Излагање Жељка Васиљевића на округлом столу 24.02.2015.

Драги пријатељи, даме и господо, уважени ратни ветерани, борци, војни инвалиди и чланови породица погинулих бораца, задовољство ми је да вам у име организатора, Удружења РВИ Србије свих ратова, Удружења српски ратни ветерани и Удружења РМВИ Србије, пожелим добродошлицу и успешан рад на овом скупу. Ваше присуство на овом скупу јасно говори да још постоје оне снаге у овом друштву које су спремне да се боре за Отаџбину, за родољубље, за Србију, за њену лепшу и светлију будућност, за оне који су своју љубав према Србији показивали када је било најтеже и када се на олтар те љубави приносио живот, делови тела, здравље, сузе мајки, сестара и деце. Својим присуством доказујете да још увек у Србији има оних, који нису спремни да напусте моралне вредности овог народа, које су га сачувале кроз миленијуме на овим просторима. Добродошлицу желим и онима који о нама мисле као агресорима на туђе земље, као људима који морају и у миру да подносе жртве на путу сарадње са онима, који су били агресори на нашу земљу и убијали наш народ зарад сопствених интереса.
У Србији тренутни положај ове популације није на задовољавајућем нивоу. Више је разлога за незадовољство треунитним положајем, неадекватна законска заштита, разноликост примене закона и подзаконских аката због нерешеног питања надлежности бирократског апарата у области борачкоинвалидске заштите, стручност и добронамерност истог, недовољна материјална база за решавање нагомиланих проблема, преламање политичких питања као што су однос четника и партизана, историјско сагледавање ратова од 1990.-1995. као и рата 1999. године. На жалост положај ветерана у Србији је много гори него у развијенијим земљама али је гори него и у земљама у окружењу.
Ову популацију сачињавају, борци Другог светског рата, борци из ратова од 1990.-1999. године, ратни војни инвалиди из ратова од 1941.-1945. и 1990.-1999., породице погинулих бораца из предходних ратова, цивилни инвалиди рата, мирнодопски инвалиди и чланови породица свих горе набројаних који под одређеним законским решењима користе неко право. Само због неорганизованости и незаинтересованости државе не зна се тачан број припадника овој популацији али неке предпоставке говоре да је број директних учесника ратних догађања око 500.000 а индиректних више од 1.000.000 људи.
Историјски посматрано Србија је међу првих пет земаља у свету која је имала закон у овој области још 1863. године. У целокупном историском сагледавању ове законске области било је напретка сем за време диктатуре 1929. године који се сматра најгорим временом у области борачкоинвалидске заштите. Последњи закон који је још у примени донет је 1998. године. Поред овог закона постоји и закон о допунској заштит, велики број уредби, покрајински закон као и велики број одлука локалних самоуправа којима се регулишу односи према овој популацији.
Узрок великог броја проблема ове популације је политичка конотација догађаја из 90 година прошлог века и на основу политичких ставова опредељивање начина деловања државне управе и локалне самоуправе према корисницима права и оних који желе да користе иста. На нашу жалост владајућа већина, нарочито од 2000. године је имала ригидан однос према ветеранима а нарочито онима из ратова од 1990.-1995. године, мада ни прма онима из НАТО агресије од 1999. године није била ништа боља. Што се тиче удружења у области ветеранске заштите она су у највећем броју служила појединцима или појединим странкама а државна управа је, да би умањила њихову снагу формирала или помогла формирање више од 50 нових удружења која служе њиховим интересима, па због тога изостаје њихова брига о популацији коју би требало да штите. До 2005. је постојало само 4 удружења у овој област на нивоу Србије а данас више од 60.
Многе од ових нагомиланих проблема покушава да реши нови Закон о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица, који се доноси још од 2006. године. Да будемо потпуно искрени, до доласка господина Вулина на место ресорног министра, није постојала искрена жеља за окончање поступка усвајања новог Закона али данас је та жеља очигледна и даје нам наду да ће нови закон напокон бити донет.
Да ли смо одушевљени новим законским предлогом, не, да ли је он могао бити бољи, да, али и овакав предлог, уз усвајање одређених примедби датих од стране удружења, је боље решење од садашњег стања.
Основна предност новог предлога је та што се уводи начин за признавања статуса борца. Данашње решење је довело до тога да статус борца у Србији има само пар хиљада учесника ратова и то само они који су тражили упис радног стажа у дуплом трајању. Није нормално стање, да фонд ПИО додељује статус ветерана односно борца, већ то мора да ради надлежни државни орган а уз тај статус мора да иде решење о статусу борца и званична легитимација. Ово је основ за утврђивање тачног броја бораца, дужине њиховог учешћа у рату а после тога израду докумената о социјалном стању сваког борца и његове породице, као почетак решавања нагомиланих проблема ове популације, уз низ мера, предвиђених новим законом у области запошљавања, школовања и лечења, можемо рећи да је готово неопходно доношење овог новог закона у што краћем року.
Овај предлог закона нападају и његово повлачење из процедуре захтевају неке од организација из невладиног сектора попут, Фонда за хуманитарно право, Центар за унапређење правних студија, КРИС-Мрежа одбора за људска права, ЛАБРИС- организација за лезбејска људска права, Праксис, Регионални центар за мањине, Удружење студената са хендикепом, Независно друштво новинара Војводине, Санџачки одбор за заштиту људских права и слобода и друга, са образложењем да Србија мора да прихвати чињеницу да је била агресор на територији бивших република СФРЈ а из тога произилази да мора да прихвати око 15.000 цивилних жртава у свој правни систем и обезбеди им заштиту.
Ми желимо да поставимо и морално питање да ли овај закон уопште треба да обухвати права цивилних жртава или би њихова права требало уредити неким другим законом. Наш одговор на ово питање је врло јасан, донесите посебан закон који ће уредити ту област. Такође постављамо питање да ли су ставови ових организација релевантни и стручни да би били уважени приликом доношења закона, а нарочито да би спречили његово доношење.
Постављамо и питање надлежности и области деловања регистрованих удружења. Свако удружење када се региструје у свом статуту одређује област и циљеве деловања и по логици ствари изван тог опсега не би требало или не би смели да делује. Замислимо ситуацију када би смо ми, као представници организација из области борачкоинвалидске заштите, почели да уређујемо и утичемо на решења, са претензијом да се наши ставови уважавају као најважнији, у области људских и мањинских права, у области заштите хомосексуалних мањина или у области медија и новинарства, сигуран сам да би горе поменуте организације против тога жестоко протествовале, нарочито са аспекта да су наши ставови по тим питањима дијаметрални у односу на њихове.

Чињеница је да су Савезна Република Југославија и Државна заједница Србија и Црна Гора биле правни наследници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и да је Република Србија правни наследник Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србија и Црна Гора;
Подсећамо Вас да је Југословенска народна армија била легитимна оружана сила међунардно признате државе Социјалистичке Федеративне Републке Југославије и да је у складу са уставним и законским овлашћењима учествовала у одбрани њеног суверенитета, територијалног интегиритета и уставног поретка;
Позивамо се на закључке, одлуке и наредбе Председнштва СФРЈ, Савезног извршног већа СФРЈ, Савезног већа Скупштине СФРЈ, Штаба Врховне команде ОС СФРЈ и других надлежних органа и институција СФРЈ о сепаратистичком и терористичком карактеру паравојних оружаних формација и осуђујући злочине сепаратистичких и терористичких оружаних формација против припадника ЈНА и цивилног становништва у Републици Словенији, Републици Хрватској и Босни и Херцеговини;
Позивамо се на одлуку Скупштине српског народа о проглашењу Републике Српске Крајине, закон кога је усвојила Скупштна СФРЈ о важењу правног система СФРЈ на делу територије СФРЈ која је под посебном заштитом Уједињених нација, Планове мировних операција УН за Југославију, Резолуције Савета безбедности УН и друга акта, и подсећајући да је Република Српска Крајина била посебан ентитет у оквиру СФРЈ и међународни правни субјект и да је имала право да организује одбрану становништва на својој територији од злочина и геноцидних намера и поступака хрватских сепаратистичких и терористичкх фомрација и оружаних снага Републике Хрватске;
Позивамо се на закључке, одлуке и наредбе Председништва СФРЈ, Савезног извршног већа СФРЈ, Савезног већа Скупштине СФРЈ, Штаба Врховне команде ОС СФРЈ, других надлежних органа и институција СФРЈ, Одлуку Скупштине Српског народа у Босни и Херцеговини о проглашењу Републике Српске, закон кога је усвојила Скупштина СФРЈ о важењу правног система СФРЈ на делу територије СФРЈ која је под посебном заштитом Уједињених нација, Мировне планове УН и других међународних субјеката за Босну и Херцеговину, Резолуције Савета безбедности УН, правна акта надлежних институција Републике Српске и друга акта, и подсећајући да је Република Српска била посебан ентитет у Босни и Херцеговини и међународни правни субјект и да је имала право да организује снаге, укључујући и Војску Републике Српске, ради одбране становништва на својој територији од злочина и геноцидних намера и поступака муџахединских терористичких оружаних формација, оружаних формација ентитета босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата, оружаних снага Републике Хрватске и оружаних снага Северноатланске алијансе;
Позивамо се на повељу Уједињених Нација, нормативна документа КЕБС-а, нормативна документа Северноатланске алијансе и уставе и законе њених чланица, Устав и законе Савезне Републике Југославије, Резолуције Савета безбедности УН и друга акта, и подсећајући да је Савезна Република Југославија имала право да брани свој суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак свим снагама и средствима, укључјујући и ангажовање Војске Југославије и других безбедоносних снага од штиптарских терористичких формација на Косову и Метохији, и оружане агресије Северноатланске алијансе и суседних земаља;
Одајемо још једном признање грађанима Србије и свим припадницима безбедносних снага што су пружили херојски отпор снагама агресора и што су, и поред неповољног односа снага и употребе забрањених поступака и средстава од стране агресора, одбранили суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак државе;
Одајемо пошту свим убијеним цивилима, припадницима Југословенске народне армије, Војске Републике Српске Крајине, Војске Републике Српске и Воске Југославије, Војске Србије и захтевамо да се против налогодаваца и извршилаца злочина покрену поступци за утврђивање одговорности;
Одбацујемо све тврдње појединаца, политичких субјектата, појединих међународних организација и институција и неких држава да је Република Србија у било ком облику учестовала у агресији на бивше републике СФРЈ или на новостворене државе;
Када се сагледају сва поменута документа и историјска искуства о геноциду над српским народом из Првог и Другог светског рата, тадашњим политичким околностима у бившим републикама и најаве новог геноцида, сваки свесни грађанин је морао да се одазове позиву за одбрану своје домовине и свог народа. Јасно је да су наши сународници из Хрватске и БиХ бранили своје животе и огњишта, своју дедовину и крвљу предака натопљену имовину а ми из Србије бранили њихово право на живот и опстанак.
Свако другачије тумачење нашег учешћа у ратовима на простору бивше СФРЈ је злонамерно, незаконито и вероватно инспирисано личном коришћу а на штету свог народа и државе.
Због ових чињеница већи број наших организација и појединаца дуже време покушава да надлежне институције државе Србије, натера да предложе Скупштини Републике Србије, текст Резолуције којим би ово питање било трајно решено на законит начин и да престане да буде предмет, најчешће политикантских надметања, и добра прилика недобронамерним појединцима и организацијама за нападе на Србију и њене најверније синове. На нашу жалост још увек нема довољно политичке воље, нема ни храбрости а нема ни дозволе из иностранства да се овај документ усвоји.
Можда је један од проблема на релацији држава и борци, што на неким важним државним функцијама седе они који су чак и 1999. године одбили да бране своју земљу и свој народ, од напада 19 земаља НАТО пакта, без резолуције Савета безбедности. Тешко да ове кукавице и дезертери могу да буду благонаклони и увиђавни према херојима и јунацима. Србија је специфична земља и по томе што је у последњих 20 година донела три закона о амнестији дезертера а само један о правима бораца. Србија је једина земља на свету у којој се више цене дезертери и ратни профитери од браниоца. Они који су учествовали у предходним ратовима а налазе се на важним државним функцијама, данас желе да се одрекну тог дела живота, ваљда ради очувања тих функција, јер су свесни да више зависе од иностраних фактора, него воље народа који живе у Србији.
Постављамо питање свим људима у Србији да ли је такав однос према борцима, гарант безбедности и опстанка ове државе и овог народа.
Да ли је српском народу због његовог херојства и непокорности, због сукоба са НАТО агресорима, пре свега, у ратовима од 1990.-1995. и НАТО агресији на Србију 1999. године, забрањено да може самостално да организује своју одбрану а да би се доказало да се више исплати дезертирати него страдати у одбрани, мора негативно односити према својим браниоцима.
Да не бисмо били малициозни, признајем да постоје покушаји да се вишегодишња неправда исправи, један од тих покушаја је и доношење новог закона, али су ти кораци за сада мали иако у добром правцу и смеру.

Comments
  1. 3 године ago

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *