„Заборавит не можемо, опростити не смијемо, да се светимо нећемо.”
Академик Милорад Екмечић
Пропаганда, коју су водили западни званичници, поједини интелектуалци и нарочито медији против српског народа прије, у току и послије агресије на СРЈ, превазилази све што је на том плану рађено у досадашњој историји човјечанства. У том срамном и жалосном послу сатанизовања српског народа ангажовали су се посебно и многи људи од науке и културе, срозавајући се, при томе, испод свих критеријума научне Методологије и елементарне људске пристојности.
Већина од тих протагониста расистичког и ирационалног сатанизовања српског народа, нажалост ни до данас се као хришћани нису отворено покајали ни извинули српском народу, нити се тога стиде.
На такав однос према српском народу изражавали су отворено згражање и осуду многи угледни интелектуалци широм свијета. У објективним научним круговима у свијету, па и дјелу запада, данас је таква пропаганда окарактерисана као пример расистичке пропаганде и патолошке мржње према српском народу.
Угледни интелектуалац и хуманиста свјетског гласа Сорен Сомелионс (Soren Sommelions) поводом нечасне улоге медија на Балкану је изјавио: „Не може се разумјети оно што се догађало и догађа у Југославији без разумјевања улоге медија. Војни дио рата не би био могућ да му није претходио медијски рат. Једном када се све ово заврши и расвијетли, када се установе одговорности, новинари ће такође бити међу оптуженима, нови израз већ је у употреби: „Медијски ратни злочинци“.
Слично је реаговао и бечки дневни лист „Профил“ од 23.јуна 1995. године гдје се каже: „ Ово је вријеме злочинаца са пером који ни четири године послије избијања југословенског грађанског рата не желе да схвате да су они ти који су – пре свега у Немачкој и Аустрији – извештавањем медија и државном политиком признавања југословенских република допринели да сукоби ескалирају“ (Поменути “Профил“ је једно вријеме у току разбијања СР Југославије, такође, на приземан начин писао о српском народу).
Са небулозним и невјероватним оптужбама и измишљотинама предњачили су највиши представници власти држава чланица НАТО. Од мноштва оптужби, измишљотина, фалсификовања историје српског народа, расистичких теорија и слично, наводимо као репрезентативне изјаве Била Клинтона – тадашњег предсједника САД, Тонија Блера премијера Велике Британије и Клинтоновог најоданијег савезника, предсједника Француске Жака Ширака, предсједника Турске Тургут Озала, Карл Билта и папе Јована Павла I I.
Обраћајући се америчкој јавности (што су пренијеле све значајније ТВ куће у свијету) Бил Клинтон је патетично изјавио:
„Не, Срби нису изазвали само Први свјетски рат, не, без њих не би било ни Холокауста“.
На овакву изјаву реаговао је на свој начин народни пјесник:
„Боже мили на свему ти хвала
Какве власти дарива ђаволу“
Тони Блер је за британску јавност изјавио:
„Рат против Срба није више само војни сукоб, то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“.
Предсједник Француске Жак Ширак за вријеме ручка јуна 1995.године на састанку шефова влада држава чланица ЕУ, изјавио је: „Срби су народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста“
Предсједник Турске, Тургут Озал, износећи званичне ставове Турске у погледу рјешавања кризе на Балкану, рекао је: „Турски циљ је окружење Срба с југа, одоздо, док ће посао са сјевера завршити Хрвати. После овога видјећемо шта ће Срби моћи да ураде.“ Карл Билт је изјавио: „Ми остављамо Хрватима – Туђману, да почисти већинско српско становништво артиљеријом и тенковима.“
Мржњу према Србима као православцима испољио је јавно и Папа Јован Павле II, за време боравка у САД, у граду Денверу пред јавношћу тога града отворено је рекао Бил Клинтону: „Требало би да бомбардујете Србе“.
Подпарол НАТО-а Џејми Шеј, међу бројним гнусним лажима које је измишљао и пласирао свијетској јавности, рекао је и следеће: “НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба.“
Џејми Шеј је и међу новинарима који ни најмање нису били наклоњени Србима, постао синоним лажова и манипулација. Управо од својих колега новинара са Запада добио је етикету најокоријелијег лажова двадесетог вијека. Они су лансирали анегдоту:“Постоји лажов и велики лажов, али постоји и супер лажов Џејми Шеј.“
У једном дневном листу западних новина писало је о њему као о лажову двадесетог вијека, у коме се аутор пита:“ Да ли се ради о човијеку коме је потребно психијатријско посматрање.“
У овакву ирационалну пропаганду мржње од стране политичара државника и других званичника запада и НАТО-а, укључили су се на још срамнији начин и многобројни милитантни новинари и неки научни и културни радници. Некима од њих било је мало лажи и измишљотина које су лансирали протагонисти НАТО-а, већ су се просто утркивали ко ће измислити већу лаж, што је у неким случајевима било не само испод сваког цивилизацијског нивоа него за подсмијех и жаљење. Тако је Виторио Зграби, ТВ водитељ канала 5, средином априла 1995. године, италијанској јавности пренио следећу вијест о дешавању на Космету:“…И српски етнички полицајац ушао је у кућу Албанаца, и затекао породицу како једе за столом. Наводно, питао је има ли меса. Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, искомадао га и бацио на сто пред родитеље, рекавши им: Сада једите, ево вам месо…“ Иначе, ТВ канал 5 је један од канала Силвија Берлусконија великог пријатеља Срба, како је мимикријски говорио приликом сусрета са Србима.
Новинари Philadelphia Inquirer од 25. маја 1999.године Ребека Чемберлен и Дејвид Пауел објавили су чланак: „Српски систем силовања“ намјењен америчким читаоцима. У њему пишу: „Да су Срби, како би што више заплашили Албанце почели са масовним силовањем Албанки на градским трговима. При томе су албански становници из околних варошица и села насилно сакупљани да прате овај језив догађај, како би их се натјерало да добровољно напуштају Космет“. На ову гнусну лаж реаговала је угледна научница и списатељица др Дајана Џонстон, американка која живи и ради у Паризу. Она је у чланку: „Колективна кривица и колективна невиност“, пластично раскринкала лажи и измишљотине у вези српског народа и Србије, и храбро стала у одбрану Срба. У вези поменутог чланка Џонстонова каже: Да та срамна новинарска фантазија и ноторна лаж Чемберленове и Пауела чак није ни оригинална. Исту измишљотину налазимо у извјештају лорда Брајса, који је подстакао улазак Велики Британије у Први свијетски рат. И у том извијештају се, без икаквих стварних основа, тврдило како су немачи официри и војници јавно силовали двадесет белгијских девојака на пијачном тргу Лијежу.
Готово да је парадоксално, да су се јеврејски лоби у Америци и Израелу посебно истицали у изливима мржње и измишљању лажи о Србима, јер су управо они на сличан начин у Другом свијетском рату били сатанизовани од стране Хитлерове (Гебелсове) пропагандне машинерије. Тако Мартин Перц у листу „Њу репаблик“, од 4. марта 1995. каже: „Јевреји добро знају шта је геноцид…и ја сам зато да се на Србе баци нуклеарка.“
Званичници и медији из суседних република, посебно из Хрватске и Федерације БиХ, изрекли су и написали такве небулозе да многе из људске пристојности не наводимо, јер нормалном уму не могу бити схватљиве. Поред умоболних теорија Ива Пилара и Петра Шимуница (теоретичари усташко-клерикалне идеологије) о настанку српскога народа, који је по њиховим теоријама настао мјешањем са афричким црнцима а које су у својим легијама доводили Римљани на Балканско полуострво, оживљавају се и друге расистичке теорије Анте Старчевића и других, продукују такве лажи које превазилазе и саму фантазију. Узгред, само да напоменемо, да су се по званичним историјографским подацима, римске легије састављене од црнаца налазиле 100 км северно од Беча.
Посебно је на мети српска историја и њено фалсификовање у чему и данас предњачи Мирко Валентић и Невен Шимунец, као и други. У поменутим сусједним републикама медији, посебно дневна штампа, превазишли су сваку мјеру. То илуструјемо само неким изјавима и написима. Сарајевски недељник „Љиљан“од 23.02.1994., поред осталог пише: “Србин наликује човјеку само онда када је мртав, или затворен“. Томислав Мерчеп у говору на Конгресу Хрватске пучанске странке рекао је : „На несрећу нисам побио све Србе“, како преноси хрватски лист Ферал Трибјун, од новембра 1995. Драгослав Парага главнокомандујући паравојних јединица хрватских одбрамбених снага изјавио је бечком „Стандарду“, 8. новембра 1990. да његове снаге: располажу са 15.000 добро наоружаних људи који су не само способни да бране Хрватску од било које агресије, већ да је очисте од невјерника и припадника нижих раса.
Српски народ као да не може без усуда Бранковића и „зла домаћега“. У харангу и сатанизацији сопственог народа, под фирмом напада на режим Слободана Милошевића, укључиле су се и неке невладине организације, којекакви покрети и појединци, који су додавали шлаг на писање страних медија. Тако је грађанка Србије Соња Бисерко, приликом боравка у САД, као гост Медлин Олбрајт 22. Априла 1999., ургирала код Олбрајтове:“да размори могућност окупације Србије, јер је Србија кренула путем са кога нема повратка…Запад можда разматра размештај копнених снага на Косову. Али реалност је да ће, дугорочно гледано, међународне снаге бити потребне и у Србији.
Врхунац бесчашћа, подлости, малограђанштине, непрофесионализма и нестручности је проглашавање Срба најгорим терористима на свијету, много горим и опаснијим чак и од „Ал Каиде“. Руска мафија и српски терористи проглашени су за највећу опасност савременог човјечанства. После експлозије у World Trade Center-у, 26. Фебруара 1993. Клинтонов савјетник за безбједност Етони Лејк питао је:“Да ли су то били Срби? Јесу ли Срби поставили бомбу?“ Такође, након атентата, на станици Сен Мишел у париском метроу 25.јула 1995., министар унутрашњих послова Жан Луј Дебре рекао је да је у питању „Српска веза“ А италијански лист „Ilgiornale“ за то дјело оптужио је „српску црну руку“.
И приликом напада на Свијетски трговински центар 11. септембра 2001., прве вијести биле су да су то учинили Срби:“Срби су бомбардовали Свијетски трговински центар, како тврде наши поуздани извори у ЦИА-е.“, изјавио је Паул Харвеј службеник ЦИА-е. Професионално, нема шта.
Такође, после терористичког напада 7. јула 2005. У Лондону званично је саопштено да експлозив потиче из Београда . Овакве и сличне оптужбе, лажи и разне етикете можемо чути чак и данас. Чим се појави неки терористички акт у свијету, и најмања криза на Балкану, оптужују се прво Срби и вјешто провлачи теза о колективној кривици српскога народа. На Западу је постао хит и својеврсни тренд да се снимају филмови, пишу књиге, студије и слично о Србима као лошим момцима, најокоријелијим терористима и криминалцима.
Као примјер наводимо филм „Прогањање“ снимљен 2003. године у Холивуду. „Главни глумац филма је холивудска звијезда Томи Ли Џонс, а режисер Вилијем Фридкин. У филму извесни амерички специјалац професионални убица Арон Халам, у шуми хладнокрвно и брутално без разлога убија четворо ловаца на јелене. Истрагом је ФБИ утврдио, да је професионални убица полудио, вјеровали или не, гледајући наводне масовне злочине припдника српских паравојних јединица током рата на Косову и Метохији у околини Ђаковице. Дакле по експертском извештају ФБИ-а то је пресудно утицало на његову духовну поремећеност и склоност ка убијању добрих момака. Наводни злочини српских паравојних јединица над албанским живљем у околини Ђаковице у току рата 1999. године су по овом холивудском клишеу били толико ужасни да су чак и једног врхунски обученог професионаног убицу натјерали да полуди. Он није полудио ни у Кореји, ни у Вијетнаму, ни у Ираку, ни у Авганистану, него је полудио баш на Косову и Метохји ради наводних злочина српских паравојних јединица.“ Овај филм емитовала је „Прва српска телевизија“, увече 4. Фебруара 2013.
Поред оваквих написа било је и часних изузетака који су истинито писали и говорили о монструозним звјерствима који су чинили према српском народу припадници муслиманског и хрватског народа. Као репрезентативан примјер наводимо часни изузетак Џевада Галијашевића, бившег припадника Армије Федерације БиХ, који је након завршетка рата написао књигу „Епитаф за Босну“ (Ера тероризма) у којој је храбро, објективно и критички раскринкао мимикријску политку ратног руководства Федерације БиХ и аргументовано приказао монструозне злочине припадника Армије Федерације БиХ и Муџахедина над српским недужним живљем и заробљеним војницима. Наводимо дио интервјуа који је Џевад Галијашевић дао недељнику „НИН“:
Извод из интервјуа Џевада Галијашевића
„Одсецање глава и увођење у мрежу”
„Случај, и ништа друго, ме је довело у село Ошве, насељено искључиво припадницима српске националности, тога дана 4.9.1992. године. Био сам војник Патриотске лиге и у униформи те формације, повезане са јединицом у Зеници.
На путу кроз Ошве присуствовао сам етничком чишћењу, како су то називали мудросери са Запада, а у ствари, гледао сам како припадници мога народа, искривљених црта лица пуних убилачке мржње, прогоне оно мало стараца и жена који су остали да живе у своме селу.
Запаљено је неколико кућа, а путем према Маглају тјерана је једна мања групица старих жена. Операцијом је командовао Мехмедалија Хрњић из Мисурића, познат по надимку Зубати Бил.
Изашао сам из аута и гледао неког идиота, који је случајно припадник истог народа као ја, како пуца старој баби кроз црну, дугачку сукњу, између ногу:
Реаговао сам: „Срам те било фрајеру!“ Никада се нисам покајао због ових ријечи.
Убрзо су у службеном полицијском аутомобилу наишли Рахмановић Осман (начелинк Полицијске управе Маглај) и његов пратилац Зајко Делић. Мехмедалија Хрњић, тада на дужности командира чете Равна-Оруче, пришао је са пратњом, те уз невиђену галаму и хорско објашњавање пљачкаша у униформи, затражио од Рахмановића и Делића да будем ухапшен јер ометам војничку операцију.
„Ти ово зовеш војничком операцијом?! Ово бандитско дивљање и мучење старих и немоћних – то зовеш ратовањем“, рекао сам и заслужио хапшење.
Рахмановић и Делић су ме одвели до Тешња, говорећи ми како ћу тамо разговарати са командантом Халилбашићем.
Одведен сам у затвор, на фудбалском стадиону „Тошка“ из Тешња, и затворен у свлачионици клуба са другим ратним заробљеницима.
Остао сам у затвору пуних осамнаест дана па сам био упознат са доласком два важна лица из арапског свијета у Тешањ. Послали су их Харис Силајџић и Ирфан Љеваковић да доврше формирање прве муџахединске јединице у Босни, која је већ била смјештена у Основној школи села Јабланица код Тешња. Ријеч је о великом борцу из Авганистана шејху Абу Абдул Азизу званом Барбароса и будућем команданту одреда „Ел муџахид“ Абу Маалију кога су Американци прозвали „Млади Осама“.
Средином септембра они су организовали акцију у којој су убили три Србина, позадинца, без оружја, са мањеркама и кантицама хране, одсјекли им главе и донели их у Тешањ, излагали их у граду, показали и нама заробљеницима, те се са њима сликао Барбароса.
Тај страшан злочин према тројици недужних (Благоје Благојевић, Бране Ђурић и Ненад Петковић) забиљежен је и камером, а да никада није доживио правну па ни моралну осуду.
Бити свједоком оваквих звјерстава није привилегија за човјека.
То ствара обавезу и дуг да се о томе говори и да се властити народ извуче из психологије ратне мржње, те да погледа шта се то у његово име и у име његове слободе чинило.
Тај злочин представљао је тренутак у коме су босански муслимани уведени у мрежу свјетског тероризма јер многи исламски ратници, чак већина њих, у Босну су дошли организовано и са јасним циљевима већ етаблираних терористичких организација (GIA-Алжир, Al Gama’a Al Islamiya, Египатски џихад, и др.) које ће временом постати дио јединствене мреже терора и насиља назване Ал каида под командом Осаме бин Ладена.
На челу организираног дјеловања удружења које учествују у стварању мреже подршке евентуалним терористичким активностима, те отклањању притиска и пажње са терористичких групација, које већ постоје и функционишу у БиХ, налази се Координацијски одбор исламских омладинских организација у којем су: Активна исламска омладина, Млади муслимани, Удружење грађана Ал Фуркан, Босански академски клуб и Удружење грађана – бораца Фатих (подсјећам пажљиве читаоце да је име Абу Маали арапски назив за Фатиха – Сулејмана Величанственог, турског султана освајача Босне и убијања њеног краља Стјепана Томашевића, одсецањем главе.
То је основни разлог зашто су војници одреда „Ел муџахедин“ толико инсистирали на одсјецању глава нашим комшијама и суграђанима, Србима и Хрватима, у протеклом рату.
Далеко најдужи стаж на овим просторима имају стари „Млади муслимани“ у којима је био и сам Алија Изетбеговић.
Младомуслиманска стратегија, али и стратегија политичких клоноваисламске оријентације, темељи се на учењу да ислам посједује филозофско-религијску и практичну супериорност над осталим религијама, сматрајући ислам примарно идејно-политичком, а не само религијском категоријом. Ислам се нуди као оптималан образац („трећи пут“) за организовање друштва и државе. Такав теоријски предтекст за развој политичког ислама и панисламизма на овим просторима потиче практично дјеловањем организација као што су „Млади муслимани“ и остале набројане организације. Осим тога, очито да на дио бошњачке омладине непосредно, с видним ефектима, имају утјецај увезене исламистичке опције – од вехабизма до талибанизма.
Кључне личности за организацију слања, пријем, наоружавање, обавјештајно покривање и правну заштиту муџахедина били су:
-
Харис Силајџић, члан Предсједништва БиХ
-
Хасан Ченгић, високи функционер СДА, ратни логистичар Армије БиХ
-
Бакир Алиспахић, шеф тајних Изетбеговићевих служби, смијењен на захтјев САД
-
Фикрет Муслимовић, бивши косовац, шеф војне обавјештајнеслужбе Армије БиХ
-
Шемсудин Мехмедовић, бивши шеф полиције Зе-До кантона, државни посланик БиХ
-
Мурис Хаџиселимовић, главни тужилац Зе-До кантона
-
Захид Ковач, члан високог судског и тужилачког вијећа
Прве организоване групе исламских ратника у Босни и Херцеговини долазе на позив Алије Изетбеговића („Али Изат“) упућеног директно Осами бин Ладену. Посредници између Изетбеговића и Бин Ладена били су два Суданца – Фатих ел Хасанеин (у име Изетбеговића) и Хасан Тураби (који преноси поруке од Изетбеговића до Бин Ладена и повратне поруке од Бин Ладена) у којима се наглашава да ће у име Свјетског Ислама, „Босански џихад“ предводити Алжирац Абу Маали (као војни командант) и Анвар ел Шабан као шеријатски вођа. (Абдел Рахман – убијен по завршетку рата у БиХ, на подручју општине Жепче, у првој заједничкој акцији Изетбеговићеве тајне службе АИД и хрватске обавјештајне заједнице, у координацији са западним агенцијама).
Испред босанских муслимана, први пријем и организацију на терену вршиће хоџа Изудин еф. Крушко и начелник Станице јавне безбједности Тешањ, Шемсудин Мехмедовић.
Локација у којој ће се смјестити исламски борци била је у Основној школи Јабланица, општина Тешањ.
Четири лика, (Абу Маали, Абу Хамза, Шемсудин Мехмедовић, и Изудин еф. Крушко) остаће. Захваљујући службеној политици САД и рату, БиХ није остала изван учешћа у глобалној терористичкој мрежи. Сви системи и начини организовања, када је ријеч о терористичким групама и мрежи, примјењени су и овдје: хуманитарне и финансијске организације, невладин сектор – појединци и групе заинтересоване да пруже помоћ браћи по вјери која су угрожена и страдају, као и новац – преко банака и приватних рачуна, а највише у готовини.
Оно што посебно забрињава у БиХ, гледано с аспекта будућег антитерористичког дјеловања, су социолошка и политичка кретања у муслиманском дијелу становништва, нарочито у заосталим, руралним дијеловима земље, те настанак новога социо-политичкога феномена у БиХ – активнога исламизма.“
Језиве сцене са одсјеченим главама заробљеника српске националности, које су у рукама театрално држали муџахедини, показујући их грађанима муслиманске националности, западни медији су (посебно тв станице) – светској јавности преносили уз згражавајуће коментаре да су те злочине починили Срби над Муслиманима (Бошњацима). У подметању кукавичких јаја, неке западне тв станице су те слике приказивале искључиво у црно белој техници да се не би примјетила очигледна тамна пут Муџахедина који у рукама држе одсјечене српске главе или газе ногама.
Насупрот томе, у складу са својом традицијом чојства и јунаштва и православном светосавском етиком српски војници и официри током ратова вођених на просторима бивше СФРЈ и за вријеме Нато агресије на СРЈ, испољили су епске примјере жртвовања живота и хумани однос према заробљеним непријатељским војницима, недужном и незаштићеном цивилном становништву, својим комшијама припадницима муслиманске и хрватске националности. Наводимо само неке примјере који су ушли у историју свјетске хуманости: Срђан Алексић, припадник војске Републике Српске из Требиња, погинуо је бранећи комшију муслимана од паравојних српских формација. О подвигу Срђана Алексића снимљен је филм и подигнуте су му спомен плоче у Новом Саду и Требињу. Др. Ненад Ћупина, пуковник, ризикујући властити живот спасио је рањеног муслиманског војника, тајно га из Билеће о свом трошку транспортовао у Нови Сад гдје му је у задњи час спашен живот. Бранећи заробљене муслиманске војнике и незаштићено муслиманско становништво пуковник Томислав Пушара, ризикујући при томе стално свој живот, убијен је мучки са леђа, управо од стране муслимана које је штитио, када се ситуација на терену промјенила у корист војске Федерације БиХ. И мноштво других сличних примјера.
Индикативно је, међутим, да у Хрватској војсци, нити у војсци Федерације БиХ није забиљежен нити један сличан случај жртвовања живота припадника муслиманске или хрватске националности за припадника српске националности. (аутор је упорно трагао за таквим примјерима). Чак нема ни примјера, часног изузетка Џевада Галијашевића, да је штићено српско недужно становништво на територији под контролом оружаних снага Федерације БиХ и хрватских оружаних снага. Напротив непобитно су утврђени случајеви клања, черећења и силовања припадница српске националности. Дуго је прикривана тајна да је у Сарајеву било осам јавних кућа у којима су принудно довођене српкиње и да је у граду Сарајеву у току рата у највећим случајевима тајно убијено око 9000 Срба.
У овом контекству треба навести и Јосипа Бојковца и Славена Летицу, Хрвате који су изрекли праве и аргументоване истине о ратовима на просторима бивше СФРЈ.
Јосип Бојковац (накадашњи ОЗНАШ и УДБАШ) кога је Фрањо Туђман именова за првог Министра полиције у самосталној држави Хрватској у својим књигама тврди, оно што је свим истинољубивим људима јасно одавно, посебно српском народу, да Југославија (Србија) није напала Хрватску, већ да је Хрватска напала Југославију са циљем да је разбије и постане самостална држава.
Славен Летица, сматра да “Бљесак“ и “Олуја“, које су као заједнички злочиначки подухват спровели тадашње државно и војно руководство Републике Хрватске (уз тајну помоћ пензионисаних генерала САД), представљају највећу мрљу на савјести човјечанства јер је тако озакоњено највеће етничко чишћење стољећа.
И од стране многих угледних западних интелектуалаца било је случајева отворене подршке и дивљења српском народу нарочито феномену ненасилног епског отпора, поноса и пркоса, који је српски народ испољио приликом НАТО бомбардовања и рекетирања, мостова, индустријских постројења и градова.
Даноноћна окупљања масе народа на мостовима и трговима била су праћена и бројним маштовитим извођењем културно-умјетничких и забавних програма, у којима је учествовало на стотине естрадних и позоришних умјетника, скоро сви наши књижевници, рецитатори, пјесници, народни ансамбли, концертни умјетници, гуслари и други. Народ је са њима пјевао и играо. У појединим периодима, када је више људи гинуло, пјесма и играње се прекидало ради пијетета према погинулима а протести су се настављали у тишини. Та тишина је повремено прекидана дирљивом пјесмом народа: „Српска борба захтијева кад се гине да се пјева“.
У отпор су биле укључене скоро све интелектуалне снаге српског народа (угледни научни радници и институције, професори, универзитети, школе). Посебно треба истаћи активности наших бројних књижевника и књижевних удружења који су били у првим редовима епског ненасилног отпора. Они су храбро и достојанствено кроз разне форме и облике раскринкавали лажи западне пропаганде о српском народу и његовој историји и духовито на њих одговарали. Наши књижевници су први подигли оптужницу Међународном суду правде у Хагу против ратних злочинаца НАТО-а. Многи од њих су у току агресије НАТО-а написали дјела универзалне и трајне умјетничке вриједности. Подстицали су и предводили народ за играње традиционалног српског витог кола по трговима и мостовима, симбола пркоса и поноса српског народа према сили и насиљу кроз вјекове. “Ситно коло до кола чуло“ тада се чуло до Брисела, Вашингтона, Лондона…
Оваква врста отпора је код званичника НАТО-а, многих западних милитантно расположених новинара, па и дијела милитатно расположеног јавног мнијења Запада, изазивала фруструираност, бијес, узнемиреност, па и ону врсту страха коју имају сви џелати када садистички убијају или сакате своју жртву. У историји српског народа је безброј анталогијских примјера када жртва својом мирноћом („без мука и јаука“) стоички подноси садистичке и монструозне случајеве мучења, сакаћења и убијања од стране својих џелата. (Старац Вујадин, Мали Радојица, Лазар Пециреп који набијен на колац мирно пуши, старац Вукашин из села Клепаца у Јасеновцу свом џелату, када му овај кида уши и нос, мирно одговара: „Само ти дијете ради свој посао“ и тако даље.). Насупрот томе заробљени амерички војник, коме су војне власти СР Југославије дозволиле да се из Прес центра у Клубу војске СР Југославије јави мобилним телефоном својој мајци у САД и саопшти јој да је жив и здрав, том приликом плаче као мало дијете и непотребно дрхти. Заробљени амерички војник без икаквих малтретирања и посљедица предат је НАТО команди.
Нажалост, у наведеним ратовима и многи припадници српског народа чинили су неопростиве злочине. Грађански, етнички и вјерски ратови су иначе и сувише прљави и сурови, да су осветнички злочини, посебно на Балкану, њихова неизбјежна пратња. Неке српске паравојне формације и појединци (најчешће социјално и психички поремећене особе) су управо под изговором освете за злочине које су починили према српском народу у прошлим и овом рату припадници муслиманског и хрватског народа, починили монструозне злочине који су са аспекта српског витешког морала и чојства за сваку осуду. Часна и витешка освета према непосредном починиоцу злочина у српској епској традицији сматрала се и сматра светом обавезом. Освета, међутим, према недужним припадницима народа из чијих редова су појединци чинили злочине према српском народу, је свирепи злочин који се неможе ничим правдати. Управо у име српског народа и његове светосавско хришћанске етике чојства и јунаштва такве злочине треба третирати као хришћански гријех и проклетство.
Као што је то био случај кроз сав период наше славне историје, свијет треба и даље да нас препознаје по светом хришћанском правилу: „Да оно што не желимо да други чине нама, не чинимо ни ми другима“.
Испољене су и неке друге слабости као што су ратно профитерство, тешке крађе и дезертерство. Према још не утврђеним подацима из Републике Српске и Републике Српске Крајине, само у Србију као резервну отаџбину дезертирало је око двадесетпет хиљада људи способних за борбу. Треба, међутим, истаћи да је уочи НАТО агресије и Србију напустило не мали број војно способних грађана и војних обвезника да би избегли законску мобилизацију. Дезертерства је било и биће у свим војскама свијета, па и у српској војсци. Оно се, међутим, сматрало издајом народа и кажњавало најстрожијим казнама, по правилу стрељањем. У српском народу издаја отаџбине и народа одвајкада је сматрана највећом срамотом и проклетством. Дезертери су, по правилу, губили не само главу, него и душу. Оне дезертере које не би стизала заслужена казна, стизало је проклетство до гроба и после гроба. Уосталом, у свим војскама свијета кроз досадашња ратовања важило је правило: „Војника може да задеси смрт, дезертера мора“. Оно што забрињава у вези дезертерства у протеклим ратовима и за вријеме НАТО агресије јесте однос власти према тој појави. Бивше власти у Србији, па и Републици Српској, су све дезертере амнестирале од одговорности, чиме се неки од њих данас и поносе. Чак су неки од њих тужили државу Србију што их је, наводно, прогањала и насилно хтјела мобилисати у рат који они нијесу жељели, и од државе траже новчану надокнаду за нанешене душевне боли. Без обзира на те слабости огромна већина српског народа и војска Србије у цјелини, испољила су високи ниво патриотизма, солидарности и јединства. Па и они који су „побјегли“ у Србију и Црну Гору јер нису више имали куда да бјеже, нису више имали „резервне отаџбине“, као што су је имали када су бјежали из Крајине и Републике Српске у Србију.