сат времена. Тукли су нас палицама, некаквим гвозденим предметима, палицама за безбол са којом су ударали по глави, по ногама, прстима и стомаку, а са неким дрвеним предметима су ударали по кичми затим нас окрећу напред и из трка нас ударају ногама у плућа. Избројао сам да су ме ударили 170 пута и да смо скоро пали у несвест када су нас поново убацили у ћелију у којој ја нисам могао спавати. Знам добро да нисам спавао два месеца. Изгубио сам сан, изгубио сам осећај за јело. Нисам могао ништа да једем. Само сам жеднио и стално сам пио воду из оне прљаве канте. Мислим да сам дневно губио по пола килограма телесне тежине. Ја сам осетио како полако нестајем, да се топим. Кад сам дошао у затвор имао сам 86 кг. а изгубио сам око 30 килограма.

Сутрадан око 11 часова поново су се отворила врата на ћелији. Ушла су њих четворица. Један који је ишао иза њих дао нам је по једно парче хлеба. Били смо гладни и појели смо. Нису нас дирали до 19,20 часова. Тада су отворили врата на ћелији и видели смо да у ходнику има маса. Видео сам тројицу у црним оделима. Рекли су да је дошао да нас посети главни бојовник, усташки унук Анте Павелића. Видео сам да има на капи хрватску заставу, хрватски грб, а преко тога грба слово „ У“ Сви који су припадали ХОС-овцима имали су на грбу слово „ У“ и црно одело, али сви они раде заједно и сви имају исти циљ, тако су говорили, а то је хрватска држава и хрватски режим, После ове приче почела је тучњава. Тукли су нас два сата. Нема предмета чиме нас нису ударали, да би поново били враћени у ћелију и цели месец дана смо добијали сваки дан дегенек, а било је дневно и по 14 пута, али сигурно у просеку за време боравка у „Лори“ батине смо добијали 9-10 пута дневно. Све ово су нам радили уз једну порију хране, хлеб ујутру или дају или не дају.

У почетку су нас по једно три дана мучили са глађу. Нису нам давали храну, а после три дана донесу храну, некад дају три јела, некад два, а све то зависи од људи који су на стражи који оцењују сами да ли треба да једемо или не. Касније смо осетили да је то најгори блок „Ц” и то смо осетили на својој кожи јер ту наваљују сви. Долазили су да нас туку припадници разних војски, цивили, било је ту униформи ХОС, ХВО, њихових полиција и причало се међу затвореницима да је у овом блоку умрло четири човека од батина. У блок „Ц“ ,поред мушкараца који су долазили да нас туку, долазиле су и жене. Сећам се једне ноћи је дошло пет, шест жена из Мостара, да сам им ја срушио кућу, да сам им уништио фамилију, а затим су те жене почеле да ме ударају, ужасни су ударци од женске штикле. Ударали су ме тим штиклама једно сат времена и могу рећи да ужасно боле слабине од удараца од женске штикле. Затим су ми ове жене, пошто су све биле пушачи, гасиле цигарете убацујући их у чизму. У ћелији сам избројао 40 запаљених цигарета које су биле у мојим чизмама, све су ми ноге изгореле, пликови су били ужасни.

После овог ударали су ме палицама од ногу према глави, то су биле палице са доста железа да би ми после укључивали пољски телефон и после мучења са индукованом струјом враћали ме у ћелију. У ћелијама блока „Ц“ ја сам остао око месец дана. После интервенције неког човека из безбедности из Метковића пребачен сам у блок „Б”. Овде је смештај био бољи него у блоку „Ц“, али методи мучења су и овде били исти. Сваки дан тучњава, сваку ноћ тучњава, али разлика је била у томе што смо овде могли да се наједемо. У овом блоку нисмо ништа радили, само смо јели и боравили у ћелији и чекали да дођу да нас туку. Овде сам остао седам дана. У ћелији нас је било шесторица. Сећам се добро једног бркатог човека који се звао Тончи Гиљановић. Он ме је терао да признам да сам живу децу хрватску и муслиманску у Мостару бацао у мешалицу за бетом. То нисам могао да признам тако да ме је он једно педесет пута ударио у обадве ноге својим ногама на којима је имао чизме и од тих удараца сва ми је нога отекла и плава, како једна, тако и друга. Имао сам на ногама велике ране од којих ожиљке носим и данас. После ове његове тортуре мене су звали „мешалица“ јер су ми ставили на терет да сам децу убијао у мешалицама за бетон. После блока „Б” поново су ме вратили у блок „Ц”.

Једно вече у блок „Ц” дошли су четири стражара, рекли су да иду у прекоманду и тражили од мене да са њима проведем сат времена. Заиста су ме тукли читав сат, не знам више чиме ме нису ударали да би на крају поново укључили индуковану струју и окретали телефон једно пола сата тако да сам скоро пао у несвест, а затим су ме вратили назад у ћелију. После ове посаде стражара дошла је нова смена која је била блажа од ове. Тукли су нас два три пута дневно и једном током ноћи. Сећам се да сам једном био на испитивању код управника Томе Дујића. Он је тражио дам податке колико тенкова и са колико оружја располаже јединица у којој сам био и у једном моменту он је отворио неку касу, укључио апарат у струјно коло од 220 V. Једну жицу ми је везао за једно уво, а другу за друго уво. Притиснуо је дугме и мени је мозгу почело да грми. То је ужасна ствар. Држао ме је тако пет минута док ми пред очима играју само две боје  црна и бела. Поново је наставио да ме испитује колико имамо тенкова и на крају када се задовољио неким произвољним бројем који сам рекао, он ми је рекао да ме више неће мучити, али да ћу данас платити.

Управник Дујић Томо ме је извео у круг затвора скупа са капетаном П М. у 9 сати ујутро на сунце на ужарен асфалт, скинуо нас је голе и ту нас је држао на сунцу пуних 18 сати. Држао нас је све до заласка сунца. За то време ми смо буквално изгорели, можда нас је два пута попрскао водом и дао нам можда једну литру воде у којој је била размућена со и ту слану воду смо морали попити. На овом сунцу ми смо добили обекотине другог степена. Сећам се да сам се успео обући када је сунце зашло, а затим ми је управник Дујић наредио да узмем крамп и да идем нешто копати. Знам да сам кренуо 15 м и изгубио свест. Сутрадан у зору сам тек дошао свести, био сам замотан у бели чаршав и чуо сам стражара како расправљају да ли сам жив. Било их је страх да нисам умро јер нас је Међународни црвени крст пре два дана евидентирао као заробљенике и дао нам картицу са личним подацима и бројем под којим смо евидентирани. Ја ову картицу нисам успео да изнесем тако да не знам под којим сам бројем евидентиран.

Када су видели да сам жив, сутрадан су мене и капетана одвели у болницу. Док смо у болници чекали лекара тукли су нас сви који су пролазили, неко би нас ударао руком неко ногом. Лекари су оценили да сам ја у лошем здравственом стању па сам пет дана остао у болници где сам имао операцију на грудном кошу коју ми је радио хирург Штамбук Владо. Након операције ја сам остао пет дана и за то време је однос лекара и медицинског особља био доста коректан. После пар дана поново сам враћен у „Лору“ и пошто сам био у болесничкој униформи нису ме тукли целу седмицу, да бих наредне седмице почео два три пута дневно добијати батине. а око 23 сата у току ноћи батине би добијали сви. Мене су поштедели удараца у грудни кош и више су ме тукли по слабинама и стомаку. У овој седмици сећам се посете четворице стражара који су ме питали кога имам од фамилије и када сам рекао да имам две кћери, они су ми рекли да ће нада мном извршити обраду да више никада у животу не могу да имам жељу за сексом. Окренули су ме зиду, дигао сам руке и питали су ме да ли знам одакле иде сперма. Када сам рекао да не знам, рекли су ми да она иде из кичме и да кичму више нећу имати. Наставили су да ме туку палицама по слабинама и препонама. Издржао сам 150 удараца и рекли су ми да морам да издржим 300 удараца и да после њих нећу више имати однос са женом. Ударали су ме све док нису набројали 300 удараца, а затим су ми марамицом везали очи, раширио сам ноге, а затим су ме почели ударати палицама и ногама, прво у плућа, затим у стомак, а затим по полним органима. После четири ударца у полни орган ја више нисам знао за себе. Изгубио сам свест и тако изгубљеног су ме бацили у ћелију. Читаву ноћ се нисам могао помаћи нити окренути ни лево ни десно и то су биле страшне муке. Четворица стражара који су ме тукли сви су радили у логору и то. Гудић Ивица Хоџић Решид, Сулејмановић Златко и стражар по имену Ивица из села Шкрбиња код Задра, мислим да се презива Ивковић.

Посебно ми је у логору „Лора“ остао у сећању Дождер Зоран. Он је заједно са једним заставником Муслиманом био специјалиста за ударце по глави, посебно ушима. Мене је једном приликом тако изударао по ушима, углавном удара рукама пљоштимице по ушима и мени је од тих удараца глава била натекла, уши су ми биле пуне крви тако да сам после ове тортуре завршио у болници где ми је на оба ува извршена операција тако да ми је глава белим завојем била замотана неколико дана и то ме је спасило у логору да ме не туку по глави.

После овога за дан два овај заставник Муслиман ме је терао и морао сам да држим главу у WС шољи пуних пола сата, глава ми је била потопљена у измет људски. Поред свега што су нам радили у логору „Лора“ радили су и друге ствари. Сећам се да су терали нас заробљенике да један са другим имамо полни сношај, да један другоме лижемо задњицу и полни орган, то су биле ужасне ствари, ствари које убијају људско у човеку. Гледао сам својим очима друге заробљенике како им флаше и палице набијају у чмар. Морали смо свакодневно да пијемо воду из флаше са пикавцима, морао сам да пијем мокраћу, а други су морали да једу своју ошишану косу, обријану браду и измет. морали смо газити легионарски корак до изнемоглости, а усто певати њихове усташке песме, морали смо лајати, режати, набијали су нас у псећу кућицу. Једни друге смо морали шамарати до изнемоглости. Ја сам видео да су једног Црногорца вешали у ћелији да виси до изнемоглости, гледао сам друге заробљенике како их терају да ударају главом о зид све јаче и јаче све док не изгубе свест. Мене су једном приликом са још тројицом људи изводили на стрељање. Њих седам је пуцало у нас користећи маневарску муницију. Шта с сам доживео у логору „Лора“ волео бих заборавити, али урезало ми се у свест и сигурно да ово мучење никада нећу заборавити“.

Сведок 67/94, заробљен као резервиста бивше ЈНА 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Прво су нас претресли до гола, накратко саслушали, а потом су нас постројили уза зид тако да прстима ноге и носом додирујемо зид, а држали смо руке увис, па би потом један полицајац по имену Анђелко Ботић палицом ударао и то у пределу од главе до висине крста, а други Гудић, ударао је наниже. Ударали су нас крвнички тако да су сломили две палице, а једну су сломили на мени. Када би њих двојица изнемогли наступао би трећи, један дебели, црни полицајац и он би нас ударао и газио чизмама. Пустили су музику до краја да се не чују наши крикови, али је и поред тога све одзвањало од наших крикова јер су болови били стравични. Сви су они били у усташким униформама на којима су биле усташке ознаке. Тако је почела тортура и у „Лори“ која се наставила свакодневно јер су се туче, мучења и малтретирања дешавала у свако доба дана и ноћи.

Изводили су нас једног по једног па би нас тукли, долазили су и цивили из града без икакве контроле, уз допуштање чувара и они су нас немилице тукли свим и свачим. Стражари су нас мучили тако што смо морали направити за један минут 60 правилних склекова, а уколико неко погреши, тада би га ударали по леђима и често безбол палицама и морало се понављати са склековима из почетка. Нагонили би нас да до изнемоглости трчимо по кругу певајући усташке песме на температури од 40 Ц након чега би нас скидали голе и ватрогасним шмрком промера 100 мм нас купали што би јако болело јер је цело тело било од рана, а након тога би нас голе убацивали у ћелије које су биле хладне и промајне.

Храну не бисмо добијали по пет дана, а и оно што су доносили биле су сплачине. Нису нам давали воде, само су туче и малтретирања била свакодневна. Нагонили су нас да се увлачимо у псеће кућице и да лајемо, а они су нас везали. Често су нас тукли у WС–у и то тако да смо морали наслонити руке уза зид и одмакнути се ногама што даље од зида да смо у погнутом положају након чега би нас ударали безбол палицама све док не бисмо пали у несвест након чега би нам по глави посули канту воде и чим дођемо себи одмах морамо да скочимо на ноге. Ако то не урадимо, ударали би нас чизмама све док поново не би пали у несвест. Након тих тортура WС би био потпуно крвав и тада смо морали да једемо нашу згрушану крв. Ако би на путу до ћелије са некога пала кап крви морао се вратити назад и лизати ту крв. Често су доводили и жене из града које су нас вређале и тукле. Сећам се једне која је имала обичај поред самог ува испалити рафал или рафалом пуцати према нама намерно нас не погађајући, али би гађали у нашу непосредну близину.

Осми дан по доласку у „Лору“ нас је регистровао Међународни црвени крст, а претходно су нас постројили и упозорили да се не смемо жалити да смо малтретирани, а да за модрице кажемо да смо пали са кревета и сл. иначе ћемо нестати у мукама тако да нико није смео рећи истину онима из Црвеног крста. Ја сам у заробљеништву задобио повреде у виду прелома 9 ребара које повреде ми је задао Анте Гудић ногама и безбол палицама, а поред тога повређена ми је десна рука и зглоб лакта, ожиљци по целом телу, присутне су ми редовне главобоље, констатован ми је психофизички синдром и проглашен сам трајним инвалидом у проценту 60%.”

Сведок 445/943, заробљен као резервиста бивше ЈНА у околини Требиња 27. маја 1992. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „ Када смо дошли у „Лору“ у кругу затвора су нас све постројили, скинули смо све са себе и претресли су нас где су покупили сва документа и уписивали наше податке. И овде су ме питали за кога сам гласао, па сам је рекао за СДС, пошто су нас све претресли онда су редом почели да туку једног по једног, па су сваког питали за кога је гласао. Приметио сам да су сада многи говорили друго него раније да би избегли дегенеке, али то никога није спасило јер су без обзира на одговор добијали батине. Мене су исто питали за кога сам гласао, па сам ја поновио оно што сам рекао раније јер сам мислио да имају податке из Метковића, Међутим, без обзира на моју искреност добро су ме пребили тако да су то најгоре батине које са добио. Овде када смо стигли била је смена у којој су били Анте (који није имао предње зубе), Мали Анђелко, јер је био малог раста и сви они су нас добро испребијали.

После моје изјаве да сам гласао за СДС Анђелко ме је издвојио од осталих, довео до једне посуде и наредио ми да перем чарапе. Ја сам прао чарапе, а он ме је из све снаге ударао лактовима нарочито по леђима и бубрезима и одмах испод врата и из све снаге ударао је ногама по грудима и ребрима, а на ногама је имао тврде морнарске чизме које су иначе познате као најгрубља и најчвршћа обућа у армији. Када су нас све овако испребијали сместили су нас у једну ћелију и то мене са још шесторицом. Остале су распоредили у две собе. Ове су се просторије налазиле у блоку „А„ . У овој соби су били кревети на спрат, али је било шест кревета тако да су двојица морала да спавају у истом кревету.

У „Лори“ је иначе било четири смене стражара, а у свакој је било по три стражара који су радили 8 сати дневно, а четврта се одмарала. Када је дошла нова смена све су нас извели напоље, поскидали голе и рекли да ће нас купати. Затим су нас поливали водом из две јака ватрогассна шмрка, мислим да је притисак воде био најмање 8 атмосфера. Млазеви су били толико јаки да сунас заносили и обарали. Давали су нам неки сапун па смо се ми окупали, а потом смо мокри обукли своје униформе и били враћени у своје ћелије. Иначе док смо овде били храна је била слаба, воде није било довољно, па је то уз све друге муке отежавало наш положај и јако угрожавало наше здравље. За последњих шест дана добили смо 2 паштете од по 100 грама, два џема од шипурака по 50 гр,. 4 цедевита бомбоне и 12 табли птибер кекса и то је било све за шест дана.

Овде су нас мучили на разне начине па ћу набројати само најзначајније јер је све немогуће описати, а све је водило да уништи наше здравље, све оно људско у нама и да нас онеспособи за цео живот да будемо људи и да можемо да живимо нормалним животом. Терали су нас да сатима певамо песме у којима се хвале усташе, а ко није хтео да пева добијао је дегенеке. Радили смо фискултуру тако што смо морали да трчимо и да носимо један другога, па се добро сећам да сам ја у једној таквој прилици на леђима пуна четири сата носио пилота П, а он се жалио да не може да држи мене око врата пошто је био пребијен и изнурен. Мислим да тада није имао више од 30 кг. У таквим приликама обично би се замењивали, па када је дошао ред на њега да сиђе са мене, ја да узјашим на њега, он то није могао, а Анђелко чија је смена тада била рекао је: Куваре, настави ти, тако да сам га ја носио све време.

Морали смо да копамо ровове, да копамо баште, двориште и да обављамо друге послове, рибали смо ходнике, а за то време су нас тукли. Често су ме у оваквим приликама испитивали о Требињу и о појединим људима у овом граду. Добро се сећам једне прилике када су ме натерали у WС–у да се руком одупрем о две шоље, да будем у сагнутом положају, а тукли су ме ногама и палицама Анте и Анђелко све док ме нису сложили, односно док нисам изгубио свест тако да после не знам шта је било самном јер сам се освестио тек у соби са другим затвореницима.

Посебно је крволочан био управник Тома јер је он лично мучио затворенике на разне начине, а посебно их је тукао безбол палицом. Чуо сам да је неке затворенике прикачињао на струју, а једном приликом када сам био код њега на испитивању мени је везао жице за уши и укључивао струју тако да сам доживео више узастопних струјних удара“.

Сведок 67/944, заробљен као резервиста бивше ЈНА 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „У логору „Лора“ су нас сместили у блок „А“ и одмах након пријема су почели да нас туку и тако је било за време читавог боравка овде. Различити су били начини нашег малтретирања. Поред батина које су биле свакодневне на разне начине су нас мучили. Тако су често нас затворенике купали тако што би нас скинули голе па под притиском прскали из ватрогасних шмркова што је било јако болно обзиром да смо сви претходно били изубијани. Натерали су нас да трчимо без прекида 23 сата па би онда морали носити један другога, а уколико би неко престао да трчи или би пао, тада би добијао посебне батине.

У павиљону би чувар често нас затворенике повео у WС, наредио би да се рукама држимо за писоар и да тело погнемо, а онда би палицом за безбол ударао свом снагом по телу. Оваква малтретирања, батине и понижења су била свакодневна, али колико сам могао да приметим избегавали су да ударају по глави односно по лицу да се не би видели трагови. Нисам био у блоку „ Ц” али сам чуо за његово постојање јер смо свакодневно у свако доба дана и ноћи из овог блока чули вриску и батињања.

Хране је било ужасно мало тако да смо сви изгубили на тежини 1520 килограма.”

Сведок 67/945, заробљен 30. маја 1992. године као припадник ЈНА на требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „ Када су ме довели у блок „Ц” једва сам давао знаке „живота“. Ујутро су ме дигли и натерали да се на суво обријем и почело је испитивање. У ствари то и није било испитивање већ иживљавање. Ударали су ме ногама, кундацима, шакама, палицама, мучили су ме струјом тако што би каблове индукторског телефона прикопчавали на палчеве, а касније и за уши, па би окретали ручицу телефона, а након таквих тортура би ме враћали у ћелију у којој није било кревета већ сам имао само једно ћебе, а под је био од плочица. Што се тиче чувара у затвору не зна се ко је био гори и ко више удара и малтретира.

Тукли су ме свакодневно по читав дан. Тончи је доводио некакве жене и давао им палицу којом су ме ударале, а након сваког ударца ја сам морао рећи „хвала госпођо дођите опет“. Изводили су ме у круг где су по два три сата затвореници морали један другог да шамарају. а ако по њиховој процени шамари нису довољно јаки. тада би добили посебне батине. Терали би нас да се увучемо у псеће кућице, да лајемо, да уједамо један другог, а ако уједи нису такви да потече крв, онда би нас ударали.

Против мене је био покренут и кривични поступак пред војним судом у Сплиту због наводног убиства некаквих баба у Којевом долу и тај поступак није никада довршен. Али постојање тог поступка су користили за нова малтретирања, па су ме безброј пута изводили из ћелије на стрељање, читали би пресуду са мојим подацима, а у пресуди је било наведено да ме суде на смрт стрељањем због геноцида. Потом би стрељачки вод пуцао, али ћорцима па су ми наредили да се правим мртав и покривали ме ћебетом.

У овом мучењу се посебно истицао Гудић који је поред осталог нас затворенике нагонио да међусобно стављамо у уста један другоме полни орган. Нагонио нас је да по читав дан по кругу „беремо грожђе” односно да се понашамо као да беремо грожђе, да се провлачимо између столица, доводили су цивиле из града који су нас такође тукли и малтретирали, купали су нас ватрогасним шмрком по ноћи. Лети по највећој жеги су нас нагонили да голи легнемо на бетон па би читаво тело било од пликова, морали смо да певамо усташке песме, давали су нам некакве тегове да их носимо по кругу, а ноћу су нас будили сваки час и тукли, храна никаква и врло ретко, али се знало десити даје стражар баци у смеће, а неће да нам да“.

Сведок 67/946, припадник резервног састава бивше ЈНА, заробљен 26. маја 1992. у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Када су нас довезли у касарну „Лора“, ту су нас одвезали, постројили и одмах је почело ударање палицама до изнемоглости, а чим би неко пао, прилазили су и ударали га ногама све док не устане. Тако изубијане су нас сместили у павиљон „Б” у ћелије где сам затекао двојицу пилота. А. Г. и Г. чије презиме не знам. Били су испребијани, а Г. су биле поломљена ребра. Њих су посебно много тукли и увек је неко долазио да их туче, вероватно зато што су били пилоти.

Различите и невероватне су биле методе којима смо ми мучени. Обично ударање свим и свачим, палицама, безбол палицама, шакама, ногама је било свакодневно, односно сваког момента, у свако доба дана и ноћи. Улазио је ко је и када хтео и ударао нас колико је могао. Долазили су војници са ратишта, долазили су и цивили из града, девојке, радили су од нас шта су хтели и иживљавали се као најкрволочније животиње. Поред тога имали су и других метода тако смо од првих дана једно вече око 4 сата без престанка трчали кругом након чега су нас скинули голе и шмрком из хидранта купали што је обзиром на повреде били јако болно. а након тога су нас терали у ћелије у којима је била промаја. Бацили би нам кору хлеба у круг па би нас терали да се отимамо четвороношке као пси, нагонили су нас да се увлачимо у псећу кућицу и да лајемо, гасили су нам цигарете по телу, укључивали су на наша тела индукторски телефон. морали смо један другог да носимо и да трчимо као и да шамарамо један другога, а уколико неко не би могао ово да уради, посебно би га тукли до изнемоглости.

Нагонили су нас да певамо усташке песме, изводили су нас на стрељање једног по једног па би онај на кога је опаљено изнад главе морао да беживотно падне па када изведу другога овај би помислио да је стрељање право. Какве су тортуре биле може се видети по томе што сам за првих 15 дана смршао са 115 на 80 кг. а ја као и сви остали смо били црни од модрица од главе до пете” .

Сведок 445/9428, као резервиста бивше ЈНА заробљен 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ све су нас извели напоље, постројили уза зид и систематски испребијали. Поред стражара ту је био и велики број цивила па су нас и они пребијали заједно са њима. После пребијања су нас претресли па су узели оно што нам је остало пошто су нас и у Метковићу претресли и покупили новац и сатове, а мени су узели швајцарске марке и приличну суму динара, мислим у вредности преко 100 ДЕМ. Затим су нас све ошишали, а неки су се и окупали па сам међу њима био и ја. Одмах након тога су ме одвели у једну просторију. Ту сав видео Н. П. који је стајао везаних очију па су ми ова двојица рекла да му скинем повез са очију, а када сам ја то почео да чиним онда су почели да ме туку ногама, рукама, пендрецима и свима чиме су стигли тако да сам више пута падао у несвест, па су ме квасили по ногама да ме поврате, а највише су ме ударали по прсима и ногама. Након пребијања морали смо да трчимо у круг па су нас за то време опет тукли, а терали су нас и да певамо усташке песме, па ко погреши опет је добијао батине. Сећам се да сам ја уместо „ајме мени“ викнуо „леле мени“ па ме је стражар Анђелко издвојио на страну и тукао докле год сам могао да стојим. Приликом ове туче питали су мене а и друге ко је шта носио од оружја.

Ово је трајало до 23 сата по поноћи, а онда су нас разместили у ћелије. Био сам у ћелији бр. 4 у блоку „А“. Наша ћелија је била казнена, па су унутра доводили оне које су највише тукли. За време боравка у овом затвору сваки дан, дању и ноћу су нас пребијали и ту су нас тукли безбол палицама. Тукли су нас у ћелијама, изводили у ходник испред ћелија и изводили у круг затвора и ту нас пребијали. Терали су нас да трчимо по цео дан и за то време су нас тукли, а нису нам давали ни воду ни храну. Једном је то трајало непрекидно пет дана да нам нису давали ништа да једемо. Био сам један од оних које су највише пребијали и добро се сећам када су једне ноћи око 23 часа мене и Б. М. извели у WС Анђелко и Анте и ту су нас пребијали свим и свачим тако да су том приликом сломили мени ребра и то се десило док сам лежао на земљи и када ме је подизао снажно ме је ударио безбол палицом по грудном кошу, а ударао ме је и док сам лежао на земљи па мислим да су ми тада и ребра поломљена.

У току туче када више нисам могао да стојим он ми је руке везао конопцем за цеви од писоара тако да не би падао док ме туче па је и даље настављао са тучом. Обојица су били пијани. Поред батињања често су нас ноћу изводили у круг, терали би нас да се скинемо голи затим поливали хладном водом из ватрогасних шмркова па нас тако мокре враћали у ћелије. Терали су нас да један другог бијемо све док не паднемо. Више пута су пуцали између нас да би нас застрашили, а то су чиниле и неке жене и девојке које су доводили. Изводили су нас у ходник и подносили бајонет под грло и хтели су да нас кољу па се добро сећам да су једном приликом извели мене и К. С. па нам је нож подносио неки чији је син страдао, а њега у пустили стражари да то чини. Мени је само држао нож под грло, а К. је и засекао. Терали су нас да непрекидно по неколико сати певамо усташке песме и песме којима се Срби вређају. Убацивали су нам сузавац у ћелије и затварали прозор и врата тако да смо се гушили, а сузавац нам је пекао очи и изазивао јако кашљање.

Једна од најтежих тортура је била то што смо онако израњавани и изубијани морали да трчимо по кругу и да носимо један другог на леђима, а нисмо имали снаге за то па су нас они тукли због тога што не можемо. Исто као и друге и мене су неколико пута прикључивали на жицу индукторског телефона а затим пропуштали струју кроз мене, а жицу су везивали на руке и уши, а то је радио управник Томо, а поред овог сам чуо да су жице везали и за полне органе. Говорили су да је то детектор лажи и да хоће да сазнају истину од нас. Струјни удари су били толико јаки да ми се тело грчило и осећао сам страховите болове. Мене нису, али сам видео друге да су их терали да изигравају пса и мачку и да се јуре па су морали да се завлаче у кућице за псе, а при томе су их тукли и поливали водом.

У затвору је била лоша храна, а већ сам споменуо да су нас изгладњивали тако да је то отежавало наше муке. Да би ишли у WС морали смо да тражимо дозволу од стражара, а они нам то дуже време нису давали“.

Сведок 445/9417, заробљен као добровољац бивше ЈНА 22. марта 1992. године код Горње Храсне, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: Одавде су ме одвели у „Лору“ где ме је саслушавао Леваја Ивица. На овом испитивању су ме питали о истим стварима и одмах су почели да ме туку. После пребијања сместили су ме у једну ћелију у блоку „ А“ где сам око првих десет дана био сам и ту су ми стражари дали инструкције како морам у затвору да се понашам, па када било ко од њих уђе у ћелију морам да устанем и да га поздравим усташким поздравом „ За дом, спремни“ , затим да се представим пуним именом и презименом и да кажем да сам заробљен као нелегално наоружани српски Четник. Чим би изговорио реч Четник они би почели да ме туку и да ме псују. Овако је сваки затвореник морао да се представља.

Док сам био у ћелији сам, сваки дан су код мене долазили стражари који су ме бесомучно тукли. Ударали су ме чизмама, палицама, безбол палицама, а ударци чизмама су били најгори тако да сам тада био много пребијен, а дланови су ми били потпуно надувени, а прсти укочени, а стопала су била надувана, изубијани прсти, а по целом телу сам био изударан. У овом периоду ми је било сломљено више ребара. За ово време је Гиљановић улазио у моју ћелију и тренирао бокс на мени тако да ме је сатима песницама ударао по свим деловима тела. Услед ових пребијања нисам могао да устанем нити да се померим, а за то време нисам ништа јео нити сам могао до болова и задобијених повреда. Оваква пребијања су били најчешћи и свакидашњи облик мучења па је тешко све набројати и сваки случај посебно описивати.

Поред овога редовно су затворенике прикључивали на струју па су мени то радили првог дана када су ме довели када су ме и пребили. Мене су Гиљановић и Леваја прикачили на струју тако што су ми крајеве жице везали око ушију и пробили кроз уво, па су окретали ручицу индукторског телефона и пуштали струју тако да сам се сав тресао. Приликом потреса струје како сам се трзао, тако ми се ресица у пределу левог ува раскинула па се и сада види тај ожиљак. Касније су ме више пута стављали на струју, а сећам се када је то било следећи пут да су ме скинули голог и наредили да легнем по мокром бетону и тада су ми жицу везивали на све делове тела па и на полни орган. Пошто су ми углавном очи биле везане, нисам тачно видео ко је све ту био, али их је било пуно и том приликом су ме тукли. Доста затвореника је подвргавано мучењу са струјом.

Морали смо сваки дан да сатима певамо песме у којима се хвале усташе или којима се омаловажавају Срби. М. Ч. и ја смо по њиховом наређењу морали да направимо од дасака једну кућицу за псе па су затворенике злостављали тако што су их терали да један изиграва пса, а други мачку па би се они тако јурили по кругу као пас и мачка, па је на команду онај који је изигравао пса морао да се завлачи у кућицу. За то време они су затворенике тукли. Излагали су нас на сунцу с тим што су нас изводили напоље и скидали голе па после дугог боравка када би ожеднели и били исцрпљени нису нам давали воде. Изводили би нас у току ноћи, сипали нам воду у чизме и терали да трчимо по неколико сати док не попадамо од умора. После овога би нас постројили уза зид лицем према зиду и са рукама изнад главе наслоњеним уза зид и онда би нас тукли. Овако су нас тукли и у другим приликама, а не само после трчања.

Видео сам како пилоте терају сатима да трче по кругу раширених руку и да опонашају летење авиона и док би они овако трчали, стражари би их тукли. На команду да су погођени морали су да падну на бетон. Често се дешавало да нас построје у два реда, један наспрам другог и терали су да се међусобно ударамо до бесвести. Сваки затвореник је по више пута тучен тако што би био натеран да се попне на прсте и пружа руке и да мрда прстима као да нешто бере, а захтев је био да се „бере грожђе” и при томе би највише добијали батине. То је био специјалитет Тончија. Више пута смо морали да гутамо упаљене цигарете па сам више пута морао да зинем и да ми један затвореник упаљену цигарету гасио на језику и затим терао да то прогутам. Поред тога било је и других начина мучења, малтретирања, физичког и душевног, али свега не могу да се сетим и детаљно објасним.

Мучили су нас и тако што нас нису хранили довољно, а било је периода када је хране било, али су је просипали само да је нама не дају. Било је и случајева да су нас тукли и приликом јела. Мене нису терали да пијем мокраћу, али сам од других чуо да су њих терали и то. Г. Т. и Д. Т и мог рођака С. док је био у болници у Сплиту и док је лежао терали су га да из гуске пије своју мокраћу. Једном приликом сам у кругу затвора видео четири затвореника за које сам сазнао да су Црногорци. Били су крвави и надувани од батина и добро сам запазио да су двојица имали одсечене уши“.

Сведок 164/958, ухапшен као резервни официр 16. јуна 1992. године у Подвележју, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: Када смо дошли у логор „Лора“ прво су нас постројили у једном ходнику и ту су нас полицајци за које су рекли да су боксери ударали голим рукама по читавом телу док не изгубимо свест. То ударање је трајало пуни сат времена с тим да су нас стално посипали хладном водом. После су нас извели на полигон и ту су нас стражари ударали сваких 2–3 сата и то пендрецима, безбол палицама, дрвеним моткама, а затим су окретали водене шмркове на нас. Потом смо смештени у блок „Ц”  то је злогласни блок где се према људима поступало брутално и зверски и у овом блоку су вршена испитивања и најбруталнија мучења. Овде смо доживели психичке и физичке тортуре над нама, тортуре које људски ум не може смислити. Били смо тучени сваки сат времена, а некада би прошло и по пет сати да нас не туку. Све би зависило од расположења стражара који су тада на дужности. Ти стражари су доводили људе са вана, било је и цивила, који су долазили и тукли нас. Морали смо признати на испитивању колико смо Хрвата и Муслимана заклали, убили, силовали, морали смо по наређењу да гледамо у једну тачку и ако скренемо поглед били би испребијани. Било је људи са мном као Л. Ј. и П М. који су дневно губили и до 6 кг. телесне тежине, јер је температура у ћелији била 500 Ц а када би нас изводили вани на сунце температура се пела и на 60“Ц и људи су добијали опекотине другог степена, бар сам ја имао такве, затим смо разапињани на врата ћелије са раширеним рукама и ногама и то би трајало по 30 минута док не изгубимо свест.

У затвору су нам показивали справе за вађење очију, за дављење, вешање, вађење зуба, говорили су нам да је пало Требиње, да је све поклано у Гацку, да ће на Дрину доћи за 2–3 дана. Морали смо да пужемо по 2–3 сата, да на жељезне решетке стављамо руке и ноге по којима су полицајци ударали пендрецима, ја сам као професор морао да заробљеницима држим час „Велика Србија“ и морао сам на зиду да цртам границе, а затим сам морао да вршим прозивку одређених људи ради провере знања, па смо морали једни друге шамарати и ударати, а ако то не би урадили добијали би батине од стражара који су ово посматрали и радили са великим уживањем, поједини од њих су ми и изгледали као ненормалне личности, садисти и психопате.

Морали смо по неколико сати, у ствари до изнемоглости да радимо филскултуру, водили би нас да гледамо телевизију, приказивали би нам шта Хрвати раде, а затим би нас тукли, морали смо држати руке увис уздигнуте као да беремо грожђе док би нас полицајци ударали, морали смо лајати, газили смо легионарски корак и њихове вежбе по неколико сати при том певајући усташке песме као „Ево зоре, ево дана“, затим „Ој купрешко равно поље, што позоба Црногорце, од тисућу и педесет, остаде их само десет и то десет ухваћено и на колац набијено” . Затим су нам читали спискове ко ће од нас бити стрељан, ко ће ићи наводно на размену, а када би прочитали име ми смо морали да се представљамо. Ја сам се тако представљао као кољач прве класе. Моје муке почињу посебно од 21. јула 1992. када је лист „Слободна Далмација“ објавила имена злочинаца из Гацка међу којима је било и моје име. Морао сам признати да сам клао људи по Кули Фазлагића и то потписати. Терали су и мене и друге да лочемо из посуда намењених за то, упаљачем су нам палили косу, терали су заробљенике да једу своју косу и браду, ја нисам имао прилике да једем косу, али сам као и други морао да једем измет људски и мокраћу да пијем јер су нас терали да један другоме пишамо у уста.

Забијали су нам прсте у очи и мени се чинило, док су ми ово радили, да су ми очи вани извађене и није ми ни данас јасно колико могу прсти да се онако сабију у очну дупљу. У флашу су нам сипали мокраћу, пикавце и друге отпатке и терали нас да то пијемо. Ударали су нас пендрецима по препонама и говорили су тако да ће ударати док Четник не окилави“. Гасили су нам пикавце по телу, а затим смо угашени пикавац морали да прогутамо. Гурали су нам флаше и палице у чмар, затим канту ђубрета набијали на главу, терали су нас да главама ударамо у зид и то све јаче док не изгубимо свест, затим су нам они чупали косу и браду.

Посебно су се иживљавали терајући нас на сексуалне настраности, доводили би нам проститутке и тражили да спавамо са њима, а пошто за то нисмо били способни, онда би нас те жене ударале, терали су нас да један са другим имамо полни сношај, а када то неко не би био у стању да уради био је тучен читав дан без престанка. Морали смо један другоме да лижемо задњицу. Посебно су уживали када су тражили да се ми заробљеници ударамо међусобно, тражили су да се ударамо све док један другоме не избијемо два зуба, затим су мени око врата стезали канап на начин да га стежу читав дан стално га притежући  то су звали дављење. Код управника у логору је била електрична столица. Ја сам вођен на ту столицу, али није укључивана. То је само био начин да нас престраше и изнуде од нас разна друга признања у правцу да смо злочинци.

Сећам се добро да сам једном непрекидно тучен педесет сати на полигону и издржао сам све то, али не знам ни сам како. Посебно мучење је било са индукованом струјом како су то они звали „ телефонирање”. Наиме, вежу жицу за престе, затим пусте струју и човек се толико тресе да се тело диже од земље, ја сам се грчио толико да сам лебдио у зраку. Све ово разара нервни систем. Било је људи па су им жицу везали за уши и полни орган, прсте од ногу, а после овога су свашта признавали и потписивали. Ја сам мучен помоћу индуковане струје бар тридесетак пута и сада имам ожиљке на прстима од последица овог мучења. Од мене су тражили да причам пред камерама, а снимали су и друге и при томе изнуђивали разна признања да смо клали, убијали жене, децу, цивиле и то Хрвате и Муслимане. Од мене су тражили да држим час историје „Срби најгори народ“. Доводили су нам хрватске функционере из земље и иностранства да нам држе предавање у којима су понижавали српски народ говорећи да тај народ нема право на Крајину, говорили су нам да смо ми Срби самокрштени и пуштени па смо морали да учимо њихове молитве и терали да се крстимо са пет прстију и говорили су нам да су нам извадили крв и да смо сви ми више католици.

Ја сам у „Лори“ покушао жилетом да извршим самоубиство резањем вена, али ме је у томе спречио пилот П Д. Све ово што сам испричао само је кап воде у мору у односу на оно што је рађено мени и другима. Храна у логору је била дељена три пута дневно, а некад и по два пута, а све би зависило од стражара који су на смени. Дешавало се да нам по два дана не дају храну, а једном пет дана нисам ништа појео. Овде сам изгубио 20 килограма своје тежине” .

Сведок 445/9433, као војник бивше ЈНА заробљен 8. априла 1992. године у селу Муминовача, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „По доласку у „Лору“ сместили су ме самог у једну од четири ћелије у блоку „Ц“. Пребили су ме у ћелији, изводили напоље и тамо пребијали и то даноноћно. Поред ових непрекидних туча прикачињали су ме на струју на индукторски телефон и пропуштали струју кроз мене, а једну су ми жицу стављали у уво тако што су ово пробушили и кроз то провукли жицу, а други крај на полни орган и померали ручицу. Ово су радили са мном сваки час тако да не могу приближно да кажем колико је то пута било. Терали су нас да шамарамо један другога све док онај други не би пао у несвест. Терали су нас да сатима стојимо на сунцу и да гледамо у сунце док не паднеш у несвест па сам и ја више пута падао у несвест због исцрпљености. Терали су нас да један другог носимо по кругу, а за то време су нас тукли. Поред овог морали смо непрекидно да певамо усташке песме.

Добро се сећам док сам још био у ћелији дошла је једна згодна плава жена која ми је показала обнажене груди рекавши да јој се допадам, али ја сам већ био испребијан и склупчао сам се у један угао ћелије и нисам уопште хтео са њом да разговарам па је она повикала како хоћу да је силујем. Тада је у ћелију упао Тома, управник затвора са стражарима па су ме до бесвести тукли у ћелији, а затим су ме извели напоље и тамо наставили да туку. Добро се сећам једне прилике када смо шетали по кругу, а морали смо увек да гледамо у земљу, али сам ипак успео да спазим три Црногорца од којих је један другоме преда мном одсекао ножем уво, а другом ископао око. Они су иначе били потпуно деформисани, крвави и никакви. Мене су изводили напоље и пуцали су ми из ловачке пушке у мишицу леве руке испод рамена, у леву бутину и испод пупка са леве стране, а из пиштоља у десну руку испод рамена.

Поред овога било је и других облика мучења, свакодневног малтретирања, вређања, али ми је то тешко сада описати, а ја желим што је могуће више да заборавим јер ме и сама помисао на то што сам преживео потреса. Сада се сетих да су имали гвоздену столицу којој је скинут наслон који је вероватно од дрвета па су вириле само шипке па су мене терали да се ухватим за ту столицу, нагнем изнад тих шипки, а они су ме терали да имитирам да возим ауто, а они су ме гурали одпозади тако да су ме шипке ударале по грудима и пробијале кожу. Терали су нас да имитирамо пса и мачку, мачку и миша, да се јуримо, завлачимо у кућицу за псе.

У „Лори“ је била јако лоша храна тако да су нас морили глађу, а дешавало се и дуже времена да нам не дају да једемо.

Мене и свештеника П 3. су више пута терали да један другоме „пушимо” полни уд. То смо радили док смо били везани за струју па су они пропуштали струју кроз нас и истовремено нас тукли. Ту је увек био управник Томо који је иначе био најгори и учествовао је у свим нашим мучењима. Приликом ових батињања мени је сломљено 9 ребара са обе стране, али којом приликом су ми сломљена ребра не знам јер је батињања било толико да не могу да опишем сваки појединачни случај.

Морали смо да их поздрављамо са усташким поздравом „За дом, спремни“, а сваки од нас је морао да се представи на други начин. Ја сам морао да кажем своје податке и да сам ухваћен као нелегално наоружани Четник, а звали су ме „војвода“, па према томе како су кога називали тако су га и мучили па сам вероватно због тога што су ме прозвали војводом и био тако страшно мучен. Приликом ових батињања ја сам више пута падао у несвест па су ме поливали водом да ме освесте и редовно настављали и после тог да ме туку. Када сам услед тога што ми се догодило био потпуно скршен једно вече су ме одвели у болницу па ме је доктор прегледао и рекао да морам да се лечим, али они то нису хтели, па су ме вратили назад“.

Сведок 445/9426, као војник бивше ЈНА заробљен 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „чим смо стигли у „Лору“ одмах су нас систематски све пребили, после тога претресли, а затим после даљих туча у току ноћи су нас сместили у ћелије у блоку „А“. Сећам се да сам био у ћелији број 7 и ту сам провео 14 дана. Овде су нас сваки дан батинали тако што су упадали у ћелије и у ћелијама на тукли дању и ноћу, а затим би нас појединачно изводили испред врата ћелија или у круг и ту пребијали, а затим би нас одводили у умиваону где су нас пребијали тако да су мене тамо водили десетак пута па сам морао да се наслоним рукама на писоаре, а они би ме пребијали. Поред стражара доводили су и цивиле да нас туку. Добро се сећам једне женске особе која је рекла да тренира џудо, стара око 25 година, плаве кратке косе, висока око 165 цм па нас је тукла заједно са управником Томом и стражаром Антом. Том приликом су ме натерали да канапом за чишћење пушке вежем И. око врата па је он морао да се попне на столицу као да ће измаћи столицу и да се тако обеси пошто сам ја други крај везао за решетке прозора ћелије. Када сам ово урадио они су ме напали да сам хтео да обесим друга па је после он сишао са столице, скинули су му бурму са руке, бацили је, о он је морао четвороношке да иде и да тражи бурму.

После овог пребијања само што смо враћени у ћелију, унутра су ушли неки које до тада нисам видео и међу нас бацили сузавац тако да су нас очи пекле и гушили смо се. Једном приликом, датума се не сећам, око 23 часа, управник Томо ме је извео у ходник и тражио да кажем да ли је И. Ђ. водник, а ја то нисам хтео да му кажем, па ме је он пребио безбол палицом и том приликом ми је задао 37 удараца. После овог одвео је Ч. С. мог друга, који је био исто затворен, па је њему наредио да нас туче, што је овај морао да чини а и један и други су ме тако снажно ударали да сам после сваког ударца падао на земљу. Исте ноћи после овога Томо и Анте су ме извели из ћелије из круга затвора и рекли ми да ће ме бацити у море, али то нису учинили него су ме убрзо вратили у ћелију.

Уобичајено је било мучење са струјом па су и мене три пута водили па су ми два пута прикључивали жице за уши, а једном за уво и нос и окретањем ручице индукторског телефона пропуштали кроз мене струју што је било јако болно. Цео сам се тресао и доживљавао страховите муке. Изводили су нас ноћу у круг и голе поливали млазевима хладне воде. После смо се облачили мокри и тако су нас враћали у ћелије. Терали су нас да сатима трчимо и то тако што би трчали босим ногама у чизмама које су развезане што је жуљило ноге, стварало пликове и страховито болело. Исто тако морали смо да трчимо и да носимо један другог на леђима док не би попадали. Без обзира колико смо трчали, опет су нас тукли палицама Терали су нас да сатима певамо њихове песме и песме којима се руже Срби.

Морали смо сатима да трчимо по кругу и да имитирамо лет авиона, а за то време смо били тучени. Ово су највише морали да раде заробљени пилоти. Изводили су нас напоље и терали да чупамо траву и да је једемо . Морали смо да имитирамо пса и мачку, да се јуримо, међусобно да се гребемо и уједамо, а онај који би био пао морао је да се завлачи у кућицу која је ту била. И ја сам ово радио више пута. Једном су М. К. ударали крампом по телу тако да су га раскрварили, а том приликом су му урезивали ножем црте по челу, а пре тога смо добили велике батине.

Храна је била лоша и недовољна, дешавало се и по неколико дана да нам не дају да једемо, тако да једном приликом седам дана нисмо хлеба видели, а два пута су нас по читав дан држали на врелом сунцу тако да је све ово уз мучења отежавало ионако наше јако тешко стање и уништавало нас телесно и душевно. Поред овог нису нам дозвољавали дуже да идемо у WС што је повећавало наше тегобе. „ .

Сведок 445/9425, као војник бивше ЈНА заробљен 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „ Када смо стигли у „Лору“ све су нас једног по једног развезивали, прислањали уза зид и са рукама изнад главе ослањали на зид и систематски претукли. Тукли су нас полицијским палицама и другим предметима. После туче су нас претресли. Приликом претресања одузели су ми сат, документа и новац у вредности од две плате. После претресања одводили су нас једног по једног у ту просторију па сам и ја отишао где сам морао да клекнем и да дајем податке о себи и ту су ме тукли. После овога нас поново враћају у круг затвора и настављају систематски да нас бију, а после су нас одвели да се окупамо и да одело обучемо на мокро тело. После купања опет су нас постројили уза зид па је унутра упало најмање 2030 њих и тукли су нас палицама тако што би један ишао од једног до другог и ударао иза врата, следећи по леђима, а иза њега по бубрезима и тако редом, а по мојој процени ово пребијање је трајало око два сата. Након овога нас распоређују у ћелије, а након пола сата поново нас изводе напоље, постројили су нас уза зид, а затим нас ватрогасним шмрковима поливали, тукли тим шмрковима, затим нас бацали на нас комаде дрвета односно гредице које су служиле као клоцне за подметање под аутомобил када му се скину точкови и другим предметима. Ово је трајало до три сата ујутро када су нас вратили у ћелије.

Већ следеће јутро поново су нас извели напоље и систематски пребили, а затим су нас терали да трчимо у круг до изнемоглости, а за то време су стајали у кругу и приликом трчања нас ударали. За све време боравка у „Лори“ непрекидно смо тучени, а прва три дана је било непрестано и систематски и сваки од нас је био испребијан. Поред туче на кругу тукли су нас и појединачно тако што су нас изводили из ћелија, одводили у умиваону и тамо пребијали. Три пута сам ишао онамо. Мене су терали да се рукама ослоним на писоаре, а да ноге размакнем што даље могу, а они би тада тукли по свим деловима тела, а ја нисам знао где ће и када да ме ударе. Једном приликом сам морао да оперем једну пластичну посуду па су ме тада изненада зграбили и увукли у једну просторију где је био велики дрвени сто па су ме положили на тај сто, ставили под главу посуду па ме је један зарезао ножем по грлу лагано, а затим су ми рекли да ћу овде да лежим док сва крв не исцури у ту посуду. Ускоро затим је настала нека нова гужва па су ми наредили да се вратим у ћелију. Тако сам се спасао јер је у затвор дошла нека њихова инспекција.

Један од омиљених облика мучења било је излагање струји, везивање жице индукторког телефона и окретање ручице. Мене су два пута тако мучили па су ми везали за уши жице и окретали ручице и пропуштали струју тако да сам добијао јаке струјне ударе од којих ми се цело тело тресло. Терали су нас пошто нас построје један према другоме да се бесомучно ударамо док један од нас не падне. Терали су нас да по дворишту чупамо траву и да је једемо. Одводили су нас на смеће где су бачени отпаци хране, а који су већ били уцрвљени па су нас терали да ово једемо. Све ово сам морао и ја да радим. Поред овога терали су нас да сатима певамо усташке песме или песме којим се вређају Срби што је било веома исцрпљујуће. Поред овога свакодневно смо вређани, малтретирани, наређивано нам је да не смемо да кажемо да смо тучени него смо морали да испричамо неку причу како смо повређени, строго је био одређен начин како смо морали да се представљамо, да их поздрављамо усташким поздравом.

Морали смо да трчимо по кругу и да носимо један другог и за то време да певамо, а они би нас тукли. Морали смо да имитирамо пса и мачку, да један другог гребемо и уједамо, да се завлачимо у псећу кућицу, да играмо неке њихове „труле кобиле” тако што би један стао уза зид, а други би се затим залетао и скакао на наша леђа. Поред овога што је било јако понижавајуће је што смо добијали мало хране, а дешавало се и по неколико дана да не добијамо ништа. Излагали су нас сатима сунцу и давали нам слану воду да пијемо и ко зна шта све стављали у ту воду, а ми смо морали то да пијемо јер су нас на то терали. Дешавало се и по неколико дана да неко нема столицу, а онда одједном сви добијемо пролив што значи да су нам, вероватно, нешто стављали у храну“.

Сведок 445/9421, као резервни војник бивше ЈНА заробљен 27. маја 1992. године у требињској општини, о свом боравку у логору „ Лора“ наводи: „Када смо стигли у „Лору“ постројили су нас, односно пре постројавања, претресли су нас, одузели новац и друге вредне предмете, мени су одузели 150 ДЕМ у новцу и сат марке „Сеико” , златан ланчић са привеском. Документа нисам имао јер сам их спалио пред заробљавање. Док су ме претресли и узимали податке друге су систематски тукли тако што је сваки морао да стане уза зид лицем према зиду са рукама изнад главе и ослоњен на зид, а они су бесомучно ударали палицама, ногама на којима су биле чизме и тако су поступали са свима нама. После овога смо се окупали, одредили ко је у којој ћелији па су нас поново извели напоље и опет пребијали, успут су нас и вређали. После су нас вратили у ћелију Од првог дана почела су страховита мучења, а највише су нас пребијали и тукли. Некада би ушли у ћелије па нас ударали или изводили испред ћелије и ту тукли, али највише и најтеже је било када би нас изводили напоље и тамо пребијали. Мене су редовно три пута сваке ноћи док сам био у „Лори“ изводили напоље и пребијали и то су биле систематске туче, а мене су овако пребијали јер сам у војци био снајпериста. У току дана није било систематских туча већ би нас тукао ко је, где и када стигао. Доводили су и цивиле да нас туку па су једном приликом довели једног човека коме је син погинуо и тај ме је тукао и за то време плакао. Поред туча мучили су нас и струјом па су и мене тако, колико се сећам, три пута прикачињали на индукторски телефон тако што би ми жице везали за прсте, а затим окрећући ручицу телефона пуштали струју. Другима су жице везали и за друге делове тела и то за уши, полне органе и на друга места. Што се тиче батињања мислим да сам ту добио најтеже батине. Терали су нас да сатима трчимо по кругу док од умора не попадамо, терали су нас да трчећи по кругу имитирамо авионе или аутомобиле, за то време би нас тукли. Морали смо да имитирамо пса и мачку, па би један био пас а други мачка. Тако смо морали да се јуримо, пас је морао да се завлачи у једну кућицу за псе која је ту била. Лично ја ово нисам радио, али сам видео да то чине са другима. Оваква иживљавања су посматрали сви који се ту затекну, а не само особље затвора. Једном приликом док смо тако трчали по кругу један од стражара је пуцао из пиштоља непосредно изнад нас у зид па смо мислили да ће нас побити.

Управник Томо Дујић је имао обичај у просеку сваки дан да ми завлачи цев од пиштоља у уста и да га репетира као да ће ме убити. Поред овог психичког и физичког малтретирања нису нам давали довољно хране а и воду су нам ускраћивали јер нисмо могли да пијемо када смо хтели, а пошто смо трчали по сунцу и у униформама били смо исцрпљени и жедни од умора. За последњих дана боравка у „Лори“ дали су нам 34 конзервице по 50 гр. паштете, рибе и џема и један војнички двопек што није било довољно ни за један дан, а камо ли за свих седам дана.

Пре него што је долазио Међународни црвени крст застрашивали су нас и наређивали да не смемо говорити да смо тучени и мучени па сам, између осталог, рекао иако сам био модар по целом телу, да сам повређен јер сам пао”.

Сведок 67/941, заробљен као припадник ТО Требиње 13. маја 1992. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: У „Лори“ су нас увели у део за који сам касније сазнао да је блок „Ц” где се налазе четири ћелије, ходник и WС, а улази се на споредни улаз. Ту нас смештају у ћелије и тек тада почиње право мучење. Ја више не знам колико то траје, ко све и чиме удара, само знам да траје данима Улазе у ћелију и ударају, бију ногама, шакама, палицама. Сећам се да је најгоре било када су нас мучили струјом и то тако што су користили индукторски телефон тако што би жице причврстили за уши и окретали ручице телефона, а удари струје су били такви да сам мислио да ћу излудети. Неколико првих дана нисмо ништа добијали од хране. Приметио сам касније да су свраћали и цивили из града који су нас такође тукли, долазили су и некакви униформисани и не знам ко све није долазио. Највише батина смо примили ноћу, само би се отворила врата ћелије и унутра би ушао неко или неколико њих и дивљачки би ударали куда би и како стигли. Неколико дана након нашег доласка једне ноћи су нас извели на купање, а то је било ватрогасним шмрком и хладном водом из хидранта под великим притиском , млазом воде, што је било јако болно због ранијих повреда, након чега су нас мокре враћали у ћелију.

Нема речи да се опишу сва злостављања која су нама рађена и иживљавања над нама. Поред крвничког батињања иживљавали су се па смо један другог морали да шамарамо међусобно, а ако то не учинимо довољно јако онда је следила казна у виду тешких батина. Уместо индукторског телефона касније су увели исправљач од 110 V који би такође прикључивали, а наређивали су нам да се приликом удара струје не смемо ни мрднути и уколико би то чинили следиле су батине, а удари су били такви да би бацили тело тако да су батиле поново биле неминовне. Поред осталог сећам се да су ми наредили да косим травњак у кругу који је био запуштен, а то су наредили мени јер су претпостављали да је бивша ЈНА минирала околно земљиште. У случају да би косом закачио нешто, конзерву или непознати предмет наређивали би ми да станем на то ради провере да ли је то мина. Што се тиче хране ње испочетка није никако било да би нам касније давали нешто мало хране која је била врло лоша. Првих 15 дана боравка у овом затвору били смо на ивици живота, без икакве оријентације за време и мислио сам без икакве шансе да останемо живи“.

Сведок 67/943, као припадник српске војске заробљен 14. маја 1992. године изнад Стоца, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: У „Лори“ сам смештен у блоку „Ц“ где сам затекао своје другове из Требиња који су пре мене били заробљени. У овом блоку од доласка су мучења и ударања била разноврсна. Сећам се да је одмах по мом доласку управник Томо Дујић питао да ли ће неко да телефонира па сам се, ништа не сумњајући, пријавио и повео ме је у другу просторију где сам приметио индукторски телефон. У први мах нисам ништа посумњао, али сам касније видео да су каблови телефона слободни, односно да нису у зиду. Тада ми је Томо замотао каблове око прстију и почео да врти телефон, а струјни удар је био толико јак да сам као опарен одскочио и збацио жице са себе након чега ме је Томо почео тући и наредио ми је да поново седнем па ми је прикопчао телефонске жице за уши и запретио да се не смем мрднути па је потом наизменично вртио телефон и ударао ме ногом у прса. Обзиром да сам био нови, тих дана сам примио највише батина јер сви они који су долазили да туку тражили су новог, односно мене.

Тако су прве ноћи мог боравка дошла два човека, младић и старији у униформи и тукли су ме дуго све док нисам пао с ногу, а када сам пао онај старији ми је почео скакати по нози и теже ми је повредио Овакве туче и батињања су се настављали и били редовни. Тукли су нас службеници затвора, чувари, долазили су цивили, жене, њихови затвореници који су били у затвору због неких прекршаја. Тукли су палицама, електричним палицама, палицама за безбол. Нагонили су нас да по читаву ноћ певамо усташке песме, а чим престанеш, ударају те без милости. Храну су нам давали сваки трећи дан. Терали су нас да шамарамо један другог па ако нису били задовољни јачином шамара тада би ударали и оног ко шамара и оног другог. Терали су нас да носимо један другуг и да га при томе ударамо, купали су нас шмрковима и то обично у 23 сата ноћу, извлачили више пута на стрељање и пуцали у нас ћорцима, нагонили су нас да се на суво бријемо жилетима“.

Сведок 445/9418, као резервни официр бивше ЈНА заробљен 16 јуна 1992. године у Подвележју, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: По доласку у „Лору“ прво смо одведени у зграду команде где су нас постројили по чиновима па је дошао њихов командант кога смо морали да поздравимо усташким поздравом. Док смо тако стајали прошао је један њихов и Б. Р. снажно треснуо по лицу тако да је прокрварио. После овога мене је управник извео пред врата зграде у дворишту са једним пратиоцем па ме је као загрлио, а овај други је почео да ме удара карате ударцима. Говорио је на јапанском називе ових удараца и тражио од мене да их поновим.

Ту су нас увели у двориште, скинули лисице са руку, скинули голе и постројили уза зид лицем према зиду и тада су почели да нас туку пендрецима, безбол палицама, дебелим каблом који смо ми звали „петожилац“ који се савијао приликом ударања по телу тако да је остављао маснице и с једне и с друге стране. Како је ко падао од изнемоглости уза зид, тако је био одвођен у један ћошак где је стајао индукторски телефон па су га прикључивали жицама на тај телефон и окретањем ручице пуштали струју. Када сам пао и мене су прикључили на тај телефон и пропуштали струју кроз мене тако да ми се цело тело тресло и бацало од струјних удара и одскакало од тла. Они су говорили да треба да се јавим Младићу на телефон. После овога исполивали су нас, онако уморне и пребијене, водом из ватрогасних шмркова и затим су нас убацили у ћелију која је била 2,5 џ 2,5 м где смо били у прво време. Тортуре су одмах почеле, упадали су у ћелију и тукли нас одреда. Доводили су и цивиле да нас туку и жене па се добро сећам како су ме, једном приликом, три жене из Мостара добро испребијале. Изводили су нас у ходник па су нас тамо тукли, а одводили су нас и у једну просторију која је била у низу са нашом ћелијом, а предвиђена је за мучење па су нас тамо тукли. Тамо су нас прикачињали на онај индукторски телефон, али и на струју од 220 V где је био исправљач са регулатором јачине струје па су струју час појачавали, час смањивали и тако нас мучили. Ово су радили много пута па сам ја такав страх добио од струје да касније ни у терапијске сврхе нисам дозволио да ме прикаче на било шта што пропушта струју. Ове батине и туче је било толико да сам једног дана избројао да су 14 пута упадали у нашу ћелију и пребијали нас до бесвести.

Морали смо сатима да певамо усташке песме, односно песме у којима су они хвале и песме којима се Срби вређају. Изводили су нас и у двориште где су нас терали да сатима газимо легионарским стројевим кораком који брзо умара зато што се неједнаком снагом гази са обе ноге и за то време смо морали да певамо песме. Више пута су нас излагали сунцу напољу од 10 до 16 часова поподне када је најјаче сунце, а пуштали су да тече вода поред нас док су нас терали да пијемо морску воду, тако да нас је жеђ страшно мучила. У ћелији близу наше била су четворица пилота па су П Г. терали да нама држи предавање како је летео и како је оборен па је он том приликом морао да имитира лет авиона, а ми смо то морали да понављамо па ко не би знао, добијао би дегенеке. Више пута су нас одводили да гледамо телевизију и приказивали су вести на којима смо видели Требиње. како се усташе љубе и радују као да је Требиње пало, односно да су га освојили. Ово би нас поразило и убијало у нама оно мало снаге што нам је остало. После извесног времена приказали би нам сличне сцене из Невесиња што нас је још више погађало и тако за више различитих градова. Више пута су организовали фиктивна стрељања па су нас изводили напоље, постројавали и пуцали изнад нас. Овако су мене више пута стрељали.

Поред овога и низа физичких и психичких тортура мучили су нас глађу и жеђу тако што су нам ускраћивали храну и воду што је још више отежавало наш положај и убијало све људско у нама. Хигијена није била никаква, у WС смо могли да идемо само када нас стражар пусти, они су нам то често ускраћивали па се дешавало да и по два дана нису дозвољавали да идемо у WС.

Не сећам се тачно датума, али мислим да је било крајем јула 1992. године, доживео сам једно од најтежих батињања где ми је разбијена лева страна лица и поломљена зигоматична кост, избијена два зуба, поломљена доња лева вилица, напукла аркада изнад левог ока. После овога сам пребачен у болницу у Фирулама где су ме прегледали, сликали и рекли да ми није ништа, дали аспирин и да стављам хладне облоге, али уместо облога један ме је у лифту снажно ударио у полни орган.

Пред сам полазак из „Лоре” по дану упали су стражари унутра и извели ме у просторију за мучење где су ме тукли тако што су ми рекли да стојим усправно, да затворим очи и дигнем руке увис, а они су ме са свих страна ударали што је посебно тешко да се поднесе јер ударци долазе изненада и са стране одакле се човек не нада, а увек се мисли ако би погледао бар би психички могао да се припреми за ударац. Тукли су ме док нисам пао на тло и изгубио свест јер су ме ту и ногама газили док сам лежао на поду. Освестио сам се у ћелији и осећао јаке болове у пределу десног грудног коша.

Терали су ме да се завлачим у кућицу за пса и да изигравам пса, а мој колега је изигравао мачку и пењао се на ту кућицу па је он настојао да ме огребе, а ја да њега уједем за руку. После овога смо мењали улоге, па сам ја био мачка, а он пас. Додајем да су једном све затворенике постројили у двориште у две врсте окренуте лицем у лице и натерали да се шамарамо све док један не падне. Мотив је био да се удара што јаче и да се друг преко пута обори јер су рекли ко не падне они ће га сами тући, а ко остане на ногама он ће бити поштеђен. Преко пута мене је био један зидар из Омиша па ме је он ударио својим огромним рукама као лопатама тако да ме је брзо срушио на земљу, а потом су ме тукли стражари. После ове туче оглушио сам се на оба ува“.

Сведок 470/953, војник на одслужењу редовног војног рока у бившој ЈНА у Габели, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „У јутарњим часовима су нас отерали у „Лору“. Одмах су нас сместили у ћелије и то по шесторица у једној. Ту је извршена класификација ко је које националности. Мене то вече нико није тукао, али моје другове јесу. Од како су нас заробили до затварања у „Лору“ нисмо добили ништа за јело. Овде смо затекли двојицу затвореника Ч. и Ж. који су били цивили. Њега су обукли у униформу и Ж. је морао да говори: Ја сам Ж. илегално сам се наоружавао, четнички сам војсковођа, силовао сам жене и децу. Све је он то морао да каже и нама и да изрази кајање. После би га вратили у своју ћелију.

Режим у логору је био следећи: када би био на дужности стражар Гудић долазио је у ћелију уз псовке „четничку вам мајку“ и морали смо сви да устанемо из кревета и да подигнемо десну руку увис и да гласно викнемо „За дом, спремни“. Уколико то неко не уради он је добијао батине. Стави рукавице, узме безбол палицу или пендрек и бије по свим деловима тела. Истеривао нас је ноћу напоље да трчимо у хол зграда који је био ограђен жицом док не попадамо, а уз то смо морали да певамо усташке песме.

Убрзо после нашег доласка у логор „Лора“ доведена су и четворица пилота. Они су најгоре прошли. Њих су толико тукли скоро сваких пет минута да су буквално били поломљени. Нису могли сами ни да узимају храну па смо их ми хранили и доносили им воду. Највише их је тукао заповедник и стражар Гудић. Гудић их је у мом присуству мучио: везивао им је и пуштао им струју на полне органе и прсте или им на прсте закачи жице а у исто време дају телефонску слушалицу као да се јављамо кући. У том моменту се сав стресе, а стражари се смеју и уживају. Једног заробљеника који је имао 60 година терали су на орални са секс са једним попом који је такође био затвореник. Терали су нас да стално радимо у кругу и ван логора. Копали смо и чистили травњаке и уређивали те њихове канцеларије. Премештали смо и паковали њихове магацине са муницијом. За то време док радимо долазе и цивили да нас бију и пљују.”

Сведок 164/956, заробљен као војник резервиста бивше ЈНА изнад Столца, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „ У логору „ Лора“ у Сплиту тукли су ме гуменим палицама, палицама за безбол, дебелим сплетом каблова, шакама, ногама, гусеним поклопцем од шахта, дрвеном гредом 15x15x100 цм, затим смо мучени пољским телефоном односно индукованом струјом произведеном у овом телефону те неком специјалном направом којом су струју из градске мреже трансформисали у напон од 100 V па су са овом струјом уз помоћ неких каблова и штипаљки мучили затворенике тако што би им штипаљке обично прикопчавали на уши и помоћу тастера укључивали и искључивали струју и то су биле незапамћене муке када се тело грчи и тресе. Најтеже су нас тукли цивили који су се враћали из града у касним ноћним сатима, а били су под утицајем алкохола. долазили су да нас туку и припадници ХВО, ХОС, знг.

У овом логору мени су поломили прво четири, а после још једно ребро, а од снажних удараца изглавили су ми и лево раме. У „Лори“ смо тучени више пута дневно и у свако доба дана и ноћи. Једног дана мене су тукли у четрнаест наврата, иначе свакога часа у затвору су се могла чути запомагања затвореника. Једном приликом посматрао сам како су затворенику Б. Д. прикопчали индукторски телефон и вртели ручицу телефона све док му крв није ударила на уши, потпуковника Л. и капетана П су натерали да попију литар воде у коју су претходно размутили 25 дкг соли, затим их скинули голе, везали голе, везали им руке на леђа и тако их држали на јаком летњем сунцу од 1118 часова без воде, само су их повремено поливали водом по грудима. Од овог мучења потпуковник је доживео нервни слом, а обојица су добили изузетно јаке опекотине по читавом телу и завршили су у болници. Све нас затворенике су терали да идемо четвороношке између појстројених гардиста и да при томе имитирамо оглашавање мачака, петлова, паса и других животиња а при томе су нас гардисти ударали ногама и свим оним што им се нашло при руци. Овде је било физичких малтретирања која су вршена над нама које нећу заборавити и психичких малтретирања у циљу убијања воље у човеку тако да смо морали кукурикати, лајати као пси, ходати раширених руку и говорити „ми смо црне птице”. У овом затвору нису нам дозвољавали да спавамо, терали су нас на разне сексуалне изопачености, знам да су официре терали да своје полне органе стављају другом у уста и то сам и ја морао радити“. Сведок 164/952, заробљен као добровољац бивше ЈНА 20. априла 1992. године у Шеховини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „чим сам после операције доведен у затвор „Лора“ шаком у око и ногом у стомак ме је ударио Гидић Душко бивши официр ЈНА који је пришао хрватској страни. После тога одвели су ме у самицу у блоку „Ц“ и ту сам тих дана био стално тучен, а нису ми давали ништа да једем ни да пијем. Овде су ме тукли чим су стизали, највише палицама и то бодимице у бубреге, а ударали су ме стражари ХВ, припадници ХОС који су, такође овде били затворени јер су нешто погрешили. Дана 2. маја 1992. године мене су извели у круг затвора где је била екипа Хрватске телевизије и новинари хрватских листова. Донели су пластичну лутку и пластични нож, а мени су ставили перику  дугу браду и косу и шубару са кокардом и тражили су од мене да покажем како сам клао Муслимане по Фазлагића кули. Ја сам се при томе морао представити: „Ја сам Ј. К.  Четник из Гацка, а они су наставили са коментаром, кољач из Гацка и ја показујем на који сам начин клао и убијао Хрвате и Муслимане, а све је то снимала њихова телевизија.

Сећам се да сам после овога враћен у ћелију у коју су дошли Бане, бивши боксер, управник Томо Дујић и Тончи, извели су ме у купатило и тукли ногама. Шакама, чиме су стигли и тако најмање сат и по, а када више нисам могао стајати двојица су ме држала, а трећи ме ударао палицом по леђима и бубрезима бодимице и све док нисам изгубио свест. Отворили су воду на мене и тако ме оставили у купатилу да лежим. Касније је дошао стражар са два затвореника и ставио ме под хладан туш, а затим су ми обукли мокро одело и однели ме у ћелију до ујутро. После су ме пребацили у другу ћелију која је имала кревет, а ујутру су ме одвели у болницу где је снимак показао поломљених 12 ребара. Исти дан сам враћен из болнице и пребачен у блок „Б”, у заједничку ћелију.

Гудић Ивица је мене тако мучио да је на тетоважу који сам имао на левој подлактици где је било истетовирано „ЈНА“ горио цигаретом све док је није уништио, а затим ме одвео у купатило, везао лисицама за прозор и дрвеном палицом тукао пола сата по читавом телу тако да сам сав био модар и у отоцима. После ударања он ме је натерао да обришем купатило које је било пуно моје крви, а затим ме натерао да попијем ту крваву и сапуњаву воду коју сам скупио по поду, такође ми је ножем резао прсте десне руке тако да је и данас имам видљиве трагове тог резања.

После ове тучњаве поново сам везан за решетке у купатилу где су ме тукли безбол палицама, па сам изгубио свест, укључили су хладну воду на мене, а други затвореници су ми причали да сам тако у води лежао сат и по времена.

Иначе у затвору „Лора“ мени и другим заробљеницима су стражари и цивили које су пуштали у затвор и припадници ХОС радили и приређивали највеће муке, ударали су нас пендрецима, дрвеним моткама, безбол палицама, воденим шмрковима, затим су нас држали на јаком сунцу док не добијемо опекотине и сећам се да је са опекотинама тешко страдао потпуковник Ј. Л., затим би нас везали за решетке да висимо у ћелији до 30 минута, једни друге смо морали да ударамо. морали смо радити фискултуру и до изнемоглости и при томе газити легионарски корак, морали смо да лајемо и да певамо усташке песме, сећам се да смо певали „Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана“ , затим „Сарајево испод Требевића, бићеш опет Анте Павелића“, затим би нас гонили да певамо и наше песме и говорили су да певамо четничке песме. Терали су нас да једемо своју косу и длаке са браде, мени су једном откинули мало косе и то сам морао појести, сећам се да су Л.Х. из Никшића натерали да поједу своју браду која је била дуга и коју су му они обријали, заробљеници су морали јести свој измет и пити мокраћу, а то сам и ја радио, стражари су нас терали да пијемо воду из флаше у којој су разни отпаци, сатима су мени и другима флаше и палице гурали у чмар, посебно су били ударци пендреком по препонама. Док би радили у кругу они би нам на главу набијали канту са смећем, а затим би нас терали да ударамо главом у зид све јаче и јаче док не изгубимо свест.

Терали нас на разне блудне радње, једни другима смо морали да држимо у устима полни орган, да лижемо задњицу, затим би нас стражари давили везивањем канапа око врата, а посебно тешка мучења су била са индукованом струјом коју су производили пољском телефоном, а нама би везивали жице за уши, некад за прсте, а некима су везивали и за полни орган. Терали су нас да се крстимо као римокатолици.”

Сведок 340/943, заробљен као резервиста бивше ЈНА 8. априла 1992. године, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Када смо стигли у Сплит скинули су нам лисице и повезе са очију, утерали су нас у једно заједничко купатило где су нас натерали да се истуширамо и обријемо. Ту сам се погледао у огледало и просто нисам могао да поверујем колико сам пропао, а и моји другови су страшно изгледали. Након овога су нам одузели документа и вредније ствари које смо имали при себи. После овога су нас сместили у ћелије у блоку „Ц”, а ту су смештали оне које су прогласили да су најопаснији, па су овде затвореници више и мучени. Ја сам био у првој ћелији. У „Лори“ су нас мучили сваки дан непрекидно. Једно од честих мучења је било прикључивање на струју па су тако у више наврата мене и Љ. Б. заједно са лисицама везали за нека метална врата у ходнику са рукама везаним изнад глава за та врата а босе ноге су биле у води на поду ходника. Затим су нам везивали електричне проводнике за уши, палчеве ногу, полне органе, па пуштали струју преко индукторског телефона. Струја је тако деловала на мене да се вилица укочи, а очи играју као кликери тако да сам имао осећај да ће да искоче из главе. При томе су нам постављали питања, али без обзира колико сам се трудио да отворим уста, нисам могао. Док је један окретао телефон и пуштао струју, други су ме тукли чиме су стизали  песницама, кабловима, кундацима разним предметима. После овога би нас натерали да оперемо под својим кошуљама па да их поново обучемо и тако мокре су нас терали у ћелије. Исти поступак је био и са другима.

Постројавали би нас у ходник и терали нас да се подигнемо на ножне прсте, подигнемо руке у вис, покрећемо прсте руку као да нешто беремо говорећи нам да беремо воће, а затим су нас у том положају тукли. Терали су нас да пузимо све док не би одерали колена, упадали су у наше ћелије по дану и ноћи и у ћелијама нас тукли. У затвору је постојао посебан режим па кад би било који од њих дошао сваки затвореник је морао да устане са подигнутом руком и да поздрави „За дом, спремни“. Сваки је морао када га питају ко је да каже име и презиме и да изговори да је „ нелегално наоружани српски Четник који је ухваћен у хрватској земљи“. Терали су нас да сатима певамо усташке песме непрекидно, а ко није певао њега су тукли. Нисмо смели да кажемо да нас је у затвору неко тукао него је свако морао да каже неки други начин како је задобио повреду, као на пример да је пао и ударио главом у неки предмет и сл. Поред овог свакодневног батињања било је и других облика мучења. али ја сам био у лошем стању да сада не бих могао све детаље да опишем.

У „Лори“ су нас слабо хранили, а ни хигијену нисмо могли никако да одржавамо. Нужду смо вршили у WС, али нас нису увек пуштали да идемо у WС што је зависило од стражара“ . Сведок 467/948, официр бивше ЈНА, ухапшен у Мостару, о свом боравку у логору „Лора“, наводи: „По доласку у „Лору“ извели су нас у један ходник и окренули смо лице према зиду. Руке су биле још везане. Чекали смо тако једно време стојећи један поред другога, а затим се појави Дугоњче. Познао сам га по гласу јер га нисам могао видети. Почео је нечим да удара Ф. уз псовке и претње. Говорио му је да ће платити што је као Муслиман у Четницима и што је оженио Српкињу. Ударајући га говорио му је да ће му пресести „српска п…„. Онда је прешао на мене. Прве ударце сам осетио по лактовима. Осећао сам јаке болове, а чини ми се није јако ударао. Касније сам закључио да је то била електрична палица. До тада нисам ни знао шта је то и какво дејство има јер никада нисам имао сукоба са законом. Руке су постале тешке и без контроле. Затим је прешао на шаке и прсте. кљуцао је ситно и често пребирао од рамена до палца. Онда по леђима. Подбијао је испод ребара и по бубрезима. У једном моменту сам и видео како у руци држи ту палицу  бела, кратка, широка као длан руке. Кад је претражио леђа прешао је на бутне мишиће и испод колена по листовима. Чинило ми се да пуцају вене и изгубио сам контролу. Ноге су почеле да клецају. а нисам из више осећао. Тако ме је обрађивао док се није уморио и задовољио. Повремено се враћао и на Ф. затим је мене увео у једну канцеларију за узимање података. Не знам ко је ту седео за столом и нисам могао видети јер ми је пратилац Иван рекао да клекнем на колена и ставим чело на сто.

Подаци су били веома штури, само ме питао за име и презиме и да ли сам здрав. Уз то и место рођења. Кад је овај записао и напоменуо да сам одличног здравственог стања помислио сам да ће ме употребити за продају органа. Већ раније сам чуо да то чине. Тада по леђима осетих палицу. Дуга, црна, она што се користи за демонстрације. Замахивао је силовито уз стењање као да цепа дрва. Питао ме је колико имам година. Онда је почео да одбројава од један до 34. Остатак до четрдесет образложио је да је једна од Павелића, једна од Артуковића, једна од Лудвига Павловића, једна од Туђмана, једна од Тита, а задња од њега лично. За то време је Ф. пао у ходнику па је отишао да га ударцима натера да устане. После те прве сплитске лекције повео нас је са још једним пратиоцем у ћелију. Ишли смо некуд около. Успут нас је Иван наговарао да трчимо до ограде. То нисмо могли јер су нам мишићи отказивали од електричне палице, једва смо контролисали ноге и при ходању. Извадио је пиштољ и открио намеру да би пуцао у нас уз изговор да смо хтели побећи кроз ограду у којој је била овећа рупа.

Стигли смо у одјел „Ц“ низ мале степенице, кроз ходник, ћелија крајња десно. Други пратилац је отворио врата. Ћелија је била празна. На вратима Дугоњче поче опет да нас удара, час једног, час другог, шакама и ногама у стомак. Користи све своје борилачке вештине и не гледа где ће ударити. Није се задовољио у пријемној па је наставио овде или се мало одморио од ударања. Ударао је док се опет није заморио и задихао. Бела пена му је наваљивала на уста као у бесног пса. Исто као да му је жао да оде од нас. Ми смо већ попадали по поду. За поздрав ударио нас је још неколико пута ногом у стомак и леђа. Били смо на издисају. Напокон нас је оставио. Изгледа да се није заситио па је отворио суседну ћелију и тамо некога опет ударао.

Настала је гробна тишина. У једном ћошку Ф., а у другом ја. Гледамо очајнички један на другога, а нико никоме не може помоћи, Покушавамо се подићи, али то не успевамо. Уз велике напоре направисмо седећу позу дуго смо се тужно гледали. Плакали смо без суза, јецали без гласа. Нисмо дуго разговарали, а тиме ни одморили од батина када се зачуо крекун на вратима. Ушла су четворица. Из неког реда устали смо и стали мирно. Они су нам одмах изнели њихова правила понашања, а то су: када неко уђе у ћелију треба стати мирно, подигнутом руком поздравити са узвиком „За дом, спремни“. Затим се требало представити као ратни злочинац са подацима. После тих података треба се окренути у ћошак, подићи руке увис и раширити ноге. То правило је важило од тог тренутка па све док смо ту без обзира ко улазио у ћелију и колико пута. Кад смо ово увежбали неколико пута, онда су они почели вежбати ударце. Тело је већ било толико изударано да је кошуља вређала. А како су нови ударци падали по старим ранама осећали смо вишеструку бол. Мене су тукла двојица. а Ф. друга двојица. Пљуштале су палице по леђима, по ногама, по стопалима, по рукама и шакама. Када би мало склизнуо према поду они би се издирали и уз ударце наређивали да се усправим у првобитни положај. Видео сам да је боље издржати када се не може. Нисмо се довољно ни одморили, а оно опет неко на вратима. Наредба следи да изађемо вани. Одвели су нас у суседну просторију. Било је то трпезарија са једним столом У два тањира је било већ усуто неких шпагета и полицајци наредише да вечерамо. Осећао сам глад, али вилице не могу да жваћу. Воде нема, а гутати не могу, тело већ гори од температуре. Док ми ово једемо наши чувари за сваки залогај ударају палицом по леђима, раменима и глави. Морали смо појести све.

По завршетку вечере. Ф. одведоше у ћелију, а један полицајац ми нареди да седнем на столицу која је била испред једног стола. Нешто ми је припремио иза леђа. Осетио сам да ми веже руке за столицу. Затим ми је нешто свезао за палчеве. Помислио сам да је то крпа или најлон па хоће да ми пржи руке. Други полицајац је седео наспрам мене и рекао ми да ће ме сада њих двојица испитивати и да морам све о себи причати од рођења до тог времена. Почео сам са својом причом кад ме наједампут прекиде пецкање струје. Схватио сам одмах шта ми је свезао, али о тој справи са пољским телефоном сазнао сам тек нешто касније, а много пута испробао. Што брже окреће ручицу струја је јача, а максимум је 110 V. На први поглед рекло би се да није јака у односу на напон у домаћинству где је тренутни удар, али овде те држи онолико колико он хоће и овакав начин више разара тело. Испочетка ме повремено пецкало и чинило ми се да могу поднети, али када је то постало дуже и јаче, постало је неподношљиво. Струја прожима тело, очи се крећу, скоро да губим свест. Глава хоће да прсне и мимо воље крик се отме из уста. А они не дају да се галами. За ућуткивање је метод: шака соли у уста. Не смеш испљунути, а горчину не смеш прогутати. Нагриза одмах жедно грло, доводи до лудила, а касније навали крву на уста. Испитивали су ме тако неколико минута и поново вратили у ћелију.

Ова мучења, батињања, „испитивања“, прикључења на струју су били свакодневна за све време боравка у овом затвору“ .

Сведок 259/966, заробљен 8 априла 1992. године у чапљини, о свом боравку у логору „Лора“ наводи: „Када је возило ушло у „Лору“ у круг логора приликом изласка из возила дочекало нас је више њих и одмах су нас почели тући. То мора да су били људи који су обучени у борилачким вештинама, а запазио сам преко повеза да припадају војној полицији пошто су имали беле опасаче. Ударали су нас песницама, врховима прстију, сечимице шаком за врат, односно рубом длана, тако да смо одмах ту пребијени. Ударци су били брзи, али веома јаки и болни па зато и претпостављам да су то људи који знају како треба да се туче. Међу првима који су нас тукли успео сам да запазим једнога кога су звали Муса. Након ове туче увели су нас у једну просторију где су нам скинули повезе са очију и скинули нас голе, затим су нам одузели све вредније ствари које смо имали и документа. Мени су одузели сат марке „Сеико” који ми је успомена на брата, 450 ДЕМ и око 20 милиона наших динара, што је било 23 плате. Када су ми узимали марке опсовали су ми србочетничку мајку и неко од њих је рекао: „ Гледај у чему га Четници плаћају“. Ствари које су ми одузели стављали су у своје џепове и то одмах пред нама. Кад сам ово видео уплашио сам се да нећу жив одавде изаћи чим уништавају моја документа.

После одузимања ствари онако голе су нас убацили у једну просторију где су нас поливали хладном водом говорећи да смо ми „ушљиви Четници“. Након поливања натерали су нас да станемо испред зида и да се рукама наслонимо на зид, а затим су нас ударали безбол палицама те потом одвукли у ћелије. Мене су прво одвукли у ћелије у блоку „Ц” .

Од како сам ухапшен нисам ништа добио од хране, а исто тако ни други. Овде су нам дали нешто од неког јела које је било бљутаво и неукусно и сасвим мало по количини. Слабо су нас све време хранили, а храну нисмо ни добијали сваки дан. Један хлеб су нам делили на 20 делова тако да је свако добијао по једну шнитицу за цео дан. Од овакве исхране били смо стално исцрпљени па се сећам да сам једног дана када ме је глад страшно мучила гласно рекао да бих појео војничку чизму да ми је неко да. То су чула двојица усташа која су пролазили ходником, ушли су у ћелију, сећам се, један од њих је био Анђелко, а други не знам ко и на њихово питање рекао сам да сам тражио да поједем чизму јер сам гладан. Они су отишли и донели ми четири шницле и цео хлеб те су ме натерали да то поједем претећи ми да ако то не учиним или ако од хране дам нешто другима који су са мном у ћелији да ће ме заклати. Све ово сам појео, а затим још једну векну хлеба. Како ми је данима био празан стомак и како сам гладовао ова нагло унета велика количина хране створила ми је тегобе тако да сам се мучио од болова, а они су уживали у томе. Воду смо добијали ретко и то најчешће на сваких 5 или 7 дана. Давали су нам по једну пластичну флашу од 1,5 л воде на нас пет у ћелији. При томе су нам говорили да је вода скупа и да су они добри чим нам дају воду. Малу нужду смо вршили тако што смо тражили да идемо у WС па су нас они некада одводили тако, а некада нису тако да смо то обављали у ћелији. Дешавало се да смо због недостатка воде пили и сопствену мокраћу. Што се тиче велике нужде, ту су нас изводили до WСа међутим, због слабе исхране ретко смо имали потребе за тим. Први пут сам имао потребу после 19 дана и када су ме одвели до WС захтевали су да то обавим за минут. Пошто нисам могао, јео сам сапун тако да сам тек сутрадан имао велику нужду. Иначе било је затвореника који и по 40 дана нису имали велику нужду.

Једном приликом када су нас изводили у шетњу у круг, а то се дешавало једном у 7 или 10 дана један од усташа ме је натерао да једем коре од поморанџи говорећи да ми требају витамини. У „Лори“ су нас стално тукли и пребијали и давали нам дегенеке, а то значи тешке батине са било каквим предметима и по свим деловима тела. Тукли су нас или у ћелијама или изводили напоље или појединачно или у групи, а за тучу и мучење употребљавали су разне предмете и справе. Када би се уморили тукући нас онда су нас терали да један другог ударамо тако што су нам наређивали да станемо један преко пута другог и то обично у две врсте тако да гледамо једни другима у лице. Затим би нас приморали да се међусобно ударамо. Уколико би неко слабије ударио онда би они њега тукли тако да су терали затворенике да из све снаге ударају своје другове.

Принуђивали су нас на противприродни блуд тако да смо морали један другом да сисамо полне органе. Нарочито је био тежак случај који је приређен православном свештенику 3. П из Купреса. За њега су говорили да је ђаво, а не свештеник. Једног дана су га довели код нас у ћелију и скинули голог. Затим су наредили и нама да се скинемо голи па је он лежао на поду, а ми смо сви један преко другог легли по њему. Ово је било тако болно и понижавајуће. У више наврата су овог свештеника прикључивали на индукторску струју, а затим га терали да клекне на колена и доводили мене голог а њега терали да устима хвата мој полни орган. Терали су га да гризе мој полни орган, а ако то не би чинио довољно снажно, појачавали би струју. У таквим ситуацијама и ја сам био прикачен на струју и увек смо падали у несвест. Ово је чињено више пута са мном и са 3., али то је рађено и са другим затвореницима који су били у блоку „Ц”, тако да сам и ја више пута овако мучен, а не само са 3. Ово мучење је вршено у једној помоћној просторији чији је под био од бетона, а под су квасили водом тако да нас је струја одмах тресла када би ушли у ту просторију и када би нас везали тим жицама. Струја је стварана помоћу индукторског телефона тако што је ручица окретана. Што се ручица брже окретала, струја је била јача.

На овај начин највише су мучили затворенике Анђелко и његов друг с којим је стално био, а нарочито је волео да чини Тома Дујић. У овој врсти мучења је нарочито уживала жена Томе Дујића. Поред овога она је уживала у томе да пита затворенике „хоћеш ли п…„, а затим снажно ударала по полним органима пошто би нас натерала да раширимо ноге. Једном приликом ме је извела напоље из ћелије и наредила ми да „берем грожђе”. Нисам разумео шта хоће, а она ми је подвикнула да хватам маглу. Ни ово ми није било јасно. После тога ме је натерала да испружим руке увис и као да нешто берем, а за то време ме је она ударала пендреком по телу, нарочито по ребрима и иза врата. Колико се сећам са њом сам имао три оваква контакта када ме је мучила, а знам да је то радила и са осталим затвореницима.

Мени је јако била мучна и можда најтежа тортура која се звала „тражење Четника“. Једног дана управник Томо Дујић ме је извео из ћелије и рекао ми да мора да тражи Четнике  Шешеља и Милошевића јер су ушли у мене. Наредио ми је да легнем, а потом на руку ставио црвену рукавицу која је била до лакта. Завукао ми је руку у чмар и почео да ми стеже унутрашње органе. Овако ми је наносио ужасне и неописиве болове а дошло је и до великог крварења. Ово је чинио док се нисам онесвестио. Лично је Дујић овај поступак поновио са мном више пута и то је најчешће радио у овој помоћној просторији која је била у близини наше ћелије.

Једно вече око пола ноћи Тома Дујић који је изгледа имао посебан пик према мени извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА па сам закључио да су то припадници ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци. Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу да је то на мене оставило снажан утисак, а овај призор никада нећу заборавити. Свима су биле уши одсечене, колико се сећам али ми се чини да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, неки је био наслоњен на зид, а неки су били у полулежећем положају. Некима од ових људи биле су очи извађене, а некима су преда мном очи вадили. Сећам се како је један од ових мучитеља једном забио нож у језик и повукао је нож те му тако одсекао језик. Једном од ових Црногораца нису извадили очи тако да је могао да види шта се дешава па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су их тако што су их рукама држали за косу, а ножем секли у пределу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тела. Ако је неко покушао да се одбрани, брзо би био савладан пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању. На крају је остао жив само онај коме нису извадили очи, један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог и рекао му да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик коме је било доста мука и понижења упро је руком у један од ножева. Нисам тачно сигуран, али мислим да је то урадио онај који је и захтевао да бира нож потпуно је побеснео и више је личио на звер него на човека и муњевитом брзином дограби тај нож и за делић секунде пришао је Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа. Беживотно тело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху пошто ју је овај другом руком држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати док је усташа држао главу, очи закланог су отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора су се зликовци уплашили. Када је после извесног времена овај што је држао главу дошао к себи из све снаге ју је треснуо од зид да се она једноставно раставила и видео се мозак како трепери. Био сам у очајном положају и сада ми није јасно како сам све ово могао да издржим и поднесем јер сам очекивао да и мене закољу сваког тренутка. Утом је наишао један човек који вероватно припада руководећим људима који се очигледно згрозио овим призором и рекао им да је доста клања и зар им није мало колико су поклали претходну ноћ. Обратио се мени и питао ме из које сам ћелије и наредио им да ме тамо одведу. Овако сам избегао сигурну смрт јер сам сигурно и ја доведен у ту просторију да би ме заклали. Иначе, просторија је била сва у крви још када сам ја дошао тако да је све то са призором који сам видео и са догађајима којима сам присуствовао у мени изазвало један страховито тежак утисак. Све ово је чинио Тома Дујић са четворицом људи из затворске страже, један од њих је Муса.

После неколико дана у току ноћи опет су ме извели са још девет људи ради клања на исто место. Те ноћи овде није био Дујић већ Анђелко који је био још свирепији од Дујића као и његов друг. Једно лице кога су звали „Уметник“ и „Доктор”. Од људи који су доведени на клање запазио сам да је један имао одсечено уво. Пре самог клања нису нас мучили. Клање су вршили тако што су са ножевима у рукама прилазили жртви, неке хватали за руке и рамена, а један је хватао жртву за косу једном руком, а другом руком у којој је био нож одсецао главу. Овом приликом заклано је осам људи. У сваком од ових случајева глава је била одвојена од тела. Игром случаја и овог пута доласком једног усташе мени је спашен живот. Када је био на реду један за кога мислим да је из Купреса, а инжењер је високе струје, ушао је један усташа и спречио даље клање говорећи да је било доста за данашњи дан. Пошто је било скоро јутро требало је уклонити крв и однети лешеве па закључујем да је и то био разлог да се прекине са клањем.

Да би нас понизили у наше ћелије су доводили своју младеж и то децу 10–12 година обучену у усташке униформе окићене шаховницама. Њима смо морали да указујемо почаст и да извикујемо пароле као што су: „За дом, спремни, за Анту Павелића“. Исто тако смо морали да певамо усташке песме које смо морали да научимо у свим логорима кроз које смо прошли. Певање песама се понављало у великом броју случајева и у разним приликама.

У више наврата су ноћу доводили српске девојчице. По изгледу се видело да су биле злостављане и уплашене. Кад би их довели, нас су постројавали и питали ко ће са њима да има полни однос. Било како да смо поступили доживљавали смо страшне батине. Ако би неко рекао да хоће да има полни однос са њима, бесомучно су га тукли као и онога ко то није хтео, а свако је морао да се изјасни о томе. У једној таквој прилици сам добио доста батина, али, чини ми се мање од осталих јер сам им рекао да имам ћерку која има година као и ове девојчице, а нисам у младости био љубимац таквог живота. Вероватно су ме на неки начин прихватили тако да су ме мање тукли него друге.

Други пут кад сам био у „Лори“ у управниковој канцеларији је монтирана електрична столица на коју су нас стављали да седимо, везивали жицом тако што би једну жицу металном штипаљком причврстили на уво, како су мени чинили, а некима су бушили уши и голу жицу провлачили кроз уво. Другу би жицу везивали за полни орган, а потом укључивали у струју и помоћу једног дугмета појачавали или смањивали јачину струје. Ово је највише радио Томо Дујић и то у припитом стању, а можда и није био припит већ само у добром расположењу јер је увек певао усташке песме када је долазио, а после тога је следило мучење. Ово су радили и други. Иначе је ову направу Томо звао „СДС“ јер је затвореника кога је хтео да мучи на електричној столици позивао на тај начин што је говорио да га СДС зове на телефон, а затим би га одводио у своју канцеларију и тамо мучио. док је мене стављао на електричну столицу и пуштао струју, седео је за столом и пио ракију. Ретко је када ово сам радио већ су са њим били и други. Када би укључио струју читаво моје тело се тресло и сви дамари су ми били напрегнути, а исто тако и мишићи да сам мислио да ће ми очи испасти. И зуби су ми се тресли, а струја је била укључена све док не паднем у несвест.

Неке затворенике су терали да једу фекалије које су стављали у неку кесу. Ово је доживео мој брат Д. а терали су га по ходницима да купи пикавце и шибице и затим да их једе. Њега су терали сваки дан да једе и истуцани камен говорећи да је то витамин који му је потребан.

Поред овога остало ми је у сећању мучење двојице старешина ЈНА, потпуковника Ј. и капетана П Њих су присиљавали да признају злочине које нису учинили са намером да баце љагу на ЈНА. Они су извођени пред строј и пред свима нама признавали те наводне злочине и да нас вређају. Ми смо знали да то није истина“.

Учиниоци извршених злочина

Све геноцидне злочине у логору „Лора” у Сплиту извршили су или су наредили њихово извршење припадници војних, полицијских и цивилних власти Републике Хрватске. О томе постоје непобитни докази  искази самих логораша (затвореника)  очевидаца и жртава који су сами били изложени појединим или групним радњама геноцидних злочина. Списак наредбодаваца, управника логора, њихових помоћника, непосредних извршилаца појединих злодела у лику затворских стражара, војних полицајаца и др. наведен у овом материјалу није дефинитиван нити коначан.

Наиме, одговорност за злочине који су у логору „Лора“ у периоду 1991. до 1997. године извршени над Србима, само зато што су припадници српске националности и што су православне вероисповести не сме да буде сведена само на непосредне извршиоце. Био би то велики и готово неопростив грех према свим жртвама које су умрле или повређене услед примене нечувеног терора према њима за време боравка у овом логору. Утврђивање идентитета извршилаца и налогодаваца ових злочина у логору „Лора“ извршено је на основу сведочења самих жртава логораша.

Наредбодавац

МАТЕ ЛАУШИЋ из Загреба, ул. Трг Краља Петра Крешимира бр. 1, командант војне полиције Републике Хрватске у чијој је надлежности био и војни логор „Лора“ у Сплиту

Управници логора

БОШКО ИВИЦА, који је издавао наређења да се врше и непосредно вршио поједине злочине. О томе сведочи исказ сведока:

Сведок 507/972, боравио је у логору „Лора“ од средине маја 1995. године до 30.8.1996. године и у марту и априлу 1997. године наводи: „Командир затвора „Лора“ био је Ивица Бошко, који је учествовао у свим нашим малтретирањима у којима су се истицали и стражари Никша Грујо, Тадија, Бобањ и Вања чија презимена нисам запамтио.”

БУЗОВ МИРОСЛАВ, који је издавао наређења и непосредно учествовао у вршењу појединих злочина. О томе сведочи исказ сведока:

Сведок 333/968 наводи: „У јуну 1995. године после ручка стражар Роберт Бјелокапић извео је једну групу нас заробљеника и одвео нас у део круга затвора где је био неки испуцали бетон и наредио да копамо земљу испод тог бетона. Рекао нам је да су ту кости наших, да ћемо их видети и да ћемо и ми исто тако проћи. Ми смо копали, а он нас је непрестано тукао. У једном моменту наишао је управник Бузов, наредио да прекинемо тај посао и да никоме ништа не смемо да причамо. Касније су на том месту сазидали роштиљ.”

ДУЈИЋ ТОМО, звани „ЦРНИ“, из Вуковара, издавао је наређења и непосредно учествовао у вршењу ратних злочина. О томе говоре искази сведока:

Сведок 333/967, боравио је у логору „Лора“ од 14. маја 1995. до 2. априла 1996. године, наводи: „Највише су нас тукли Тадија Бокановић и Грујица Никша, припадници антитерористичке војне полиције, Томо Дујић, бивши управник затвора „Лора“.

Сведок 315/962, наводи: „У мучењу су посебно предњачили Младен Толушић, Саша Видовић, Решид Хоџић, Славко, чије презиме не знам, Тончи Вргић, Томо Дујић, који је био управник „Лоре”, Мирко Галић, командир 72. бојне, као и други чијих имена не могу да се сетим.”

Сведок 15/93, пре рата официр ЈНА, наводи: „Управник логора Томо Дујић ме је тукао бејзбол палицом, а тукли су ме и стражари који су носили црне маске преко лица.”

Сведок 485/95, боравио је у логору „Лора“ од 10. априла до 12. августа 1992. године, наводи: „Свакодневно сам вођен на испитивања и мучења. Највише су ме мучили Дујић Томо, Ливаја Ивица, Шолић, Гиљановић и неки Бане, бивши боксер, негде из Славоније.”

Сведок 181/952, у логору „Лора“ боравио је од 19. априла до 11. августа 1992. године, наводи: „Одмах по доласку у овај логор у моју ћелију су ушли управник Томо Дујић и Никша Заниновић, претходни управник који ми је рекао да ако икада будем жив изашао из затвора да ћу бити као биљка у колицима. Одмах су почели да ме туку чиме су стигли: рукама, ногама, дршкама од пиштоља и кундацима аутомата. Томо Дујић ми је ставио у уста цев од пиштоља и претио да ће ме убити.

Натерали би затворенике да се окрену према зиду, да на зид ставе руке изнад главе, а ноге одмакну од зида тако да нам тело остане у косом положају, а онда би нас ударали по бубрезима и слабинама. Ово је најчешће радио Дујић. Тукли су нас и по стомаку и грудном кошу. Управник Томо Дујић је био иницијатор и извршилац многих иживљавања и мучења затвореника. Он је најчешће примењивао мучење струјом. Ја сам четири пута подвргаван овом мучењу. Оно се састојало у томе што би ме изводили из ћелије и везаних очију доводили у Дујићеву канцеларију. Тамо би ме везали лисицама за столицу, а онда би ми Дујић на ушне шкољке стављао електроде и помоћу неког трансформатора би укључивао струју високог напона тако да сам имао осећај да ме неко сече тестером.”

Сведок 182/952 боравио је у логору „Лора“ од 26. априла до 2. маја и од 20. маја до 12. августа 1992. године, наводи: „Управник логора је био Томо Дујић, а заменик Вркић Тончи. Управник је био главни иницијатор иживљавања над затвореницима и лично је учествовао у тортури над затвореницима. Мене је неколико пута тукао, а најгоре батине од њега сам добио после делегације Међународног Црвеног крста којој сам се пожалио да сам у затвору тучен.”

Сведок 483/952, наводи: „Мучили су нас управник логора Томо и његова супруга. Мучења су била спровођена према свим затвореницима. Било је и случајева лажних стрељања. Постројили би логораше уза зид па би у њих уперили празан пиштољ. У томе је посебно предњачио управник логора Томо Дујић, стражар Гудић, полицајац Гиљо, заставник Мехић и капетан Гидић.”

Сведок 488/952, који је у логору „Лора“ боравио од 13. априла до 12. августа 1992. године, наводи: „Управник логора био је Томо Дујић и он је тукао затворенике гуменом палицом и пендреком. Његов заменик Тончи Вргић био је још гори од њега.”

Сведок 445/9442, наводи: „Од особља затвора знам да се Томо Дујић, стар око 30 година или можда и млађи управник логора за кога се причало да се борио у Вуковару и да је међу последњима изашао, истицао што је нас затворенике тукао и мучио са струјом са индукторским телефоном.”

Сведок 67/943, наводи: „У мучењу су се посебно истицали управник Томо Дујић, Гранчић Фране, Вркић Тончи, заменик управника, некакав Дождер који је такође радио у управи.”

Сведок 340/943, наводи: „У „Лори“ нас је највише мучио Тома, за кога знам да је био неки шеф, стар између 30 и 40 година, висок, црномањаст, друге податке не знам, он је мене стављао на струју и више пута тукао као и остале затворенике.”

Сведок 164/952, наводи: „Сећам се да сам после овога враћен у ћелију у коју су дошли Бане, полицајац ХВ, иначе бивши боксер из Лиштице, Дујић Томо, управник логора и Гиљановић Тончи, полицајац ХВ Они су ме извели у купатило и тукли ме ногама, шакама, чиме су стизали и тако најмање сат и по, а када више нисам могао стајати двојица су ме држала, а трећи ме је ударао палицом по леђима и бубрезима бодимице и све тако док нисам изгубио свест. Отворили су воду на мене и тако ме оставили у купатилу да лежим. Мене је највише тукао управник Дујић Томо и стражар Гудић Ивица из Сплита. Док сам се налазио у логору „Лора“ у Сплиту сећам се да су стражари убили једног заробљеника који је покушао побећи, у ствари овај човек је био рањен и тако рањена су га тукли. Ја сам видео Дујић Тому како скаче по овом заробљенику који је касније умро.” Сведок 445/9432, наводи: „Више пута су мене изводили самог и пребијали, а увек је то радио управник Томо Дујић, а са њим је увек био неко од стражара. Једном приликом је Тома Дујић нашао неки поломљени крамп и гвозденим делом крампа ме је ударио по челу, а од те повреде и данас се јасно види ожиљак на мом челу“

Сведок 445/9417, наводи: „Док сам био у ћелији сваки дан су долазили код мене поред осталих и Томо Дујић, низак, мршав, црн „као Циганин“, сувоњавог лица, није био старији од 25 година, управник затвора. Они су ме бесомучно тукли сваки дан. Ударали су ме чизмама, палицама, бејзбол палицама, а ударци чизмама су били најгори тако да сам тада био потпуно пребијен, а дланови су били потпуно надувени, прсти укочени, а стопала надувена, изубијани прсти, а по целом телу сам био изударан. У овом периоду ми је сломљено више ребара.”

Сведок 445/9428, наводи: „Одмах након тога одвели су ме у једну просторију и то управник Томо из Вуковара, висок, црн, доста мршав, а са њим је био још један стражар који није имао зубе. Ту сам видео Н. П који је стајао везаних очију па су ми она двојица рекла да му одвежем повез са очију, а када сам то почео да чиним, онда су почели да ме туку ногама, рукама, пендрецима и свиме чиме су стигли тако да сам више пута падао у несвест, па су ме квасили по ногама да ме поврате, а највише су ударали по прсима и ногама. Након пребијања морали смо да трчимо у круг па су нас за то време тукли, а терали су нас и да певамо усташке песме, а ко погреши добијао је батине.”

Сведок 445/9427, наводи: „По доласку у „Лору“ одмах су нас постројили уза зид са лицем према зиду и рукама изнад главе и систематски су нас све пребили. Овом приликом ту је био управник затвора Тома, стражар Анђелко, Гудић Анте и још неки. После батина су нас све претресли. Мене су одмах одатле одвели у једну просторију, ту је био један млад момак и овај црни (Тома) па су ме прикључили на индукторски телефон и пропуштали струју кроз мене, а жице су ми везивали за руке, уши и нос. Док сам се грчио од болова и док ме је струја тресла они су ми гурали пиштољ у уста и претили да ће ме убити. Приликом гурања пиштоља у уста сломили су ми кутњак са десне стране у горњој вилици.”

Сведок 445/9426, наводи: „Овде су увек били присутни батинању управник Томо, стражар Анте. Поред њих и других стражара, они су доводили и цивиле где су нас и они тукли. Добро се сећам једне женске која је рекла да тренира џудо па нас је она заједно са управником Томом и стражаром Антом тукла. Том приликом су ме натерали да са канапом за чишћење пушке вежем И. око врата па је он морао да се попне на столицу као да ће измаћи столицу и да се тако обеси пошто сам ја морао да други крај канапа вежем за решетке од прозора ћелије. Када сам ово урадио напали су ме да сам хтео да обесим свога друга па је он после тога сишао са столице, скинули су му бурму са руке и бацили, а он је морао четвороношке да иде и да тражи бурму. Једном приликом, не сећам се датума, око 23 часа, Томо управник извео ме је у ходник и тражио да кажем да ли је И. Ђ. водник, а ја то нисам хтео да му кажем па ме је он пребио бејзбол палицом и том приликом ми је задао 37 удараца. После тога довео је Ч. С. мог друга који је био исто затворен па му је наредио да ме туче што је овај морао да чини, а и један и други су ме снажно тукли па сам после сваког ударца падао на земљу. Овом приликом пребијен је и И. Ђ. и Н. П који је био толико пребијен да су га у несвесном стању убацили у ћелију. Исте ноћи после овога Томо и Анте су ме извели из ћелије из круга затвора и рекли да ће да ме баце у море, али то нису урадили.”

Сведок 445/9433, наводи: „Добро се сећам још док сам био у ћелији да је једном приликом дошла једна згодна плавуша која ми је показала обнажене груди рекавши да јој се допадам, али ја сам већ био испребијан и склупчао сам се у један угао ћелије и нисам уопште хтео да разговарам с њом па је она повикала како хоћу да је силујем, а тада је у ћелију упао Тома са још неким стражарима који су ме до бесвести тукли у ћелији, а затим ме извели напоље и тамо наставили да ме туку. Мене и свештеника П су више пута терали да један другом „пушимо” полни уд. то смо радили док смо били везани за струју па су они пропуштали струју кроз нас и истовремено нас тукли. Ту је увек био управник Томо који је иначе био најгори и учествовао је у свим мучењима.”

Сведок 499/952, наводи: „Након проведене ноћи у ћелијама у којима смо били смештени по шесторица без хране и воде цео дан спавали смо на бетону само са једним ћебетом дошло је јутро када је отпочело наше мучење. Тог јутра постројени смо у двориште овог војног затвора где нас је управник Томо Дујић звао на појединачна испитивања. Осим тога они су нас терали да радимо у касарни све врсте послова, чистили смо ходнике, прали аута, копали траву. Кад је мене позвао управник Томо питао ме је шта ћу ја, шта тражим у Босни када сам Србин, питао ме је да ли ми је отац у Четницима, говорио ми је да смо сви ми Срби исти, да нас све треба побити и том приликом ме је ударио два пута песницом у стомак. Одмах затим потпуно без разлога извадио је пиштољ који је репетирао преда мном и ставио ми га у уста говорећи  сад ћу да те убијем. Том приликом повредио ме је пиштољем, расекао ми је усне тако да ми је ишла крв Тако ме је држао у неизвесности пет минута након чега ме је отерао да радим. Ја сам од других војника чуо да је управник Дујић најсуровији у целом затвору и да лично малтретира и бије, а чуо сам да је доста њих убијено у затвору и причало се да је у добром делу тих убистава учествовао и управник лично. То су ми говорили резервисти који су били у логору. Ја сам иначе свакодневно из своје ћелије могао чути како се из канцеларије „собе за испитивање” управника Дујића чују крици и јауци као последица укључивања у струку и батина.”

Сведок 259/946, наводи: „На овај начин мучења са укључивањем на индукторску струју највише је мучио затворенике Тома Дујић. Мени је била јако болна и можда најтежа тортура која се звала „тражење Четника“. Једног дана управник Томо Дујић ме је извео из ћелије и рекао ми да мора да „тражи Четнике”  Шешеља и Милошевића јер су ушли у мене. Наредио ми је да легнем, а потом на руку ставио црвену рукавицу која је била до лакта. Завукао ми је руку у чмар и почео да ми стеже унутрашње органе. Овако ми је наносио ужасне и неописиве болове а дошло је и до великог крварења. Ово је чинио док се нисам онесвестио. Лично Тома Дујић је овај поступак поновио са мном више пута и то је најчешће радио у једној помоћној просторији која је била у близини ћелије. То је прва просторија са десне стране када се улази у тај блок са главним ходником. Једно вече не сећам се тачно датума око пола ноћи Тома Дујић који је изгледа имао посебан пик на мене извео ме из ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА па сам закључио да су то припадници ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци. Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, тако да је то на мене оставило један тежак утисак, а овај призор никада нећу моћи да заборавим. Свима су биле одсечене уши, колико се сећам, али ми се чини да је тако и да је само једном остало једно уво. Они су били поређани по поду, неки је био наслоњен на зид, а неки су били у полулежећем положају. Некима од ових људи су биле извађене очи, а некима су преда мном вадили очи. Сећам се како један од мучитеља заби нож у језик и повукао је нож тако да му је одсекао језик. Једном од оних Црногораца нису извадили очи тако да је могао да види шта се дешава па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су их тако што су их рукама држали за косу, а ножем секли у пределу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тела. Ако је неко и покушао да се одбрани, брзо би био савладан пошто је мучитеља било пет, а они су били пребијени и у јако тешком стању. На крају је остао жив само онај коме нису извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог и рекао му да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик коме је заиста било доста мука и понижења упро је руком у један од тих ножева. Нисам тачно сигуран, али мислим да је то урадио један онај који је захтевао да бира нож, потпуно је побеснео и више је личио на звер него на човека и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао том Црногорцу и једним замахом му одвојио главу од тела. Беживотно тело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху пошто ју је овај другом руком држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Све ово је чинио Тома Дујић са још четворицом људи из затворске страже, а један од њих је био Муса.

Други пут кад сам био у „Лори“ у управниковој канцеларији је монтирана електрична столица на коју су нас постављали да седимо, везивали жицама тако што би једну жицу металном штипаљком причврстили за уво како су мени чинили, а некима су бушили уши и голу жицу провлачили кроз уво. Други би жицу везивали за полни орган, а потом укључивали струју и помоћу једног дугмета појачавали или смањивали јачину струје. Ово је највише радио Томо Дујић и то највише у припитом стању, али је био у добром расположењу јер је увек певао усташке песме када је долазио а после је следило мучење. Ово су радили и другима али је било много мање стављања на електричну столицу када Дујића није било ту. Иначе он је ову справу звао „СДС“ јер када је затвореника хтео да мучи на столици позивао га је из ћелије да „СДС зове на телефон“.

ГРАНЧИЋ ФРАНЕ, родом из Имотског је издавао наређења и непосредно учествовао у вршењу злочина над затвореницима у логору. О томе говоре искази сведока:

Сведок 111/952, потпуковник бивше ЈНА, наводи: „После убиства Кнежевић Ненада из околине Шибеника, који је покушао бекство смењен је Томо Дујић, а за новог управника је постављен Фране Гранчић родом из Имотског.”

Сведок 67/943, наводи: „У нашем мучењу су се посебно истицали управник Томо Дујић, Гранчић Фране, наводно поручник легије странаца.”

Сведок 510/9613, наводи: „Највише су малтретирани пилоти. Био сам присутан када је Ђ. рекао управнику Гранић Франи да неће да промени дрес после чега је добио батине.”

ЗАНИНОВИЋ НИКША или ТОНЧИ је наређивао или непосредно учествовао у извршењу злочина над логорашима у логору „Лора“. О томе говоре искази сведока:

Сведок 181/952, наводи: „Одмах по доласку у овај логор у моју ћелију су ушли управник Томо Дујић и Никша Заниновић, претходни управник који ми је рекао ако икада будем жив изашао из логора да ћу бити као биљка у колицима. Одмах су почели да ме туку чиме су стигли: рукама, ногама, дршкама од од пиштоља и кундацима од аутомата.”

Сведок 445/9442, наводи: „Од особља затвора ја знам: Тончи Заниновић, стар између 35 и 40 година био је заменик Дујића. Он ме је прикључивао на струју с тим што ми је закачио за уши крајеве жица. Ти удари су изазивали страховите болове у глави, тресли смо се. Поред осталог имао је обичај да нас туче а онда када би нас пребио и не би могли да устанемо, донео је индукторски телефон па би нас прикачио, пустио струју и тада смо морали да скочимо па би наставио да нас туче поново.”

Сведоци су именовали преко 80 непосредних извршиоца злочина.

Из овог аутентичног сведочења  оштећених, жртава бестијалног, анималног, суровог и нечовечног оргијања и поступања којима су перманентно, систематски, континуирано били подвргнути за све време боравка у логору за Србе „Лора“ у Сплиту и судско медицинске документације може се извести непобитан закључак да су хрватске војне, полицијске и цивилне власти од почетка ратних дејстава на територији Републике Хрватске дакле почев од 1991. године основале логор за Србе (цивилно становништво, мушкарце, жене, старо и младо, рањенике, болеснике односно ратне заробљенике) и то само зато што су православне вероисповести, без обзира да ли су заробљени или ухваћени на територији ове Републике или на територији Босне и Херцеговине, да су за све време постојања логора уз знање и благослов званичних власти из Загреба спроводили систем мера убијања, телесног повређивања, нарушавања телесног интегритета и здравља људи, сурово, нечовечно поступање, наношење физичких и психичких патњи, стављање припадника српске националне групе у такве животне услове који су имали само један циљ  а то је да ове просторе заувек и одједном очисте од српског народа, стварајући етнички чисте хрватске просторе.

У тексту је наведен само део исповести логораша које су биле доступне. Међутим, то нису и једине трагичне судбине људи који су у ратном вихору ухапшени и одведени у „Лору“. Наведени материјал пружа низ примера бестијалних поступака логорске управе и логорских стражара, али и других (нпр. цивила из Сплита) којима су практично само испољени поједини облици или видови злочина геноцида.

Наведени начини, средстава и поступци мучења према заточеним Србима указују на неисцрпну машту у фунцкцији мржње према другом народу и другој вероисповести. Кроз убиства, наношење тешких телесних и душевних повреда, патњи, боли и траума, премлаћивање до изнемоглости свих делова тела, мучење, злостављање, васкрсавају усташки духови из периода Другог светског рата. Група добровољаца грешком доспела у хрватске затворе

Неколико југословенских и хрватских новина писало је о случају тзв „Карловачке групе” заробљених добровољаца који су се враћајући кући, погрешили пут, упали у руке хрватске полиције, затворени и мучени, ни криви ни дужни. Консултујући написе српске и хрватске штампе која је 1993. и 1994. године, писала о случају 13 добровољаца  затвореника, анализирајући исказе ових и других људи, стиче се мериторан утисак да су у хрватским затворима пребијани и мучени сви Срби, без обзира на који су начин доведени у затворе и логоре хрватске државе. Неки од ових логора су више година били права мучилишта за заробљене људе српског порекла. Такво мучилиште је било и „Лора“ у Сплиту, о чему имамо више написа, изјава и докумената. По казивању поменутих добровољаца затвореника и других написа у штампи 23 група добровољаца из Србије је штитила српска села у подручју Велебита. После месец и пол дана боравка, 13. марта 1993. кренула је у Србију, кући. Међу њима је било неколико инвалида. На путу, из још увек необјашњених разлога, залутала је, упала у руке хрватске полиције и спроведена у затвор, у Карловац. У тој групи заробљени су Слободан Марковић (42), Јово Животић (34), Звонко Гљук (27), Душан Луковић (39), сви из Београда. Братислав Ђурашковић (42) из Прокупља, Радмило Голубовић (37) и Владимир Јовановић (59) из Младеновца, Мићо Калинић (27) из Новог Сада, Миленко Фемић (37) и Чебинац Видаковић (20) из Земуна, Славко Лукач (34) из Бечмена, Часлав Влајковић (31) из Светозарева и Сеад Субашић (37) из Брезе код Сарајева, привремено настањен у Београду.

Ђуро Ђукић, дописник Политике из Војнића 17. марта 1993. јавио је да су добровољци из Србије „упали у хрватске руке” због „немара са више страна.” Он пише да се група добровољаца коју је превозио комби није зауставила ни на српској ни на рампи коју контролише УНПРОФОР. Возило које се кретало великом брзином стало је тек испред хрватских војника. Ђукић наводи изјаву команданта бригаде српске војске Драгана Ковачића која је покривала ово подручје. У изјави стоји: „Група добровољаца из Србије је у суботу, у 7 сати и 20 минута прешла гранични прелаз, мада је војник који је стајао код, иначе подигнуте рампе, покушао да заустави комби, али га они, изгледа, нису озбиљно схватили. На истом месту постоји уочљив знак обавезног заустављања.” 24 Ђукић даље наводи да се комби „кретао неприлагођеном брзином, па се није зауставио ни код рампе на којој контролу врше припадници пољског батаљона УНПРОФОР-а. Према поменутом извору, и војник пољских плавих шлемова је упадљиво махао рукама да се возило заустави, али га возач није послушао. На почетку хрватске зоне, на упадљивом месту, обешена је и шаховница, па су и по њој путници могли да оцене да улазе у Хрватску. Још и тада је било времена да се зауставе и врате. Претпоставља се да то нису могли учинити пошто се возило брзо кретало, па после наглог кочења зауставило се тек у непосредној близини хрватске војске, тако да су им добровољци упали директно у руке.”25

Непосредно пре проласка комбија са пута су скинуте мине које је крајинска страна постављала сваке ноћи а уклањала од 7 до 16 сати. „Док војници српске војске уклањају мине, обезбеђује их већи број припадника УНПРОФОР-а, па се претпоставља да су и једни и други били забављени тим послом. Није познато да ли су због тога биле дигнуте и рампе на прелазу, које су, иначе, увек спуштене.”

Надлежна српска војна команда је ступила одмах после тог догађаја у везу са хрватском страном, како би се преговарало о враћању добровољаца. Раније, „пре проглашења ратног стања, било је случајева да су и хрватски војници, па и официри, залутали на крајинску територију и то баш на овом месту, али су они после преговора враћени. Међутим, овог пута хрватски официр за везу Тихомир Брцкан рекао је да „његова виша команда не дозвољава враћање добровољаца пошто се ради о држављанима треће државе, тј. СР Југославије.”

О случају ових добровољаца, Новости су 19. маја 1993. године јавиле да су њих 13 уместо у Војнић, погрешили пут, отишли у Карловац и завршили у Вараждину, тј. залутали у  затвор. Дописник Новости М. Љубичић, пише: „Због сплета различитих околности, уместо у Србију, група добровољаца из Београда и околине, враћајући се са личког ратишта, завршила је свој борбени пут у хрватском затвору у Вараждину! У суботу 13. марта српски добровољци, њих 13 заменили су у Тушиловићу, у Кордуну правац кретања и уместо према Војнићу отишли ка Карловцу.

Како се десило да их не заустави нико од припадника милиције и војске РСК или УНПРОФОР, није познато, као што се не зна ни како је ова група без контроле прешла граничну рампу на Турњу и комбијем се одвезла право у руке хрватских домобрана у Карловац.

Хрватска телевизија искористила је тај догађај и представила га као „сензационално хапшење српских диверзаната и терориста.” Загребачке новине, биле су међутим, много „хладније”, коментаришући хапшење српских добровољаца пуком случајношћу, с обзиром да су према хрватској будности, „комотно могли попити кафу у Карловцу и вратити се натрат.”

Главни штаб војске РСК затражио је од УНПРОФОР-а, Владе Републике Хрватске, ЕЗ, Црвеног крста и свих осталих фактора да се српски добровољци, који се тренутно налазе у затвору у Вараждину  хитно ослободе.”26

Неколико дана касније М. Љубичић и М. Марковић су у Новостима потврдили ову вест. Пренели су изјаве одговорних у Команди ударног корпуса. „Борци су се после месец и по дана боравка на ратишту упутили кући. У суботу 13. марта, срдачно су испраћени из Коренице и аутобусом кренули за Београд, одакле је већина добровољаца. Убрзо са граничног прелаза између РСК и Хрватске који надзире УНПРОФОР, у корпус је стигла вест да је 11 заробљено.”

„На граници, на упозорење наше граничне милиције и УНПРОФОР-а, возач Слободан Јовановић није зауставио аутобус. Ко зна из којих разлога, можда су у питању биле кочнице или нешто друго. На хрватској страни једва су их дочекали да их прогласе терористима и диверзантима, што нема везе са истином, јер међу њима има и инвалида и тешко болесних, које смо најхитније упутили кући на лечење.

Упутили смо захтев  каже пуковник Шупут, Европској заједници, Међународном Црвеном крсту, контактирали смо и са државним Комитетом Републике Српске Крајине за сарадњу са УНПРОФОР-ом. Учинићемо све да те људе избавимо. За сада нам је потврђена информација да се они налазе у вараждинском затвору.”

Уместо размене залутале и болесне добровољце хрватске војне власти су затвориле у самице, пребијали их до изнемоглости и осудили по 20 година робије.

М. Попадић је у Политици од 20. октобра 1993. године дао мериторан коментар о судбини ових невиних људи.

„Када је група српских добровољаца, средином марта залутала у хрватску територију, у близини Војнића, нико није ни слутио да ће их та неопрезност стајати по 20 година затвора. Добровољци из групе „Штит“ отишли су у помоћ Републици Српској Крајини, а после краћег времена изведени су пред Војни суд у Карловцу и окривљени за „подривачку и терористичку делатност против Републике Хрватске.” Суђење групи залуталих добровољаца у Карловцу говори и о схватању демократије и поштовању права ухапшених, пише Попадић. Свих 13 окривљених бранио је само један адвокат. Сви су добили по две деценије затвора. Војни суд у Карловцу приликом одмеравања казне узимао је у обзир само отежавајуће околности. Суд није ни вагао тежину дела, за њега су сви исто криви.

Међу осуђенима су и тешки инвалиди: Марковић је 80%, а Голубовић 50%. Попадић тврди, да су судбине ове групе везане за судбину хрватских затвореника у Митровици. Наиме, група хрватских терориста заробљена је у униформама са оружјем, муницијом и експлозивом, чија је намера била дизање у ваздух моста „51. Дивизије” између Бездана и Батине на Дунаву. Док су Хрвати српске добровољце осудили по војним параграфима, ситуација са похватаним хрватским терористима, којима је суђено крајем јуна 1992. године у Окружном суду у Сомбору, била је сасвим другачија. Њима је судио цивилни суд за кривична дела тероризма. Том приликом осуђени су Бранко Мацан на 20, Радомир Матић на 15, Мартин Хорват на 12, Адонис Хоџић на 20, Никица Ђурић на 15, Јосип Брандт на 10, Саша Малчић на 20, Адем Кушенић на 20, Јерко Мацан на 8, Винко Мацан на 6, Анте Мацан на 8 и Здравко Башић на 5 година затвора. Врховни суд Србије, након жалби бранилаца, већини је битно смањио казне.

На суђењу хрватским терористима „сомборске групе” међу којима се налазило и неколико помагача, грађана СР Југославије, па уместо да терористе суди војни суд, суђено им је било и по КЗ СРЈ Хрватска страна била је веома заинтересована да се изврши размена „Карловачке” за „Сомборску“ групу. „Међутим, изгледа да код надлежних у СР Југославији постоји бојазан да би тим чином, практично био изгубљен сваки нови контакт са хрватском страном. Хрвати, наиме, већ месецима не дају објашњења, шта је са „несталима“ који су својевремено били у некој вези са ЈНА, затим, где је 50-оро особа несталих у Доњим Колибама“, пише М. Попадић. О размени ове две групе ратних заробљеника било је више контаката и захтева са разних страна. О томе пише Борба од 7. септембра 1993. године.

„Рођаци заробљеника из тзв. „Карловачке групе“ састали су се у Београду са опуномоћеним адвокатима Гргом Балчијом из Суботице и Николом Баровићем из Београда. Реч је о тринаест добровољаца (сви држављани СРЈ), који су ухваћени 13. марта и осуђени за ратна дејства на територији Републике Хрватске. Сви су осуђени на 20 година затвора. Хрватска влада помиловала је четворицу, тако да је још девет затвореника, који се воде као ратни заробљеници, остало у Карловцима.”28 Рођаци су опуномоћили поменуте адвокате како би издејствовали њихово ослобађање, односно замену за 11 Хрвата, који су под називом „Сомборска група“ осуђени у СРЈ за тероризам. ”Г. Бачлија је од потпредседника владе Хрватске Владимира Шекса и генерала Ивице Грујића, председника Комисије за размену ратних заробљеника Републике Хрватске, добио уверавања да је Хрватска спремна за размену ове две групе заробљеника“, пише А. Живо. Дописник тврди да су власти СРЈ показале дозу незаинтересованости за овај случај. Рођаци затвореника обраћали су се председнику СРЈ и Министарству правде „који су се показали ненадлежним, председнику Републике Србије који им није (до сада) послао одговор и Влади Републике Српске Крајине која им је прво обећала помоћ, а затим се огласила ненадлежном. Од пуковника Мирка Штрбца, председника Комисије за размену ратних заробљеника при Министарству одбране СРЈ, добијена је информација да Хрватска страна није поднела званичан захтев за размену ове две групе заробљеника. Рођацима је речено да СРЈ не може да тражи пуштање на слободу људи који су добровољно отишли да се боре у Републику Српску Крајину.” Иза свега овога назире се политичка позадина целог случаја. У документацији коју поседују родбине заробљеника „Карловачка група“ формирана је уз сарадњу са државним и органима Војске Југославије. Они су обучавани у Бубањ Потоку, а потврду за издато наоружање потписао је лично тадашњи начелник штаба Војске Југославије генералпуковник Живота Панић.29

Изгледа да је Хрватској било потребно да званични органи СРЈ затраже пуштање или размену ових заробљеника како би доказали њену умешаност у рат после званичног повлачења ЈНА из Републике Хрватске. Са друге стране, „изгледа да властима у СРЈ никако не одговара ова врста признања, те покушава да од тога или опере руке или целу ствар пребаци на органе Републике Српске Крајине, па чак и Први крајишки Корпус Републике Српске (БиХ)”, пише А. Живо.30

На једном састанку родбине осуђених добровољаца у Карловцу, одржаном у хотелу „Славија“ у Београду, чуло се да се њихови најмилији, браћа, мужеви, синови и рођаци у тренутном преговарању користе као „људски материјал” за међудржавне преговоре. Како је тим људима, не само Србима већ и осуђеним Хрватима, можда је најпластичније илустровао адвокат Никола Баровић препричавајући изјаву супруге једног осуђеника из С. Митровице.

„Мој муж је инвалид, сада је у С Митровици у затвору, имамо троје деце. Не интересује ме ниједна политика и ниједан председник, интересује ме отац моје деце”  изјавила је супруга једног осуђеника, иначе Српкиња из Славоније.

Адвокат Никола Баровић рекао је да основа за размену ратник заробљеника постоји у договору споразуму из Будимпеште, када су се срели Панић и Грегурић. Тада је договорено да ће до размене доћи по принципу „сви за све”, али то до краја није испоштовано  каже Баровић.

„Писали смо свим форумима за које смо сматрали да нешто могу помоћи. Овде је, очигледно, умешаност државе дебела и ја не верујем да ће икада доћи до размене „Карловачке” за „Сомборску“ групу. Не верујем да ће до тога доћи пре него што се не успостави трајан мир”, говорио је Зоран Мичић. Адвокат Грго Бачлија из Суботице тврдио је репортеру „Експреса“ да је „добио лично обећање од потпредседника владе Хрватске Владимира Шекса и генерала Ивице Грујића да је Хрватска спремна да преда „Карловачку“ за „Сомборску“ групу. То обећање пренео је родбини осуђених у Карловцу, На надлежно место у СРЈ, међутим, такав званичан захтев није дошао.”

Родбина осуђених у више наврата тражила је помоћ од званичних органа СРЈ. У писму упућеном председнику Србије Слободану Милошевићу стоји:

„Господине председниче, од Вас очекујемо разумевање за наш захтев да се пронађе начин за хитно ослобађање наших најмилијих  држављана СР Југославије.”

На поруке и позиве родбине из Републике Српске Крајине су одговорали да њихова мисија није овлашћена да преговара о размени, па је бившим добровољцима или мобилисанима, који су чамили у хрватским затворима било веома тешко и неизвесно. Писма и протести, састанци, адвокати, поруке и ишчекивања родбине и затворених узбуркали су јавност.

За осуђене сваки дан у затвору био је велики као година, а „слобода далеко чак и онда ако би размена била заказана за сутра.” Родбина и штампа су позивали све оне који могу помоћи невино затворенима да их хрватске власти што пре ослободе.31

Средином децембра 1993. године у новинама је објављен коментар Бранислава Радивојше под насловом „Добровољци се враћају“. У том коментару дата је реална слика о догађањима око заробљавања ове групе добровољаца и преговорима да се ослободе ропства. Између осталог у коментару стоји: „Реч је о тринаест добровољаца из Србије који су, како нам је испричао Славко Пријић, шеф представништва Владе Републике Српске Крајине у Београду, дошли у РСК 1. фебруара ове године (1993.), да би, игром случаја, а пре свега због непознавања терена, после само месец и по дана боравка у саставу Личког корпуса, 13. марта били ухапшени.

У непосредној близини Карловца, код Турња, „у ноћи и сумаглици“, возили су се неопрезно комбијем између стража. Прво су, наводно, прошли кроз прелаз који држи војска Крајине, затим УНПРОФОР, и на крају су, не знајући где су се упутили, стигли право пред бојовнике и хрватску „шаховницу“. Неки од њих причају да су сви спавали, осим возача. Спровели су их у Карловац, где их је тамошњи Војни суд осудио на по 1520 година робије.

Касније им је Врховни суд Хрватске смањио казне на по десет-петнаест година. Четворицу, од њих тринаест, хрватска влада је затим ослободила и они су пуштени приликом једне размене заробљеника у Ливну. Како кажу у београдском бироу Крајине, размењена четворка је била врло слабог здравственог стања.

Специфичан је статус ове „Карловачке групе”. Будући да је реч о борцима РСК, представници РСК су више пута званично тражили да ових девет затвореника буду размењени, али Хрватска на то није пристајала. Приликом једног од последњих разговора на ту тему, у Оточцу, у јесен 1992. године, председник хрватске комисије за размену у сектору југ, пуковник Жељко Лончар, саопштио је став Загреба да о карловачким заробљеницима, иначе људима углавном из Београда и околине, не жели никакав контакт са Крајином, него само са Србијом, односно Југославијом.

Република Српска Крајина је увек настојала да се избори за ослобађање свих својих заробљених бораца, и зато је и размена „Карловачке групе” била у домену њене одговорности. И породице ових заробљеника су биле свесне тога да Крајина предузима све што је у њеној моћи да би их ослободила.

Био је још један такав случај, кад је у Задру размењена група добровољаца из Србије, која се такође борила на страни РСК. Хрватска тада није правила проблем, али поводом „Карловачке групе” јесте. Наиме, Хрватска је хтела да оптужи СР Југославију да учествује у рату „као агресор“, јер њени држављани, и после одласка ЈНА, ратују у Хрватској. Други разлог је  „Сомборска група“. Загреб је нудио властима у СРЈ „Карловачку групу“  за једанаест хрватских терориста ухваћених 1992. године у Југославији, приликом покушаја рушења моста на Дунаву код Бездана. Овој групи је касније суђено у Сомбору и по томе је названа „Сомборска“. Родбина ових једанаест терориста вршила је стални притисак на власти у Загребу да се изборе за размену ових југословенских заробљеника, причао је адвокат Никола Баровић, ангажован на заштити обе ове групе.

Власти у Београду су и саме тражиле да Хрватска испоручи карловачке заробљенике, али нису биле вољне на размену са „сомборским“. Није им одговарала пропагандна игра о Југославији „као агресору“. Јавно је речено да ова група није послата у Крајину. Власти СРЈ су одговарали на оптужбе, напомињући да са Хрватском ратује Крајина и да су добровољци  крајински.

Југославија је, поред тога, испоручила Хрватској све ратне заробљенике још у августу 1992. године, непосредно после потписивања познатог Будимпештанског споразума. Једино јој је преостало поменутих једанаест чланова „Сомборске групе” мада они фактички нису били ратни заробљеници него диверзанти. У исто време, у Хрватској је, према сазнањима Југославије, преостало неколико десетина, ако не и више, ратних заробљеника из Србије и Црне Горе који нису размењени, иако је то предвиђао Будимпештански споразум. Зато је „Сомборска група“ чувана. Да је раније пристала да пусти и тих једанаест диверзаната, СР Југославија не би имала никаквих могућности да некога понуди за размену за своје заробљене грађане.

У разговорима у Женеви, међутим, отишло се даље од ове преговарачке „мртве трке”. „Карловачка група“ ће, како је саопштено, бити пуштена до Нове године, али очекује се да буде пуштена и „Сомборска“.

Обе стране су се, иначе, обавезале да доставе све податке о несталима. Хрватска је понудила списак од 400, а СР Југославија од око хиљаду људи.

У погледу узрока и начина заробљавања „карловачке групе” има разлика у исказима самих учесника догађања  заробљених добровољаца и коментара Б. Радивојше, али им је суштина приближна. Добровољци су приликом повратка за Београд на путу залутали, упали у руке Хрватске полиције, затворени и мучени. После 10 месеци тамничења ослобођени су 12. јануара 1994. године, како је Радивојша и предвиђао.

23. Исказе су дали: Славко Лукач, Милош Чедомир, Радмило Голубовић, Владимир Јовановић и други, о томе је писала Политика од 18. марта (Ђуро Ђукић, 19. маја и 20. октобра 1993. Новости од 19. марта и Борба од 7. септембра 1993. и други)

24. Политика, 19. март 1993.

25. Новости, 19. мај 1993.

26. Новости, 19. мај 1993.

27. Политика, 20. октобар 1993.

28. Борба, 7. септембар 1993. (дописник Александар живо)

29. Исто.

30. Исто

31. Политика, 21. октобар 1993. (М. Попадић)

Невине људе хрватска страна прогласила терористима и осудила на по 20 година робије После месец и по дана проведених на ратишту добровољци су кренули кући у Србију. Уместо у Војнић, комби са поспаним путницима улетео је у руке хрватске полиције која их је спровела у Карловачки затвор.

Шта су све проживели од тренутка заробљавања до ослобођења (размене), казују сами учесници.

Хрватска страна: полиција, тужилаштво, суд и средства информисања прогласили су их терористима, четницима, зликовцима и сл.

После шест дана пребијања и мучења Војни суд у Карловцу донео је 19. марта 1993. године решење о спровођењу истраге против Марковић Слободана, Видаковић Чебинца, Влајковић Часлава, Лукач Славка, Јовановић Владимира, Канлић Миће, Животић Јована, Ђурашковић Братислава, Субашић Сеада, Голубовић Радмила, Вуковић Душана, Сенић Миленка и Гљук Звонка. У решењу овог „политичког“ суда стоји ово:

„По приступању терористичкој организацији „ШТИТ“ са сједиштем у просторијама тзв „Уреда владе Крајине” у Београду, а која је основана са сврхом да се на подручје Републике Хрватске у оквиру организираних група убацују особе које нису њени држављани са циљем вршења напада на припаднике војске и полиције цивилне особе, објекте и спречавања успоставе легалних органа Хрватске власти, у времену од 2. вељаче до 4. ожујка 1993. године били убачени на подручје Лике, гдје су задужили особно наоружање, опрему и средства за тиху ликвидацију (ножеве, омчу за дављење и др.), а затим у саставу посебне јединице којом је заповједао I окр. Слободан Марковић у оквиру добивених заповјести судјеловали у нападима на припаднике хрватске војске, грађане и објекте који су на тим подручјима вршени, све док у даљњем извршењу овакових чиња нису спријечени, јер су дана 13. ожујка 1993. г. око 7,30 сати на Турњу у Карловцу ухваћени и лишени слободе од стране припадника Полиције и Домобранства, дакле, терористичком дјелатношћу угрожавали државну стабилност Републике Хрватске, па да су тиме починили крив. дјело из Чл. 5. Закона о казненим дјелима подривачке и терористичке дјелатности против државног суверенитета и територијалне цјеловитости РХ“.

Истражни судија, спроводећи налоге челника ХДЗ у образложењу решења о истрази каже:

„Војно државно одвјетништво Карловац ставило је овом суду захтјев да се проведе истрага против осумњичених стављајући им на терет да су извршили крив. дјело чињенично и правно описано у изреци овог рјешења.

Још прије подношења тог захтева дана 15. 3. 1993. сви осумњиченици су по припадницима Војне полиције приведени истражном суцу Војног суда те су током 16. и 17. 3. 1993. испитани, а на наводе крив. пријаве која је од стране војне полиције поднешена истражном суцу уз привођење осумњиченика.

У својим обранама сви осумњичени су изјавили да су на разне начине, а према обранама углавном мобилизацијом која је извршена на територије Србије укључени у војне формације и пребачени на териториј РХ у Лику, те да су задужени са униформама, оружјем и др. при чему су били распоређени у разне јединице, 13.3.1993. су кренули према Београду у комби возилу, али су из необјашњивих разлога залутали и стигли на Турањ код Карловца гдје су лишени слободе. Не поричу да би уз остале примили исказнице „ШТИТ“.

Из такозваних обрана осумњичених и самог садржаја кривичне пријаве, прилога уз пријаву, као и чињенице да је код осумњичених пронађено ватрено оружје и друга средства, чињенице да су кренули баш у Карловац, произлази основана сумња да су доиста кренули у терористичке акције које би вршили у односу на припаднике хрватске војске, полиције и грађана као и у односу на различите објекте.

С обзиром да постоји основана сумња да су починили дјело ради којег се предлаже провођење истраге, ваљало је тај захтјев за провођење истраге усвојити и одредити да се истрага спроведе.

Током истраге провест ће се докази и утврдити чињенице на основу којих ће бити могуће са потребном сигурношћу одлучити о даљњем току поступ ка“, пише у решењу.2

Хрватска штампа је фабриковала неку скицуплан о правцима кретања у позадини њихове државе и активностима ове групе људи. Напала их је да су упућени да изводе диверзије на виталне војне и привредне објекте, врше атентате на поглавнике Хрватске, укључујући и самог Фрању Туђмана и сл. „Слободни тједник“ 19. марта, истог дана кад је покренута истрага о кривичном поступку, објавио је фотографије заробљених добровољаца са погрдним поднасловима, наводну скицу-план диверзије и атентата и коментар пун измишљотина у коме, поред осталог пише:

„У њихов паклени наум спадају и диверзије и терористичке акције према амбасадама Сједињених Америчких Држава, Русије и, поново, према Жидовској опћини.

По првим сазнањима планирали су атентат на Стипу Месића, премијера Хрвоја Шаринића, али и нападе на важне објекте хрватске војске. На саслушању је један српски терорист признао како је требао минирати зграду команде Хрватског ратног зракопловства у Максимирској улици.

Танке жице пронађене у четничком арсеналу припремљене за дављење противника вјеројатно су смишљене за додатно стварање панике. Но, на срећу, Мијо Броњинг и остали карловачки полицајци и домобрани били су будни, реагирали брзо и ефикасно. И готово цијелу акцију успјели снимити.

Што из овог покушаја злогласнога београдског КОС-а морамо схватити? Четници се, сасвим сигурно, неће зауставити на само једном покушају. Тиха шапутања о неопрезности домобрана у Водицама, стајала су живота неколико домобрана и цијелу тенковску посаду. Четници су их дословце затекли на спавању. Стога морамо схватити да се рат води на цјелокупном хрватском територију, слободном и окупираном, да се води у свим подручјима и свим дјелатностима. Сви, заправо, морамо схватити да се домовина брани професијом. Новинари, радници, економисти, лијечници, шпорташи, полицајци и војници највише ће придонијети обрани своје земље ако су добри, прави професионалци.

Да четници окушавају посијати панику у Хрватској, то не треба чудити. На мети су им, по њихову признању, као што смо казали били Стипе Месић и Хрвоје Шаринић. Прецизније, један од њих је био задужен за атентат на предсједника Владе и предсједника Сабора. Какве су биле дужности осталих, је ли мета атентата био и сам предсједник Туђман, још није познато, али ни таква могућност није искључена. Познато је да Срби већ три године свим средствима покушавају убити хрватског предсједника. Покушали су чак и изравним авионским нападом на Банске дворе. На срећу, нису успјели. Јесу ли овај пут покушали изнутра, атентатом попут онога Гаврила Принципа на пријестолонаслједника Фердинанда у Сарајеву, показат ће даљња истрага. Но, судећи по угледу и извјежбаности српских терориста, тешко је претпоставити такву могућност. Нису они били тако велике звјерке да би могли неопажено проћи кроз наше сигурносне суставе. Уосталом, предсјениково осигурање и до сад је функионирало беспријекорно. Истине ради, поновимо да је Стипе Месић већ имао блиске сусрете са српским терористима на низоземском аеродрому у Амстердаму.

Међу документима и захвалницама пронађених код српских терориста види се и да су имали велика овлашћена према осталим јединицама, поглавито према узимању помоћи, оружја и других помагала. Робу, стрељиво и оружје набавили су у Србији, Београду и Ћуприји. Овај терористичкој скупини био је надређен и оперативно руководио акцијом пуковник Дане Вујновић, комадант 50. пјешадијске бригаде стациониране у Врховинама. Заповијед којом су ишли по нову пошиљку стрељива и опреме у Србију издана је тек дан прије њихова ухићења у Карловцу.

Сви су имали исказнице „Штит“ што у пријеводу значи да су прошли обуку КОС-а, чиме су имали велике овласти над другим српским јединицама.

Овај „Тједник“ под насловом Јатаци кратких рукава отпужује невине људе лажним подацима. У том напису стоји и ово: „Вођа српских терориста је Слободан Марковић, рођен у Новој Пазови, настањен у Новом Београду, иначе власник терористичке твртке у Београду. Приватну твртку основао је новцем опљачканим у вријеме рата у Хрватској”.

Оволико лажи о људима који су нешто више од месец дана штитили српска села у Лици, затим због болести враћени кући и грешком успут налетели на Хрватску полицију, заробљени и мучени може да осмисли и емитује специјални пропагандни штаб Гебелсовог типа. За Марковића поменути „Тједник“, пише и ово:

„Већ је речено да је „због јунаштва у Вуковару“ јавно похваљен. На личко ратиште дошао је у студеном 1991. године, непосредно након окупације Вуковара. На ратишту је изгубио десну ногу, а након тога је од поручника унапријеђен у чин капетана.

Имао је дрвену ногу и носио специјалну ципелу. Био је уочљив, а због сакатости изгледао безазлено. С тим тјелесним недостатком лакше би се маскирао  прикривао да је можебитно успио доћи до неког од својих јатака на слободном територију Хрватске.

На првом саслушању вођа српских терориста тврди како је само десетак дана провео на бојишту, а онда случајно налетио на српску мину и остао инвалид те се више није могао ангажирати у изравним акцијама. Но, све то тешко ће моћи бранити на суђењу због тероризма, судјеловање у оружаним акцијама против Хрватске, а морат ће открити и што је све радио на вуковарском ратишту. Правда је спора, али достижна. Да се Слободана Марковића, вођу 13 српских терориста изведе пред лице правде и осуди за тероризам, као и његове саучеснике, овај пут побринуо се Мијо Броњинг те остали карловачки полицајци и домобрани.”

После покретања судског процеса заробљени Добровољци  инвалиди и болесни, подвргнути су још жешћем терору истражних органа који су их присиљавали да признају „злочине”, како би домаћу и светску јавност и даље обмањивали о наводним злочинима Срба. Пребијени, болесни, изгладнели и понижавани затвореници нису имали шта да им признају, већ оно што су били и како су упали у заробљеништво. Тортура је настављана дању и ноћу. Крајем априла Војни суд у Карловцу донео је решење о продужетку истраге:

„Војни суд у Карловцу, у вијећу састављеном од судаца, предсједника Војног суда Јураја Бољковац као предсједника вијећа, те судаца Младена Косијер и Маријане Јањац као чланова вијећа, уз судјеловање записничара Санде Растовски, у кривичном предмету против првог окривљеног Марковић Слободана и др., ради кривичног дјела из Чл. 4 Закона о казненим дјелима подривачке и терористичек дјелатности против државног суверенитета и територијалне цјеловитости Републике Хрватске, након подигнуте оптужнице ВДО Карловац, број КТ62/93 одлучујћи о приједлогу из оптужнице о продуљењу притвора, поступајући у смислу Чл. 265 ст. 1 ЗКЦ на сједници вијећа одржаној дана 30. травња 1993. године”.

У образложењу овог решења пише:

„ВДО Карловац под бројем КТ62/93 од 29. травња 1993. године, поднијело је оптужницу против И окр. Марковић Слободана и др. као што је наведено у изреци ради крив. дјела из Чл. 4 Закона о казненим дјелима подривачке и терористичке дјелатности против државног суверенитета и територијалне цјеловитости Републике Хрватске. У истој оптужници стављен је приједлог да се према окр. притвор продуљи. Након запримљене оптужнице оцјењујући основ даљњег задржавања окр. у притвору ванрасправно вијеће је мишљења да разлози из којих је притвор одређен егзистирају и надаље. Наиме, сви окр. имају пребивалиште у Србији те доиста постоји оправдана бојазан да би у случају боравка на слободи ову околност могли искористити и да би постојала оправдана опасност због бијега. Такођер произилази и оправдана бојазан да би могли поновити кривично дјело, а због начина извршења дјела и због прописане казне затвора пуштањем на слободу могло би доћи до узнемирења грађана. Основана сумња да су окр. починили гнусно дело произилази из њихових обрана, исказа саслушаних свједока као и прикупљених доказа у спису. Стога је одлучено као у изреци.”

Све три констатације су лажне. То тврде сви бивши затвореници са којима смо разговарали у току прикупљања материјала за ову књигу. Они кажу да је у току свакодневних мучења несрећних заробљеника Војни суд у Карловцу 18. маја донео већ припремљену пресуду. Они нису имали шта да признају, сем да су били у јединици која је обезбеђивала цивилно становништво. Јовановић Владимир, Голубовић Радмило, Лукач Славко и сви остали поменути заробљеници осуђени су на по 20 година робије. Већ сутрадан, 19. маја о овом случају јавиле су се Вечерње новости.

„Војни суд у Загребу јуче је осудио 13 српских бораца на максималне казне затвора у трајању од по 20 година, јавља Ројтер, позивајући се на извештај Хрватског радија.

Оптужница их је теретила за тероризам и подривање територијалног интегритета државе.

Ових 13 бораца, припадника организације „Штит“, коју Ројтер квалификује као „паравојну“, заробила је 15. марта хрватска полиција у близини Карловца, у месту Турањ, на самој граници територије коју држе Срби.

Радио је саопштио да осуђени имају право жалбе, али нема информације о томе да ли су они признали наводе оптужнице.”

Разуме се, ови људи изненађени и запрепашћени због тешке и неправедне пресуде, жалили су се Врховном суду Републике Хрватске.

Овај суд им је смањио казне од 20 на 15 година робије. У образложењу пресуде од 19. августа 1993. године каже се:

I. „Дјелимично се уважавају жалбе опт. Видако вић Чебинца, Влајковић Часлава, Лукач Славка, Јо вановић Владимира, Канлић Миће, Животић Јована, Ђурашковић Братислава, Субашић Сеада, Голубо вић Радмила, Вуковић Душана, Семић Миленка и Гљук Звонка, преиначује се у одлуци о казни пресу да суда првог ступња, те се опт. Видаковић Чебинац, Влајковић Часлав, Лукач Славко, Јовановић Влади мир, Канлић Мићо, Животић Јован, Ђурашковић Братислав, Субашић Сеад, Голубовић Радмило, Вуковић Душан, Семић Миленко и Гљук Звонко, за кривично дјело из Чл. 4. Закона о казненим дјелима подривачке и терористичке дјелатности против државног суверенитета и територијалне цјеловитости Републике Хрватске, због којег су том пресудом оглашени кривим, темељем истог законског прописа осуђују на казне затвора у трајању од по 15 (петнаест) година, сваки, у које казне им се по Чл. 45. ст. 1. Основног кривичног закона Републике Хрватске урачунава вријеме проведено у притвору од 13. ожујка 1993. године на даље.

II. Одбијају се жалбе опт. Марковић Слободана и у преосталом дијелу жалбе опт. Видаковић Чебинца, Влајковић Часлава, Лукач Славка, Јовановић Владимира, Канлић Миће, Животић Јована, Ђурашковић Братислава, Субашић Сеада, Голубовић Радмила, Вуковић Душана, Семић Миленка и Гљук Звонка, те се пресуда суда првог ступња у осталом, непреиначеном дијелу потврђује”.

У образложењу се наводе „чињенице” у вези са пресудом Војног суда у Карловцу и жалбама осуђеника, али се потврђују сви лажни наводи суда првог ступња:

„Војни суд у Карловцу, као суд првог ступња је пресудом од 18. свибња 1993. године К 88/937 опт. Марковић Слободана, Видаковић Чебинца, Влајковић Часлава, Лукач Славка, Јовановић Владимира, Канлић Миће, Животић Јована, Ђурашковић Братислава, Субашић Сеада, Голубовић Радмила, Вуковић Душана, Семић Миленка и Гљук Звонка огласио кривим због почињења кривичног дјела из Чл. 4. Закона о казненим дјелима подривачке и терористичке дјелатности против државног суверенитета и територијалне цјеловитости Републике Хрватске и осудио их на казне затвора у трајању од по двадесет година сваког, те одлучио да трошкови кривичног поступка падају на терет прорачунских средстава суда, а темељем Чл. 353. ст. 1. и 6. Закона о кривичном поступку (сада Чл. 343. ст. 1. и 6. ЗКП) против свих оптуженика је рјешењем од 18. сибња 1993. г. К 88/936 продуљио притвор.

Против те пресуде суда првог ступња сви оптуженици поднели су жалбе и то по бранитељу Павковић Николи.

У жалбама поднесеним по бранитељу пресуда суда првог ступња побија се због одлуке о казни, с приједлогом да се изрекну блаже казне, а у жалбама поднесеним особно нису изричито наведени ни основни, ни предлози, но из садржаја жалбених разлога произилази да се та пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и због одлуке о казни.

Суд првог ступња жалбе оптуженика није достављао војном тужитељу на одговор (чл. 20. Уредбе о примјени Закона о кривичном поступку у случају ратног стања или непосредне угрожености неовисности и јединствености Републике Хрватске).

Државни одвјетник Републике Хрватске је по Чл. 360. ст. 2. ЗКП у поднеску од 21. липња 1993. г. Ктж. 887/93 предложио да се жалбе свих оптуженика одбију као неосноване. Жалбе оптужених Видаковић Чебинца, Влајковић Часлава, Лукач Славка, Јовановић Владимира, Канлић Миће, Животић Јована, Ђурашковић Братислава, Субашић Сеада, Голубовић Радмила, Вуковић Душана, Семић Миленка и Гљук Звонка дјелимично су основане и то због одлуке о казни, док су у осталом дијелу неосноване. Жалба опт. Марковић Слободана није основана.

Суд другог ступња је поводом жалби оптуженика по службеној дужности испитао побијану пресуду и није нашао да би биле почињене битне повреде одредаба кривичног поступка или повреде кривичног закона које су наведене у одредби Чл. 366. ст. 1. точ. 1. и 2. ЗКП”

Сведочење понижених људи  мученика

Праву истину о патњама ових недужних људи у хрватским затворима добили смо упоредном анализом њихових сведочења, докумената, лекарских налаза и штампе. У књигу смо унели само карактеристичне изјаве.

Лукач Милана Славко, 1959, село Бечмен, Земун  ИБ(14)

Славко Лукач, пребијан и мучен логораш у више хрватских затвора 1993. године, занимљив је саговорник, комуникативан, непосредан и течан оратор са богатим животним искуством, иако је релативно млад човек. По његовој причи још од дечачких дана прошао је сито и решето. Животни пут му је био трновит, са много кривина и пустоловина. Његови родитељи: мајка Мара и отац Милан напустили су родне Јасенице код Бихаћа одмах после Другог светског рата и населили се у село Темерин. Првих неколико година на новом станишту живели су такорећи номадски. Становали су у неким баракама, радили у „војним баштама“. Отац Милан је Други светски рат провео у крајишким партизанским јединицама и ратовао на многим бојиштима. После демобилизације 1946. прешао је у милицију, уклопио се у систем народне власти, истакао се у потерним акцијама против остатка квислинга. Једнога дана Милана позову претпостављени на разговор. Очекивао је унапређење на виши положај у служби, али уместо унапређења одвели су га на Голи Оток. Није могао да прихвати приче да је Стаљин и његов Информбиро непријатељ српског народа и Југословена. Пружио је отпор, а последице су биле кобне. На Голом Отоку две и пол године је „преваспитаван“. Вратио се у Темерин и после краћег времена нашао посао у Грабовцима где је чувао свиње. Са супругом Маром преселио се 1955. у Бечмен и у њему изродили три сина и ћерку. Славко је четврто Миланово дете. У том селу су саградили кућицу и васпитавали децу.

Славко је квалификовани металостругар. Војску је служио 1961. у Мостару. На једној вежби повредио је ногу, лечен је у сарајевској Војној болници, а затим се вратио кући.

Славко прича да је у току раста и школовања морао проћи „кроз трње” до стасавања. Због „голооточког комплекса“ отац Милан је био престрог у васпитавању деце. Када је чуо причу да његов Славко „истерује правду песницама“ у школи, узео га је за руку и одвео право у Дом за социјално угрожене у Белу Цркву. Али, Славко бежи из тог васпитног дома, враћа се кући и наставља са „преступништвом”. Године 1975. упућују га у Завод за васпитање младежи у Неготин, где је завршио занат. У Заводу је „позајмио” мотор и довезао се кући, али, то је већ кривично дело. Осуђен је 1976. године и одведен у затвор КПД Крушевац. По његовом делу и лику снимљен је филм. После служења војног рока у потрази за послом одлази у Немачку. После годину дана вратио се у земљу и у Бечмену запослио као конобар у једном ресторану. Међутим, несташни и у реаговању пребрзи Славко упада у нове невоље. Пресуђује и дели правду онако како је он схвата, не водећи рачуна о последицама. Једног дана повредио је ножем свог газду. Није могао да поднесе газдине увреде на рачун оца и мајке. Опањкао је Славкове родитеље да му нису вратили позајмљени новац. Славко је знао да то није тачно и одмах реаговао. Ударац ножем у газдина прса одвео је Славка у Забелу. После 4, 5 година робијања вратио се у свој Бечмен. У затвору је изучио многе занате па није имао проблема око запошљавања. У почетку је радио као сеоски берберин, упознао много људи и стекао нова пријатељства. Затим мења посао: бравар, па рачуновођа, итд. Славко се женио три пута: 1977. године Милевом, 1986. Жаном и 1994. Зденком. Жана и Зденка су рођене сестре. Са Жаном има три сина, а са Зденком три кћерке. Када је Жана била у благословеном стању носећи трећег сина, муж Славко се заљубио у свастику Зденку, малолетну. Пристала је на љубав и одмах остала у другом стању. Зденка је прву кћер родила пре него што се Славко развео са Жаном. Тако је Славко 1994. заменио жену Жану свастиком Зденком, тј. развео се од Жане и венчао Зденку, која каже да је њен бивши зет и садашњи муж изузетан и добар човек. О својим ратним данима и трагичним догађањима 1991. и 1992. године Славко нерадо прича. Пре него што је кренуо на ратиште свакодневно је помно пратио политику и војну ситуацију у Југославији и размишљао о невољи српског народа који се нашао под ударом сепаратистичких сила, подржаваних из иностранства. Учинило му се да се септембра 1991. Југославија налазила у колапсу. Оружане паравојне групе и целе формације сепаратистичких партија нападале су јединице Југословенске армије у гарнизонима, ван насељених места, на путевима и на другим тачкама, посебно на неким просторима Хрватске и Босне и Херцеговине. Сабор Хрватске 25. јуна 1991. донео је декларацију о суверености и самосталности, што је подразумевало да на територији Хрватске важе само закони које је донео Сабор. Још августа 1990. Срби у Книнској Крајини организовали су блокаду путева и промета, што је био знак да су предосећали тешке дане и године које долазе. Југословенска армија иначе састављена од припадника свих народа и народности под заклетвом, имала је задатак да брани границе и суверенитет целе „Југе”, све више се осипала. Велики број војника и официра хрватске и муслиманске припадности пребегава на сепаратистичку страну. Старешински и борачки састав српске и неких других националности труди се свим снагама да испоштује заклетву верности вољеној Југославији. Напори да се сачува земља створена пре 80 година и то крвљу, углавном, српских армија, које су заједно са савезницима 1918. поразили Аустро-Угарску империју, све више су слабили. Земља се до краја 1991. увелико распадала. Свесни страдања и геноцида из 1941. и касније у Другом светском рату, Срби у Хрватској групишу се на просторима где су чинили већину становништва, успостављају власт и проглашавају Републику Српску Крајину, укључујући делове источне и западне Славоније.

Посматрајући колапс вољене Југе, прича Славко, одлучио је да помогне онима који бране земљу. Отишао је у Бубањ Поток и пријавио се у добровољце. После месец и по дана обуке, прегледа и других припремних радњи, речено му је да је способан за извиђача и снајперисту. Кренуо је затим у Лику и после неколико дана обрео се у 6. личкој дивизији. Краће време изводи интензивну обуку у близини фронта, а затим учествује у првој борбеној акцији. Његова јединица упућена је на Козјак. Енергичан напад с обухватом против паравојних формација хрватске војске уродио је плодом. Непријатељ је уз губитке побегао са положаја. Славко је командовао групом добровољаца која се истакла у тој акцији. Због успешно изведене прве борбене акције, њен командир Славко Лукач добио је чин млађег водника. Затим следе нове борбе и мање акције против ХВО, акција за акцијом. У борбама на широкој кули противнички куршум зарио се у Славкову ногу. Рана је била доста тешка, ставили су му гипс и послали на лечење у болницу. Пре него што је излечен, са гипсом на нози, вратио се на ратиште, на Удбине. Захтевао је да му лекари скину гипс како би што пре помогао својим друговима и народу, непосредно на фронту. Истог часа после скинутог гипса кренуо је у нове окршаје. До краја 1991. учествовао је у неколико мањих и једној већој борби.

Почетком 1992. вратио се у Београд и провео неко време у једној команди на Сајмишту. Скоро годину дана боравио је далеко од својих другова који су бранили српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, али никада није престао да мисли на борце и народ који је живео у страху од изненадних казнених експедиција. Славко је одлучио да почетком 1993. поново иде у крајеве ратом захваћене. Дошао је у Кореницу и јавио се 15. корпусу Републике Српске Крајине. Укључен је у специјалну формацију „Група штит“, која је имала задатак да штити српски народ у Крајини, с тежиштем да обезбеђују насеља која су угрожена од упада паравојних и војних формација противничке стране и да обављају извиђачке задатке. Око месец дана је у честим акцијама на Велебиту. Са Велебита је отишао у Турјански, у Команду корпуса. После три дана боравка у поменутој команди, са групом старешина и војника кренуо је на одмор кући. Није могао ни наслутити шта га очекује. Кроз неколико часова после одласка са тог дела ратишта у наредним недељама и месецима преживеће ратна мучилишта у хрватским затворима.

На раскрсници путева код Војинића Славка и групу сапутника сачекали су војни саобраћајци и неке старешине војске РС и упутили их правцем који води право у Карловац. Славко и другови, који су били с њим, мисле да је то намерно учињено како би се касније могла извршити нека размена. Не верују да војни саобраћајци нису знали који пут обилази војне пунктове ХВО или УНПРОФОР-а, да нису смели погрешити тако нешто. После 2 км пута наишли су на спуштену рампу УНПРОФОР-а. На овом пункту били су Нигеријци и чеси. Пре те рампе, каже Славко, биле су постављене две рампе са српским и унпрофоровим војницима, које су намерно подигнуте како би група упала у Унпа зону. Славко даље тврди да постоје докази да су те рампе свесно подигнуте, земљиште разминирано, с циљем да група упадне у заробљеништво ради размене. Ово је преозбиљна тврдња чију веродостојност нисмо успели да утврдимо. Славко и његови пријатељи, који су били с њим, тврде како је на Батинском мосту ухваћена тзв. хрватска „Сомборска група“ приликом минирања моста. Припадници те групе осуђени су на по 20 година робије и пребачени у сомборски затвор. Хрватске власти су желеле разменити ту групу за одговарајућу. Наводно, Драган Ковачић из те групе био је упознат са тим случајем. Овај проблем и наводе свакако треба проверити, јер прича није уверљива.

Са Славком у комбију било је 13 људи. При заустављању возила на рампи већина Славкових другова је спавала. Славко је приметио Нигеријца како руком даје знак возачу да се повуче назад, али се возило зауставило чим је кренуло у рикверц. Истовремено, приметио је војника у униформи ХВО који камером снима возило и групу. Други хрватски војник уперио је митраљез у возило, а нешто даље и други војници ХВО са упереним оружјем на групу. Ту је била и „Зоља“, уперена на возило, па је постојала опасност уништења возила и групе у случају покушаја бекства. Славко Лукач ставља прст на обарач свог „шкорпиона“. Брзо размишља шта ваља чинити у том случају. Да пуца у непријатеља? Не, страдаће цела група, помисли. Избацио је оквир од 10 и убацио од 20 метака и уперио цев оружја у своје чело. „Нећу жив непријатељу у руке”, одлучи Лукач. Приметио је то његов близак пријатељ Голубовић, Голуб, енергичним покретом руке повуче Лукачеву десницу с оружјем на доле. „Не пуцај, човече, шта то радиш?” Капетан Марковић, вођа групе седео је поред возача, такођер викну на Лукача да не пуца. Славко је послушао другове, бацио оружје и тихо рекао: „И овако ће нас побити“. За трен ока око комбија се сјати цела чета хрватских војника. Чешки војници побегоше у канал, а Нигеријци вичу Хрватима: „Ноу Фире”. Један од Нигеријаца позива телефоном вишу команду. Лукач даље каже: „Изведоше нас из комбија напоље. Командир јединице ХВО наредио нам је да се скинемо до појаса, постројимо поред зида и подигнемо руке у вис, окренути леђима према упереним митраљезима. Већ је почео са командом да његови војници отворе ватру у леђа полунагих војника, али су им ту намеру осујетили Нигеријци“.

Лукач је у свом прслуку имао неке предмете за брзу ликвидацију. Знао је, ако га ухвате да има жицу за дављење да ће га стрељати, а пре тога и мучити. Брзо је скинуо дупли прслук у коме се налазила жица и бацио је на гомилу одеће коју су скинули његови другови. Хрватски полицајци су касније нашли ту жицу, али група није одала ко је њен власник иако је била изложена батињању, пребијању и мучењу разним предметима.

Затворенике су под стражом одвели у карловачку касарну, сместили их у неку изоловану просторију и једног по једног изводили, саслушавали, тукли и злостављали. Рекли су им да ће их одмах све пострељати. Када је јединица за егзекуцију већ почела припреме за тај чин, стигао је Туђманов саветник и спречио злочин, јер им је група требала за размену. У току прве ноћи поново су их саслушавали, једног по једног и поново тукли. Затим су им везали очи, убацили у неко возило и пребацили у робијашницу Керестинац. Убацили су их у две затворске собе. На сваком кораку су добијали батине: тукли су их песницама, ногама  врхом ципела, кундаком, палицама и другим тврдим предметима. Нису бирали место удара. Неки су остали без зуба, двојици су поломљене вилице, један од њих је остао без увета, а сви остали са великим ожиљцима на лицу и телу. Сваки од затвореника је имао ране и велике модрице на леђима, трбуху, слабинама, по ногама. Наредних дана мучитељи су многима спалили косу и браду.

Лукача су питали коју је дужност обаваљао у српској војсци. Одговорио им је да је био командир вода на обезбеђењу команде. Наставили су са батинама и псовкама. Поново су им везали очи, убацили у неко возило и пребацили у карловачки затвор. У недељу 15. марта 1993. робијаши су доживели једну од тежих тортура. Убацили су их у минибус са керовима, млатили и присиљавали да науче неке усташке песме. Муслимана С. С. су тукли до изнемоглости. Уз батине морао је да пева „Ој, војводо Синђелићу…”. У 22,00 извели су их из минибуса и постројили поред реке Коране. Преко мотороле Лукач слуша разговор једног усташе са претпостављенима. „Не стрељајте их, већ одложите стрељање за сутра“. Уз батине су их убацили у минибус и вратили у Карловац. Разместили су их у неке собе и наставили са пребијањем. Лукач се одлучио да штрајкује глађу, очекујући било какве повластице. Стрпали су га у самицу, псовали и тукли. Једног дана стражар је изненада отворио врата. Ушао је управник, а сваки затвореник био је дужан да се представи. „Заробљеник покорно!” „Шта је ХДЗ?”, пита управник затвора. Одговор мора бити гласан и јасан „ХДЗ је Хрватска од Загреба до Земуна“. Лукач се збунио па онако полугласно рече: „ХДЗ је Хрватска од Загреба до Карловца“. Управник избечи очи, насрну ногама и рукама на Лукача. „То те је Шешељ научио, је… те он“, па настави са тучом.

Када је Лукач видео да оде све дођавола досети се трика да одглуми епилепсију. Негде у затвору видео је тај чин и сетио се свих детаља. Једног тренутка, прикупи пљувачку у устима, шкрипну зубима, згрчи лице и удари главом о бетон. Ваљао се по затворској соби са балама на уснама. На ударе стражара по телу није реаговао. посипали су га хладном водом, али је Лукач и даље глумио болесника. То је понављао више пута, мада је и даље добијао батине. Једног дана се одлучио да штрајкује глађу. Мислио је да ће на тај начин натерати затворске власти да затворенике из самица сместе у заједничку собу. Упутили су његовог капетана да га убеди да не штрајкује глађу, јер су се бојали да то не сазнају представници УНПРОФОР-а. Лукач је прихватио сугестије капетана Марковића, али је условио да их групно сместе.

„Карловачка група“ затвореника вођена је неколико пута на размену, али се увек нешто испречило. Средином јуна 1993. затворске власти позову Лукача и још три затвореника: Гљука, Субашића и Чебинца и кажу им да њих тројица нису чисти Срби и да ће их заменити. Одвели су их у Сплит у затвор „Лора“ да чекају размену. Сместили су их у самице војног затвора у Лори. Уместо брзе размене у Лори су наступила још већа мучења него у Карловцу и Керестинцу. Постројили су затворенике, оптеретили теговима, везаним на леђа и тако оптерећене, уз батине, терали да трче. Уз трчање морали су певати разне песме. „Уместо размене и слободе у Лори сам преживео 45 дана пакла, невиђених тортура, иживљавања и батине”, прича Лукач.

Описујући први дан у затвору „Лора“, мучењу, понижавању, батинама, Лукач каже:

„Скинули су нас до појаса голе, постројили уза зид с рукама на горе и тако смо стајали преко шест сати. Тако голе уза зид држали су нас до самог јутра. Шмрком воде су нас прскали уз страшне болове. После тога су ме тукли до пада у несвест. Ни сада не знам колико је удараца било. Знам да ниједно место на мом телу није било поштеђено. Када су се батинаши уморили, викали су да смо четници, треба да запамтимо шта је „Лора“ и какве су усташе. После тих батина и вике одвојили су ме са још двојицом вуковарских бораца и пребацили нас у једну собу у којој је била баба (Српкиња). Натерали су нас тројицу да онанишемо гледајући у ту бабу. То је трајало преко два сата уз обавезну порцију батина. Бабу су исто тако батинали, уз изговор усташа (каква си ти риба) када три четника не могу ништа да ти ураде. Затим су нас избацили на круг да скупљамо борове иглице. Нису нам давали ни храну, ни воду. То је трајало читава два дана. Већина је изнемогла од мучења, глади и жеђи. Уста су нам попуцала и створиле су се отворене ране. Касније су нас терали да сами стављамо со на испуцале крваве усне. И даље су нас тукли. После 78 дана таквог мучења почели су нам давати по један оброк. На 13 људи један хлеб и зденка сир (6 ком.) и литар воде за читав дан“. Лукач даље прича да су затвореници морали да певају усташке песме. „Ако погрешим реч добијао сам жестоке батине уз један тег од 30 кг који сам морао да носим преко целог игралишта“. Лукач мисли да ниједан човек не може све то да издржи. Неки су подлегли батинама, а један пилот Србин, чијег имена се не сећа, извршио је самоубиство. Залетео се и главом ударио на бетонски стуб. Лобања је пукла као а је у њој био експлозив. Заробљен је са још неким људима, које су уз батине присиљавали да лете за њих. Он је упорно одбијао. Ја га се сећам одлично и стварно му се и сада дивим како је храбро подносио мучења. Када је пилот мученик видео да ће га усташе убити, донео је одлуку да одузме себи живот. Био је и један добровољац који се звао Дуле из Беочина. Тај мали човек, а тако велико срце. Добијао је батина више од нас, чак су му давали мокраћу да пије после батина. Када су нас терали да певамо усташке песме, а он каже „хоћу да певам ваше, али прво ја да отпевам своју песму“. Затим, почне да певуши: „Хармонико моја“, а онда пева њихову песму. После тога су га тукли. По два до три дана га нисмо видели, јер није могао да хода од батина. Он је до задњег дана певао „Хармонико моја“. Од стражара смо чули да се и они потајно диве и кажу „ово је прави Чеда“.

Након свих тих мука и батина Лукача су обавестили да треба да иде на размену. Одвели су га са још неким затвореницима на место размене (31. 08. 1993.).

„Мене је разменила Република Српска уз замену за једног мајора и четири официра. После тога сам отишао за Београд (Сурчин), где су ме дочекали пријатељи, родбина и моја деца. Тек тада сам схватио да ћу ипак видети своју децу и жену“, каже Лукач.

Милош Сима Чедомир, рођен 1950. у Врбнику, Книн

Крајишник, публициста и сатиричар Чедомир Милош допао је заточеништва у току операције „Олуја“, 16. августа 1995. године. Тада је хрватска војска заузела Книн, а Република Српска Крајина престала да постоји. У хрватским затворима провео је од 1995. до 2002. године. У затворима је мучен и пребијан. Последице су бројне: поломљене кости и ребра, психофизички стрес, поремећен метаболизам, унутрашња крварења. Једва прича о томе шта му се дешавало у хрватским затворима.

„Заробљен сам у операцији хрватске војске „Олуја“, која је почела 5. августа 1995. године и у којој је Република Српска Крајина престала да постоји. Био сам обичан војник, а у ЈНА сам био обучен за болничара. После општег расула војске гледао сам из свог родног села Врбника, које је непосредно изнад Книна, како усташе убијају људе на улицама, пале, руше. Крио сам се ту десетак дана. Преко дана сам боравио у оближњој шуми, а увече сам често спавао и у својој кући. Нисам хтео да бежим у Босну, јер су ми супруга и ћерка, која је била у другом стању, остале у Дрнишу. Нисам од њих имао никаквих вести, а бојао сам се да се не разиђемо ако се оне врате у село, а ја кренем даље.

Заробљен сам 16. јуна, усред бела дана, када сам сазнао да су ћерка и супруга на сигурном. Затекао сам се у селу јер сам намеравао да се пребацим у касарну УНПРОФОРа код Книна, у којој су били Кенијци.

Код првих сеоских кућа чуо сам две сељанке које су избегле у Книн, али су свакодневно долазиле у село да нахране стоку, како разговарају са неким мушкарцима. Знао сам да су усташе јер Срба мушкараца у селу није било. Изненада смо се сусрели на неких пет, шест метара. Панично сам запуцао изнад њихових глава и испред њих, да их уплашим. Они су утекли на једну, а ја на супротну страну  према шуми. Нисам желео да се предам ни по коју цену.

Ту сам упао у неки јарак и сломио ногу. Убрзо је ту, испред мене, експлодирала и ручна бомба, за коју су усташе касније тврдиле да је мени испала. Ја се ничега не сећам, али ме је добро поткачила. И данас носим гелере у телу. Када су ме заробили, недалеко од јарка, већ је пао мрак. Сећам се само светла батеријске лампе и грубог дрмања. Ставили су ми лисице и убацили у гепек. За мене је почео период живота који бих желео да заборавим. Стигао сам у Лору, некадашњу поморску базу Југословенске народне армије код Сплита. Са сломљеном ногом и телом пуним гелера од ручне бомбе бацили су ме у катакомбе Лоре. Ту су се већ налазили наши борци који су раније заробљени у операцији хрватске војске „Бљесак“, у источној Славонији. Полицајци су ме терали да се прво са заточеним изљубим по три пута, по „српски“, а затим су ме, уместо моје крваве и исцепане одеће, оденули у стару летњу „есембе” униформу која је на леђима имала ознаку „РЗ“  ратни заробљеник. Био сам у подруму у коме, сем трачка светлости који је долазио кроз прозорче на вратима, није било скоро никаквог светла. Неколико пута је долазио иследник и док сам био у скоро бесвесном стању, постављао ми је питања. Наравно, нисам знао ни шта ме пита, нити сам могао да одговарам на њих.

Боље ти је да говориш, него да те испитују војни полицајци  наваљивао је иследник. Тада још нисам био свестан шта ме све чека. Неколико дана су заборавили на мене. Ни воде, ни хране, ни иследника, ни превијања рана, ни џелата… Само помрчина и смрад. Онако изломљеног, распамећеног, у модрицама, загнојених рана, из подрума су ме пребацили у сплитску болницу Фируле, да ме колико-толико припреме за озбиљнија ислеђивања. У тој, цивилној болници, већ су лежали наши заробљени и рањени, али и пребијани борци. Свакодневно ми је у посету долазио један прави „грмаљ“, полицајац из Лоре, који је кроз зубе сиктао: „Ја сам те заробио, ја ћу и да те убијем. Не дају ми ови доктори, али сачекаћу те у Лори.” Долазиле су и његове колеге, седели ми на кревету и пожуривали докторе да ме што пре отпусте, да могу да почну иживљавање. Морам да кажем да је лечничко особље, сви, од лекара до сестре и болничара, било веома коректно и чувало ме од насртаја крвника. Нисам ни био свестан шта ме чека кад се вратим у Лору, али су ми неки Хрвати, рањени у Босни, који су лежали у суседној соби и који су навраћали да као атракцију виде нас „живе заробљене четнике”, очигледно знајући шта се догађа у Лори, говорили да би се радије убили него да тамо леже. Касније сам схватио да су потпуно били у праву. Са ногом у гипсу, после недељу дана проведених у болници, вратили су ме поново у Лору, на опште задовољство полицајаца и иследника тог затвора. Тек тада настају моје неописиве муке. Доскакутао сам на једној нози, низ степенице до самице која се налазила у подруму, јер нисам имао ни штаку. Као лешинари одмах су пристигли крвници и док сам лежао на смрдљивом троделном душеку на коме је пре мене лежало ко зна колико до крви претучених људи, почели су да скачу по још свежем гипсу на нози. Као љуска од јајета распао се гипс, а још незарасли прелом је поново пукао. Неколико дана, поново заборављен, боравио сам у мемљивој просторији без светлости. Високе летње температуре, велика влажност ваздуха, као и тежак воњ усирене крви, зноја и мокраће учиниле су да сам једва дисао. Храну и воду нико није доносио, нити је ко навраћао да ме било шта пита. Почео сам да се губим… да халуцинирам. Свашта ми се привиђало. Изгубио сам појам о времену. Пожелео сам чак да се поново појаве крвници, само да видим људско биће. Убрзо су се и појавили. Наоружани дрвеним „безболним“ палицама, како су их звали, почели су да ме испитују. Понављао се уобичајени ритуал. Наредили би ми да се наслоним испружених, широко раширених руку, на прозорчић на вратима, а безбол палица ми је ломила ребра.

„Подсети га“, подстицао је иследник да ми освежи памћење. Један се специјализовао за „третирање” мог десног бубрега. Ни данас га не осећам.

Нисам знао ни како се зовем, а камоли да одговорим на њихова питања које тамо нешто организовао, ко је главни, где и ко је ратовао у Босни… Једног јутра, били су посебно инспирисани за испитивање. Вероватно им се журило да нешто признам, јер су мене и још неколико заточеника одводили у нај забаченије кутке Лоре, а касније смо сазнали да је долазила делегација Међународног Црвеног крста да региструје заточенике. Како нисам био регистрован, могли су са мном да раде шта су хтели, па чак и да ме убију, а да нико за мене не сазна. Један крвник, а имао је најмање 150 килограма, док сам лежао, скочио ми је на здраву ногу, а други, седећи на нози у гипсу, лагано је гасио цигарету између прстију.

„Причај”,  говорио је трећи, наводни иследник. Ваљда, од великог бола, нагло ми се разбистрила свест и из мене је проговорио дугогодишњи сатиричар.  Како да причам, господине, када ме ова двојица деконцентришу  рекао сам. Сва тројица су навалила ко бесни пси.

На бол сам огуглао већ после неколико третмана у Лори, тако да сам тада само потонуо у таму. По мојој процени, у самици сам провео двадесетак дана, а затим су оно што је преостало од мене однели до собе у којој је било двадесетак заточеника. Пре него што сам се сместио, окупали су ме у дворишту затвора. Једва сам стајао и зато ме је један заробљени официр прво посуо детерџентом за веш, а затим истрљао. Истуширали су ме снажним млазом из шмрка који су користили за прање кола тако да ме је свака рана поново заболела. Окупан, кренуо сам у просторију у којој се налазило старо, изломљено огледало. Уплашио сам се лика који сам угледао у огледалу. Необријан и дугокос, кожа на лицу посивела, очи упале дубоко у главу, без неколико предњих зуба. Једва сам се препознао у лику живог мртваца. Међутим, мојим мукама се није назирао крај. Мислио сам да је најгоре прошло и да су физичка малтретирања која су ме снашла нешто најтеже, али сам се грдно преварио. Групне и појединачне сеансе мучења смењивале су се даноноћно. Да сам имао чиме, убио бих се да прекратим муке, али су нас џелати добро пазили. Они мученици, заробљени у „Бљеску“, који су имали ту срећу да их је регистровао Црвени крст, углавном су радили на чишћењу стадиона, али неколицина нас, нерегистрованих, дивљачки смо мучени и пребијани. Терали су ме да једем којекакве бубе, црве, глисте, стоноге којих су мемљиве просторије биле препуне. Посебно сам им био интересантан јер ми је надимак био „Чедо“ и онако зарастао у косу и необријан, личио сам им на четника. Изгубио сам сваку наду да ћу жив изаћи. Свакодневно су маштовито свом репертоару мучења додавали неке нове цаке. Морао сам да певам усташке песме, као и да се пре сваког оброка крстим као католици отвореном шаком, а затим да се помолим Богу. Ако бих молитву завршио са „амин“ уместо „амен“, следиле би батине.

Стицајем срећних околности, појавила се нада да ћу ипак изаћи из пакла. Локални хрватски медији некако су начули да се у Лори налази права атракција  четник са одговарајућим надимком „Чедо“, па су затворске власти, у случају да се и Црвени крст заинтересује за моју судбину, одлучиле да моје здравствено стање, колико толико поправе. Одвели су ме у болницу, снимили сломљену ногу и ставили нови гипс. Осетио сам да се нешто мења и јавила ми се нада да ћу из казамата ипак изаћи жив. Чини ми се да су и џелати осетили да се нешто спрема, јер ме је неколико вечери заредом један крвник чији је специјалитет био да ме чизмом удара у слезину посећивао и када му није била смена. Седео би тако на мом кревету до дубоко у ноћ, претио, говорио такве ствари да не могу ни да их поновим. Када је последњег дана мог боравка у Лори од судије сазнао да треба да ме пребаци у Жупанијски затвор „Билице”, био је очајан. Док ме је превозио до затвора само што није плакао. Невероватна сцена, терао ме је да на сав глас певам усташке песме, а он је до крви гризао усне и једва суздржавао сузе. Обећавао је и клео се да ће ме наћи кад тад, да му нећу умаћи, ма где се сакрио, да ће ме стићи његова рука…

Остатак моје приче у односу на пакао Лоре права је бајка. Уследило је седмогодишње тамновање у Лепоглави из које сам изашао 26. априла ове године…

Избеглички статус у Србији добио сам пре неког времена, а избегличка књижица ми је једини документ који имам. То ми је уједно и једина имовина. Са супругом Станком сместио сам се привремено код ћерке Светлане и зета Стеве. Они, заједно са две ћерке, Сањом и Сандром, живе као подстанари. У том домаћинству је и Стевин отац. Сви смо до једног избеглице и нико нема сталан посао. Започео сам са лекарским прегледима. Не знам шта ми све фали и шта ме све боли. Кости, бубрези, ребра, глава. Испало ми је осам зуба. Иако су ми 52 године, осећам се као да имам двоструко више.

Много тога сам заборавио, имена, људе, адресе, телефонске бројеве. Идем и код психијатра, желео бих да заједно са супругом останем у Србији. Немам апсолутно ништа, а помоћи ни одкуда. Када бих бар имао нешто на чему бих могао да пишем, стари компјутер, било шта, некада сам од писања живео.

Све до почетка рата 1991. године бавио сам се сатиром. Живео сам у Задру, а писао сам за сплитски сатирични лист „Берекин“. Повремено сам радио и за београдски „Јеж“. У Титово време сам неколико пута, због афоризама, био на „консултацијама“ код надлежних органа.

Процес против седам бивших припадника хрватске полиције оптужених за ратне злочине над Србима у војном затвору Лора, у Сплиту, током рата у Хрватској од 1991. до 1995. започео је у јуну ове године. Тужилаштво у Сплиту које ће водити процес оптужило је Миљенка Бајића, Давора Банића, Јосипа Бикића, Анђелка Ботића, као и Емилија Бунгура, Анта Гудића и Тончија Вркића због убистава и мучења двојице српских цивила у Лори 1992. године. Сви су они тренутно у затвору у Сплиту. Управник затвора Лора, Томислав Дуић, који се сматра најодговорнијим за злочине над Србима, такође је оптужен, али за њим и даље трагају хрватске власти. Према најави суда, 15 људи (сви живе у Србији), биће позвани као сведоци. У затвору у Лори било је затворено више од 1.000 затвореника, углавном Срба, од којих се 70 и даље воде као нестали. Невладине и организације за заштиту људских права тврде да је бивше хрватско руководство, са председником Фрањом Туђманом на челу, знало за злочине над Србима у Лори“.

У Војном суду Милошу Чедомиру суђено је по два основа: за рушење уставног поретка Републике Хрватске и учешћа у оружаној побуни, иако је Туђман шест месеци пре тог аболирао све наводне „побуњенике” и за покушај убиства хрватског војника. Осуђен је на збирну казну од 11 година, али му је због аболиције, по првом основу, остала казна од седам година у коју је урачунат и једномесечни боравак у Лори. О правди и поштеном суђењу, тешко да може бити речи. „Суђено му је пред тројицом судија у војним униформама, тужилац је, такође, као и наводни сведоци, био униформисан. Адвокат који му је био додељен по службеној дужности био је, додуше, у цивилном оделу, али је његов однос са судијама, тужиоцем и сведоцима био више него срдачан и пријатељски. Ни у чему, сем по одећи, није се разликовао од тужиоца. И казна која му је одрезана то потврђује”, каже Чедомир и наставља:

„У Лепоглаву сам стигао априла 1997. године и ту сам одлежао целу казну. Прилике у Лепоглави, која је као затвор била у веома лошем стању, са минимумом комфора и условима за хигијену, биле су колико толико подношљиве. Захваљујући чињеници да сам као и остали био регистрован код Црвеног крста као затвореник, није било физичког малтретирања. Колико знам, у Лепоглави је остало још око 50 Срба, који су осуђени на високе казне. Дела за која су првобитно били осуђени (против уставног поретка и оружана побуна) и за која их је Туђман аболирао преквалификована су у убиства и друга најтежа кривична дела. због тога су још увек у Лепоглави. Иако су две државе СРЈ и Хрватска, договориле пуштање заробљеника по принципу „сви за све”, за 17 Хрвата, колико их је лежало у Србији, из хрватских казамата пуштено је исто толико Срба. Остали

су и даље заточени. 32

О изласку из затвора писао је Глас јавности, 28. 04. 2002. године. „БЕОГРАД  Некдашњи новинар ЧЕДОМИР МИЛОШ (1950), Србин из околине Книна заробљен после „Олује” и осуђен за покушај убиства, пуштен је после скоро седам година из хрватског затвора, потврдио је јуче Срни у Београду шеф Документационо-информационог центра „ВЕРИТАС“ Саво Штрбац.

Према његовим речима, Милош је заробљен августа 1995. и у Жупанијском суду у Сплиту осуђен на 10 година затвора због покушаја убиства. „После жалбе, Врховни суд Хрватске му је казну затвора смањио на седам година. Казна му истиче у августу, али је пуштен неколико месеци раније због доброг владања“, рекао је Штрбац. Описујући само хапшење, шеф „ВЕРИТАС“-а је објаснио да се Милош у време „Олује” скривао у селу Врбник крај Книна и да је по уласку ХВ у село имао намеру да се преда.

„Чекао је, као и сви остали у селу, да дође војска и полиција и да се предају. Када су старци изашли пред војску, убили су их без питања ко су и шта су. Када је то видео, почео је да бежи, обучен у сивомаслинасту униформу. Бежећи је пао и повредио ногу. Пошто више није могао да бежи, пуцао је полицајцима преко главе, али их то није зауставило. Онда је неспретно активирао бомбу и себе ранио теже, а једног полицајца лакше. После тога је заробљен“, испричао је Штрбац додавши да у затворима Хрватске још има више од 100 Срба, већином заробљених у „Бљеску“ и „Олуји“.

МКЦК је обезбедио Милошу 26. априла пратњу и превоз до Југославије где се, по доласку у СРЈ, придружио члановима породице. Милош, аутор неколико књига афоризама, био је уредник сатиричног листа „Берекин“ који је излазио у Сплиту и дописник београдског „Јежа“.

Тиме су казивања Милоша Чедомира о условима под којима је заробљен, осуђен и пуштен на слободу, овим натписом из априла и потврђена.

Радмило Голубовић Голуб, рођен је 12.08.1956. Тодине од оца Станислава и мајке Драшње у Великој Крсни, општина Младеновац.

Растао поред старијег брата Момчила и сестре Живославе. Ожењен је. Има сина Игора и кћерку Лидију. Због нерешеног стамбеног питања отишао је са породицом у Либију, где је радио пет година. По повратку у Младеновац купио је кућу и срећно живи са породицом. О свом одласку на ратиште, Радмило пише:

„У лето 1991. године почео је рат који је довео до праве катастрофе за становништво бивше Југославије. Свако од нас у себи носио је осећање страха и бола за народ који све то доживљава. Бројно мале републике су желеле да створе нове државе, а Србија је имала идеју да сачува Југославију, јер су многа подручја у другим републикама била насељена углавном Србима. Водеће политичке партије Хрватске желеле су да направе државу без статистички етничких мањина и да Србима укину права која су уживали после Другог светског рата. Гнусна убиства српских цивила, војника у касарнама и на положајима, донела су бригу и осећај одговорности за опстанак малих људи у подручјима бивших република. Зато су Срби устали у одбрану голих живота и имовине. У том циљу почела је делимична мобилизација. Без оклевања, патриота као што су били сви моји преци, одазвао сам се на војни позив у јединицу, остављајући кућу и двоје деце.

После краћег боравка у касарни јединица је извршила покрет ка западу. Стигли смо на Осијечки (Тењски) аеродром „Клиса“. Ту је моја јединица распоређена у импровизованој касарни на економији „Вера“. Остали смо 60 дана. Свакодневног пушкарања је било на обе стране. Кренули смо у ослобађање више села: Оролика, Маркушице, Тординаца и још нека места за које не знам називе. У том времену је пао Вуковар. Сви смо тада мислили да је то наша велика победа (а није). Уствари, све је било тужно, јер смо свесни да више нема Југославије, а живимо заједно и убијамо једни друге. Видео сам и тужно лице мог команданта, активно војно лице по чину мајор. На том положају сам био 4 месеца, све до 23. јануара 1992. године, када одлазим у другу команду у Тење код мајора Богосављева. Формирана је јединица за посебне намене, којој сам и ја припадао. У маскирним униформама стално су извођене вежбе на полигону. Борба се водила и према Осијеку. дана 4. фебруара 1992. године, вођен је жесток окршај, грме топови, севају вишецевни бацачи, пушчана паљба не престаје. И поред војничког искуства и опрезности да ме не погоди метак, у једном тренутку сам осетио бол у нози. Погледам и видим млаз крви, цури низ ногу. Био сам рањен распрскавајућим метком. У том моменту сам јаукнуо и одмах је дотрчао најближи војник. Држећи ме за ногу, позвао је команданта. Видевши у каквом сам стању, командант је позвао болничка кола и пребачен сам у стационар „Вера“, где ми је указана прва помоћ. На нози су висили делови мишића и коже, те је то одстрањено. Потом су ме одвезли у Вуковарску болницу где је извршена операција. Болничке собе су изгледале суморно. Осетио сам да је у мени све сломљено. Ухватила ме депресија, осећање да ћу постати грађанин другог реда због прљавих људских душа. Дани су у болничком кревету пролазили споро. Остао сам на лечењу 30 дана. Затим се враћам у мој Младеновац и одлазим у стационар за рехабилитацију, а потом на кућно лечење. Годину дана сам провео са својом породицом, излечен и способан за рад. Добио сам вољу и жељу да поново одем на ратиште и браним свој народ. Зима је, мраз штипа лице. У топлој соби док испијам задњи гутљај кафе, чујем разговор на вратима. Излазим и видим истог поштара како разговара са мојом супругом. Поново је стигао војни позив. Без имало страха потписујем и читам где и када треба да се јавим. Јутра 23. јануара 1993. године, одлазим поново у Београд у касарну Бубањ Поток. У то време борбе су се водиле око Мајевичког моста, који је био изгубљен. Јединица је добила задатак да 24. јануара крене у том правцу да поврати мост. Касније нас шаљу у команду Кореница код пуковника Шупута. Добијамо задатак и команду у Горњим Врховинама. Командант потпуковник Војиновић нас шаље у Турјански као појачање мештанима села (ТЕО). Сместили смо се у Основну школу по учионицама. Услови смештаја су неадекватни, али нисмо могли да бирамо. Време је било хладно. На Велебиту смо провели 30 дана.

Температура је достизала и до 27° С. Снег је шкрипао под чизмама, цвокотали смо од зиме. Плашио сам се за моју рањену ногу. Као награду за издржљивост и храброст добили смо наградно одсуство 5 дана. Једанаестог марта сачињен је списак војника и нас старешина за одлазак у Београд. Зима је попустила, нама је око срца топло и сви смо радосни. Дан топао, приредили смо славље уз пилеће и овчије печење, на лички начин. Дошле су старешине из Врховина и Коренице. Пило се и јело до касно у ноћ. Наоружање и војничку опрему смо раздужили. 12. јануара увече, око 19 часова позвали смо команду у Врховинама да нам дају нафту за пут. Добијамо негативан одговор због одсуства старешине задуженог за гориво. У 21,30 зовемо команду и добијамо везу и потврду да можемо послати возило за гориво. Возач је отишао, а ми смо онако уморни чекајући, заспали. Одложили смо одлазак за јутро. Око 5,30 смо кренули. Пут је водио до раскрснице и према Турњу и Карловцу, а десно према Војнићу. Ту је коридор према Србији. У возилу је доста војника спавало, једино су двојица све време путовања причали и забављали се играјући карте. Возач је одједном зауставио возило јер је наишао на војну полицију Крајине. Питао је једног полицајца речима „Брате, којим путем треба да идемо за Војнић, односно за Београд?” Полицајац прилази возилу и мирним тоном је одговорио да идемо добрим правцем и да тако продужимо. У продужетку наилазимо на дрвени мостић, на реци Корани, прелазимо и настављамо пут. Улазимо у Турањ. Српска страна га је углавном држала. Ту је рампа и постављене барикаде. За кратко време пошто је подигнута барикада уклоњена, настављамо пут наилазећи на рампу и барикаде. Пролазимо и то без проблема, али нажалост нисмо знали да идемо према Карловцу. Деоница пута од 2 км је асфалтирана са превише рупа од гранатирања. Возило се кретало брзином од 60 км до 70 км на сат. На том путу наилазимо поново на рампу и барикаде. Возач зауставља возило. Из кућице поред рампе излазе два војника. На наше запрепашћење видимо да су црне пути Нигеријци, за њима иду још двојица, Чеха. То је УНПРОФОР. Нигеријци прилазе возилу. На питање чија смо војска, одговор је следио српска која је кренула за Београд. У том моменту сам видео са друге хрватске рампе која је удаљена 500 м како прилази велика група њихове војске. Прелазе у ИМПА зону. Један Нигеријац подиже руке и викну „Но фире, но фире!”. Тада смо се збунили јер видимо да смо упали у шаке противника. У том страху водник који је седео у возилу иза мене вади шкорпион и пита да ли да пуца. Окренуо сам се брзо ухватио га за руку у којој је држао пиштољ и говорио да не пуца, јер ће нас у том моменту све побити. Водник одустаје од пуцања, а ми смо били у великом шоку. Хрватски војници вичу да изађемо из возила, ми покушавамо да се договоримо шта да радимо, али безуспешно због великог страха. Осећам да хрватски полицајци губе живце и једва чекају погрешан потез да запуцају у нас. Први излазим из возила са подигнутим рукама, а за мном капетан и сви остали. Док сам излазио из возила очекивао сам да чујем пуцањ и да ће нас одмах ту побити. Међутим, полицајци нису смели да приђу нашем возилу. Вероватно су мислили да се у њему налази још неки војник. Наредили су нам да станемо уза зид и скинемо горњи део одеће. Постројени, до пола голи, окренути зиду, с рукама приљубљеним изнад главе, очекивали смо команду „пали“. Још у току свлачења један хрватски војник с упереним митраљезом иступио је корак два у страну и отворио рафалну паљбу изнад наших глава. Укочио сам се и очекивао када ће један од тих метака да ме погоди. Касније сам чуо да је тај војник (Мија Броњинг) пуцао изнад наших глава да нас упозори шта нас очекује. То је изазвало прави шок код свих нас. После тога су нас одвели код неке школе, поново постројили уза зид. Поново сам мислио да нам је стварно крај, јер та страна зида школе била је ишарана од метака и то све у висини груди. Тада су се појавиле неке специјалне јединице или обезбеђење ХВО-а, које нас убацује у марице, (милицијска кола за транспорт затвореника). Брзо смо стигли до неке старе касарне у Карловцу. Угурали су нас у једну просторију у којој је било десетак старих војничких кревета. Било је веома хладно. Полуголи и у шоку тресли смо се као да смо добили грозницу. До тог тренутка нису нас тукли. Било је испитивања, гуркања и понижавања. Праве тортуре и мучења над нама почела су сутрадан. Изводили су нас из просторије, једног по једног везаних очију. Повез оба ока првим завојем био је тако чврст да нисмо могли било шта видети, па чак ни да наслутимо силуету или било шта испред нас. Везаних очију су нас убацивали једног по једног у возила (марице), која су кренула у непознатом правцу. У возилу су нас набили као у кошницу тако да се дисати није могло. Ми смо се гуркали и мували, али нисмо смели разговарати чак баш ниједну реч ни шапатом. Нисмо знали да ли су и полицајци у марици. Тако је пропао план да се договоримо о нашем понашању и шта да причамо, јер смо сви били стари борци, са доста ратног искуства, а знали смо и доста планова из команде.

Возило стиже пред Керестинац. Ту су приводили затворене људе на „обраду“, пре и после нас. Обраду и испитивања су почели одмах по доласку. Ту су почела премлаћивања и мучења разним средствима: батинама, ногама, рукама, аутоматом, палицама и другим реквизитима. Осећам батине, али не видим одакле долазе, јер су ми очи биле везане. Први удар батинама на моје тело трајао је десетак минута.

После такве „обраде” једног по једног, убацили су нас у собу са четири кревета. Ни тада нам нису скинули повезе с очију. Почињемо мало да шапућемо, а не знамо да ли има кога од њих. Када смо уочили да се полицајци не налазе у нашој просторији, мало смо се опустили. Тек тада смо сазнали ко се све налази у тој просторији. Размењујемо информације и запажања. Још нисмо схватили како и зашто смо пали у руке непријатељу. Сви смо се осећали уплашено, јер не знамо шта нас очекује. Наше разговоре прекидоше псовке полицајаца и инспектора који гласно причаше испред врата. Један од њих рече да ће нас једног по једног водити на клање. Завладао је тајац, самртничка тишина. Веома смо се уплашили. Опраштамо се један од другог, иако се не видимо чујем шапат распознавања и поруке. „Ти си Медо?”, „Ја сам“, „Ти си, Голубе?”, „Ја сам”, одговорих. Сви смо се изљубили и опростили. Затим чујем како убацују кључ у браву. Резак звук кључа и нагло отварање врата. Улазак људи који доносе смрт, створи у нама панику. Ушло их је више од двојице, то закључујемо по чујности корака. „Мајку вам четничку, сада сте готови!”, чујем глас једног од полицајаца. Почињу батињање, чујем јауке и јечања, а не знам када ћу доћи и ја на ред. У једном моменту сам чуо шум у окружењу, галаму и разноразне псовке. Тај шум ми је наговестио скори пакет батина по мом телу. То се ускоро и десило. Ударали су ме песницама и шипкама са свих страна. Не видим ништа, а батине пљуште, ниједан делић мог тела нису промашили. У једном моменту осећам нешто слатко у устима и одмах долазим до сазнања да крварим из уста и носа. Падам на нечије тело и губим свест. Не знам колико је времена прошло када сам се освестио. Тада су ме негде вукли и све ме боли. Пребијеног човека у бунилу довукоше до неког купатила. Чујем тушеве и јауке људи. Један од тих зликоваца удара ме жестоко, рукама и ногама. Поново сам пао у несвест. Мислим да сам се освестио због страшних болова. Лежим, као од мајке рођен, полусвестан. Чујем људе око мене. Смеју се и коментаришу. Говоре да ћу умрети. Кажу да је чудно да сам поднео толико батина, а да нисам подлегао. Све ме боли. Од батина су настале модрице по целом телу. Још више ме болела она ледена вода што пршти из туша по мојој глави и телу. Болови, полусвест и бунило трајали су дуго. У мом болном кошмару, осетио сам како ме неко на груб начин облачи, а затим ставља лисице на руке. Вратили су ме у неку другу собу. Један од њих ми каже: „Чедо, немој ово никоме да писнеш, бићеш мртва!”. Нисам могао ни реч да кажем, а камоли да потврдим. Добијао сам нови ударац у стомак, али ме није заболео јаче него што ме је болело батињање. Уствари, пребијен сам, тако да нисам могао да осетим додатни бол. Једва сам климнуо главом у знак потврде да ћу ћутати. Тако су привремено обуставили батињање и малтретирање. Свестан сам да су и моји другови прошли као и ја. Неко можда и горе. Они ће причати о томе. Износим чињенице само о себи и мом духовном и физичком болу. Наша група затвореника је све муке јуначки издржала, мада је сваки појединац пребијан и мучен. У зору следећег дана су нас пробудили и прозивком утврдили да смо сви у соби. Око 9,00 часова поново су изводили једног по једног. Мада смо већ били претучени до смрти, угурали су нас у посебну просторију за мучење и наставили батинање. Мене су одвели у једну канцеларију. Скинули су ми омот са очију, после два дана, и лисице. У тој канцеларији било је десетак полицајаца. Гурнули су ме до једног стола и наредили да препознам наша документа (војне књижице, личне карте, разне пропуснице) које смо имали код нас. Видео сам да су полицајци усмерили поглед ка једној тачки и да прате моје понашање. Међу нашим стварима ставили су жице за тиху елиминацију (челичне жице за дављење). Поред великог страха, болова и очекивања још жешћих батина, одлучујем да не признам ништа, без обзира на последице. У том тренутку ми је пришао њихов надзорник и оштрим тоном рекао: „Чедо, узимај своје ствари!”. Осетио сам да тек почиње њихова провокација и полако дрхтавим рукама узимам своја документа, очекујући ударце. Међутим, надзорник исука нож из корица, једном руком ме ухвати за косу и приљуби оштрицу ножа под моје грло. Без обзира на моје психичко и болно стање у мојој свести се нагомилаше хиљаде ствари: породица, пријатељи, Младеновац, прошлост, неостварени планови. Очекивао сам трзај џелатове руке у којој се налазио нож, а затим и крај свему. У том магновењу чујем глас тог надзорника: „Чедо, узимај жицу, знамо да је твоја, мајку ти четничку. Ти си давио наше, а ми ћемо тебе ако не признаш“. Нисам им ништа одговарао, само сам ћутао, нисам хтео ни да узмем жицу за дављење, знам сигурно да ниједан од нас није поседовао жицу за дављење. Мислио сам нека ме туку, ја немам шта да признам. Ако им кажем шта очекују, не само да ће ме убити него и све остале из наше групе. Моје ћутање и нем поглед оставили су неки утисак на џелате. Уместо убода ножем, добијем два-три ударца по телу. Затим су ми ставили лисице и повез на очи и вратили у собу. Одвели су следећег на обраду и признање. Окупише се око мене затвореници којима тихим и болним гласом испричах шта су ми радили и шта су тражили да признам тако да сам упознао остале затворенике шта их очекује. У току наредних неколико часова испитивања и обраде нашли смо се сви у просторији. Утврдили смо да је најгоре прошао наш водник С. С. само зато што је муслиман. Око 16 часова поделили су нам ручак. Епизода поделе те обешчашћене хране недостојна је за људски род. Поступили су испод сваке војничке и људске части. На очиглед свих „редари“ полицајци су мокрили у порције са храном. Затим су нас, уз батине, натерали да све то поједемо. Неки су повраћали, али су морали да једу. Касније нам је један кувар Србин причао, да су нам то и раније радили, тј. мокрили у порције у кухињи а затим нам делили храну. Сви смо били претучени. Чекали смо сваки моменат да уђу у собу и воде једног по једног на мучење. Неочекивано смо имали посету хрватских средстава информисања. Мало нам је лакнуло, али за кратко. Позвали су нас да изађемо у ходник, где су нас постројили и извели иза зграде. Скинули су нам лисице и повезе и наредили да погнемо главу и гледамо испред себе. Испред нас су стајали новинари и хрватска телевизија. Снимали су, задиркивали и исмејавали. Грозно смо се осећали. Потом су нас опет вратили у собе. Тек што смо ушли у собу наредили су нам да одмах изађемо. Следио је повез очију, лисице и тако онеспособљене убацили у возила. Вожња је трајала око 30 минута а затим избацивање из возила и гурање у неку зграду. Касније сазнајемо да су нас довозили у Карловац у централни затвор. Увели су нас у ходник и једног по једног стављали уза зид, лицем у зид. Ту су нам приредили паклени дочек. Тукли су нас док смо пролазили кроз шпалир. Једног по једног на одстојању водили су нас кроз шпалир војника и чувара све до трећег спрата, где су нас сместили. Уз пут су нас тукли. У шпалиру их је било много, свако од њих ударао је по нама. Коначно смо стигли на трећи спрат. Сви смо имали повреде од многих батина. Мени су поломили нос, исекли усну и што је најгоре неко ме је јаким ударцем војничком чизмом ударао у десни тестис и анални отвор. Убацили су ме у самицу бр. 12 у којој сам тамновао 37 дана. Када су ме убацили у самицу пао сам на под. Нисам могао да устанем све ме је болело. Није прошло ни десет минута, а врата на самици се отварају. Са великим напором и под ударом чизме некако сам се подигао и скинуо повез са очију. На вратима је стајао средовечан човек у униформи правосудне милиције. Касније сам сазнао да је то био начелник затвора. „Господине, шта сте то радили, да ли сте пали када сте тако крвави?”, пита ме тај човек. Помислих, ако му кажем истину, добићу нове батине. Зато одговорих „да сам пао са кревета“. Он ме погледа и рече: „Ако сте пали све је у реду, позваћемо доктора, а ако вас је неко тукао можете мени пријавити, ја сам начелник затвора. Мало сам размислио и онда рекао да сам пао са кревета. Начелник је имао једну краћу ногу, носио је ортопедску ципелу. Потом затвори врата и оде. Легао сам на кревет и заспао. Због болова и рана сваки час сам се будио, бунцао. Било ми је тешко. Придигао сам се и сео на кревет. Нос ме је болео и крварио, а тестис још више. Пипнем нос а он се слепио с леве стране лица. Ухватио сам нос између кажипрста и средњега прста десном руком. И нагло сам га повукао у десно. Нешто је кврцнуло, ненормално. Заболео ме је, али сам ипак исправио нос и колико толико, вратио га на своје место. Следећи дан мучења почео је када је извршена смена чувара. Морали смо проћи „кроз њихове руке”, само сада ми је било лакше, јер сам гледао када ће ме и где нечим ударити. Понекад бих и блокирао ударце. Забрињавао ме је тестис јер су болови били несносни, са великим отоком величине дуње, а нисам смео да се јавим на лекарски; (био сам рањен на вуковарском ратишту и знао сам да је то њихова рак рана). Тешко ми пролазе дани у самици. Свакодневне батине и провокације. Више од 15 дана нисам могао да вршим нужду (од ударца у тестис и анални отвор). Створила су се четири шуља, величине ораха. Морао сам нешто да урадим, јер тако се више није могло живети. У самици је био војнички кревет са федерима. Извадим један федер и њим пробушим шуљеве и кесицу десно од тестиса. Стиснуо сам зубе и уз страшне болове извршио сам „операцију“ на свој начин. Нисам смео да јаучем да ме не би чули. Крв је у млазу цурила из шуљева и из кесице. Узео сам пешкир, натопио га водом и брисао болна места. Окрвављени пешкир сам прао и поново брисао крв, односно повређена места. Зарекао сам себе да некако залечим ране, премда нисам знао какве ће последице бити. Нека виша сила ми је помогла, ране су се донекле зацелиле. шеснаестога дана из самице ме изводе и пребацују у једну собу. У тој соби при пут осећам да сам жив и да су ту и моји другови, али и два непозната човека. Дошли су из Међународног Црвеног крста. Дали су нам по две кутије цигарета и папира, ако хоћемо да се јавимо својима. Разуме се сви смо то са задовољством прихватили. Питали су нас о условима у затвору и да ли су нас тукли. Наш одговор је био не. Поново су ме вратили у ћелију, као и остале.

Међу чуварима је било и оних људи који су нас обавештавали о разним догађајима. Истина, често нас позивају погрдним именима, али међу њима је било и честитих. Пребацили су ме у већу ћелију у којој су била два друга из наше групе, Чебинац и Попа. Обзиром на мемљиву самицу у којој сам много патио, ова ћелија и људи у њој деловали су на мене као да сам пуштен на слободу. Причали смо о свему, вратила ми се донекле снага. Од батина, рана и тамновања постао сам сенка од човека. Већ смо могли да причамо о нашима код куће, који наслућују све ове наше муке. Сви смо били породични људи. Међутим, и даље смо добијали батине, али ређе и не тако тешке као пре. Заказали су нам суђење за 27. мај 1993. године, после два месеца од хапшења. Војни суд у Карловцу осудио нас је на по 20 година затвора, замена за смртну казну, по Члану 4. Кривичног закона о казненим дјелима подривачке и терористичке дјелатности против Републике Хрватске.

Доласком новог начелника затвора код нас заробљеника се јавио немир и страх. Плашили смо се да нам не ускрати и оно мало затворског живота што смо имали. На нашу срећу тај затворски начелник Долежал био је према нама изузетно коректан. Побољшао нам је исхрану, готово да је укинуо батињања и малтретирања. Дозволио нам је да користимо новац, ако га имамо. Могли смо купити телефонске картице уз могућност да се јавимо неким рођацима ван Југославије. Могли смо читати књиге, играти домине и не љути се човече.

Наша група имала је назив „Карловачка“ о којој су писале хрватске новине да је била једна од најјачих убачених група у Хрватску. За нас су се почеле интересовати стране ТВ мреже, као СЛЕНЕН ИНТВ и остали. Телевизијске екипе су нас обилазиле једном у петнаест дана. обишла нас је и Клаудија Рицо. Она је племенита жена која поседује изузетне квалитете поштења и части. После њеног доласка добијали смо боље услове у заробљеништву. Тек тада смо били сигурни да нас неће погубити. Улила нам је наду и веру да нећемо провести тих 20 година затвора. Ми нисмо ништа лоше урадили према Хрватској, а нисмо били ни диверзантска група, како су нас штампа и суд окарактерисали. Схватамо да је то само на папиру и да ћемо ускоро изаћи на слободу.

У августу 1993. године шушка се међу чуварима да ми идемо на размену за „Сомборску“ групу и то ускоро. Чувари доста опуштено улазе с нама у разговор. Осетили смо да с једне и друге стране све више долази до онога људског, правог поштовања једних према другима.

Већина чувара коректно је обављала своју дужност. Неколико чувара је мрзело Србе. Уствари били су задојени великом мржњом према српском народу. Они су се до задњег дана иживљавали, понижавали. Четворица чувара су нас највише тукла. Међу њима је најгорио био Динко, човек пун мржње. Немилосрдан, неначитан и неваспитан. Кад год је био у прилици тукао је и понижавао заробљенике, до задњега дана. Једне ноћи улази у нашу собу чувар и каже: „Стигао је списак за размену“. Ми смо распоређени у пет ћелија. За трен ока сви су чули и чекали вести ко је тај срећник. Ту вест донесе Динко, чувар, који рече да ће на размену ићи и „балија“ (С. С.) и још двојица чија имена није знао. Без обзира ко иде сви смо скочили и љубили се. Знали смо да је почела размена, а ускоро ћемо и ми. Око пет сати ујутро дошла су по њих четворица. Није ишао „Јова“ него „Балија“ (С. С) Звонко, Чебинац и Лукач. Нажалост, наше спокојство кратко је трајало. Већ око 20,00 часова тога дана 9. септембра 1993. почиње према Србима, гранатирање Карловца. Гранате су падале у околини затвора. Читаву ноћ ураганска артиљеријска ватра. Наредили су нам да сиђемо са трећег спрата на први. Нас деветорицу су пребацили у једну ћелију. У њој смо остали ту ноћ. Сутрадан је утихнула артиљеријска паљба. Вратили су нас поново на трећи спрат у наше ћелије. Било нам је тешко, паника се увукла у нас. У мојој ћелији се тек понеко шапатом пита: „Шта ће се десити сада, када их наши гранатирају?”. Ми смо за њих само четници (непријатељи), а наши их туку артиљеријом, пуна два дана. Затим је следила пауза неколико дана да би касније гранатирање било још жешће. Било је тешко. После неколико дана око 14. или 15. септембра вратили су другове које су водили на размену. Одвели су их у Лору ради размене. Тамо су их тукли, а размена није извршена. Вратили су их у наше ћелије. Чујемо канонаду артиљерије. Сада Хрвати гранатирају Крајину. После неколико дана поново су одвели четворицу људи на размену који су раније вођени у Лору, али размена није извршена. Размењују их под изговором да они нису чисти Срби. Ми, чији су родитељи Срби и носимо српско презиме, још нисмо могли на размену. Премда су се преносили гласови да нам „куцају решења“ за отпуст из затвора или за размену, од тога није било ништа. Храбрили смо се да издржимо још који дан, па ће нас мењати за сомборску групу, која је заробљена приликом минирања моста на Батини (1991. године). Ова хрватска група диверзаната била је заточена у Сомборском затвору, па је по томе и добила име „сомборска група“. Касније су пребачени у Сремску Митровицу, и осуђени на временске по 820 година казне затвора.

После подршке чувара, већ сутрадан добијамо решења и пакујемо ствари, али не знамо где нас воде.

Могу само да кажем, да су се мешала разна осећања. Када помислим да ћемо на размену, обузме ме нека топлина, у мислима већ видим свога сина и ћерку. Помислим ли да нас шаљу у Ријеку, Вараждин или Лепоглаву, изгубим и ону малу наду која ме је дотле и држала. Моје мисли, прекидају чувари отварањем врата на ћелијама уз наређење „Крећете за десет минута, будите спремни!”. Тако је и било. Извели су нас из ћелија по двојицу и убацили у марицу. Када се марица зауставила, чули смо познати звук затворских врата, у нас се увлаче језа и страх. Значи, воде нас у неки нови затвор. Шта је ту је, миримо се и са том чињеницом и проналазимо још снаге да истрајемо. Много смо се надали скорој слободи, али од тога ништа. Провели су нас неким ходницима, а на обе стране врата ћелија. Запазили смо да је то затвор на вишем рангу. У сваком ходнику стоји униформисано лице, чувар. Са још три друга сместили су нас у једну ћелију, која је више личила на неку хотелску собу. У њој су била четири кревета, сто и столице за ручавање, ту је и купатило, преграђено. Један чувар нам рече: „Ви сте у Реметинцу“ и затвори врати. Тако смо сазнали да смо се нашли у затвору у Загребу. У Реметинцу смо били око 20 дана. За то време нас нико није вређао, ни тукао. Дали смо отиске прстију, сликали су нас и прикупили друге податке за затворску картотеку. Једно јутро после доручка долазе и купе нас. Излазимо сви у ходник. Одвели су нас на полигон. Одатле су нас са пратњом довели у затвор Лепоглаву. У посебном карантину су нас припремили и увели у собу бр. 2, а у соби бр. 1, бр. 3 су хрватски осуђеници, сви преко 10 година затвора. Нас је било девет, а њих преко 20 и сви су осуђени за убиства. Воде нас чувари на ручак када иду и сви остали, али не долази ни до каквог инцидента, сем добацивања „умрећете овде”, „нико од вас неће изаћи жив”. Долазимо са ручка, шеф смене упознаје о поштовању кућног реда и обавештава нас да у соби бр. 5 има ТВ и да је то соба за разоноду или одмор. Наша група је имала и доста цигарета и имали смо и кафу, а хрватски осуђеници нису имали ништа од тога, тако да ми одлазимо у собу бр. 5 и први пут гледамо ТВ, а такође пијемо и кафу, коју дајемо свима осталима који су у соби. Ми смо се већ били договорили да не сме нико од нас да буде сам, тога смо се и придржавали. Свесни тога да морамо с њима контактирати, почињу и приче. Они се отварају и причају шта су урадили. Тако да ми слушамо и то помно, ко је какав од њих, да бисмо се од опасних чували. Један је убио жену са љубавником, добио 15 година робије. Тај је био на Осијечком ратишту. Други је оца сикиром искасапио, добио је 12 година. Трећи је убо свог ратног друга за некакав новац и тако даље. Ми већ знамо ко је какав, а ову тројицу избегавамо. У њиховим очима се назире смрт, а тако се и понашају.

Следећи дан долазимо са ручка и опет у собу за одмор, примећујемо да се нешто догађа, они се увукли у ћошкове вероватно су мислили да смо ми прави четници. Завладао је у њима страх и неко поштовање. Они су доста слушали о нама, као једној од најјачих четничких група које су убачене у Хрватску. Прошло је можда 10 минута, ми се одвајамо код једног кревета и пијемо кафу, уз што тишу причу. Видимо да се стварно нешто догађа. Ускоро сазнајемо шта је.

Убица девојке и њеног љубавника каже: „Чеде, који од вас четника игра најбоље шах?” Ми смо занемели, почињу провокације, а њих дупло више. У том моменту јавља се један наш друг и каже: „Голуб, то јест ја“. Стресем се при помисли, како да играм са њим, ако је лош шахиста, ја ћу га победити, ако га пустим да победи, он ће опет да направи неку варницу и избиће општа туча. Нисам могао ништа друго, сем да прихватим изазов. Седам за сто, почињемо да помичемо прве потезе и већ тада видим да и није некакав играч, али касније увиђам грешку и примећујем да је одличан шахиста, да је баш хтео да га сматрам пацером. Ипак добијам прву партију. Он скаче са столице и лупа руком о сто и каже: „Чедо, тражим реванш“. Почињемо и другу партију, у којој он показује изузетно знање. На сваки мој потез одговара брзо и тачно. Остајемо са по 5 пешака; ја имам коња више, дао га је због позиције, где он прави груб превид и узимам му даму за топа и ловца. Долазимо до саме завршнице. Имам краља, даму, топа и 5 пешака, а он топа, ловца и 4 пешака. Чујем са стране „Голубе, реми, реми Голубе!”, чујем моје другове али не знам како да му понудим реми, када дубоко у себи осећам да је јачи шахиста од мене, не знам шта је позадина свега тога. Почињем да се прибојавам и страхујем да се приближило то време, које су остали Хрвати чекали. Значи да се заврши партија шаха, а онда сви изненада да нас нападну. И баш у том моменту нестаје светла, тотални мрак. Реагујем, скачем од столице на под и право у оно ћоше где су били моји. Чује се померање столица и још ко зна каквих звукова, али нико у соби не проговара. Ми очекујемо да ће нас напасти, чекамо потпуно спремни, немамо шта ни да изгубимо. То ишчекивање ме излуђује, али баш тада се отворише врата и почеше да улазе чувари и то наоружани. Обраћају се нама и наређују да одмах идемо у спаваћу собу. То и чинимо.

Остали чувари су смиривали осуђенике, а онда нам наређују да се пакујемо, селе нас, да не би дошло до туче или чега још што су осуђеници намеравали.

Премештају нас у самостан. То је старо здање у којем су тамновали (боравили) Ј. Б. Тито, Моша Пијаде, Фрањо Туђман. Тамо никакав смештај, али је важно да смо ми живи и здрави. Да смо се извукли из замке коју су нам спремили са играњем шаха. Сада могу да кажем да је био много бољи играч од мене, али моји другови и ја смо их прозрели и надмудрили у њиховим замкама.

У самостану нас прво смештају једну велику просторију. То је био почетак новембра. Немамо грејање, смрзавамо се и дању и ноћу 3 дана. Не туку нас, али се иживљавају на други начин. Трећи дан после ручка у посету нам долазе из Међународног Црвеног крста. Питају нас како се опходе према нама и да ли нам је нешто потребно.

Ми смо захтевали топлије просторије и ако могу да нам наши рођаци из Југославије пошаљу пакете са топлијом гардеробом. За кратко време све што смо захтевали ми смо и добили.

Раздвајају нас у две собе, дају нам дрва за грејање, добијамо пакете од кућа и што је најважније долази нам у посету Клаудија Рицо (Женева) и каже: „Бићете сигурно размењени, иде мало теже, али ћемо успети“. Седамнаестог децембра сазнајемо од чувара да ће бити размена и да је већ договорено. Југославија и Хрватска су постигле договор о размени „Карловачке” и „Сомборске” групе и да ће размена бити 23. 12. 1993. године. Долази и тај дан пун ишчекивања, нервозе, али ништа од тога. За католички Божић нам долази доктор. Био је према нама коректан као човек и каже: „Дечки, ја сам требао да вас водим на размену, али није испоштовала српска страна. Немојте се страшити изаћи ћете и ви. Ви сте остали као задња група неразмењена, а српска страна мора да нашу „Сомборску“ врати.” С оним „Бог дечки, бумо се видели за размену“, одлази, а ми остајемо да тугујемо и да се надамо скором изласку.

Пролазе нам дани све теже и теже, нада нас напушта. Психички смо већ попустили, више и не знамо шта да причамо и како један другом да помогнемо.

Једанаестог јануара 1994. године улази доктор и каже: „Бог дечки! Ја дошао да вас водим на размену“. Знали смо да доктор не лаже. Не лаже ни реч, али смо занемели од шока. Није то била срећа, касније долазимо до спознаје да човек не може да буде срећан, посебно ми. Ми ћемо бити срећни онда када уђемо у нашу Србију. Стижу наређења, пакујте се и раздужујте шта сте овде задужили. Возила вас чекају.

Ја још не могу да верујем, не испољавам неко посебно расположење ваљда сам дуго, дуго чекао тај моменат и сагорео заједно са њим. У 3,15 рано ујутру излазимо у „марицу“, крећемо ка договореном месту за размену. За све време пута око два и по сата вожње ми смо палили цигарету за цигаретом. Гушили смо се у диму јер нису отворили вентилацију. Нисмо могли ни да осетимо да нам смета дим од узбуђења.

На договореном месту за размену чекамо до 12,00 часова. Тада долази Клаудија Рицо, а чувар отвара врата „марице”. Наши погледи су упрти у њу и чекамо шта ће нам рећи. По њеном тужном лицу се наслућује да нешто није у реду. Она нам и потврђује да се нешто искомпликовало и да морамо још мало да имамо стрпљења. Клаудија одлази, а ми неми. Ништа не проговарамо. Мени се чини да ми срце пуца од туге. Плакао бих, а не могу. Урлао бих, ал не смем. Уби нас чекање. Све тако до 17,00 часова када нам Клаудија каже да је све у реду. Ја ћу лично да вас возим у свом возилу (УН) у вашу земљу. Тако је и било. Одвезла нас је до мини аутобуса БГ регистрације. Тада је у мени наступила ерупција туге, бола, среће и суза. Слободан сам!

Јовановић Радослава Владимир, рођен 8. сеишембра 1934. у Младеновцу

Мој одлазак на ратиште у Лику (Република Српска Крајина) у вези је са позивом на војну вежбу мом старијем сину Зорану, у време када је млађи син Горан био војник редовног кадровског рока у Косовској Митровици. Позив на војну вежбу старијем сину, када се млађи син већ налазио у јединици у току ратних догађаја у Југославији, изазвао је у мени неспокојство и немир. Знао сам шта значи реч „вежба“ у земљи коју је већ захватио рат. Одлазим код начелника војног одсека у Младеновац и добијам сагласност да уместо сина одем лично и јавим се у редове Војске Југославије, с обзиром да сам био старешина у резерви  ст. водник I класе. Отишао сам лично на ратиште 5. децембра 1991. године. Ове податке можете видети из моје војне књижице. На том ратишту сам остао до 18. априла 1992. године, када је стигао први контигент УНПРОФОР-а из Француске. Тада је ситуација у Лици била смирена до мере која је обезбедила да у подручју насељеном углавном Србима овом народу буде лакше и безбедније.

Распоређен сам у бригаду пук. Николе Петровића у месту Брвно, предграђе Грачаца и Книна. Своје војничке дужности обављао сам часно и поштено, крајње одговорно, бранећи свој народ. Задаци и акције војног карактера сводиле су се на то да се заштити народ од упада непријатељских јединица и командоса који су правили злочине.

Међутим, 1993. Крајина је поново дошла у велику опасност, јер је Туђман ангажовао плаћенике из читавог света. Између осталог, највећи број косовских Албанаца јавио се поново у ВП 9065 Кореница. Уследили су веома тешки и напорни задаци нарочито на Велебиту, где је температура достизала и

до 304 Пошто се ситуација смирила, враћен сам у Кореницу, где су ме распоредили у 50. бригаду која се налазила у Врховинама. Тамо сам срео многе познанике и ратне другове из 1991. године. Између осталих, пук. Хинића и друге. Причали смо о свему, посебно о задацима у вези одбране српског народа у том подручју. Противник са страним плаћеницима врши свакодневне нападе и убија без милости све што се креће, махом цивилно становништво. У таквом једном нападу на српски народ у селу Залужница, СО Врховине, имали смо губитке 5 српских људи. Моја изјава има за циљ да опишем догађај око нашег заробљавања и све што смо доживели у хрватским логорима. Командир наше чете је био кап. Слободан Марковић. У чин капетана унапредио га је командант 4. бригаде пук. Милан Миливојевић. За Слободана Марковића рат је почео са пок. Шошкоћаном. Они су организовали Србе да бране своја села од упада хрватске војске. У њиховој јединици налазио се мај. Шураковић командир једне добровољачке јединице, који је у једној неравноправној борби са бројнијим усташама погинуо бранећи децу у осмогодишњој школи у Тењи. Школа је носила његово име, а на улазу је подигнута биста и плоча храброг српског борца Вуковић Томислава из Младеновца. Сахрањен је на Бежанијском гробљу. Лично ми је причао о храбрости и неустрашивости тада поручника Слободана Марковића, дивног човека и великог борца. Слободана Марковића упознао сам 1992. године у Лици, тачније у команди бригаде на Удбини, у једној јединици која је обављала сложене и тешке задатке. Био је стациониран на историјској Крбавици, где је пре шест стотина година вођена тешка битка са Турцима на Крбавском пољу. Капетан Марковић млад човек чије је гесло командовања било „за мном момци“, у једној ситуацији изгубио је десну ногу, нагазивши на мину. Залечио је рану, узео штаке и кренуо поново на ратиште, не остављајући своје момке  борце. Ратник без ноге и даље командује својом четом. Лично га знам и данас се често виђамо и радо евоцирамо успомене на те страхоте и страдања српског народа од Туђманових усташа.

Капетан Марковић у ратним условима срео је жену свог живота  Раду, на Крбавици. Њена породица је учествовала у одбрани свог народа. Свадба ратна одржана је у ресторану РВО и ПВО на Удбини. Било је заиста лепо и дирљиво, јер кап. Марковић је ходао на штакама.

Другог фебруара 1993. године кап. Марковић, окупио је људе око себе и кренуо у одбрану српског народа. Пошто је Крајина поново нападнута, без двоумљења кренули смо тамо на просторе српске Лике. Дочекао нас је у Кореници пук. Милан Миливојевић и одмах распоредио у 50. бригаду, код команданта пук. Мирковића, који нас је по доласку у Турјански сместио у основну школу. Ја сам возио комби у јединици капетана Марковића. Возило су нам одузели хрватски полицајци приликом нашег заробљавања 13.03.1993. године, о чему имам потврду.

Капетан Марковић нас је распоредио по групама, са задацима да штитимо српска села од упада усташа, који су се често појављивали и чинили злочине.

Распоред одељења за заштиту народа, на сектору исток одељење Лукач Славка, одељењем на сектору запад командовао је Гљук Звонко, а одељењем на сектору север Лекић Воја „Фрка“. Старији водник И класе Јовановић Владимир био је референт и главни логистичар. „Тежи задатак нисам могао ни добити, задужујем возило које сам описао, сви имамо мотороле и у вези смо сваког тренутка“, прича Јовановић. Грађани Турјанског и околине, видевши јединицу организовану и неустрашиву, били су препорођени и сигурни, јер су пре нашег доласка сваког дана на сектору запад „Чаначка корита“ били нападани. Ти људи (Срби) због добрих пашњака имали су стоку, благо доброг квалитета, па су често нападани. На дан 17. фебруара по задатку одлазимо на Велебит  локација „Мали Алан“, где су нам усташе нанеле озбиљне губитке. Стижемо у Грачац, команду и вођење операције преузима командант батаљона мајор Рапајић. Невреме, мећава минус 304 Сместили смо се под шаторе, јер дан пре тога Аркан са својим тигровима покушава нешто немогуће и крајње нестручно. Наиме хтео је пробој без ичије помоћи на коту 915. На Велебиту је трпео губитке:

11 мртвих и 2 тенка остају залеђена на минус 300 и то Т55. Командант Грачачке бригаде пук. Петар Трбовић, огорчен на самовољу и губитке Арканове јединице, наредио је да се преостали уз пратњу полиције одстране, јер нису били вољни да се ставе под команду. Они су водили свој рат. Остајемо ми Војска Југославије, односно тадашња ЈНА.

Владимир Јовановић каже да је његова јединица строго уважавала наређења, једну команду. Пуковник Милан Миливојевић уз координацију капетана Слободана Марковића, преузео је пуну одговорност командовања, тако да успех није изостао. Временски услови су нам били већи непријатељи од усташа, али срце српских бораца је јаче од челика. Због оног што смо дошли на Велебит, тј. заштите народа, са успехом је одрађено. Похвале са свих страна од највише команде не изостају, јавну похвалу пред бригадом додељује командант корпуса у Кореници пук. Шупут Миле не штедећи речи у истицању заслуга.

После извршеног задатка, вратили смо се на наше одредиште у Турјански. Резерве хране, муниције, цигарета све су мање. Принуђени смо да кренемо за Београд, како бисмо обезбедили најнужније потрепштине за јединицу. Капетан Слободан Марковић одређује дан и час поласка за Београд, полазак 12. 03. 1993. у 23,00. Одлазим из Турјанског у Врховине у команду по гориво. Вратио сам се у Турјански и јавио се кап. Марковићу. У међувремену сачињен је списак људи, који ће ићи са нама на пут за Београд, јер је у међувремену било договорено да за Београд иде неколико болесних, који ће се обратити за помоћ ВМА. Час поласка је померан неколико пута, тако да смо коначно кренули 13. 03. 1993. ујутру у 04,00. Био сам изненађен променом маршруте, јер сам раније ишао преко Пљешевице на Доњи Лапац Бос. Нови  Козарац  Бања Лука  Београд. Овог пута кап. Марковић је одлучио да се иде преко Плитвица, Баније и Кордуна. Та релација ми није била позната. На моје питање, зашто идемо овим путем, одговорено ми је да је овај пут сигурнији и да су преко Плитвица временски услови најповољнији. Пљешевица у то време може бити завејана. Прихватио сам његово образложење и по његовом наређењу возио пут Плитвица.

У мом комбију било нас је 13, и то: кап. Слободан Марковић, ст. вод. Возач Јовановић Владимир, Голубовић Радмило, Гљук Звонко, Лукач Славко, Калнић Мићо, Вуковић Душан, Ђурашковић Братислав  „Пикасо“, Сенић Миленко „Поп“, Субашић Сеад „Балија“, Влајковић Часлав „Јагодинац“, Јован Животић „Баџа“, Видаковић Чебинац. Пут прилично проходан и крећемо се нешто спорије због терета у комбију. Стижемо до прве наше барикаде на раскрсници скретања за Војнић. Зауставио сам возило, показујем саобраћајцима саобраћајну и возачку дозволу (имам све категорије), путни налог и дозволу за војнике који иду на заслужено одсуство. Када је све исконтролисао војник подиже рампу и ми настављамо пут; напомињем да је било строго забрањено ношење оружја када се одлази на одсуство. Возим ка Тушиловићу, главној раскрсници за Хрватску, право према Карловцу гледано из правца Плитвица и десно према Републици Српској  Бања Лука  Брчко  Београд. На рампи у Тушиловићу поново контрола. Војник 30–так година стар, висине око 180 цм, плав, испод левог ока младеж на лицу. Никада тај лик нећу заборавити. Рампа за скретање у десно спуштена за правац кретања право подигнута. Из комбија излази Голубовић и слуша мој разговор са војником на рампи. Капетан Марковић спава као и већина војника. Питам: „Војниче, зашто не може десно?” Војник одговара: „Водниче, десно не може, целу ноћ су падале гранате, цеста је блокирана и ван употребе је!” Питам: „Куда ћемо проћи, јер путујемо по задатку?” Одговорио је: „Наставите право 500–700 метара и даље постоји споредни пут десно и њиме ћете изаћи на главну цесту, која није оштећена.” Настављам даље вожњу очекујући скретање десно. Међутим, возио сам читав километар, али скретања у десно није било. Капетан Марковић у међувремену будан, говори ми да кренем још напред, мора да постоји тај пут. Слушам га и настављам вожњу. Одједном пут изрован. Помислих, ту је раскршће. Међутим, ми смо већ дубоко зашли у УНПА зону. Са обе стране искачу наоружане усташе и то је крај нашег пута. На пункту УНПА зоне два војника нигеријског батаљона и двојица војника чешког батаљона. Одједном са камером SNN–а појављује се сниматељ и све снима. Усташа хоће да пуца. Међутим, Нигеријац крупан хвата га за цев митраљеза вичући „Но фире!” (не пуцај). Прст усташе био је на обарачу, повуче га и испали цео рафал изнад наших глава. Одмах се појавише групе војника ХВО. Један од њих нареди да свучемо горњи део одеће и голи до појаса станемо уза зид једне велике зграде, чији су зидови били изрешетани мецима. Очекивали смо крај нашег стајања уз зграду и крај живота. Поново рафали, али опет изнад наших глава. Схватио сам да је то упозорење, јер само један покрет и побиће нас. То се све дешавало у УНПА зони, јер ми нисмо један једини метар ушли на хрватску страну.

Долазе две њихове затворске марице. Регистрација КА (Карловац). Одводе нас под упереним цевима. Снаге УНПРОФОР-а нигеријског и чешког батаљона једноставно су отеране од нас. Ми смо већ тог тренутка у 07.15 часова, 13. марта 1993. били њихови ратни заробљеници.

Возе нас неким лошим путем и после 20–30 минута стижемо у једну тврђаву замак који су они преуредили у војни објекат. Смештају нас све у једну просторију. Дадоше нам неке поцепане војничке кошуље. Било је хладно, дрхтимо од хладноће и неизвесности.

Седимо шћућурени сви заједно, разговарамо и договарамо шта ћемо даље када дође до испитивања и ислеђивања. Договорили смо се да, пошто код нас није било оружја, кажемо иследницима да смо сви до једног били интендантска јединица. Говорили смо тихо, плашећи се стражара који је стојао код врата, која имају отвор за дотур хране. Знали смо да је просторија била озвучена, па смо се договарали шапатом. Несрећа је у томе што су појединци имали војне књижице, где је било уписано учешће у рату. Најтежа ситуација била је са Калнић Мићом и кап. Марковићем. Мислим да су за Марковића знали за источну Славонију, Борово Село и Вуковар. Такође и за Голубовића.

Долази вече. Чују се кораци и договори полицајаца да нас у току вечери пребаце у Загреб, тачније у злогласни логор Керестинац. Тако је и било. Након сат времена отварају се врата и једног по једног уз псовке и претњу страже уводе у другу просторију. На столу видим маказе и специјалну широку селотејп траку. Црне мисли пролазе кроз главу. Ћутимо као заливени. Једног по једног постројавају у једну врсту. Телевизијски репортери, Војна полиција, желе први интервју. За ХРТ само смо се представили пуним именом и презименом. Одлазе бесни, а ми остајемо у врсти и очекујемо даљи след догађаја.

Нисмо се преварили у процени, стављају нам повез на очи и лисице на руке. Кроз кости пролази тиха језа и страх уједно. Угураше нас у некакав мини бус.

Стижемо у злогласни Керестинац. Повез на очима и лисице на рукама. Воде нас једног по једног због повеза на очима. Чује се страховит лавеж паса. Ходајући вероватно кроз ходник, чула се команда: „Стој!” Чујемо откључавање врата  просторије где ћемо бити смештени. Одједном настаје бесомучно ударање голим рукама  песницама по нашем телу, глави, где год су стигли. Друга екипа нас је ударала пендрецима. То су такве тешке батине, да се не могу описати. Помислио сам, „Боже, што нас не побише на Корани?!, лакше би нам било”.

Полумртве од батина смештају нас у те просторије. Били смо раздвојени, у ћелијама се чују јауци и самртни вапаји. По гласу распознајем, ко је до наше собе. Отварају се наша врата, улазе зли људи. Тукли су нас докле их руке нису заболеле. Претучене и поломљене оставише нас да крваримо. Врата се закључаше. Пузећи, довукосмо се до лежајева. Прстима опипавам оток на лицу и телу. Крварим на више места на глави. Након извесног времена стражари улазе у собу, скидају нам повезе и вичу: „Четници, на купање!” У купатило нас угураше под тушеве, а вода хладна као лед у зимско време (1314. март 1993.). Душан Вуковић проговори да је вода хладна. На ту опаску поново батине. Затворили су тушеве, а стражар зликовац у црној усташкој униформи, закључујем по дијалекту да је Херцеговац, даје знак другом стражару да пусти воду. Очекивали смо топлу воду. Они поново пуштају хладну воду. Стражар пита: „Јел’ сада топла?” „Ми у глас вичемо да јесте!”. „Мајку вам четничку!”, рече стражар и настави тучу. Ово купање ћу памтити док сам жив. Изађосмо испод тушева, нема брисања, облачење на мокро тело. Одахнусмо, смирише се. Наста тишина, коју само нарушава лавеж њихових службених паса. Превијајући се од бола и хладноће, чујемо црквено звоно. По том звону смо имали оријентацију времена. Нико није спавао те ноћи. Рано изјутра откључавају врата и доносе доручак, некакву тамну кајгану слану као отров. Заробљеник који је донео храну дошапну нам да су стражари мокрили у храну. Морате јести, рече заробљеник и затвори врата. Уз претњу морали смо јести, иако смо повраћали. Наше физичко и психичко стање било је тешко. У храни је било и опојних средстава. Након кратког времена попадали смо по креветима као покошени. Нису нас дирали неко време. Поподне су дошли иследници, постављали су разна питања, али сви се држимо договора. У собе долази нова смена стражара. Поново батине. Предвече долази поново телевизија. Из путничког БМЊа излази омањи човек, кратке брадице и са тамним наочарима. Сви стају мирно као укопани. Прилази нам и пита: „Да ли сте малтретирани?” Одговорили смо сви у глас: „Не”, „Да ли су вас стражари тукли?”, одговорили смо: „Не!”. Обратио се стражи врло оштрим тоном. „Немој да чујем да сте их такли!” Знали смо да је то бацање пепела у очи. Један по један, морали смо да му се војнички представимо. Схватили смо да смо им потребни живи. Враћају нас у собе поново, повези преко очију, лисице на руке, поново страховите батине. Најтеже батине добио је Калнић Мићо, јер су дознали из његове документације да је био милиционер. Да не описујем те батине, нећете веровати. Један од стражара обрушио се на Ђурашковић Братислава говорећи да га је запамтио као таксисту са аеродрома Сурчин. Ђурашковић је одговорио да никада није био таксиста и да чак нема ни возачку дозволу, што и јесте истина, али докажите супротно. Стражар га је тако ударао песницима и батинама да нам се учинило да зна неку од борилачких вештина. Уз псовке и батине, рекао нам је да је завршио полицијску школу у Каменици и да Ђурашковићев лик добро памти, јер му је наплатио дуплу тарифу возећи га са аеродрома, па га због тога туче. Међу нама, био је један Муслиман, Субашић Сеад  „Балија“. Стварно је мрзео Хрвате. Вероватно су њему лично или породици нанели неко зло. Рекао им је у изјави да је имао инфаркт и уграђен бајпас, мислећи да ће га оставити по страни, да га неће тући. Својим очима сам гледао када га је тај полицајац ударао песницом у пределу срца. Преживео је, али је много патио. Око 19,00 наредног дана истерали су нас напоље везаних очију и руку, једног по једног. Сместили су нас у неко возило. У возилу је било више стражара и неколико керова. Поред мене стражар и пас код ногу. Накашљао сам се мало гласније, због чега је стражар почео да ме туче. Имао сам утисак да ми мозак пуца. Ћутао сам, пас режи, не смем ни да се померим, све док се стражар не удаљи. Возили су нас споро по лошем путу. Када се возило зауставило, осетили смо мирис воде. Стражари изађоше из возила и гласно говоре како ће нас Кораном и Савом послати за Србију. Сви смо помислили да је то крај. Међутим, чули смо разговор моторолом. Наредили су стражарима да нас очекују у Карловцу за 20 минута. Мислили смо да нас воде у ону касарну у Карловцу из које смо кренули за Загреб. Поново су нам ставили повез на очи и лисице на руке. Шпалир стражара и сваки од њих је тукао по глави и леђима. Вукли су нас по неким степеницама и гурали у ћелије. Моја је под бројем 7 у приземљу. У тој ћелији сам остао пуна три месеца. У разговору са стражарима  чуварима, сазнали смо да је то судски затвор Карловац. Међу стражарима са којима смо разговарали, сазнали смо да је неколицина њих из мешовитих бракова. Најбољи међу њима био је Петар Вуковић, затим Славко „Тихи“, не знам му презиме и још неки, чија сам имена заборавио. Најгори је био Динко Штрањеар, Доње Мекушје 77 Карловац. То име снимио сам у њиховој канцеларији, јер су мене првог почели да изводе да чистим њихове просторије, затворски ходник, амбуланту. Сазнао сам да се у ћелији бр. 5, налази Србин из Топуског, Пушкар Павле, осуђен на осам година затвора. Наводног због убиства Хрвата у Топуском. Били су комшије. Преко ових бољих стражара добијали смо понекад цигарете. Павле је добијао и пакете. Све што сам добијао од Павла, делио сам са друговима.

Нисмо ни слутили, да у свој тој несрећи која нас је задесила, од колике је важности био снимак SNN-a и извештај Нигеријског батаљона канцеларији и команди УНПРОФОР-а у Загребу из чега се видело да смо заробљени без оружја, када смо се враћали кући. Настала је таква јурњава за нама да се пронађемо живи или мртви. То је уједно био и захтев команде Војске Републике Српске Крајине из Книна. Хрвати притиснути доказима и материјалом, обелодањују где смо и каква је наша судбина. По женевској Конвенцији, обавештава се канцеларија Међународног Црвеног крста у Женеви.

Даље кораке лично преузима председник Међународног Црвеног крста, Швајцарац Корнелије Самаруга и шаље допис канцеларији у Загреб. Једног дана у судски затвор (КА), долази да нас види и обиђе представник Међународног Црвеног крста Клаудија Рицо. Запањени и сретни, сада смо били сигурни да су нам животи сачувани.

Клаудија Рицо, једно предивно људско биће, са тумачем је разговарала са свим затвореницима. Понаособ са сваким. Нашој срећи није било краја. Свима нам је донела по комплет тренерку и по бокс цигарета. На крају те прве посете рекла нам је да ће нас обилазити једном месечно и да ће одмах почети да ради на преговорима о размени. Сви смо били срећни, прочитали су преговоре и договоре око наше размене.

У међувремену добијамо од Војног суда у Карловцу оптужницу за тероризам и пресуду. Казна застрашујућа  смртна казна, али применом Члана 5. КЗ Хрватске замењује се на 20 година робије. Добили смо адвоката из Карловца по службеној дужности. Звао се Никола Павловић, Србин, отворено нам је пред суђење рекао да од њега не можемо очекивати неку нарочиту одбрану, јер је дело за које смо оптужени изузетно тешко. Отворено му је запрећено да ће му кућа одлетети у ваздух и породица бити побијена, ако нас буде бранио. Све нам је било јасно, ипак на првостепену пресуду уложио је жалбу Врховном Војном суду у Загребу, који је смањио казну на 15 година, са измењеним ставом 5, став 4. са правом на размену. За управника затвора дошао је Владо Долежал који нас је сваки дан обилазио и поступао врло људски и коректно. Имали смо дневне шетње по затворском крову. Види се цео Карловац, а предњачи лепотом и близином наша православна црква. Стражаре је иритирао наш поглед на цркву, посебно када смо се крстили, приликом изласка у шетњу. Из 7. ћелије преместили су нас у веће собе, тако да смо кап. Марковић, Ђурашковић, Сенић, Голубовић, Животић и ја (Јовановић Владимир) смештени у собу бр. 11 на другом спрату, а у собу бр. 9 Калнић, Вуковић, Влајковић, Чебинац, Лукач и Гљук Звонко. Неизвесност око размене се одужила, а Клаудија Рицо донела нам је врло лоше вести, да тешко иде размена. Од стражара смо добили информацију да само можемо бити размењени за стварно најтежу терористичку групу „Сомборску групу“. О томе су писале и хрватске новине. „Сомборска група“, 38 терориста заробљена је приликом извршења диверзија на мосту 51. дивизије на Батини. Имали су 80 кг тротила. Амфибија којом су се терористи убацили на нашу територију је примећена код моста када је дошло до жестоке борбе на Батинском мосту и околини. Око 25 диверзаната се убацило у сам град Сомбор, али су у борби ликвидирани. Тринаесторици заробљених диверзаната је суђено у Сомбору. Добили су временске казне затвора, исто као и ми. Били су на издржавању казне у Сремској Митровици. Милан Панић обећао је Хрватима размену и пуштање на слободу. Настале су игре око наше размене. Српске власти нису хтеле да чују за њихово ослобађање. Хрвати су узвраћали истом мером. Наше породице обијале су прагове и врата свих могућих кабинета. Наши државни органи су се ослањали на РСК у Книну, а Книн је узвраћао да они немају ништа са тим, јер смо ми из Србије. То нам је причала Клаудија Рицо.

Војска РСК 8. септембра 1993. године започиње гранатирање Карловца. Дневно је испаљивано и по 1000 граната. Склањали су нас у подрум због безбедности. У време најжешће ватре посетила су нас два адвоката из Београда, Никола Баровић и Грга Бачлија из Суботице. Добили смо поклон од господина Баровића, и то цигарете, поморанџе и велике кутије чоколадних бомбона. Никола Баровић ми је рекао да ће лично посетити кабинет Ивице Грујића са којим се лично познаје још пре рата. Ивица Грујић је био начелник за нестала и заробљена лица. У међувремену, пао је Медачки Џеп. Главнокомандујући те операције генерал Готовина, а извршиоци два зликовца какве цивилизација не памти су Агим Чеку и Томислав Мерчеп, који су много зла нанели српском народу. То смо слушали преко хрватског радија који се налазио у стражаровој соби, недалеко од наше. У тој акцији Медачког Џепа заробљено је 10 војника Републике Српске. Доведени су у Карловац, један ми је остао у дубоком сећању, 19-годишњак Дивјак Владимир из Доњег Лапца, иначе редовни војник на одслужењу војног рока. Стражар Штрањгар Динко премлаћивао их је батинама. Био је немилосрдан у тучњави све док жртва не падне у несвест. Ове заробљенике су више мрзели од нас јер су Личани.

Завршава се гранатирање Карловца 27. септембра 1993. године. Стигле су нам извршне пресуде и чекамо транспорт за Лепоглаву ради издржавања казне.

Још у јуну месецу из наше групе на размену су отишла 4 затвореника која нису српске националности: Гљук Звонко, Лукач Славко, Субашић Сеад и Видаковић Чебинац. Одвели су их у Сплит.

Из Карловца су нас пребацили у Реметинац у Загребу. Сместили су нас на „одјел 5”, у две собе 75 и 76, II спрат. Ту остајемо око 2 месеца. После неколико дана, посетила нас је Клаудија Рицо. У Реметинцу смо добили пакете (преко Црвеног крста) од наших породица. Припадао нам је пакет једном месечно. Имали смо и цигарете. Добили смо и топлу одећу, новац и друго, али размене коју свакодневно и жељно очекујемо није било. Па ипак, нада нас није напустила.

По доласку у Лепоглаву у нас се увукла нека тиха језа. Дани су дуги као година. Из пријемне зграде у Лепоглави (карантин), из безбедносних разлога пребацили су нас у стари део, где су некада робијали (Тито, Кардељ, Пијаде). О њима тамо постоје подаци. Подељени смо у две собе. Свако друго вече комплетно се сређује затвор: прање ходника, ВЦ-а, купатила и њихових чуварских просторија. Једино нама „Четницима“ у собама 1 и 2 укинули су грејање. Хладно је, јануар месец 1994. Надзорник страже и управник затвора да су могли попили би нас у чаши воде. Надзорник страже „Мартин“ јавно нам је саопштио да уколико српске власти не иницирају размену за „Сомборце” наместиће нам игру и бићемо ликвидирани. Ужас, страва, нада се губи, људи почињу да „одлепљују“. Расположење нам се поправило приликом посете Николе Баровића и Грге Бачлије. Радује нас упорност тог дивног и хуманог човека Николе Баровића. Обећао је да ће отићи код Ивице Грујића, да га убеди да озбиљно разговара са тадашњим потпредседником Владе Жељком Симићем. Жељко Симић је путовао у Швајцарску код Корнелија. Приликом посете Клаудие Рицо којој смо испричали све што нам се дешавало, обећала нам је да ће се све брзо решити. Испричао сам јој шта нам се спрема. Обишла је просторије згранута оним што је видела. Разговарала је са управником. Видело се по њему да му је одржала лекцију женевске Конвенције о ратним заробљеницима. Стање се донекле променило. Вратили су нам грејање. Дозволили су нам шетњу у трајању сат времена. Срели смо Павла Србина из Карловца, али није смео да нам се јави. Зачудио се кад нас је видео, јер је мислио, да смо већ размењени. Никола Баровић са нашим породицама је организовао протесте, испред Владе Србије. Захваљујући споразуму Ивана Грујића и Жељка Симића, после више састанака, дошао је дан размене, 12.01.1994. године.

У две марице кренули смо после поноћи ка српској територији. После подне 12.01.1994. коначно је извршена размена. Клаудија Рицо нас је својим возилом превезла на нашу страну, нашу дивну и поносну Србију. Дала нам је и визит карте. То име не сме и не може никада да изађе из наших сећања. Неизмерно јој хвала за све што је учинила за нас. Неизмерно хвала и адвокату Николи Баровићу и Грги Бачлији, који су нам много помогли у најтежим робијашким данима, када смо доживљавали и преживљавали најтеже патње и физичку тортуру у логорима Хрватске: Карловцу, Керестинцу, Карловцу поново, Реметинцу и Лепоглави.

У Шиду на нашој страни чекао нас је војни аутобус, који нас је довезао на ВМА, где су нас дочекали лекари, потпредседник Жељко Симић и мноштво грађана, поред наших породица. Многи грађани су нас питали о судбини њихових ближњих. Туга на лицима тих људи када смо рекли да не знамо ништа о њиховим рођацима, погађала је и нас.

Данас нас појединци називају „Псима рата“. Где им је савест и морал, зар је то примерено тако називати патриоте и борце за слободу, своје борце?

Ниједан од нас који је прошао овакву голготу не може бити никада оно што је био. Сви до једног посећују психијатре и неуропсихијатре. Питајте нас Ви господо, који нас називате „псима рата“, како и од чега живимо, где станујемо, шта једемо, како долазимо до лекова, да ли још увек имамо ноћне море.

Уместо да нам се диве и одају признање за све што смо дали за своју земљу и свој народ, они нас блате. Одакле им то право? Сви који тако мисле треба да знају да је правда спора, али и достижна.

Уз много материјала за ову књигу који смо доставили, посебно Владимир Јовановић и Радмило Голубовић и наша казивања, очекујемо добру књигу, која ће бити заснована на истини.

Предлажем да књига носи назив „306 дана пакла у хрватским логорима“

Милица Јазавац, избеглица из Глине

Прича Милице Јазавац, избеглице из Глине, чији је супруг Душан због наводног ратног злочина осуђен на 20 година у Лепоглави, потврђује изјаве многих да су хрватске власти прогониле и кажњавале недужне Србе. После једне посете мужу, своје утиске испричала је репортеру „Блиц“а. Она је чула и лично видела да робијаши Лепоглаве стално плачу. Њена прича је уверљива и са доста података.

„Ноћас сам се вратила из Хрватске. Супруг ми је у затвору у Лепоглави, разговарала сам с њим. Молим нашу Владу преко вас, „Блиц“а, да се заузме за те затворенике, јер се за њих нико не распитује. Посећујем га једном на три месеца и сваки наш састанак започиње плачом, тако и завршава. Они у затвору, а има их Лепоглави 34, окрећу се свако ка свом зиду и плачу…“

Милица је до хрватске војне акције „Олуја“ 1995. године живела са супругом и ћерком у Глини. Она и ћерка избегле су у Србију и налазе се у колективном смештају у зградама алексиначког рудника. Хране се слабо, облаче оно што добију а на питање шта поседују од ствари у њиховој соби, Милица одговара:  Имам два кревета. Њен супруг Душан Јазавац ухапшен је са двојицом браће првог дана „Олује“, при повлачењу из села Драготина код Глине. Један брат на месту је убијен, а други послат с њим у логор у Сиску.  Душанов брат је подлегао батинама. Мучили су их да признају да су убили хрватског војника  прича Милица.

Јазавац је био сав црн по телу да нисте могли пронаћи ни место величине јагодице на прсту светлије боје. Касније би ране од батина зарасле под крастама по читавом телу. Био је приморан да пије њихову мокраћу, зуби су му избијени, ребра, кичма, глава поломљени… Имао три-четири третмана дневно и на крају доведен у ситуацију да мора да призна и нешто што није починио, да је с леђа убио хрватског полицајца, за шта је добио двадесет година сведочи Петар Фјодоров, који је био у логору са Јазавцем. Он је председник Удружења логораша 1991. године, организације која са „Веритасом“, документационо-информационим центром, покушава да помогне бившим и садашњим заробљеницима и логорашима. Подаци говоре да је за време рата кроз логоре прошло више од 20.000 људи, жена и деце. Око 5.000 њих сада живи у Србији, а већи део иселио се у земље трећег свега. Око 2.000 води се под шифром „нестали“.

Код преживелих јављају се чудни тумори по главама, телу, али што је најгоре заробљеника још има. Њихов број варира. Неке отпуштају, друге хапсе. Нико, па ни од повратника, не зна да ли је на списку или не. Трећег априла 2000. ухапшен је Небојша Јелић, повратник у Беле воде, код Глине. Он је сада само још један од 75 Срба, затворених у Хрватској. Њих 64 оптужено је за ратни злочин и геноцид према цивилном становништву, остали за класичан криминал, иако су наводна дела везана с ратом.

Милица сведочи да је Душан Јазавац 1997. године пребачен из логора у Сиску у Лепоглаву, где је одржано суђење. Сведочио је хрватски муповац и рекао: „Не, то није човјек којег смо видјели да убија с леђа нашег муповца“. И после тога, он је у Лепоглави. Један адвокат тражио ми је 15.000 марака: „У року од 24 часа добићеш супруга назад“. А ја немам те паре. Мој супруг имао је мождани удар и поштеђен је затворских обавеза. Сада су према њему љубазни, као и према мени кад одем, нема никаквих проблема, али он тамо труне, а није крив  прича Милица.

Све до обезглављеног грађанског рата породица Јазавац живела је мирним градским животом. Милица је радила у памучној предионици двадесет седам година, а супруг у транспортној фирми. Имали су стан од 58 квадрата, породичну кућу с два улаза. Сада немамо ништа. Преживели смо четири и по године под гранатама, претурили бомбардовање преко главе, све ал Душанов бол никако не могу. Не бисмо ми ништа тражили само кад би ми супруг био ослобођен. Не бисмо никога оптерећивали, Србију мајчицу, нашу матицу. Ишли бисмо негде, на крај свијета. Само да наша Влада нешто смогне учинити с заробљеницима, јер они су тамо заборављени, тако се осјећају, понижени су и уништени. Мало изађу у круг, а онда разбијају главе шта ће и како ће с дјецом, породицама.

Причу Милице Јазавац потврђује казивање Вељка Гребенара, који је након тридесет и три године живота и рада у Сплиту и Хрватској, морао отићи онако како није могао ни сањати, на начин најгорег прогнаника. Понижаван, бламиран, затваран. Борио се колико год је могао. „Овдје више нема никакве наде. Немам од чега живјети“, жалио се овај недужни човек, инвалид, стар 70 година. Рођен је у Босни и Херцеговини, пензионисан у Сплиту 1988. године. Затваран је и мучен само зато што је Србин. До пензионисања 1988. године, радио је у Војној болници у Сплиту. О својим и породичним мукама жалио се Фрањи Туђману. „Овдје су ми рођени кћер и син, овдје ми је сахрањена жена, овдје сам стекао пријатеље, заволио овај гради земљу…“, пише власник Особне исказнице за странце број 9005119 у писму др. Фрањи Туђману, молећи га за помоћ, јер „стјечем дојам да нитко у Хрватској с рангом испод Вашег то не може или нема интереса“. Причу Вељка Гребенара забележио је Ферал Трибуне 26. јуна 1993. године, под насловом „Хапшење као деложација.“

„У рујну 1991. године ухапсили су мене и сина. Крајем те исте године понудили су нас у размјену, што сам, осјећајући се невин, одбио. По повратку у Сплит остао сам без пензије, без здравственог осигурања… По вратима стана, зидовима и ходнику писали су ми свашта, викали за мном и звиждали, полијевали ме водом, кавом и гађали предметима с прозора… Посебно ми је тешко пао двомјесечни боравак у самици у затвору на Билицама. Након два мјесеца неуспјелог покушаја размјене уручено ми је рјешење да се браним са слободе. Од чега да се браним, то ми ни до данас није јасно! Пуштен сам, дакле, на слободу, али за мене тек тада настају муке… “

У том дијелу приче започиње завршна битка за стамбене квадрате. Цељко Гребенар седам пута мијења обијену браву на вратима стана. Узалуд. Провале се нижу једна за другом, уз сталну пљачку. Из стана се односе намјештај, слике, вриједни предмети, књиге.

„Пошто сам одмах по изласку из затвора схватио да ми овдје нема мирна и безбједна живота, покренуо сам по важећим законским прописима поступак размјене стана с обитељи Ивана Бачића из Бања Луке“, пише Гребенар у молби за помоћ упућеној Међународној Хелсиншкој федерацији за људска права.

У међувремену цјелокупна документација о замјени стана „шета“ на релацији Сплит–Загреб. Коначно, надлежни опћински орган доноси рјешење по којему Гребенар има право замјене. Речено му је да је „ствар у реду“ и да су „они имали криве обавијести“. Ствар, међутим, тако нису ишле. Провалници су одглумили да су у мом фрижидеру пронашли бомбу! Слиједи врхунац апсурда: умјесто провалника, војна полиција у затвор одводи мене. Пуштен сам одатле тек након 48 сати, и то на интервенцију Amnest Internationala. Затворен сам, а да ме претходно нитко ништа није питао. О хапшењу нитко неће да ми дадне било какав писани документ… Савјетовали су ми тада да се не враћам у стан. И тако сам остао без ичега. Посебно ми је жао велике колекције књига. Сакупио сам током година више од тисућу наслова. Неке су уништили, неке сам пронашао код једног антиквара. Из моје су колекције и средњовјековне географске карте, које су им служиле као „доказ“ приликом првог хапшења! Све што је услиједило након поновног хапшења, слања молби на чак 15 адреса појединаца и институција у Хрватској и иноземству, интервенције Високог комесаријата за избјеглице УН, било је узалудно. Шездесетогодишњи Вељко Гребенар напушта Сплит, као штићеник међународних хуманитарних организација, увјерен да му се све ово догодило само зато јер је рођен као Србин. Нема сумње Вељко Гребенар је прогнан само зато што је Србин.

Пешар Фјодоров, председник Удружења логораша

1991.

Петар Фјодоров је благ човек; тешко бисте у њему препознали пензионисаног пуковника, још мање човека који је прошао страшну тортуру у хрватским мучилиштима. До 1991. био је наставник у Војној академији у Карловцу, где је живео са својом породицом, верујући у миран разлаз југословенских народа, ако га уопште буде било. Почело је са заглављивањем папира у браву стана, обележавањем поштанских сандучића војних лица, па сандучића Срба у Карловцу, наставило се легитимисањем на улици и учесталим телефонским позивима: Још сте ту?! Ако вас следећи пут нађемо, нећете бити живи! Започело је и врбовање: чујте, волели бисмо да у нашој војсци имамо официра руске националности. Сигурно ћете добити висок чин!  Прећи ћу, ако видим да је још који Рус прешао на вашу страну!, одговарао је потпуковник Фјодоров. Онда су на касарну у Карловцу долетеле прве мине; неопрезни поручник Манојловић бива преклан у једној кафани, метак из снајпера погађа циглу иза главе Петра Фјодорова…

У опкољеној касарни настаје несносно стање, вода се пије из радијатора. Потом је начелник војне школе генерал Дамјановић одржао говор: Ко жели да напусти касарну, нека оде. Ко буде желео да се врати, врата су му отворена. Хрватски кадар је отишао. Мени се, убрзо, догодио инфаркт, морао сам на ВМА. У наш стан се одмах уселио амбициозни потпоручник Радетић, коме сам предавао. Пошто сам био омиљен у школи требало ме је оцрнити и Радетић је у мом стану „пронашао“ гомилу оружја и лекова (син ми је лекар), тако сам постао учесник „четничке завере“.

Отишли смо код таште у Тушиловиће код Карловца; пошто плату нисам добијао, почео сам се бавити пољопривредом. Живели смо на самој граничној линији, нисмо имали проблема са комшијама Хрватима, осим кад су тамо долазиле њихове јединице из Херцеговине и са Баније, није се могло живети од њихових снајпера. Загорци су били симпатични, кад дођу на смену, кажу нам: Бог дечки, ми смо из Загорја, 15 дана сте мирни! Била је ту Умпа зона, прилично је било мирно. Желео сам да помогнем мештанима, каптирао сам изворе да стока пије чисту воду, покушао да нађем погодно место за турбине јер није било струје, и заједно са мештанима успео да направим нови мост преко Коране. Стари је однела бујица, људи су морали да иде у 50 километара преко Слуња да би дошли до амбуланте. Мост је пуштен у саобраћај на Митровдан ’94.

Неочекивано је кренула „Олуја“, чули смо проглас Туђмана и Шушка: Грађани, идите у колони, нико вас неће дирати! Са осталима смо кренули путем Војнић, Вргин Мост, Глина, Жировац, Двор на Уни. Збег је милио у шест колона и био бомбардован код Глине, изгорело је много возила. Наравно, нико то није очекивао, сматрали смо да нас штите УН Зашто би дирали цивиле? Глински корпус се повукао у дубину, остале су мале јединице на првим положајима, практично 180 хиљада хрватских војника окомило се на незаштићен народ. На потезу Глина, Вргин Мост, Топуско, у окружењу се нашло 30 хиљада избеглица.

Да бих заобишао кркљанац, ишао сам шумским путем преко Петрове горе, и нашао се 200 метара испред колоне. Нас стотинак цивила на мосту пред Глином окружиле су хрватске јединице. Кренем ка њима, наједном запуцају и убију жену која је стајала неколико метара иза мене. Викнем: ја сам војно лице, у име женевске Конвенције хоћу да разговарам са вашим старешином! Онесвестио ме је ударац по глави. Кад сам дошао себи, видим да су мушкарце издвојили и чујем како се веселе што су уловили „руског пуковника“. Постројава се вод војника, један им командује: Поређајте их уза зид! Пушку пуни! Од страха, људи су почели да падају, несвесно врше нужду, плачу, запомажу. Једном до мене кажем: Бол траје секунду, немој ту да кукаш, да се ови иживљавају.

Потом се војницима командује: Остав, празни оружје! Стојимо и даље уза зид, сад бацају конзерве међу нас и гађају их из пиштоља. Била је то антитерористичка јединица Сисачке Жупаније, под командом Ђуре Бродарца.

Где је тај!  Ево га! Везују мене и тројицу полицајаца у униформама, одводе нас, једног по једног. Почиње премлаћивање, шутирање уз псовке: Мајку ти четничку! Нисам могао да устанем; сломили су ми ребра, а стално очекујем нешто још горе. Онда су ме гурнули низ степенице, са другог спрата. Њихов штаб био је у хладовини, поред бунара, чујем како причају: Шта ћемо да радимо са женама и децом? Приметиће ови из УНПРОФОР-а, водићемо их хладњачама. Ставили су ми лисице, остале мушкарце, њих 26 увезали су жицом и почели да убацују у хладњачу. Мене и ову тројицу полицајаца убацили су у једно возило, у гепек.  За вас нема милости, осуђени сте на смрт, говорили су.

Возило се негде зауставља, чујем наше пратиоце како се хвале: Господине генерале, ухватили смо једну велику зверку! Тишина, генерал се не одазива. Поклопац на пртљажнику се отвара, угледам Петра Стипетића, заменика главног начелника штаба Хрватске војске. Познајем га од 1956. године, седам година радили смо заједно у школи за резервне официре у Билећи. Предавао је тактику, ја запречавање. Није ме препознао. Глава ми је била изобличена; ко год је долазио, шутирао ме је у леђа, онако везан ударао сам главом о зид. Пита: Ко си ти?  Зар ме не препознајеш, Фјодоров! Тргне се, опсује: Јебем ти сунце! Шта ћеш ту?! Окрене се војницима који нас воде, каже: Испитати случај. Ако је крив, дати га на суд, ако није одмах га пустите!

Ислеђивање: Ноћ је. Доводе нас на место где је требало да се обави егзекуција. Излази десетак усташа, кажу: Јесте ли их довели?  Нема ништа од тога, Стипетић не дозвољава, одговарају им наши чувари, Почели су да псују и Стипетића, да је југофицир, да и њега треба ликвидирати… Доводе нас у Петрињу, у њихов штаб. Гардисти нам приређују „топлог зеца“. Везују ми жицу око врата, вуку ме и туку ногама, рукама, палицама. Издржао сам у једном правцу, у другом сам добио јак ударац у слабине и онесвестио сам се. Кад сам дошао себи, видим да довозе хладњачу са оних 26 људи. Било ми је драго што нису изгорели у Железари. Отворили су хладњачу, само један је био на ногама, неки Жељко Павловић. Остали су попадали јер су им укључили грејање, остали су без кисеоника. Од оне жице, сав сам одран по лицу и врату. Сад идемо за Сисак, тамо је сабирни логор. Долазе пуни камиони и аутобуси везаних људи; неке одводе везаних очију, комешање.

Довели су нас у спортску халу, где се налази 200 заточеника и десетак полицајаца са пендрецима у рукама, размештених око њих. Утрча један гардиста и упре прстом у мене, каже: Овај је четнички генерал! Настаје пребијање, пред тих двеста људи. Више не осећам ударце, само молим бога да видим отворена врата. Покушаћу да бежим, нека ме одмах ликвидирају. Или ћу скочити главом кроз прозор. Четворица ме воде на саслушавање. Како се покренем, имам утисак да ми неко ставља ужарену лопату у стомак.

Проћелави иследник тера стражаре напоље. Они би да уживају у мојим мукама.  Па ми морамо…  Напустите просторију, категоричан је. Видим два полицијска официра стоје на прозорима. Моја намера да скочим се изјаловила. Иследник ме посматра, изобличеног, каже: Не одобравам такве ствари. Кажем: Ја сам у пензији, нисам био ни у каквим војним формацијама, живео сам код таште! Причам и гледам флашу киселе воде  Могу ли?  Само изволите.  Могу ли још мало?  Служите се! Не могу да верујем; читаву вечност нисам пио воду. До тада су се иживљавали и тако што су ми давали прљаву воду. Причам и осећам да ми се губи глас, не чујем самог себе. Опет пијем воду, опет шапћем. Ипак, вода и нормалан разговор мало су ме повратили.  Ви се одлично браните, каже иследник, али ја вам ништа не верујем! Као официр, сигурно сте учествовали у рату! И да знате, ја вас познајем из Билеће! Охрабрим се, кажем: Па, какав сам био? Били сте једини виши официр који је нормално комуницирао с војском. Али, немојте да мислите да вам сада верујем! Дозволио ми је и да се умијем и није ми везао руке кад сам одлазио. Видим да се атмосфера променила набоље, и полицајци се другачије понашају према мени. Само што сам се мало опустио, долази по мене њихова војна безбедност. Некакав крупан сатник, каже: Нису нам потребни пратиоци, па ко буде јачи од нас двојице! Као духовит је; једва се држим на ногама, он је грдосија. У току испитивања, стално ми говори: Није истина, лажеш! Кажем: Ви сте паметан и културан човек, тражите мој исказ и ја ћу вам га дати, а ви одлучите да ли је то истина или није. Кад сам рекао да је културан, као да сам га подстакао да се уљудније понаша.

Следи разговор са иследником државне безбедности. Испоставило се да га је мој син оперисао. Смеје се, каже; Да је знао шта ће се десити његовом ћаћи, сигурно би ме заклао на операцији! Прошла су ислеђивања, али не и малтретирања у сисачком логору. Као, у поверењу ми шапну: чули смо од официра да ће вас ујутру ликвидирати! После долази други, кажу: Пошто сте војно лице, одабрани смо вам часну смрт  стрељаћемо вас! Кољемо само Четнике. Помислим, хвала богу, само да ми не ваде очи! Сад, ма колико сумњали у њихове речи, не можете да спавате. Не знате ни које је доба, стално гори светло. Сутрадан долазе, размахали се  шта је то, је лаж смо се договорили да га више нећемо овде!

После седам дана проведених у логору, воде нас у места у којима смо радили. У аутобусу нам не дају да седимо на седиштима, морамо на под, један за другим раширених ногу са рукама за вратом. Један пратилац репетира пиштољ, у другој држи пендрек, тера нас да певамо усташке песме.  Певај! Коме је до песме? Стиже ударац пендреком у мој врат, други по глави. Приметили су да не отварам уста. У Карловцу је само један остао да нас чува, и одмах почео да митингује.  Ово су Четници који су вас бомбардовали, калали и малтретирали! Одједанпут се искупила велика гонила, хоће да нас линчују. Почели су да пљују по аутобусу, овај виче: Немојте, то је хрватски аутобус!

Враћају се остали чувари, кажу: Нема места у затвору! Један предлаже: Ајде да их побијемо у Јамадолу! Мислим, дајте већ једанпут, учините то да се решим мука! Воде нас старим путем; сигурно нас воде у Керестинец, тамо су стрељали. Кад смо дошли код раскршћа за Свету Недељу, видим, скрећу за Загреб. Осталима шапћем: Не воде нас на стрељање! Одвели су нас у нови логор, у Реметинец. Уведу нас у једну малу просторију, на којој се зидови затварају електричним путем. Нагурају нас, морали смо да стојимо дигнутих руку. Брзо нам је понестао кисеоник и више људи се онесвестило. Почнем да причам вицеве, што кажу, од муке. Смејемо се; зид се отвара, прозивају нас и претресају. Тражим наочаре у кеси, видим да је сат нестао, напипам метак. Ставио га је неко од стражара, био сам близу прозора и избацио га. Да су га пронашли, не бих се добро провео. Одмах сам затражио лекарску помоћ, почео сам да мокрим крв и крварим из уста. Хематоми су се отворили, свуда по телу. Докторици жгели, љутој што су ме довели ноћу, кажем: Молим вас, дајте ми нешто да спречим крварење! Дала ми је нешто и узела мокраћу за преглед. Заправо, била је то крв, не мокраћа.

Видим да је логор добро организован: дали су нам тушеве, опрали смо се, дали нам лежајеве. И нису нас тукли. Имате шетњу од два сата, имате редовне оброке, додуше у тањирима величине тацне за кафу, али били смо мирни. Дошли су из УН, пописали нас. Коме нису дозволили да буде пописан, одведен је тобож на лекарски преглед. Одмах сам интервенисао. Научио сам и остале да кажу ко је био са њима, кога су одвели. После је једна службеница УН питала: Има ли ко шта да каже? Јавио сам се. Три и по сата причао сам тој Швајцаркињи кроз шта сам прошао, плакала је. Плакао сам и ја, прорадиле су емоције. Назначила је да свака следећа посета Црвеног крста прво пита за мене. Заиста, то се касније редовно дешавало.

Стигла је прва оптужница, за оружану побуну по Члану 235. Промењена је после неколико дана, оптужен сам за подривачку и терористичку делатност по Члану 4. закона који је донет по хитном поступку. Кажу ми: Морате имати адвоката по службеној дужности!  Мени не треба адвокат, нисам крив!  Ми ћемо вам га дати! И појави се тај адвокат, мој комшија Павловић, из Карловца. Обрадовао сам се, авај! На првом рочишту, он ме је почео нападати. Кажем: Ја не желим вас за адвоката, сам ћу се бранити!  Настрадаћеш ако се сам браниш!  Још више ћу настрадати са вама!

Моја супруга је била пуштена из логора, после две недеље. Кад је дошла да ме посети, преко Црвеног крста, рекао сам јој: Ајде ти, иди. Не могу да причам! Био сам у јадном стању, за тих месец дана смршао сам 30 килограма. Хтели смо да ангажујемо адвоката Силвија Дегена, рекао је: Чујте, то је тешка оптужница, више политичка. Он ће добити 15 до 20 година робије, могу му омогућити да добије осам. Али, мој излазак на суд кошта 5.000 марака. Супрузи кажем: Немој да се задужујеш! Нећу живети дуже од неколико месеци, камоли осам година.

Дошло је суђење. Била је смејурија од оптужница за оних 26 људи, из хладњаче. Пита судија: Шта си био у војсци?  Пешадинац!  Три године затвора! Артиљерци су добили шест година затвора, тенкисти девет. Мада су били обични цивили, нико од њих није ни био у униформи.

Прва оптужница за мене била је да сам „србочетник“  придружио се њиховим формацијама у чину пуковника, дао им логистичку подршку, направио мост за прелазак диверзаната. Побио сам те тачке оптужнице. Устане тужилац Здравко Цар, каже: Одустајем од оптужбе! Суд је донео одлуку да се ослободим издржавања казне! На моје запрепашћење, судско веће, записничари, и они који су присуствовали суђењу, почну да аплаудирају. Била је то прва ослобађајућа пресуда у Хрватској.

Остао сам још месец и по, тобож под заштитом полиције. Становао сам на четвртом спрату, сваки долазак лифта изазивао ми је ужасан страх  доћи ће да ме линчују. То се није догодило. 26. јануара дошао је по мене Међународни Црвени крст, одвели су ме на границу. Стајао сам сат и по, није ми било пријатно. Било је случајева да поново хапсе на граници и подигну нову оптужницу, по другом основу. Против мене то нису могли: први пут су ме оптужили по Члану 235, за оружану побуну, па су га сами укинули. Па за подривачку и терористичку делатност, оптужницу коју сам побио. Лопов нисам, нису имали за шта да ме оптуже. Кад сам прешао на ову страну границе, почео сам да јецам…

Знате, моја психа… Повређеност је доживотна. Три месеца из кревета сам устајао уз помоћ других. Али, то се залечи, оно што остане то је улазак гардиста. Окупе двадесетак затвореника и одведу их, врати се пола њих. И тако сваке вечери. Кад сам први пут сањао затвор, морала је да дође хитна помоћ. Често ми се догађало да кад изађем у град, не знам где сам. У Новом Саду, Карловцу или Београду? Од оне тројице српских полицајаца који су били са мном, једном је потпуно опала коса, други је оседео, а трећи је извршио самоубиство, кад је изашао на слободу.

Људи који су ме тукли били су млади. Данас, ја их не мрзим, знам да су били заведени том лудачком националистичком реториком. Хтели су да покажу своје вештине: да паднем од првог ударца, да ме онесвесте једним ударцем… Они који су убијали недужне људе, морају бити кажњени. Просто, да би људски род наставио да живи нормално. Сада сам поднео тужбу Међународном суду правде у Стразбуру, због суђења цивилима на војном суду. Мада сам 30 година радио у Хрватској, забрањено ми је усељавање „због интереса Републике Хрватске“. Иако је министар правосуђа Шепаревић написао да се слаже да ми треба дати надокнаду за душевну патњу коју сам претрпео. У мом случају изгледа, први пут су признали за своја недела.

Фјодоров је причао је је било много лешева поред Жировца, сви су спаљени у Железари Сисак. Причали су му људи који су у камионе товарили те лешеве. Један од њих је у Канади, други се вратио у Хрватску. Двојица су преживела Пакрачку пољану, где је убијено 2.500 људи, у једног Матију испуцали су рафал, метак га није такао, други је морао да поједе уво од комшије, да би преживео.

А људи кад чују за логораше, понашају се као да смо окужени. Сви нас избегавају; држава нас се стиди због тога што нам ништа није помогла, стиде нас се и они који су нас мучили… Али ми не можемо да нестанемо.

Текст је припремио Љубиша Ставрић

Пуковник Фјодоров је председник Удружења логораша, велики прегалац на прикупљању података о логорашима из рата 19911996. и на збрињавању ових напаћених људи. Захваљујући Фјодорову имали смо на располагању обиље материјала и живе речи, односно сведочења о страдањима српског становништва у хрватским затворима. Захвалност заслужује Петар Фјодоров и његово удружење. Јово (Мијо) Крајиновић

Поред приче Мија Крајиновића, оца Јовиног о страдањима групе затворених Срба иако им кривица на суду није доказана, Јово казује више монструозних поступака хрватске полиције над недужним људима. Јовина прича изгледа овако:

„Ухапшен сам 15. новембра 1991. године. Припадници Војне полиције Републике Хрватске су око 6,00 сати ујутро опколили моју кућу у селу Кипу број 35. Ја сам чекао једног колегу да се повеземо у Дарувар, јер сам ја све вријеме радио у „Далиту“, творници стројева, тако да сам био спремљен кад су они упали у кућу. Један младић је ударио мене и оца, затим су нам свезали руке и истјерали нас у двориште. Тамо нас је неколико припадника Војне полиције Републике Хрватске тукло. Након тога су мене стрпали у цивилни аутомобил марке „застава 101“ без регистарских таблица и одвезли ме према кући Бранка Бунчића, исто у Кипу, који је ухапшен дан прије мене, 14. новембра 1991. Код њега су тражили оружје, а кад га нису нашли вратили смо се на раскршће. Ја сам све вријеме сједио у ауту, руку свезаних жицом и са повезом преко очију.

Приликом хапшења, 15. новембра 1991. припадници Војне полиције Републике Хрватске убили су Душана Поповића (1931) из Кипа у башчи Невенке Крајновић, јер је он почео бјежати.

Исти дан, 15. новембра 1991. комшије из села нашли су, објешеног у његовој кући, Жељка Поповића (1935) из Кипа.

Довезли су ме до раскршћа у Кипу, гдје су се налазили сви Срби ухапшени тај дан: Крајновић Мијо (1930), Јово Поповић (1934), Перо Новковић (1938), Бранко Станковић (1954), Никола Гојковић (1927), Филип Гојковић (1934), Мијо Гојковић (1928) и Јово (Симин) Поповић (1920). Ту су нас распоредили  мене и мога оца Мију Крајновића ставили су у ауто, а остале ухапшене Србе у војни камион. Свима су нам руке и очи биле везане, да не бисмо видјели куд нас возе. Дуго смо се возили, а кад смо стигли одвезали су нас, али ми нисмо знали гдје смо. Свуда около је била вода, само је био један хотел „Рибарска колиба“. Били смо испред тог хотела око 20 минута, кад су се појавили Перо Поповић (1944), Милан Поповић (1927), Никола Крајновић (1927), сви из Кипа, ухапшени 13. новембра 1991. Они су ухапшени на њиви. Са њима је био Бранко Бунчић (1954) из Кипа, ухапшен 14. новембра 1991. у селу. Њега су припадници Војне полиције Републике Хрватске ухапсили на цести, Јово Жестић (стар преко 60 година) из Пакрачке Клисе, Саво Гојковић (стар око 40 година) исто из Пакрачке Клисе и неки Цицвара, не знам му име, али старији човјек из Пакрачке Клисе и Никола Ивановић (стар 3839 година) из Пакрачких Батињана, Милка Рунчић (стара 55 година) из Пакрачке Клисе и Лела Жестић.

Истог дана, 19. новембра 1991. године, мене су хрватски војници извели у једну салу у том хотелу, гдје су вршили саслушавања. Гурнули су ме на столицу, руке су ми везали на леђа, изули ме и ноге свезали за столицу. За оба ножна палца привезали су по једну жицу од индуктора и почели га вртити. Ја сам се сав тресао до струјних удара. Кад је „третман“ завршен, скотурао сам се доље у подрум.

Из подрума су иза мене одвели Николу Крајновића и јако га испребијали, јер није имао њемачке марке, које су тражили од њега. Ножем су му пробили уво (шкољку), у то ставили пушчани метак и спојили га жицом за индуктор. Друго ухо су му одрезали. Њега су мучили струјом, све док се није преврнуо са столице. Избацили су га напоље. За њим су извели Милана Поповића, којему су одрезали оба уха. Пери Новковићу и Сави Гојковићу исто тако. Пред мог оца Мију Крајновића једах припадник ЗНГ Републике Хрватске је бацио ухо Саве Гојковића, које је он морао појести. Милана Поповића, Саву Гојковића, Николу Крајновића и Перу Новковића су то вече, 19. новембра 1991. извели ван и одвели према ријеци Илови. Чули смо пуцњаву.

Друго јутро, 20. новембра 1991. смо (ја, Бранко Станковић и Никола Ивановић) под стражом одведени до лешева те их сахранили. Нашли смо их поубијане крај ријеке Илове. Николу Крајновића, Раду Гојковића и Јову Жестића, који је убијен приликом батињања 20. новембра 1991. године, закопали смо у дио рибњака из кога је била испуштена вода. Гроб нисмо ничим означили. Перу Поповића смо закопали ниже моста, крај ријеке Илове. Ни његов гроб нисмо означили. Њих тројицу смо закопали прије подне. По подне смо закопали Милана Поповића, Саву Гојковића и Перу Новковића, око 150 метара ниже моста. На њихов гроб смо ставили једну флашу, да им се, бар на неки начин, зна гдје су сахрањени. Њихова тијела ставили смо једно поред другог, у земљу. Без сандука, без ичега.

Један припадник ЗНГ Р. Хрватске, звани „Полето“ је питао мога оца која му је посљедња жеља. Он је рекао да жели да види фамилију и унучад, па онда може да умре. Затим су нас стрпали у камион и одвезли назад у Марино Село у логор.

У недељу, 24. новембра 1991. у ћелију је дошао хрватски гардиста, кога су звали „Еки“ и тукао нас. Газио је по нама, тукао нас пендреком и шипкама. Један гардиста, звани Драго, презиме му нисам знао, који више није могао слушати наше јауке, ушао је у собу и извукао „Екија“ напоље. Више нас нису тукли. Ујутро је дошао камион, у собу је ушао један припадник ЗНГ Р. Хрватске и извео напоље мене, мога оца Мију Крајновића и Бранка Станковића. Везали су нам руке лисицама и превезли у Полицијску станицу у Дарувару, у неки подрум. Нас тројица смо били заједно у једној соби. Ту смо били три дана, од 25. до 27. новембра 1991. У сриједу, 27. новембра 1991. послије подне, одвезли су нас у дом здравља, смјештен у специјалној школи „16. рујан“. Ту су нас прегледали и упутили нас у болницу у Бјеловар.

У Бјеловару сам ишао на прегледе и снимања, био сам смјештен на кирургији, код доктора Шиповшека, јер су ми у Марином Селу хрватски војници избили све зубе, поломили 3 ребра, повриједили кичмени стуб и сломили вилицу на три мјеста. Отац Мијо и Бранко били су смјештени у затвору у Бјеловару. У болници сам био до 10. децембра 1991. године. Медицинско особље се коректно односило према мени, али су остали болесници провоцирали.

Увече, 9. децембра 1991. године, мени је један припадник ЗНГ рекао да идем на размјену, заједно са оцем.

Бранко Станковић, мој отац Мијо и ја смо размијењени 12. децембра 1991. године у неком селу иза Карловца. Са размијене смо, преко Босне, дошли у Београд.

Храна у Марином Селу је била јако лоша. Некад су нам давали једном дневно, некад нам нису давали ништа. Количине хране коју су нам давали биле су мале. Хигијена није била никаква. У Дарувару у затвору су се коректно односили и нису нас тукли.

Изјаву узела Ксенија Лукић, 15. априла 1992. године

Оригинал изјаве у документацији Информационог

центра Српског сабора, досије: Кип.

Милан Мрзић

О свом путу до Лепоглаве и изласку из ње, Милан Мрзић, којег је Жупанијски суд у Сиску оптужио за ратни злочин према цивилном становништву, прича:

„Када је почела акција „Бљесак“ налазио сам се у Команди 98. бригаде, на мјесту начелника артиљерије. Кренуо сам у село Пакленица, заједно са Николом Војиновићем. На путу смо наишли на некакву војску, па је дошло до борбе. Обојица смо рањени, Никола у ногу, ја у врат и ногу. Бацили смо се у јарак поред пута, а они су се повукли. Послије смо отпузали према оближњој кући гдје смо наишли на неколико цивила, претежно жена и стараца. Ту сам уочио једну младу дјевојку, а послије сам сазнао да је из Бања Луке и да се недавно удала у Пакленицу. Склонили смо се у подрум. Та дјевојка је остала вани и погођена је гелером у ногу. Заједно с њом рањена је и њена свекрва. Указали смо им прву помоћ и унијели их у подрум. Недуго послије тога, на кућу је пала граната и срушила је. Кућа је планула, та дјевојка и њена свекрва су изгорјеле, а ми смо се повукли у други подрум. Када се смрачило, кренуо сам према Окучанима. Дошао сам до „Пикове“ фарме и у портирници нашао некакве спужве и легао на њих. Због умора и исцрпљености нисам могао наставити пут. Ту су ме нашли и заробили хрватски војници из тзв Гарешничке бојне. Наредили су ми да клекнем и ставим руке на потиљак и почели ме испитивати. Њихов заповједник ме ударио ногом у главу, а послије ме је још неко ударао и газио чизмама. Након тога указана ми је помоћ, личило је више на „шминкање“, него на праву медицинску помоћ. Послије сам дао некакву изјаву пред камерама хрватске телевизије. Потом сам отпремљен у Бјеловар, у полицијску управу гдје сам дао изјаву, а онда у Вараждин, у касарну. Из касарне су ме одвезли у болницу и санирали повреде. Суђење ми је почело у Бјеловару, па прекинуто. Одатле сам пребачен у Славонску Пожегу у жупанијски суд, међутим, они нису били надлежни. Ту нас је регистровао МКЦК, након чега сам пребачен у Сисак. То је било у септембру 1995. године када је дигнута оптужница против мене. На четири године затвора осуђен сам 27. фебруара 1996.

Са мном су у затвору у Сиску били Миленко Јањатовић, Јовица Јеринић, један старији човјек по презимену Плављенић, кога је управник затвора тукао кад год смо ми били на шетњи. Послије тога је одвежен у болницу и више се није појављивао. Сазнали смо да је умро од послиједица батињања. Поред управника затвора Абдића, у затвору су била још двојица чувара који су нас малтретирали Ахмети Хакија и Шандор Станко. Када мије пресуда изречена упућен сам у Загреб на тзв. Психолошке припреме за издржавање казне у Лепоглави. Посјећивали су нас Станимировић, Пуповац и Џакула. Пуно лакше и боље смо се осјећали када смо чули да се припрема наша размјена 1998. године на основу договора министара Јовановића и Гранића. Чули смо да је ту највише ангажиран „Веритас“ од српских организација.

Ослобођен сам 28. 04. 1999. године и пошто сам желио прећи на српску страну, предан сам МКЦКу. Седам дана сам био у хотелу у Загребу, а онда ме МКЦК превезао преко Бихаћа у Бања Луку, одакле сам коначно дошао у Остружницу код супруге и ћерке.

„Одшвор“

Перо Миљевић

Миљевић (1952) је ухапшен 26. јануара 1996. године, а ослобођен 22. марта 1999. године. Ово је његова изјава:

„Био сам на положају у Дугом Селу кад је почела „Олуја“. Нападнути смо 5. августа артиљеријом. Нисмо одговарали, јер смо чекали наређење од више команде. Положај сам напустио 6. августа, уз одобрење командира, како бих видио шта је са мојима који су живјели у селу Мала Врановина код Топуског. Видим путем како народ бјежи, иде према Двору на Уни, али све мислим, то је привремено, вратиће се ујутро… Стигао сам у своје село и преспавао. Ујутро се спремам да поново кренем у јединицу, на положај у Дуго Село. Видим, међутим, путем иде један дечко, шепуца, зовнем га, питам ко је, одакле је, шта му се десило… Он рече да је из Дугог Села, да тамо више нема никог осим рањених и погинулих цивила… Рече да је сам рањен у ногу, затражи ми хлаче да пресвуче… Шта ћемо сад, питам ја њега… Ништа, вели он, ајмо заједно и ми према Двору. И тако кренемо, преко банијских села Ралинца, Шибина, Брузете, Брубња, Жировца. У Балинцу пусто, нема нигде никога, у Шибинама колона наших, углавном Кордунаши, враћају се из Глине, тамо пресјечено. Шта је било, питам, они веле читаву ноћ луњали по шуми, не знају којим би путем за Двор, кажем им ја да ћу им показати. И ми кренусмо, дођемо у Бузету, одморимо се мало, па у Брубањ. Ту наиђемо на колону која је ишла из Топуског преко Старог Села и обиљаја. И ту нас нападну, колона пресијечена, пуца се, има доста рањеника, народ бјежи главом без обзира, остављају тракторе, аутомобиле… То је било, чини ми се, 8. августа око 14 сати. Сиђем до неког потока, ту се примирим једно вријеме и мислим шта ћу даље. Одлучим да идем назад, у дубину, па како ми буде. Кренем са још неколико људи натраг према Бузети. Преноћимо у засеоку Игњатовићи, у једној кући смо нашли нешто хране. Ујутро процуњам около, видим у једном дворишту „фићу“, уђем, дочека ме једна старија жена, престрави се од мог изгледа, браде, косурине, униформе, враг ће знати… Рекох јој, не бој се, наш сам и упитах је има ли у селу још кога. Рече ми да је ту један мајор ЈНА у пензији и показа ми гдје да га нађем. Дођем до њега, видим познат ми, кад оно мајор Душан. Сједнемо ми да видимо шта нам је даље, рачунам он је паметнији, знаће… Показа ми карту и на њој уцрта правац до Двора, ако се одлучим да наставим. Међутим, савјетовао ми је да неко вријеме сачекам, да је сад сувише опасно, да су хрватске патроле свуда около. Можеш лако погинути, рече ми… Послушам ја њега и останем с њиме неколико дана, не само ја већ и неколико жена заосталих из колоне. Ту смо били два тједна.

Видим, не може више овако, кад сам ту, што не би био и у мом селу и одлучим се вратити у Малу Врановину. „Ајде, добро, вели Душан, чувај се и нек ти је са срећом“. И тако узмем пушку и кренем. Мало помало довучем се некако до првих кућа у село Обљај, до неких Крњајића. На Шепића брду чујем пјесму, све ори… Нађем се у чуду, ко би пјевао у ово зло вријеме, мислим, ајде да се притајим и прислушам боље, не бих ли разазнао о коме се ради, јесу ли можда пијани, шта ли су… Препознам онда Ранка Јајића, препознам и друге, све су то људи из краја гдје ми је мати рођена… Сједнем с њима, питам их  људи шта ћемо, у опасности смо великој, а они ништа, кажу, не бој се, вратиће се наша војска… Видим ја колико је сати, али опрезно изражавам сумњу у ту њихову наду и вјеру. Остао сам с њима око два тједна, мијењамо се на стражи, правимо јело, било ракије и живине, нисмо гладовали… Нит нам је ко прилазио, нит нас је ко тражио. Онда одлучим да је вријеме да идем својој кући у Малу Врановину.

Изађем из шуме, видим у дворишту једне куће човјека, старијег чичу, скрасио се ту, заостао из оне августовске колоне. Показа ми домовнице и друге исправе, дала им хрватска власт, вели и још сваком по 200 куна. Рече ми да су ми матер и ћаћа живи, да су у селу, почасти ме, нахрани, и ја кренух даље. Стигох кући, мати и стари сједе уз свијећу. Кад ме увидје, мати поче јаукати и запомагати, шта ће сад, како ће ме сакрити да некако преживим… У селу ме нико не смије видјети, нити знати за мене. Договорили смо се да је боље да идем у шуму, а мати да ми доставља храну и воду. И тако је то трајало 174 дана. Крио сам се у селу Боровита, у напуштеној кући. У близини је била једна бака која ми је зими повремено допремала храну и нешто дрва, како бих ноћу, када није било њихових патрола, заложио ватру, да се мало огријем. Пронашли су ме и ухапсили 26. јануара 1996. године у четири сата поподне и одвели ме у полицијску станицу у Глину. Добио сам батина, наравно, добио бих можда и више да се у међувремену нисам обријао и пресвукао у цивилно одијело. Онда су ме одвели у Сисак истражном суцу. У затвору ме редовно посјећивао Међународни црквени крст. Оптужница против мене је подигнута 23. маја 1996. године, за ратни злочин против цивилног становништва, по неком Члану 120, онда по неком блажем, 123 по коме сам добио пет година затвора, па онда четири…

Остало знате. Још сам заборавио рећи да сам био у Загребу, у болници, три мјесеца и пет дана. Забољело ме грло, ишао сам на зрачење у Институт… Са мном у болници била су још тројица наших људи  Миле Шпијун, Раденко Радојчић, с којим сам се спријатељио, Вељко Плаћаш… Кад сам се вратио из болнице, ишао сам трећи пут на суд, бранио ме адвокат Момчило Борчанин, а послао га Милорад Пуповац из Српског демократског форума. Хвала им обојици. Хвала и Сави Штрпцу што ми је помогао да се снађем у Београду, у коме сам сад први пут у животу. “

„Одшвор“ 1999.

Овај Банијац се након пада Републике Српске Крајине крио пуних 174 дана у Пролом шуми, гдје је преживио изнимно тешке тренутке у самоћи, страху и неизвјесности да ће бити откривен од стране хрватске полиције или војске, које у то вријеме (1995), како каже, људима српске националности нису праштале.

„Да сам од првог до задњег дана био у српској војсци  то признајем. Био сам на првој линији, пуцало се и то је поштено. Али, да сам неког од хрватског народа малтретира  то није тачно. Никада никоме нисам нанија зла, а нисам видио ни да је неко из мог села или из моје јединице неког вријеђао или му на неки други начин нанио зло. На подручју Топуског остало је током рата доста хрватских цивила, али нико од њих није повријеђен, малтретиран или убијен. Најболније ми је када хрватске власти говоре да се ту нешто десило, а ја знам да није“,  казује Перо.

Перо је од последица батињања у Глини тешко оболио. Добио је рак на грлу, па је упућен у Загреб на лијечење. „У загребачкој болници на зрачењу сам био 34 дана. Непосредно по повратку из болнице умрла ми је мајка, али упркос обећањима нису ми дозволили да присуствујем сахрани. Посље сам сазнао да ми је отац смјештен у старачки дом у Војнићу. На жалост, њега више нисам имао прилике видјети“.

„У затвору су нам радили све и свашта, тукли су нас, иживљавали су се. Све је то требало и психички и физички поднети. Доносили су нам у ћелију ракију и фефероне. Терали нас да то заједно гутамо. Ми то урадимо, а грло пече од бола. Мушкарцима су хтели да секу полне органе. У таквим неделима посебно се истицао заповедник Степан Лугарић у чијој је канцеларији била окачена слика усташког злочинца, Анте Павелића. “

„Проглашен сам инвалидом 100 одсто“, каже Перо Миљевић, који данас живи с породицом у избегличком кампу у Крњачи крај Београда.

Слободан Десиинић родом из Ошишића и Никола Момчиловић из Личке Јасенице, казују:

Срби из Крајине, Слободан (Јова) Деспинић (1966) из Отишића код Сиња и Никола (Илије) Момчиловић (1955) из Личке Јасенице код Плашког, након осмогодишњих тортура и патњи по хрватским казаматима и издржане казне, пуштени из КПД Лепоглава на слободу. Уз помоћ Међународног комитета и Црвеног крста стигли су у Србију и придружили се својим породицама. Деспинић и Момчиловић заробљени су у августу 1995. године у акцији „Олуја“, а Жупанијски суд у Сплиту, односно у Карловцу, осудио их је на по осам година затвора због наводног кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва.

Њихов „грех“ тежак осам година затвора, заснован је, према судским пресудама, на чињеницама да су били припадници Војске РСК и да су се на подручјима где су живели и ратовали, догодили неки ексцеси против цивилног становништва хрватске националности.

Никола Момчиловић тврди да се на његовом суђењу појавио сведок који је изјавио да га је дурбином са удаљености од 500 метара препознао по ожиљку на врату како са осталим Србима убија Хрвате и пали њихове куће у једном хрватском селу.

Сви присутни у судској већници су се на ово сведочење насмејали, али судско веће је то прихватило здраво за готово  каже Момчиловић.

Деспинић се, са још десетак својих сабораца, предао 9. августа 1995. године код тунела у Бискупији код Книна и од тада прошао стазама пакла.

Пешице су нас водили кроз Книн до северне касарне. Тукао нас је ко је стигао и оним чега се дохватио. Хрватски „бојовници“, кундацима пушака, палицама, летвама… Идући према касарни газили смо по лешевима српских цивила, међу којима је било и деце. Након два дана пребачен сам у Сињ, где су настављена мучења, а из Сиња одведен сам у сплитски затвор Билице. Суђено ми је 1997. године у Сплиту, са осталих 29 Срба за минирање Перуће. Сведочило је више од сто сведока које су довозили аутобусима. Суђење је личило на лакрдију…  каже Деспинић.

Деспинића су тек 2001. године пребацили у Лепоглаву.

Доласком у злогласни „Кавез 4В“, одељење у ком су смештени затвореници српске националности, престала су мучења, али нас је убијала досада. Лоши услови у затвору и забрана било каквих активности бацили су нас у апатију. Ипак смо се тргли и отпочели борбу за опстанак. Писали смо на све стране, тражили помоћ, два пута били у штрајку глађу, све да би доказали да смо невини. Очекивали смо већу помоћ од нове власти СРЈ. Тражили смо тако мало  држављанство како би се могла провести у дело Европска конвенција о трансферу затвореника. Све је остало без резултата  каже наш саговорник и додаје да све заточене Србе у Лепоглави радује вест што су СЦГ, коначно, примљена у Савет Европе и да ће се сада према њима бити могуће применити Конвенција о трансферу затвореника.

Деспинић и Момчиловић су стигли у Србију, од које очекују да им помогне. По ономе што су претходно пристигли заточеници из хрватских затвора добили, предстоје им бесплатни лекарски прегледи и заштита, те 25.000 динара као прва помоћ и држављанство.

Деспинић и Момчиловић кажу да су захвални Српској православној цркви, пре свих епископу Јовану, протојереју загребачком Миленку Поповићу, свештенику Звонку Пилингеру и другима, али и читаоцима „Вести“.

Црквени великодостојници су нас редовно посећивали. Доносили су нам све што нам је требало. Чак и картице за телефон, поштанске маркице. Читаоци „Вести“, нарочито Српска удружења из Аустралије, слали су нам новац и друго, на чему смо им захвални.

„Вести“ од 5. априла 2003. године, М. Ђурић

Премда затвори у БиХ нису наша тема, поређења ради наводимо један од случајева. Владо Божовић, бивши официр ЈНА

Радио је као командир у касарни Крупањска река  Пазарић код Сарајева, провео је три године, четири месеца и петнаест дана као заробљеник у ратном логору „Силос“ код Сарајева. Говорећи о неким детаљима из овог надалеко познатог муслиманског мучилишта по највећим зверствима над Србима, каже:

Претили су да ће ме убити ако не признам да сам четник и да сам вршио геноцид над муслиманским народом. Зна се да ни метак нисам опалио, јер је 11.5.1992. године на том подручју почела оружана побуна. Истог дана сам и ухапшен. Стављали су ми цев од пушке на слепоочницу, опаљивали су, али је она била празна. И психички и физички су ме уништавали. Тог кобног 4. априла 1992. на православни празник Спасовдан, у логор је убачена руља људи која нас је пребијала. Пре тога ми је управник „Силос“а рекао да средим ћелију, јер ће доћи нека комисија у обилазак. Пошто је то био силос за жито, значи није било крова. Када су дошли до моје ћелије, попели су се на врх зида и одозго почели да ме гађају и мокре по мени. Када су ушли унутра настао је прави покољ. Онесвестио сам се од баина. Када сам се освестио био сам сав у крви. Пронашао сам поред себе 15 зуба. Бројао сам. Остале нисам могао да нађем, јер су били у локви крви. Били су то моји зуби. Тада су ми поломили и два ребра, а грудни кош потпуно деформисали. Месец дана нисам могао да устанем. Ову тучу извели су они који нису имали никакве везе са логором, али сам сигуран да су им то допустиле затворске власти. Тада сам био једини припадник ЈНА у логору  објашњава Божовић.

Он прича да је у то време у „Силос“у било око 600 Срба.  Свакодневно су нас тукли. Једном приликом, заменик управника логора када ме је ударио, његов сат је од јачине ударца пао и поломио се. Наредио ми је да покупим све делове и да га саставим. Пошто то нисам успео наставио је да ме туче. Када се уморио, онако крвавог наставио је да ме пендреком туче стражар. Када се одморио поново је наставио са батинама. Онда ми је наредио да клекнем на колена и лактове и да четвороношке обиђем цео „Силос“, који је био дугачак 100 а широк 50 метара. Месец дана после потпуно непомичан морао сам да лежим. У том логору „зарадио“ сам инвалидитет 70 одсто  прича Владо Божовић. Објашњавајући тешке тортуре којима је био изложен 1.233 дана, он каже: „Са 73 килограма спао сам на 38. За првих месеципо дана појео сам 2 килограма и 250 грама хлеба и 225 кашика супе, односно куване воде. Био сам живи костур. Чак се између себе, ми логораши, нисмо ни препознавали. За време боравка у логору ми смо у истој ћелији где смо јели и спавали, вршили малу и велику нужду. Када се канта напуни, онда су нас терали да се умивамо том мокраћом. Бацали су нам шаку или две мрва…

„Сведок“, 18. март 2003. Тодине

Ово што су нам испричали бивши затвореници у хрватским логорима, документи, написи штампе, резултати истраживања разних Комитета за заштиту људских права и други извори, показују велику несрећу коју је тај рат донео, као и да су се у њему нашли појединци, који су огрезли у крви злочина, садисти и разни мучитељи, који су се понашали горе од звери. Због таквих злочинаца стотине људи је умрло под батинама, а хиљаде мучени, тако да је већина њих данас неспособна за живот. Њихове мучитеље још увек није стигла правда, бар не већину њих. Од половине 1992. године Хрватска је из иностранства упозоравана на збивања у војним затворима на њеној територији, посебно Лори, али ретко је ко службено осумњичен за почињене злочине.

Интересовање светске јавности посебно је порасло, након што је Жупанијско државно одвјетништво у Сплиту покренуло истражне радње о збивањима у војном затвору у сплитској Лори током рата.

Под истрагом је обухваћен велик број особа, из војног затвора у Лори, почевши од заповједника затвора, вођа смена и стражара, те других особа, које су знале што се у Лори догађало.

Према документима и сведочењима како ратних војних и цивилних заробљеника, тако и цивилних затвореника, пар припадника Хрватске војске који су у Лори били затворени, али и војних полицајаца, неоспорно је да су у Лори почињени бројни злочини.

Осим малтретирања и мучења затвореника, део затвореника је и убијен. У том затвору убијено је око 70 затвореника, међу којима су: Ненад Кнежевић, Гојко Буловић, Далибор Сарделић и други. Војни затвор у Лори био је изван сваке контроле, а они који су у оквиру њега деловали били су недодирљиви. Многи кажу да су највише војне државне власти, знале за ове злочине. Најчешће ови злочини су заташкавани. Дуго времена нико није одговарао за оно што се у том затвору дешавало. Подржавали су убиства појединих затвореника, како на површину не би испливала пуно озбиљнија прича, која тешко оптужује сам врх хрватске власти, који је добро знао шта се и зашто у Лори догађа.

Затвор у Лори евидентиран је и у међународним документима, па је међународна заједница упозорила хрватску власт још половином 1992. године на тамошња збивања.

У међународним документима су спомињана имена одговорних. У заједничком извештају Helsinki Watcha и Amnests Internationala из јуна 1993. на 261. страни, под насловом „Затвор Лора“, наводи се „попис криминалних радњи“, почињених у том војном затвору, те се наводи краћи попис „могућих оптуженика“.

Документ Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права Савезне Републике Југославије из новембра 1998. године, спомиње се низ особа. Наводе се пуна имена и презимена, затим само име или само презиме, делимично искривљено име или презиме, те надимци, 50-так припадника војне полиције, који су били у Лори.

Формално је још у рату Војно тужитељство покренуло неке радње, због збивања у Лори, али су оне биле заустављене.

О случају смртно страдалог Далибора Сарделића, утврђени су непосредни починитељи, али је у осам година расправа одржана свега два пута. Пуковник Здравко Галић, тадашњи заповједник 72. бојне Војне полиције, уместо на одговорност позван је на рад у Министарство одбране РХ у Загреб.

Ћутање одговорних наводи на помисао да се ради о заташкавању, као и свих протеклих година. Стога, док се не утврди непосредна одговорност за збивања у Лори, множе се говорити о одговорности заповједне структуре 72. и 73. бојне Војне полиције у чијој је надлежности током рата био затвор у Лори.

Од краја 1991. године до вељаче 1992. године, као заповједник 72. бојне спомиње се пуковник Иван Маретић, касније бригадир и начелник прометне службе сплитског зборног подручја. У том периоду је, по неким свједочењима, једно вријеме дужност заповједника, вршио извјесни Стипе Галзина из Вуковара, који је у међувремену умро. Тада је заповједник постао пуковник Здравко Галић, а његов замјеник Твртко Пашалић. Након убиства Сарделића, Галић је у рујну 1992. прелази у Управу Војне полиције у Загребу. На његово место долази пуковник Михаел Будимир.

Његовим замеником постаје Звонимир Цигић, дотадашњи заповедник Шибенске сатније ВП У ожујку 1993. године оснива се 73. бојна ВЦ која преузима надлежност над Лором. Заповедник постаје Жељко Маглов и на тој дужности остаје до хапшења 1997. Пуковник Будимир у међувремену одлази на дужност у Главни инспекторат Хрватске војске. Према хијерархији најодговорнијим се може сматрати заповедник војне полиције заменик Маријан Бишкић, затим Анте Гугић, помоћник Лаушића за крим послове. После 1995. био је именован за начелника СИС-а у Главном стожеру ХВ-а. Смењен је почетком 2000. године.

„С обзиром на то, лако је претпоставити зашто се поступак о збивањима у Лори тешко покреће и зашто се о томе не могу добити никакве службене информације. И док је то јучер било правило понашања, поставља се питање што данас ради актуелна власт“, пише новинар Перо Јуришин.

Истина ће победити

Светски медији, Међународни суд у Хагу, међународне невладине и владине организације разних земаља у току грађанског рата у западном делу Југославије (1991–1995), затим за време оружане побуне албанских екстремиста на Косову и бомбардовања Србије од стране НАТО пакта и после тих догађаја, углавном су за кривце оглашавале српску страну.

Истина о грађанском рату се споро пробијала у свет. Књига Документи о ратним злочинима на територији претходне Југославије 1991–1995. врло уверљиво пружа сасвим другачију слику о збивањима на бившем југословенском простору, о карактеру грађанског рата, водећим личностима, њиховим идеолошким програмима и политичким мотивима од оне која је доминирала у светским медијима. То је у ствари збирка докумената о ратним злочинима који су се догађали на територији претходне Југославије. Једна је од бројних књига докумената које су објављене или ће бити објављене и које неће допустити да буде прећутан и заборављен ниједан злочин над Србима у Хрватској и Републици Српској Крајини, Босни и Херцеговини и Републици Српској, Косову и Метохији и другим регионима широм Југославије, као што нису прећутани злочини екстремних појединаца српског порекла. На то нас обавезују жртве злочина, без обзира које су националности. Књига садржи списак 778 логора за Србе. На територији Хрватске (221), Босне и Херцеговине (536) и Словеније (21) и сведочанства преживелих логораша из логора Челебићи (1992. године), логора Дретељ (исте године) и логора за Србе у Бихаћу који се налазио у бившој касарни ЈНА „27. јули“ (1994–1996) и други.

„Све док се свет не суочи са правом истином о грађанском рату у бившој Југославији и о правим размерама зла које траје током 20. века, неће бити истинског разумевања, историје овог поднебља, а поготову не истинског помирења“, рекао је Бранислав Кадић на промоцији књиге 23. марта 2003. године. Том приликом изнети су подаци и о страдању Срба са Косова. На Косову је до 10. јуна 1999. године убијено 400, а отето 828 људи, додавши да је после тог датума до данас још 257 нестало а 1.118 убијено. На промоцији је представљен и мултимедијални ЦД о бомбардовању Сурдулице, 27. априла 1999. године, када је у погођеној Болници за плућне болести и кући породице Милић убијено 28 цивила. На ЦД–у се налази 178 фотографија, 250 страница текста, 50 минута видео–материјала, службени документи, као и изјаве сведока и НАТО.

Комитет је изнео и податке о настрадалим припадницима ВЈ и МУП–а Србије на Косову у току тромесечне ваздушне кампање НАТО. Према тим подацима погинуло је 579 припадника ВЈ и 70 полицајаца. Од тог броја 246 војника је погинуло приликом бомбардовања, а 299 је изгубило живот у борбама против побуњених екстремиста Косова.

Према подацима Удружења логораша из бивших југословенских република од 1991. до 1996. године на територији БиХ регистровано је 536, Хрватске 221 и Словеније 21 логор. Кроз укупно 778 логора прошло је око 20 хиљада људи, највише Срба.

„Оно што је веома интересантно јесте да се локација већине логора у овим последњим ратовима на тлу претходне Југославије, поклапа са местима на којима су они постојали и у Другом светском рату. Чињеница је, такође, да су се готово исти методи мучења, злостављања и убијања који су се користили у Другом светском рату примењивали и пола века касније на тим просторима“, каже Петар Фјодоров.

Логори у Хрватској

БИОГРАД НА МОРУ

Биоград на Мору, затвор

Биоград на Мору, рибарска кућа на Вранском језеру Биоград на Мору, Филип Јаков, Болница за ретардирану децу

БЈЕЛОВАР

Бјеловар, затвор у полицијској станици

Бјеловар, Окружни затвор

Бјеловар, Војни затвор

Бјеловар, спортска дворана

Бјеловар,просторије Месне заједнице „Антун Гу став Матош“

Бјеловар, касарна „Божидар Аџија“

Бјеловар, Ватрогасни дом

Бјеловар, школа

Бјеловар, складиште оружја бивше ЈНА Кукавица

ВАРАЖДИН

Вараждин, затвор, Браће Радића бр. 4

Вараждин, касарна

Вараждин, логор у спортској дворани

Винковци

Винковци, затвор ВИРОВИТИЦА

Вировитица, касарна (стражара) Вировитица, подрум у хотелу „Милановац“ Вировитица, полицијска станица

ВРГИНМОСТ

Вргинмост, полицијска станица Вргинмост, пошта

ВРГОРАЦ

Вргорац, логор у Хрватском дому  гаража Вргорац, гаража у селу код Вргорца

ВРПОЉЕ

Врпоље, затвор

ВУКОВАР

Вуковар, МУП Вуковар

Вуковар, Борово „Комерц“

Вуковар, Борово „Нова обућа“

Вуковар, хангар на аеродрому

Вуковар, недовршена школа у Борово Насељу

Вуковар, дечији вртић код општине

Вуковар, подруми у општини

Вуковар, атомско склониште

Вуковар, складишни простор „Дрвопромета“

Вуковар, катакомбе испод гробља

Вуковар, Русинска црква

Вуковар, школа „Владимир Назор“

Вуковар, Лужац

Вуковар, складишне просторије „Абазис“

Вуковар, Елцов дворац, капела

Вуковар, војни одсек ГЛИНА

Глина, Затвор за малолетнике Глина, зграда МУП-а

Голи оток

Логор на Голом отоку

ГОСПИЋ

Госпић, Окружни затвор

Госпић, војни затвор

Госпић, гимназија

Госпић, подрум хотела „Лика“

Госпић, логор у месту Смиљан

Госпић, касарна и циглана у селу Перушић, („са бирни логор“)

Госпић, село Заблато, логор у бившем пољопри вредном добру ЈНА

Госпић, Трновац (Заблато)

Госпић, Карлобаг

ГРУБИШИНО ПОЉЕ

Грубишино Поље, хотел „Билогора“, команда

знг

ДАРУВАР

Дарувар, затвор

Дарувар, полицијска станица

Дарувар, касарна

Дарувар, спортска сала „Чешки дом“

Дарувар, робна кућа „Вартекс“

Дарувар, подрум самопослуге у центру града

Дарувар, Миоковићево

ДУБРОВНИК

Дубровник, „Ексцелзиор“, команда војне полиције

Дубровник, вила „Палма“

Дубровник, окружни затвор

Дубровник, хотел „3агреб“ на Лопуду, команда војне полиције

Дубровник, просторије војне полиције

ЂАКОВО

Ђаково, затвор Ђаково, касарна Ђаково, Гашинци

ЗАГРЕБ

Загреб, Влашка улица 3, МУП

Загреб, Вукомерец (прекршајни затвор)

Загреб, Гајева улица бр. 3, бивши војни истражни за твор

Загреб, касарна „Маршал Тито“

Загреб, Керестинец у Светој недељи код Загреба

Загреб, Кунешћак, подрум болнице, војна полиција

Загреб, Реметинец, улица Рајтарићева (Рајтерова

улица), затвор Војног суда

Загреб, Петрињска улица бр. 12 и 18

Загреб, Селска 92, бивша касарна ЈНА

Загреб, Казнено поправни дом  болница (болница

за особе лишене слободе), Светошимунска 107

Загреб, станица милиције Дубрава

Загреб, спортска дворана „Мартиновска“

Загреб, Трстеник

Загреб, Черномерец,

Загреб, Черномерец, циглана

Загреб, Туропоље, малолетнички затвор

ЗАДАР

Задар, Окружни затвор Задар, Војни затвор

Задар, Истражни затвор

Задар, полицијска станица у бившој касарни ЈНА

„Ђуро Ђаковић“

Задар, хотел „Донат“ на Дикловцу, Борик

Задар, Дом ваздухопловства

Задар, школа „Велимир Шкорпик“

Задар, Основна школа „ Шиме Будинић“

Задар, Основна школа „ Шимун Козичић“

Задар, спортска дворана „Јазине“

Задар, касарна „Марко Орешковић“

Задар, гостионица „Фонтана“ Јосипа (Јозе) Прте њаче према Диклу

Задар, Стари град

Задар, Нин, циглана

ИВАНЕЦ

Иванец, Лепоглава, КПД

ИВАНИЋ ГРАД

Иванић Град, затвор

Иванић Град, Клоштар Иванић, логор у фискултур ној сали у школи

имотски

Имотски, полицијска станица

КАРЛОВАЦ

Карловац, затвор у Радићевој улици

Карловац, МУП

Карловац, спортска хала „Озаљ“

Карловац, Дубовац

Карловац, Ђачки дом

книн Книн, касарна

Книн, Основна школа „Српски јунаци“

Книн, стара тврђава

Книн, Средњошколски центар

КОСТАЈНИЦА

Костајница, Бабина ријека

КРАПИНА

Крапина, затвор

КУТИНА

Кутина, Ватрогасни дом

Кутина, Творница умјетног гнојива

Кутина, Поповача, Душевна болница

Кутина, Основна школа у Међурићу, у подруму

ЛИПОВИЦА

Липовица, затвор

МЕТКОВИЋ

Метковић, затвор Метковић, војна полиција Метковић, зграда цивилне заштите Метковић, Радио станица Метковић, спортска дворана Метковић, Дуванска станица, подрум Метковић, село Дубока

НАШИЦЕ

Нашице, затвор

НОВА ГРАДИШКА

Нова Градишка, затвор МУПа

Нова Градишка, затвор у баракама у кругу војне касарне (према Решетарима)

Нова Градишка, подрум Гимназије

Нова Градишка, школа

Нова Градишка, спортска дворана

Нова Градишка, Окучани, Железара

Нова Градишка, Окучани, продавница металне га лантерије

Нова Градишка, „Пољане“

НОВСКА

Новска, затвор

Новска, складиште територијалне одбране (зграда

бившег војног одсека код општине)

Новска, зграда СУПа

ОГУЛИН

Огулин, затвор Кула

ОРАХОВИЦА

Ораховица, затвор

ОСИЈЕК

Осијек, МУП

Осијек, истражни затвор

Осијек, Црвена касарна

Осијек, Бела касарна, логор Војне полиције

Осијек, затвор Пампес на стрелишту

Осијек, логор на стадиону

ОТОЧАЦ

Оточац, затвор у полицијској станици

ПАГ

Паг, Слано Паг, Кали ПАКРАЦ

Пакрац, Липик

Пакрац, затвор

Пакрац, полицијска станица

Пакрац, подрум робне куће

Пакрац, Гавриница

Пакрац, село Шеовица, логор у Дому културе

Пакрац, Шеовица, логор у школи

Пакрац, Марино Село, подрум у хотелу „Рибњак“

Пакрац, Марино Село, Рибарска колиба

Пакрац, Марино Село, управна и пословна зграда

„Рибничарско Пакрачка пољана“

Пакрац, Пољана Пакрачка, радна организација „Јединство“, погон за израду хемијских оловака и електричних прекидача

Пакрац, Пољана Пакрачка, рибарска колиба

Пакрац, Пољана Пакрачка, ватрогасни дом

ПЕТРИЊА

Петриња, село Брест

ПЛОЧЕ

Плоче, логор у затвору ПОДРАВСКА СЛАТИНА

Подравска Слатина

ПУЛА

Пула, Окружни затвор Пула, Катарина Пула, Крањчевица Пула, КПД „Валтура“

РИЈЕКА Ријека, Окружни затвор

Ријека, Циотина 24 или 25, логор  „Прихватни

центар за странце“ у бившој касарни ЈНА

Ријека, „Виа Рома“, Улица жртава фашизма

Ријека, Шкурине, бараке

Ријека, касарна Трсат, затвор војне полиције

САМОБОР

Самобор, спортска дворана

Самобор, Ракитје, Центар за обуку ЗНГ

сињ

Сињ, бивша касарна ЈНА „И Сплитски партизански одред“

Сињ, затвор војне полиције

Сињ, Турјаци, логор у хангару

СИСАК

Сисак, Окружни затвор, у Римској улици бр. 19

Сисак, гаража Рафинерије

Сисак, МУП

Сисак, логор у Железари

Сисак, Барутана,  бивши објекат ЈНА у насељу Железара

Сисак, Омладинско насеље код Сиска (бараке омла динских радних бригада)

Сисак, Економска школа

Сисак, касарна бивше ЈНА

Сисак, спортска дворана (близу железничке стани це)

Сисак, Сухопоље

Сисак, Основна школа „22 липањ“

Сисак, Галдово

Сисак, лечилиште Јодно

Сисак, Липовица

Сисак, војно складиште Сисак, затвор војне полиције

СЛАВОНСКА ПОЖЕГА

Славонска Пожега, Окружни затвор Славонска Пожега, полицијска станица Славонска Пожега, Женски затвор Славонска Пожега, спортска хала Славонска Пожега, касарна

СЛАВОНСКИ БРОД

Славонски Брод, Војни затвор

Славонски Брод, подрум кафане Душана Бардака са кугланом, у Партизанској улици /сада Осијечка/

Славонски Брод, подрумске просторије Службе јав не безбедности

Славонски Брод, логор у ватрогасном дому

Славонски Брод, Рафинерија

Славонски Брод, Славонски Шамац

Славонски Брод, село Буковље, подрум куће чији је власник Србин који је исељен

СЛУЊ

Слуњ, Батнога

Сплит

Сплит, затвор на Каталинића бријегу

Сплит, војни затвор Лора

Сплит,   Драчевац,   бивша  касарна  ЈНА,  затвор ХОС-а

Сплит, Окружни затвор „Билице“ (између Спли та и Солина)

Сплит, болница „Фируле“

Сплит, Клис

ТРОГИР

Трогир,затвор ЦРЕСЛОШИЊ

ЦресЛошињ, Дом за малолетнике

ШИБЕНИК

Шибеник, затвор Мандалина

Шибеник, Касарна „Анте Јоњић“

Шибеник, Шубићевац, Војни затвор

Шибеник, спортска хала код школе „Стјепан Ра дић“

Шибеник, острво Обоњан (раније Оток младости)

Шибеник, затвор Кулине

Шибеник, Окружни затвор

Укупно 221 логор

32 Документ у прилогу

32 „Бре”, магазин за писмене, 12. јул 2002.