Вукота М. Вртикапа

УЛТИМАТУМ И ОДГОВОРИ

– Београд 2014. –

Copyright© by Vukota Vrtikapa, 2013.
Copyright© za Srbiju Udruzenje pisaca Poeta, 2013.
ISBN 978-86-86863

Ова публикација, у целини или деловима,
не сме се умножавати, прештампавати или преносити
у било којој форми или било којим средством
без дозволе аутора или издавача, нити може бити
на било који други начин или било којим другим средством
дистрибуирана или умножавана без одобрења издавача.
Сва права за објављивање ове књиге задржавају аутор
и издавач по одредбама Закона о ауторским правима

Србима који су се приклонили „царству небескоме” за отачество, крст часни и слободу златну.

САДРЖАЈ

I

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ ……………………………………………………………………………………………. 9

II

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ НЕКИХ УЛТИМАТУМА КОЈЕ ЈЕ СРПСКИ НАРОД ДОБИЈАО ПО ДОЛАСКУ НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО ………………………………. 14

III

УЛТИМАТУМ НАТО И ОДГОВОР СРПСКОГ НАРОДА ………………………………………. 41

IV

НАШИ АУТОРИ О ФЕНОМЕНУ КОСОВА И ВИДОВДАНА ……………………………… 77

V

СТРАНИ АУТОРИ О КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ И СРПСКОМ НАРОДУ ……………… 95

VI

СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ …………………………………………………………………………..114

VII

ПРОПАГАНДА О СРПСКОМ НАРОДУ ПРИЈЕ, У ТОКУ И ПОСЛЕ АГРЕСИЈЕ НАТО…………….. 126

VIII

ЗАВЈЕШТАЊА ……………………………………………………………………………………………………153

XI

УМЕСТО ПОГОВОРА …………………………………………………………………………………….. 164

XI

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ ………………………………………………………………………………….. 172

XII

ЛИТЕРАТУРА …………………………………………………………………………………………………… 175

I

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Историjско искуство је показало да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.

Трагична и горка искуства, која је крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека доживио српски народ, судбински га опомињу да обнови и пробуди историјско памћење које ће му помоћи да се чвршће уједини у народну цјелину, цивилизацијски превазиђе досадашње заблуде и илузије, а посебно међусобне кобне подјеле и свађе и да на истинским светосавским темељима отаџбинског родољубља гради своју будућност, достојну историјског народа. Најновија искуства су управо непобитно потврдила да је све што смо градили мимо темеља светосавља пропало и нестало.

Славна и мученичка историја српског народа је у многим аспектима сама по себи мит, и њено додатно величање или омаловажавање, без обзира на мотиве, наноси несагледиву штету српском народу. Као и сви народи свијета, и Срби имају мана које су по много чему специфичне и, нажалост, могу бити погубне. Њихово отклањање и превазилажење, на узлазној траси историје, услов је не само даљег напретка српског народа, него и његовог опстанка као историјског народа. За српски народ, међутим, као да важи она цинична Хегелова опаска, да једино што се из историје може научити јесте то да се из ње не може ништа научити. Историја је, ипак, најбоља учитељица живота, од које поготово српски народ има шта да научи и чиме да се поноси.

Окупација и насилно измјештање територије Космета из састава наше отаџбине Србије и проглашавањем Косова државом од стране најекстремније терористичке организације у Европи (ОВК), довели су српски народ и државу, по ко зна који пут, пред голема искушења и изазове. Поново нам је, силом без преседана у историји и дипломатским калкулацијама, наметнута „Косовска битка”, коју готово непрекидно водимо преко шест стотина година. Она се тренутно одвија на поприштима наших срца, у нашим душама и нашем интелекту. Зато нам је сада, више него икада у историји, поред свијетлих образа и јуначких срца, потребна и сва досадашња државничка и политичка мудрост, дипломатска способност и посебно искрено хришћанско покајање за наша „смртна сагрешења”.

Тешкоће са којима смо суочени, стицајем неповољних историјских околности, можемо превазићи само отклањањем наших властитих слабости, заблуда и грешака. Покајање и дубљи, унутрашњи обрачун са самим собом, требају бити подстрек за нови почетак и узлет.

На то нам је својевремено указивао свети владика Николај Велимировић. Наводимо дио његовог апела, који је више него актуелан у данашње време:

„Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити. (…). Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви (…). Ми морамо скренути нашу пажњу са министарстава – власти, на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од сваког од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима и критикујемо друге, док о себи мало говоримо и себе ни мало не критикујемо. Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин – Србија би се препородила за три дана и за три године била би срећна, и ми бисмо сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом (…). Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо”.¹

Kада је у питању Космет (Косово), треба увијек да имамо на уму чињеницу да Косово није само дио или област територије наше отаџбине Србије, већ прије свега и изнад свега, свети завјет да без смрти нема васкрсења, који су кнез Лазар и славни косовски витезови оставили у аманет свим поколењима васколиког Српства до краја времена.

Свети косовски завјет је генетска основа и код нашег националног бића, “чистилиште наше савјести и непресушни извор најузвишенијих надахнућа”. Он се, међутим, не стиче само рођењем и српским поријеклом, већ искључиво опредјељењем, духовним и националним освјешћењем. На том плану потребно је да се стрпљиво и упорно ангажују све државне институције, интелектуалци, наша црква и сваки појединац, како је то у своје вријеме неуморно радио Свети Сава учвршћујући у српском народу православну вјеру и настојећи да код њега развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Јер, „Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више: она је отаџбина великог народа” (академик Драган Недељковић).

Национално и духовно освјешћени, привржени идеалима слободе и правде, надахнути светим косовским завјетом, с вјером у Бога и Српство, и Косово ће у сваком погледу остати Србиново. „Није све пропало када пропало све је”, како је изразио суштину нашег оптимистичког менталитета пјесник Рајко Петров Ного.

Немамо право на песимизам! Оптимизам је обавеза свију нас!

Вратићемо земљу Свету

Догодине на Космету!

За најузвишенија дјела никада нису постојали повољни услови!

Ријеч имају дјела!

АУТОР

II

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ УЛТИМАТУМА КОЈЕ ЈЕ СРПСКИ НАРОД ДОБИЈАО ОД ДОЛАСКА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

„Коме закон лежи у топузу

Трагови му смрде нечовјештвом”

П.П. Његош

ХРОНОЛОШКИ ПРИКАЗ НАЈВАЖНИЈИХ УЛТИМАТУМА КОЈЕ СУ СРПСКИ НАРОДИ И ДРЖАВА ДОБИЈАЛИ ОД ДОЛАСКА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

На основу званичне историографије и релевантних научних података, од доласка Срба на Балканско полуострво у периоду од 518. до 565. године (за вријеме византијских царева Јустина и Јустинијана), а посебно након стварања прве државе српског народа, до данашњих дана, српски народ је готово непрекидно на својим етничким просторима водио тешке и исцрпљујуће ратове против бројних непријатеља за голи опстанак, очување свог идентитета, државе и православне вјере.

Као први владар код балканских Срба помиње се негдје око 780. године Вишеслав, који је владао Рашком области. Прву организованију и чвршћу српску државу створио је његов унук Властимир у периоду од 840. до 850. године. Властимир је након трогодишњег рата с Бугарима, које је поразио иако су у то вријеме у сваком погледу били надмоћнији, повезао више српских племенских заједница у чврсту државну организацију (Рашка, Косово, Требињска-Травунијска област и Невесиње) и себе је прогласио за кнеза. Тако је кнез Властимир створио прву српску државну територију са свим елементима државности како би се то данас рекло.

После његове смрти, Рашком (Србијом) су владали његови синови Будимир, Стојимир и Гојеник, који су очеву земљу раздијелили међу собом. Будимир је уживао највећи углед и њега је наслиједио његов син. После смрти Будимира, у Србију се вратио избегли Петар Гојниковић, који је свргнуо са власти Будимировог сина, учврстио се на власти и владао Србијом око 30 година. Петар Гојниковић се спријатељио са бугарским царем Симеоном, највећим владарем кога је икада имала Бугарска. Симеон је имао намјеру да сруши Византијско царство, па се 918. године крунисао за цара Бугара и створио бугарску патријаршију. На превару је убио Петра Гојниковића и Србију подредио Бугарском царству. Тако је Србија постала вазална држава Бугарске.

Од Бугарског вазалства Србију (Рашку) је 931. године ослободио Часлав Клонимировић уз помоћ византијског цара Константина Порфирогенита. Часлав Клонимировић је поново проширио власт на Зету, Хум и још неке земље. Рашка је под Чаславом постала централна и водећа област српских земаља. Он је око 956. године дошао у сукоб са Мађарима, који су покушали да заузму делове његове државе и у окршају са њима погинуо. Његова држава није могла да се одржи услед насртаја многих сусједа, а посебно због тежњи појединих племена за самосталним племенским животом у својим областима, што је, чини се, трајна карактеристика српског народа до данашњих дана. Тако је у другој половини 10. вијека Рашка (Србија) принудно ушла у састав Самуиловог Македонског царства. Након пропасти Македонског царства 1018. године, Византија постаје владајућа сила на Балканском полуострву. Византијски цар Василије II постаје врховни господар свих Јужних Словена, сем Словенаца. Тада су и Хрвати и Неретљани признали византијску врховну власт. Србија (Рашка) је у то време била изложена пустошењима Нормана, Мађара, крсташа и Византинаца.

У борби против византијске власти главну улогу је преузела Зета. Зетски жупан Војислав тешко је поразио Византинце и изборио независност Зете. Његов син Михаило је ујединио Зету и Рашку, учврстио централну власт и од римског папе добио краљевску титулу 1077. године, уз услов да се дистанцира од Византије и прихвати западни обред (католичанство). Византија је настојала да Михаилову државу ослаби, подривајући је изнутра и придобијајући на своју страну поједине српске великаше. Након смрти Михајловог сина Бодина (1081 – 1101) Византија је искористила унутрашње борбе око престола српских великаша и успјела да сруши Зету.

Борба за формирање српске државе наставила се кроз сукобе за превласт између Рашке и Зете. Ти сукоби завршили су се у корист Рашке, половином 12. века. Српске земље (Рашку, Зету, Хум, део Јадранске обале и још неке области) ујединио је велики жупан Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, који је владао од 1166. до 1196. Тај период је био златно доба српске историје.

Стефан Немања је мудро државнички радио на сређивању унутрашњих прилика у Србији сарађујући са Црквом као главним ослонцем државе. Заједно са Православном црквом енергично се обрачунао са богумилским покретом, који је ухватио широке размере у Србији, протјерао је богумиле и обезбедио независност Рашке.

Да би окончао конфликте и ратове са Византијом, велики жупан Стефан Немања је власт предао другорођеном сину Стефану, а он се замонашио и отишао у Свету Гору, где се придружио најмлађем сину Сави. Његов син Стефан Немања владао је Србијом од 1196. до 1227. године. Да би заштитио српски народ и државу, преобраћа се и повезује са западњацима и мијења православну вјеру. Од папе добија круну 1217. године и проглашава се за краља Србије. „На тај начин је Стефан, како би рекли неки данашњи политичари, ’Србију увео у Европу’. Зато је добио признање ондашње међународне заједнице”². Због тога и због сукоба између Стефана и Вукана, најмлађи брат Сава вратио се у Србију. Сава је у Никеји издејствовао аутокефалност Српске православне цркве и постао први њен архиепископ. Он је вратио брата Стефана у православље и по други пут га крунисао у цркви Христа Спаса у Жичи. Увидјевши опасност која је српском народу и његовој држави пријетила од западњака, „Сава се посветио српском народу и непрестано проповједао о „кукољу зловјера”, „тешким вуцима”, и „људима који говоре развраћено”. Сава је тако прегалачким радом у народу успјео да у православље врати колебљивце уз њихово покајање.

„Оно што се догађало у то време је, на неки начин, праслика онога што ће се, изгледа, догађати нашим прецима у свим генерацијама. Оно што су чинили Немањина три сина (Вукан, Стефан и Сава), чиниће сви синови српски до дана данашњег.

Вукан је, увријеђен што му (као прворођеном) није припао престо, са непријатељима склапао савезе не би ли оборио рођеног брата са власти.

Стефан је чак мењао вјеру због државних разлога.

Само је Свети Сава имао визију за сва времена. Он је знао да ништа важно није тек тако поклоњено човеку. Знао је да свако од нас све сам мора да створи и заслужи.”³

У овом контексту, треба нагласити да су двије најважније личности, захваљујући којима је српски народ опстао и сачувао свој идентитет, државу и вјеру – Стефан Немања (монах Симеон) и син му Растко – Свети Сава.

„Православље је захваљујући Сави коначно постало државна вера немањићке Србије. Сава је као светогорски латинофоб учинио са своје стране све да спречи и ослаби утицај католичанства. Преко свештенства, Сава је подизао и општи културни ниво целог народа, настојећи да у њему развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Српску државну мисао немањићке династије створио је практично Немања, а интелектуално Сава… Верско јединство било је у то време једино делујући амалгам и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.”⁴

„Од говора Светога Саве на сабору у Жичи, ми Срби изгледа увек изнова проживљавамо ту исту (изгледа вечну) драму, а наши животи постају јуначка авантура одбране наше земаљске и небеске отаџбине.”⁵

После краља Стефана Немање Првовенчаног, на власти у Србији ређали су се његови потомци: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин, Стефан Дечански, његов син Душан и Душанов син Урош Нејаки.

Душан, назван Силни је од Србије створио царевину, а српску цркву подигао на ранг Патријаршије. Као цара Срба, Грка, Бугара, Арбанаса и приморских земаља (званични назив његове титуле) крунисао га је у Скопљу на Васкрс 1346. године први српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Након Душанове смрти 1355. године, Србијом је владао његов син Урош Нејаки до 1371. године, када је умро под мистериозним околностима.

Тако је престало да постоји српско царство а тиме и држава Немањића. Унутрашњи расколи и борбе за превласт великаша у потпуности су ослабили српску државу, што су искористили Турци Османлије и прво на Марици 1371. године, а затим на Косову пољу 1389. године поразили српску војску и Србију подредили својој империји.

Србија је тако пала у 500-годишње ропство под Турке, чиме је пресјечен и зауставњен њен спектакуларни развој и напредак.

Српски народ, међутим, ни у ропству није клонуо духом. Уз помоћ своје цркве борио се на културном и духовном плану за очување свога идентитета и вјере.

Једно вријеме је одржавао и своју државност захваљујући мудрој дипломатској активности првенствено кнегиње Милице и њеног сина деспота Стефана Лазаревића. Он је стварио српску деспотовину, која се преко деспота Вука Бранковића одржала све до дефинитивног пада Смедерева под Турке 1495. године. Након тога, деспотовина се виолентношћу српског народа, а уз помоћ угарских (мађарских) владара „преселила” на територију Срема, Бачке, Барање дијелове тадашње територије Угарске, где је под водством, најприје прослављеног и чувеног војсковође деспота Вука Бранковића („Змај Огњени Вук”), Јакшића, „последњег српског цара”, Јована Ненада (Црног) и других српских државника и војсковођа, одиграла пресудну улогу у даљем спречавању турског продора у Европу. Српска деспотовина у оквиру Аустро-Угарске државе постојала је све до 1537. године.

И на територији под турском управом, одметао се српски народ у хајдуке као вид герилске борбе, дизао непрестане буне и устанке (Први српски устанак 1804. године под Карађорђем, Други српски устанак под Милошем Обреновићем 1915. године), водио ратове против Турске империје од 1875. до 1878. године, након којих је Србији призната државана независност у оквиру Отоманске империје а 1882. године Србија је проглашена краљевином. Српски народ селио се са прадједовских огњишта због свирепих зулума (три познате селидбе са Косова предвођене српским патријарсима), да би се 1912. године, након Балканских ратова, дефинитивно ослободио од турског ропства и тиме срушио Отоманску империју. Србија, као и Црна Гора, обновиле су своју државност као краљевине.

Недуго након ослобађања од турске империје, српском народу је наметнут рат од стране друге, у то вријеме најмоћније свјетске империје – Аустроугарске монархије. Уз огромне напоре и незапамћене жртве српски народ је успјео, заједно са својим савезницима, 1918. године, да сруши и ову моћну свјетску империју и да поново обнови своју државност.

Након Првог свјетског рата ствара се заједничка држава са Хрватима и Словенцима: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија), у коју само Србија и Црна Гора уносе своју државност. То је можда највећа политичка заблуда и грешка српског народа, што су потврдили догађаји 1941-1945. године и посебно 1991-1992. године, када се та држава дефинитивно у крви распала.

Стварањем заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, престала је да постоји, славом овјенчана и широм свијета прослављена, српска војска. Створена је „нова заједничка војска”, која је у свом саставу имала скоро половину бивших аустроугарских часника (официра) – Хрвата и Словенаца – дотадашњих непријатеља и љутих противника Срба. У ту војску је ушло 2.500 таквих официра (Хрвата и Словенаца), које је краљ Александар Карађорђевић наградио чиновима вишим од оних које су имали у аустроугарској војсци, да би на тај начин били што лојалнији новој држави. Том приликом у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца примљен је и злогласни Славко Кватерник, који је у Аустроугарској војсци имао чин потпуковника. Краљ Александар га одмах унапређује у чин пуковника. Неколико мјесеци од када је обукао униформу пуковника Краљевине СХС, почео је јавно да испољава хрватски национализам и сепаратизам. Ради тога је 1921. године, у 43. години живота, пензионисан. Након тога прилази Анти Павелићу, улази у Хрватску странку права и у редове усташког покрета. Као замјеник Анте Павелића, 10. априла 1941. године преко Радио Загреба је прогласио Независну Државу Хрватску. Стрељан је 13. јула 1947. у Загребу због монструозних злочина које је починио према Србима у току Другог свјетског рата. Интересантно је да је молбу за пријем у новостворену војску Краљевине СХС поднио и легендарни маршал аустроугарске војске Светозар Боројевић, иначе Србин са Баније. Његова молба је одбијена.

Елитни и прослављени српски официри и генерали масовно су пензионисани да би се направило мјесто за те нове официре (часнике). „Српски официри и генерали били су у правом смислу те ријечи елита српског народа. Наиме, 99 посто српских официра и генерала били су грађанског поријекла, мада је у то вријеме у Србији сељачко становништво чинило 85 посто. Уз то, сви су српски официри и генерали били школовани, са завршеном вишом школом Војне академије и Генералштабном припремом (4+2+2 године). Официри Хрвати и Словенци су већином имали само трупне кадетске школе које су трајале двије године. ”⁶

У историји није забиљежен такав случај стварања заједничке војске од непријатељски супротстављених страна током рата. Повељом са мировне конференције у Паризу био је забрањен пријем у службу официра из земаља непријатељских војски поражених у Првом свјетском рату. Краљ Александар Карађорђевић је не само прекршио повељу, него још и наградио дојучерашње непријатељске официре. Велики број елитних српских официра у том периоду извршио је самоубиство. Према изворима које је педантно прикупио пуковник Трипо Вучинић: „…у српској војсци је од 1914. до 1918. погинуло 98 Хрвата и 93 Словенца који су били добровољци.”⁷

Хрватски официри који су били награђени „враћају” издајом 10.априла 1941.године. Умјесто да бране Југославију којој су се заклели на вјерност, они бјеже у Хрватску и стављају се на располагање др Анти Павелићу и понову полажу заклетву вјерности Независној Држави Хрватској. Том приликом у војску НДХ (усташе и домобрани) пребјегло је: „31 генерал, 220 пуковника, 240 потпуковника, 250 мајора, 1.015 капетана, 417 поручника, и.т.д. Укупно је пребјегло 3.300 генерала, официра и подофицира Хрвата”.⁸

Иста ситуација поновила се 1945. као и 1990/1991.

Обнављањем Југославије 1945. и прихватањем комунистичке идеологије додатно је нанесена штета српском народу. Поред физичког страдања и губљења својих етничких територија, српски народ је доживио и својеврсни духовни геноцид. „Српски народ који је у Другом светском рату поднео највећи терет ослободилачке борбе против фашистичког окупатора и усташа, послије рата је био потпуно национално дезорјентисан и разбијен. Прихватањем комунистичке идеологије, Срби су били принуђени да забораве своју прошлост, одрекну се славних страница своје историје, да се постиде својих побједа на Церу и Колубари, косовског завјета и Светосавља. Српска прошлост од Светога Саве, кнеза Лазара до модерних српских кнежева, краљева и војвода, проглашавана је национализмом, поповштином и унитаризмом.”⁹ Чак су чињени и покушаји да се потпуно затру наши корјени и идентитет. Створене су нове нације (црногорска, муслиманска – бошњачка, македонска), које ће живјети од мржње према Србима као хегемонистима.

Послије Другог свјетског рата у Југословенску армију (ЈА) је примљено 2.000 официра, генерала – домобрана и усташа. Међу њима су били бивши аустроугарски и НДХ часници (официри), који су у НДХ имали високе положаје у војсци. Тако су у ЈА (ЈНА) примљени В. Клишанић, начелник штаба дивизије у НДХ; П. Томац, И. Божић, Ф. Пирц – команданти корпуса у НДХ, и други.

„Пред избијање грађанског рата 1990./1991. у ЈНА је било око 17.000 (31%) официра Хрвата и Словенаца. Од тога су готово сви (99,2%), прешли у војску Хрватске и војску Словеније. У ЈНА је остало само неколико Хрвата и Словенаца, углавном оних чије су жене биле Српкиње или су у Србији или Црној Гори имали некретнине.”¹⁰

Дефинитивним распадом Југославије највише је био оштећен српски народ, који последице распада те државе још увијек осјећа.

Данас је Република Србија поново самостална држава са још недефинисаним државним границама, ван којих живи преко три милиона Срба. Из бивше републике СФРЈ, Хрватске, протјерано je око 250.000 Срба а са Космета око 200.000 Срба. Међународна заједница до данас није предузела адекватне мјере да се тај злочин против човјечности и његови виновници процесуирају и казне, чиме је међународно-правно озакоњено највеће етничко чишћење столећа.

Ултиматуми које је кроз своју историју добијао српски народ, по правилу од најмоћнијих војничких сила на свијету (свјетских империја), и борба коју је са њима водио, егзактно показују његово епско жртвовање за голи живот, слободу, отаџбину и православну вјеру.

Ултиматум византијског цара Константина Мономаха
зетском кнезу Војиславу

Византијски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Воиславу следеће:

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.

Одговор кнеза Војислава

„Велика је војска Византије а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

Господи помилуј.”¹¹

У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Византинци (Грци) опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана посједнуте од Зећана. „По писању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење, стене и стреле са својих положаја, а ови су, не могући да употребе своје оружје гледали само да изнесу живу главу.

Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извјештајима изгубила седам високих војсковођа и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до ријеке Дрима”.¹²

Ултиматум бугарског цара Михајла (Шишмана)
краљу Стефану 1330. године

Ултиматум сличног садржаја, који у оригиналу није сачуван, упутио је и бугарски цар Михајло (заједно са Византинцима) српском краљу Стефану Немањићу – Дечанском. Краљ Стефан је у чувеној бици код Велбужда 28. јуна 1330. до ногу потукао бугарску војску. У тој бици посебно се истакао тада млади краљ Душан, који је касније постао цар Срба, Грка, Арбанаса и Приморских земаља. Тада је погинуо у бијегу и сам бугарски цар Михајло. Том побједом Србија је себи обезбједила посјед Македоније и несметани излаз на Егејско море. Србија је након те побједе постала најмоћнија сила на Балкану, а Бугарска се више није опоравила и никад послије тога није била царевина. „Свијест о тој важној побједи одржала се у народној поезији до XIX вијека. Тако се у пјесми из Вукове збирке: „Бан Милутин и Дука Херцеговац” пјева о погибији бугарског цара Михајла и о томе како је краљ Стефан сјео „у земљу Бугарију” и умирио „земљу Бугарију”. У Босни је у Зборнику Б. Петрановића (III) забиљежена и друга пјесма о „Цару Душану и краљу Михајлу”. У историјском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа над „Бугарима и Византинцима представља један од најзначајнијих датума у нашој прошлости средњег вијека”.¹³

Ултиматум млетачког дужда Фронћеска Жупи Грбљанској

Млетачки дужд Фронћеско шаље ултиматум у Жупу Грбљанску како би народ довео у покорност, истичући:

„Сваки непокорни има кривац да буде. Има да буде прикован на галије до скончања или да се томе има одсјећи десна рука или избости оба ока. Овако како је записано биће пресуђено. Кристу амен”.

Одговор Жупског главара Вукојле дужду:

„Ја, препокорни и препонизни старац Вукојле, замољевам и љубим нашег господина за милост, за свој пук (народ) да их под бич не тураш. Али ако се са овим не слажеш, не остаје друго него да разбудимо срца наша и гробове предака наших што су нам у аманет оставили да је часније извојевано него измољено, и ето нас вама на биљегу, ко један, па да је фалај Богу када друге није”.¹⁴

Ултиматум цара османлијског Мурата кнезу Лазару 1389.

Преносимо га како је то забиљежила наша епска народна поезија у стиху:

I

Цар Мурате у Косово паде;

Како паде, ситну књигу пише,

те је шаље ка Крушевцу граду,

на кољено српском кнез-Лазару:

„Ој Лазаре, од Србије главо,

нит’ је било, нити може бити:

једна земља, а два господара,

једна раја, два харача даје,

царовати оба не можемо,

већ ми пошљи кључе и хараче,

златне кључе од својих градова,

и хараче од седам година;

ако ли ми то послати нећеш,

а ти хајде у поље Косово

да сабљама земљу дијелимо!”

II

Да је коме послушати било,

како љуто кнеже проклињаше:

„Ко је Србин и српскога рода

и од Српске крви и кољена,

а не дошао у бој на Косово

не имао од срца порода,

ни мушкога ни дјевојачкога,

од руке му ништа не родило:

рујно вино, ни пшеница бела!

Рђом капо док му је кољена.”

III

Кад Лазару ситна књига дође,

књигу гледа, грозне сузе рони.

„Мили боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се приволети царству:

да или ћу царству небескоме,

да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

приволети царству земаљскоме,

земаљско је за малено царство,

а небеско увек и довека”.

Цар воледе царству небескоме,

а неголи царству земаљскоме

и погибе српски кнез Лазаре,

и његова сва изгибе војска,

седамдесет и седам иљада:

све је свето и честито било

и миломе богу приступачно!”¹⁵

О феномену Косова у српству, косовском завјету, видовданској етици и самом Косовском боју, писали су са научног, историјског, религијског и филозофског аспекта бројни наши и страни аутори свјетског угледа и гласа.

Већина од њих феномен Косова настојала је анализирати објективно и најчешће као универзалну појаву, која је значајна не само за српски народ, него и шире, за укупну хришћанску цивилизацију и културу Европе.

Међутим, неки аутори, међу којима нажалост, и припадници српског народа, нијесу разумјели или нијесу хтјели да дубље сагледају суштину и трајну универзалну вриједност феномена Косова у српству (Косовског завјета и видовданске етике). Они су овој појави прилазили прагматично и крајње упрошћено као једном од историјских догађаја који имају пролазну вриједност. А неки су злонамјерно, тенденциозно и потцјењивачки косовски феномен сматрали обичним митом, упроштено га сводећи на Косовску битку 1389. Они сматрају да је косовска трагедија, погибија цвијета младости и српског племства 1389, прерасла у митоманију смрти, односно да су Срби једини народ на свијету који слави свој пораз и масовно изгинуће. Оваква тумачења која су доминирала за вријеме комунистичке власти имају, поред осталог, злонамјерне политичке и идеолошке циљеве да би се обезвриједила окосница српске националне патриотске свијести, и оно што је вјековима српска национална светиња.

Након трагичних искустава, која смо доживели током последњих двадесет и нешто година, за жаљење је да таквих и сличних тумачења има и данас код не малог броја српских интелектуалаца и политичара. Реномирани интелектуалац, врсни новинар и уредник Милорад Вучелић се поводом тога с правом пита: „Одакле та потреба српским модерним политичарима да се упорно спрдају са небеском Србијом и Лазаревим избором. Ко их то и гдје научи?! Нема школе и куће у којој се то могло научити. Школа стварно није магаре, како би рекли у Херцеговини, а важи подједнако и за Топлицу и за Шумадију и за било који део српства. Актуелно схватање реалности које демонстрирају наши политичари је афирмација рајинског потчињавања и стога је више него отужно, када се они питају шта је у главама оних којима је слободарство највиша вриједност.” ¹⁶

Косово је 200 година прије Косовске битке 1389. било не само наша духовна колијевка, него колијевка и срце српске државности. Пуна два вијека Немањићи су на Космету имали преко десет престоних мјеста (Призрен, Приштина, Пећ…), што је више него у било ком дијелу Србије и српских земаља после Косовске битке 1389.

Много прије Косовске битке, на Косову је била већина српских културноисторијских споменика који представљају бисере српског градитељства, умјетности и културе. Данас су неки од њих заштићени од УНЕСКО-а као свјетске вриједности и уврштене су у свјетску баштину културе (Пећка патријаршија, Високи Дечани, цркве Богородица Љевишка и Грачаница). У повељи која се налази у Високим Дечанима („Дечанска повеља”) пише да је у 14. вијеку на Косову живело 98 одсто српског православног становништва.

Када је у питању сама Косовска битка 1389, погибија кнеза Лазара и највећег дела елитне српске војске, српски народ, предвођен својом православном црквом као трајним ослонцем, је од почетка Лазарево жртвовање схватао као својеврсно жртвовање за Божију правду, православну вјеру, слободу и част народа и отаџбине и као примјер како се ваља жртвовати за те идеале. Све до данашњих дана то је усмено, писмено, а нарочито преко епске поезије и гусала преношено и усађивано у свијест и психу свим генерацијама Срба као косовски завјет и видовданска етика. Преношено је са кољена на кољено Лазарево приклањање „Царству небескоме”, његова чувена клетва и витешка етика жртвовања за узвишене идеале своје вјере, слободе и части народа ( „за крст часни и слободу златну”). Током историје та су схватања и примјери косовских јунака (Милош Обилић и други) дубоко ушла у свијест и душу сваког национално и духовно освјешћеног Србина као трајни етички и витешки постулати. Тим примјером вјековима су се напајали наши нараштаји, што је и допринјело да српски народ опстане кроз своју бурну историју и да у правом смислу те ријечи постане историјски народ. Косовски завјет и видовданска етика су тако постали својеврсно јеванђеље српског народа. Двије године послије Косовске битке Српска православна црква је прогласила кнеза Лазара за свеца. Жртвовање кнеза Лазара за Божију правду, хришћанску вјеру и част свога народа у историји хришћанске цивилизације остаће као јединствен примјер духовне побједе хришћанске цивилизације. Ради тога многи косовску битку третирају као судбоносну Армагедон битку (Откровење Јованово 16-18, Библија) и упоређују је са битком у Термопилском кланцу (480. године прије нове ере), битком код Поатиеја (732 године) и Куликовским пољем 1380.

Наша народна епска поезија, без премца у свијету, је на префињен и симболичан начин опјевала косовску трагедију (Косовски циклус епских пјесама – „Косовијада”) и преселила је у легенду.

„Илијада је значајна по свом широком епском оквиру, по љепоти описа, грандиозности и херојству јунака који су личили боговима или су сами богови, али су њени основни мотиви отимачина, увријеђено самољубље, подлост и преваре¹⁷, док су у нашем епском косовском циклусу основни мотиви свјесно жртвовање за идеале хришћанске божије правде, слободе и витешког људског достојанства.

Многи блистави умови свијета: Гете, браћа Грим, Герхард Геземан и бројни други научници, књижевници, историчари и филозофи, дивили су се и диве се љепоти и универзалним етичким порукама, витешком кодексу људског живљења, жртвовању за узвишене идеале, подношењу мука у ропству и преживљавању српског народа у скоро немогућим условима за живот, што је садржано у нашој епској поезији која се пјева уз гусле.

Владимир Ћоровић као косовски завјет наводи следеће речи кнеза честитога: „Боље нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од маља, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живјели за свијет (на свијету), стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима.”¹⁸

А славни косовски витезови су му одговорили, као и безброј пута касније многи српски јунаци приликом одбране своје вјере, државе и слободе: „Нећемо штедети наше животе, ако треба умрећемо за отачаство наше. Принесимо себе Богу као живу жртву…. Не поштедимо живот наш, да живописан образац послије овога будемо другима”.¹⁹

Koсовски завјет и уопште косовски феномен у српству, без обзира на разна објашњења и претензије појединих аутора да ове феномене апсолвирају, и даље остају нека врста мистичне тајне увијене у енигму. Они су истовремено опомена свима који силом оружја покушавају наметнути другима своје вриједности, начин живота и вјеровања.

Турски ултиматум Црној Гори у XVIII вијеку

„Ја, султан Мустафа Емир, брат Сунца и рођак Мјесеца, служитељ области најславнијих странах и градовах. Ја, султан, син султанов, хакан син хаканов, син султана Ахметхана. Ја, шах и овладатељ од два дијела свијета и од два мора, молећи се великом алаху, како данас тако и убудуће завазда кажем: будући да су Черногорци и Брђани преступили испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљски, заповједам: Нека им три паше од три вилајета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни трага не остане.”

Одговор на султанов ултиматум

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове паше.

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује. Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

И више од нас писања нема.

Чекамо вас са мачем у руци.”²⁰

Црна Гора је преко петстотина година водила скоро непрекидно крвавае ратове против турске империје и за сво то вријеме никада није потпуно покорена,нити је плаћала харач (порез) Турској. Турска војска је у више наврата предузимала опсежне војне походе на Црну Гору да сломије отпор црногорског народа. При томе је вршила страшне злочине: палила села, поједине области Црне Горе, немилосрдно убијала цивилно становништво, али никада није сломила отпор Црногораца, нити је употпуности освојила црну Гору. У досадашњој историји ратова као примјери херојства истичу се борбе и бојеви Црногораца са Турцима на Грахову, Цареву Лазу, Вучјем долу…

Још и данас се на свим већим светковинама и окупљањима Црногораца и Херцеговаца (дернеци, свадбе, славе, сијела…) обавезно запјева пјесма о спектакуларној и славној побједи Црногораца и Херцеговаца на Вучјем долу:

„Ој крвави Вучји доле,

Одавно те Срби воле,

Срби воле, Турци памте,

И Хрвати знају за те.“

У вези вјековне епске борбе Црногораца са Турцима, чешки писац Јозеф Холочек је написао:

„Шака Црногораца знала је да се петстотина година неустрашиво бори против огромне царевине…

Када би било правде на земљи, цео свет би скинуо капе пред овим тмурним, до неба високим спомеником словенске слободе…

Али Европа изгледа не мари за Црну Гору баш зато што је тако мала, а ипак у моралном погледу велика и недостижна²¹

Ултиматум Аустро-Угарске Србији 1914. године

Ултиматум Аустро-Угарске Србији упућен је 23. јула 1914, а као повод искоришћен је Сарајевски атентат.

Од српске владе је тражено:

„1) Да се забрани свако писање штампе које има антиаустријски карактер.

2) Да се растуре Народна одбрана и друга слична удружења.

3) Да се из школске наставе избаци сва пропаганда против Аустро-Угарске.

4) Да се отпусте из војске и администрације сви који су се бавили пропагандом против Аустро-Угарске.

5) Да се прихвати сарадња органа царске и краљевске владе у сузбијању субверзивног покрета управљених против Аустро-Угарске.

6) Да се предузме судска истрага против учесника у Сарајевском атентату и да органи царске и краљевске владе учествују у тој истрази.

7) Да се хитно ухапсе мајор Воја Танкосић и чиновник Милан Цигановић који су сукривци за Сарајевски атентат.

8) Да се спречи недозвољена трговина оружјем преко границе и да се строго казне чиновници граничне службе који су помагали сарајевске атентаторе.

9) Да српска влада да објашњење о говорима српских високих чиновника који су после Сарајевског атентата заузели непријатељски став према Аустро-Угарској.

Дда царска и краљевска влада буду обавештене о извршењу наведених мера.”²²

Ултиматумом је српској влади остављен рок од 48 часова да прихвати аустроугарске захтјеве без резерве.

Тачно послије 48 часова 25. јула 1914. у 6 часова поподне Никола Пашић је предао одговор у коме је српска влада прихватила готово све захтеве са извјесним оградама у тачки 5. и одбијајући тачку 6., јер би њено извршење значило повреду Устава и Закона о кривичном поступку. Ултиматум је у ствари био неприхватљив у цјелини за једну суверену државу.

Аустро-Угарска наравно, није била задовољна одговором српске владе и објавила је рат Србији.

„Србија је у Првом свјетском рату била на страни савезничких сила и дала огроман допринос његовом успешном завршетку, нарочито при пробијању Солунског фронта. Побједа Србије у I свјетском рату и претходно вођеним Балканским ратовима имала је и своју страшну цијену. Србија је том приликом изгубила 1,511.415 људи. То је трећина становништва по попису из 1914. А од 852.000 мобилисаних војника, живот је изгубило њих 402.435. Послије рата у Србији је било 500.000 ратне сирочади. Године 1918. установљено је да су ратна разарања и аустро-угарска и бугарска пљачкања у Србији произвела укупну штету од око 6 милијарди тадашњих златних франова.”²³

Хитлерова уцјена (ултиматум),
приступање Југославије Тројном пакту
и пуч од 27. марта 1941.

У марту 1941. године Југославија је под пријетњом наилазеће катастрофе приступила „Тројном пакту”, закљученом између фашистичке Немачке, Италије и империјалистичког Јапана 27. 9. 1940. у Берлину.

Само два дана касније, 27. марта 1941. избиле су жестоке уличне демонстрације народа широм градова и села у Србији под паролама: „Боље рат него пакт” и „Боље гроб него роб”, што је у читавом демократском свијету поздрављено уз огромно признање и дивљење.

Истога дана, једна група авијатичарских официра, понијета таласом народног огорчења, извршила је пуч (државни удар) и оборила издајничку владу Цветковић-Мачек. Нову владу формирао је вођа пучиста генерал Душан Симовић. Немачка без објаве рата напада Југославију 6. априла 1941. године. Краљевина Југославија, услед издаје официра хрватске, словеначке и других националности (част часним и храбрим изузецима из тих нација) капитулирала је за само 11 дана. Влада и краљ бјеже заувијек из земље у Енглеску. Већ 10.априла у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска. У бившој Југославији (раскомаданој између Италије, Мађарске, Хрватске, Бугарске и Немачке) настају невиђени и људском уму незамисливи прогон и истребљење Срба, посебно у Хрватској и Источној Херцеговини. Живи примјер Дантеовог пакла српски народ је доживио у Независној Држави Хрватској, посебно у Јасеновцу, најстрашнијем логору смрти из Другог свјетског рата, усташком Аушвицу у коме је на најсвирепији начин из страсти (јединствен пример у историји злочина) убијено око седамсто педесет хиљада, углавном Срба. Према вјеродостојним подацима, још толико је побијено у осталим стратиштима широм НДХ: Јадовно, Слана и Метајна на острву Пагу, Овчари, Госпићу и многим другим, од којих су најјезивији примери бацање Срба у јаме безданке у Херцеговини, Босни и Далмацији.

Ултиматум НАТО-а – „Споразум” из Рамбујеа

Такозвани Споразум у Рамбујеу је уствари класични ултиматум српској државној делегацији. Отворено је тражено да Србија као држава напусти Космет а да НАТО дође на ту територију. При томе је инсистирано да НАТО трупе не буду само на Космету, већ да се распореде по цијелој Србији, па и СР Југославији, што би уствари значило окупацију земље и крај њене суверености. Нико, наиме, не би могао гарантовати да ће војна сила НАТО-а бити употребљена у сврху стабилизације и успостављања мира и да се неће отети и послужити другим сврхама, изаћи из оквира свог „мандата”. Да је у питању био класични ултиматум, најбоље говори злогласни додатак Б поглављу 7 „Споразума” о праву НАТО на приступ читавој југословенској територији, за шта је и у страној штампи било речено да „нема владе у свијету која би то могла прихватити”.²⁴

Наведимо само неке елементе тог ултиматума:

1. „Особље НАТО ће поштовати законе који се примењују у СР Југославији под условом да је поштовање тих закона у сагласности са повјереним мандатом и уздржаваће се од свих активности које нису у складу са природом ове операције.

2. Особље НАТО неће подлегати прописима у погледу пасоша и виза и захтевима за пријављивање који важе за странце.

3. Особље НАТО ће уживати имунитет у погледу било којег хапшења, истраге, притвора од стране органа СР Југославије.

4. НАТО и особље НАТО ће уживати имунитет од тужби било које врсте које се могу појавити као резултат активности предузетих у циљу вршења операција. НАТО може разматрати такве захтеве еx cratia, по доброј вољи.

5. Особље НАТО ће уживати, заједно са својим возилима, пловилима, ваздухопловима и опремом, слободан и неометан пролаз и несметан приступ широм СР Југославије, укључујући и одговарајући ваздушни простор и територијалне воде. Ово ће укључивати, али се неће ограничити само на то право, на логоровање, маневрисање, смештање и коришћење свих области или објеката који су потребни ради подршке, обуке и операција.

6. Особље НАТО ће бити изузето од плаћања дажбина, пореза и других трошкова и прописа у вези са инспекцијом и царином.

7. НАТО-у се неће наплаћивати никакви трошкови, порези или намети за бродове НАТО ни трошкови за ваздушну навигацију. Возила, пловила и ваздухоплови који се користе као подршка овој операцији неће подлегати захтевима за лиценце или регистрацију, нити за комерцијално осигурање.

8. НАТО-у ће бити дато право на коришћење аеродрома, путева, железница и лука без накнаде трошкова, пореза, дажбина или неких других наплата за коришћење.

9. НАТО-у ће бити дозвољено да користи интерне поштанске услуге. Стране (СР Југославија и Србија) ће на једноставан захтев пружити све телекомуникационе услуге, укључујући и емитовање потребно за операцију, по одлуци НАТО. То укључује право на коришћење средстава и услуга потребних да се обезбеди могућност комуницирања, као и право на коришћење укупног електромагнетног спектра за ове сврхе, без накнаде.

10. Стране ће обезбједити, без накнаде, јавне објекте који НАТО-у могу бити потребни за припрему и вршење операције.

11. У вршењу својих овлашћења која има на основу Поглавља 7 „Споразума”, НАТО има овлашћење да притвара лица и да их што пре преда одговарајућим органима.²⁵

Скупштина Србије је на седници одржаној 23. марта 1999. одбила такозвани Споразум из Рамбујеа, уствари класични ултиматум и предложила да се проблем Космета рјешава мирним путем и преговорима у Савјету безбедности Уједињених нација.

Предлог Скупштине Србије није прихваћен од стране НАТО-а и већ сутрадан, 24. марта 1999. године извршена је агресија на СР Југославију и српски народ. Агресија је извршена мучки, ненајављено (по међународном праву, све државе су дужне да јавно објаве рат и агресију), под циничним изговором о спречавању хуманитарне катастрофе и заштити албанске народности на Космету. Као непосредни повод за агресију прогласили су масакр албанског цивилног становништва у селу Рачак, наводно од стране припадника српске полиције. У ствари се радило о бриљантној и спектакуларној акцији српске полиције против најокорелијих албанских терориста који су се били забарикадирали у неколико кућа у селу Рачак. Накнадно је међународна комисија састављена од угледних свјетских експерата утврдила да је та акција српске полиције вјешто искоришћена, тако што су изгинули албански терористи преобучени у цивилна одјела, међу којима је било и дјеце, скупљени на једно мјесто а свјетски медији објавили су да су то злодјело починили српски полицајци над албанским цивилима. У том срамном послу инсценирања и подметања лажи ангажовали су се и неки високи представници међународне заједнице који су тада били на Космету као објективни посматрачи и извјештачи. Иначе, агресија на СР Југославију и српски народ у виду кампање ( Аir campaign), службено је названа: Allied Forces Operation што у преводу значи Операција савезничка сила (снага). Након уласка НАТО трупа на Космет, јуна 1999. (формирање базе Бондстил) операција је промјенила назив у „Joint Guardian” (како се службено зове и данас), тј. „Тјелохранитељ” или „Придружени стражар”.

Тако су дрско погажене све међународно-правне, моралне и елементарне људске норме. Заобиђена је Организација уједињених нација (Савјет безбедности није дао сагласност за војну интервенцију, што је у таквим случајевима искључиво његова надлежност), погажене су и све остале међународно правне норме, резолуције, декларације и прописи којима се регулишу односи међу државама у међународној заједници. Прекршени су и устави појединих земаља чланица НАТО-а (Немачке), одобрење за војну интервенцију нису званично дали ни Конгрес САД, ни поједине владе земаља чланица НАТО-а.

У току агресије, брутално су погажене све норме међународног хуманитарног права (Женевске конвенције из 1949. и Протокол I и II из 1977.) и сва правила и обичаји ратовања. Први пут након Другог свјетског рата, земље чланице НАТО извршиле су агресију на СР Југославију по принципу права јачега, чиме је поткопан систем међународне безбједности ОУН, који је почивао на „сили права” и замјењен „правом силе”.

У историји ратовања први пут су једна земља и народ нападнути са дистанце, да би се на тај начин избјегао директни контакт са војницима нападнуте земље. Ракетирање са великих удаљености и бомбардовање са великих висина биле су апсолутно довољне за безбједност нападача, посебно за безбједност територија њихових земаља, јер Војска СР Југославије није располагала модерним оружјем којим би се на тим удаљеностима и висинама могла супротставити нападачу. НАТО команда је то одлично знала и рачунала на то као на још једну од предности. Згрожен и запањен таквом врстом кукавичке агресије, угледни француски књижевник и хуманиста Патрик Бесон тим поводом, поред осталог, је рекао: „Ратник који избјегава да погине зове се џелат.”²⁶

И поред апсолутне надмоћи, врхунац кукавичлука и одсуства елементарне војничке части представља ракетирање и бомбардовање које је вршено углавном ноћу. Ракетирање и бомбардовање почело је по мрклој ноћи, и уз краће паузе трајало је читаву ноћ.

Медијска кампања и пропаганда, коју су водили западни званичници, поједини интелектуалци, бројне институције и медији против српског народа, прије, у току, па и након агресије такође, превазилази све што је на том плану рађено у досадашњој историји човјечанства.

Срби су у јавности већине западних земаља били толико сатанизовани да нису сматрани ни људским бићима. У том срамном и жалосном послу ратног хушкања и сатанизовања српског народа нарочито су се истицали предстаници власти, политичари и медији. Нажалост, многи протагонисти ирационалног и расистичког сатанизовања Срба ни до данас се као хришћани нису отворено покајали (част изузецима), нити се стиде тога.

Напад на СР Југославију су извршиле следеће земље: САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Канада, Шпанија, Италија, Белгија, Холандија, Данска, Турска, Норвешка, Португал, Исланд, Грчка, Луксембург, Пољска, Чешка и Мађарска.

Њима су помогле и придружене земље НАТО-а, земље саучеснице: Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Федерација Босне и Херцеговине и Словачка.

Земље које су нас директно напале имале су око седамдесет пута бројније становништво, биле су две стотине двадесет осам пута веће по површини од СР Југославије и неупоредиво економски богатије и развијеније. На основу укупног односа снага, посебно предности у технолошки најсавременијем оружју, био је то најнеравноправији оружани сукоб у досадашњој историји ратовања.

Српски народ је, и овога пута, прихватио борбу „Давида и Голијата” и приклонио се „царству небеском” за одбрану своје отаџбине, слободе и витешког људског достојанства.

III

УЛТИМАТУМ НАТО

И

ОДГОВОР СРПСКОГ НАРОДА

„И као што је пре две хиљaде година,

све скочило на једног кличући:

Распни га, распни!” – нешто слично се

данас догађа са Србима.

И као што је снага јединца света

била у његовој невиности – у осећању

да страда на правди Бога је и највећа

нада и снага српског народа.

Академик Матија Бећковић

УЛТИМАТУМ НАТО И ОДГОВОР СРПСКОГ НАРОДА

На хи­ља­ду де­ве­те сто­ти­не,

Де­ве­де­сет де­ве­те го­ди­не,

Мје­сец март је, сва­ну­ло про­ље­ће,

Два­де­се­то из­ми­че сто­ље­ће.

Кад је ју­тро про­љећ­но сва­ну­ло,

Кр­ва­во је сун­це огра­ну­ло,

А на не­бу по­ви­ше Ср­би­је,

Ука­за се зна­ме­ње Бо­жи­је:

Стра­шна не­ман с де­вет­на­ест гла­ва,

Огањ бљува к’о вулканска лава.

На ис­то­ку о’кле сун­це гри­је,

На­зи­ре се Све­ти Ге­ор­ги­је.

Сли­чан при­зор ви­дио се ни­је,

Од по­чет­ка бу­не на да­хи­је.

Тек што та­ко осва­ну про­ље­ће,

У Бе­о­град црн га­вран до­ле­ће,

Коб­на пти­ца ви­је­сник не­сре­ће,

Бо­же ми­ли, до­бро би­ти не­ће.

Спу­стио се на згра­ду скуп­шти­не,

Од да­ле­ког пу­та да по­чи­не,

Умо­ран је и грак­ће зло­коб­но,

На пут да­лек враћa се по­но­во.

Из Бри­се­ла гра­да до­ле­тио,

Ул­ти­ма­тум Ср­би­ма до­нио,

Од гла­ва­ра на­тов­ске ко­ман­де,

Са пот­пи­сом Ха­ви­јер Со­ла­не,

Ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ната,

Ди­пло­ма­те ве­ли­ког фор­ма­та.

Ул­ти­ма­тум кра­так, у ком пи­ше:

„Пре­го­во­ра с ва­ма не­ма ви­ше,

За­хтје­ве нам ове ис­пу­ни­те,

У албански народ не дирајте,

Ко­со­во му на упра­ву дај­те,

Ра­то­ва се од сад ока­ни­те,

Рат­не во­ђе Ха­гу из­ру­чи­те.

Ма­ни­те се те Ју­го­сла­ви­је,

И ства­ра­ња ве­ли­ке Ср­би­је.

Де­мо­крат­ску власт ус­по­ста­ви­те,

Трупе наше за мир при­хва­ти­те.

Древну мит­ску про­шлост одбаците,

А у му­зеј гу­сле ока­чи­те.

Заборав’те не­бе­ску Ср­би­ју,

Не уздај­те у мај­ку Ру­си­ју,

Ру­си­ја је про­шлост од­ба­ци­ла,

И она се на­ма при­кло­ни­ла.

У па­мет се за­то и ви дај­те,

Ври­јед­но­сти но­ве усва­јај­те,

У Парт­нер­ство за мир укљу­чи­те,

Но­ви свјет­ски по­ре­дак гра­ди­те.

Ако нам се за­хтје­ви од­би­ју,

Срав­ниће­мо са зе­мљом Ср­би­ју.

Овог пу­та до­бро раз­ми­сли­те,

Од­го­вор нам хит­но по­ша­љи­те“.

II

Док од­го­вор од Ср­ба че­ка­ју,

И при­ли­ку за на­пад вре­ба­ју,

Не­ви­ђе­ну кам­па­њу спро­во­де,

Рат ме­диј­ски по свијету воде,

Гну­сне ла­жи о Ср­бима сну­ју,

Свјет­ску јав­ност срам­но об­ма­њу­ју:

„Да су Ср­би ге­нет­ски зло­чин­ци,

На Бал­ка­ну нај­ве­ћи крв­ни­ци;

Да ма­њин­ске про­го­не на­ро­де,

Гу­ше људ­ска пра­ва и сло­бо­де,

Про­тив сво­јих ком­ши­ја ра­ту­ју,

И ства­ра­ју ве­ли­ку Ср­би­ју.

Сва пра­ви­ла ра­то­ва­ња кр­ше,

Над жр­тва­ма гро­зна звјер­ства вр­ше,

У Бо­сни су ма­са­кре вр­ши­ли,

У том смо их си­лом спри­је­чи­ли.

Сад Ал­бан­це с Ко­со­ва про­го­не,

И ет­нич­ка чи­шће­ња спро­во­де,

Пљач­ка­ју их, звјер­ски уби­ја­ју,

А же­не им ма­сов­но си­лу­ју.

Ни за­ко­не св’jет­ске не по­шту­ју,

А по­ре­дак но­ви од­ба­цу­ју.

Два су св’јет­ска ра­та иза­зва­ли,

А са­да би с НАТОМ ра­то­ва­ли.

На апе­ле и мол­бе не ха­ју,

Па се си­лом укро­тит мо­ра­ју,

Ко­со­во је баш при­ли­ка за то,

За­пам­ти­ће ко је моћ­ни Нато.

Све захт’је­ве ако не при­хва­те,

Дрчност сво­ју ску­по ће да пла­те,

Ка­зни­ће­мо бал­кан­ске џе­ла­те,

Док по­сто­је лек­ци­ју да пам­те.

И да ви­ше ни­ка­да не сми­ју,

Ни са­ња­ти ве­ли­ку Ср­би­ју.

Још пр­ко­се да ра­то­ват’ зна­ју,

У бор­би се жи­ви не пре­да­ју.

Ако нам се вој­но су­прот­ста­ве,

Улу­до ће по­гу­би­ти гла­ве,

Од срп­ства им не­ће остат ни­шта,

Сви ће отић’ у вјеч­на ло­ви­шта.

Та­мо ка­жу да цар­ство има­ју,

Од ро­ђе­ња за њег’ се спре­ма­ју,

Зе­маљ­ски му жи­вот под­ре­ђу­ју,

Па нек’ та­мо бес­крај­но ср­бу­ју,

Злу суд­би­ну сво­ју опла­ку­ју,

Не­ка сла­ве за­гроб­не жи­во­те,

Но­ви по­раз и но­ве гол­го­те.

Са сје­ни­ма на­шим нек’ се би­ју,

Не­ка ши­ре не­бе­ску Ср­би­ју.

Та­ко ће­мо за два до три да­на,

От­кло­ни­ти кри­зу са Бал­ка­на,

И за­у­вјек Бал­кан уми­ри­ти,

У оазу ми­ра пре­тво­ри­ти.“

III

Кад је пр’јет­њу Ната проучио,

Ма­сов­но се на­род оку­пио,

И раз­вио ви­то срп­ско ко­ло

Од Скуп­шти­не гра­дом на­о­ко­ло,

До Са­бор­не цр­кве, крај ол­та­ра,

Па пје­ва­њем Нату од­го­ва­ра:

„От­кад Ср­би на Бал­ка­ну жи­ве,

Слич­не су нам пр­јет­ње до­ла­зи­ле,

По правилу од нај­моћ­них си­ла

Про­шлост нам се ево по­но­ви­ла.

Од Кр­ста­ша до вас «На­то­и­ста»,

Сти­за­ла је на­ма пр­јет­ња иста:

Да про­сто­ре ове на­пу­сти­мо,

Или на­шу вје­ру про­мје­ни­мо.

За пла­но­ве ва­ше ми смо зна­ли,

Пр’јет­њи смо се од вас и на­да­ли.

Ал’ ни у сну ни­смо мо­гли сни­ти,

Та­ко под­ли да мо­же­те би­ти:

Да исти­ну гру­бо из­вр­ће­те,

Исто­ри­ју фал­си­фи­ку­је­те,

Гну­сне ла­жи о на­ма ши­ри­те,

Ку­ка­ви­чи­ја ја­ја под­ме­ће­те,

Све­ти­ња­ма на­шим се ру­га­те,

Вар­ва­ри­ма Ср­бе на­зи­ва­те.

Ве­ћих ла­жи и те­жих кле­ве­та,

Ни­је би­ло од по­стан­ка св’је­та,

Чак и Ге­белс ма­ло је ди­је­те,

У вје­шти­ни ко­јом св’јет ла­же­те.

То је про­дукт мрач­но­га ра­си­зма,

Па­то­ло­шке мр­жње и ци­ни­зма,

Пре­ма све­му што је пра­во­слав­но,

A код вас je при­сут­но одав­но.

Ма знамо ми да се не сти­ди­те,

Ал’ ка­ко се Бо­га не бо­ји­те?

Исти­на је пот­пу­но друк­чи­ја,

К’о на дла­ну ја­сно је ви­дљи­ва.

Ху­ма­но­шћу кам­па­њу прав­да­те,

А пла­но­ве под­му­кле има­те,

Да сру­ши­те скроз Ју­го­сла­ви­ју,

На па­ша­лук све­де­те Ср­би­ју,

Срп­ске зе­мље од ње одво­ји­те,

Патуљасте др­жа­ве ство­ри­те,

Ко­је би се на Вас осла­ња­ле,

Војнички се у НАТО свр­ста­ле.

У бусију Балкан претворите,

Да­љи по­ход на св’јет при­пре­ми­те.

У кро­је­њу но­ве кар­те св’јета,

Срп­ски на­род по­себ­но вам сме­та,

Јер је вјер­ни при­ја­тељ Ру­си­је,

Ба­шти­ник је славне Ви­зан­ти­је,

Чу­вар вје­ре пра­во­слав­не свете,

И ви­те­шке тра­ди­ци­је епске.

Па му тре­ба др­жа­ву раз­би­ти,

Ко­ли­јев­ку ду­хов­ну оте­ти,

Да не мо­же да се опо­ра­ви,

И да прошлост своју за­бо­ра­ви.

Ако вам’ ти пла­но­ви ус­пи­ју,

И скр­ши­те по­но­сну Ср­би­ју,

На ре­ду су др­жа­ве оста­ле,

Што се ни­су у Нато свр­ста­ле.

По­нај­при­је Ру­си­ја ве­ли­ка,

Ство­ри­ће се и за њу при­ли­ка,

Ко­ја не­што као да дри­је­ма,

От­кад у њој Го­спо­да­ра не­ма.

Већ ду­шма­не ње­не под­сти­че­те,

Да из­ну­тра и њу раз­би­је­те,

На мо­сков­ско кња­жев­ство све­де­те,

И бо­гат­ства ње­ног до­че­па­те.

А он­да вам не­ће те­шко би­ти,

И оста­так св’јета прекроjити.

Баш та­ко је Хи­тлер по­ку­шао,

И рат дру­ги св’јетс­ки иза­звао.

Про­па­ган­ду слич­ну је во­дио,

Јед­но прич’о а дру­го ра­дио,

Аустри­ју с Ње­мач­ком спо­јио,

И зло­гла­сни тре­ћи Рајх ство­рио.

На очи­глед ци­је­ло­га св’јета,

Отео је Су­де­те од Че­ха,

Па је др­ско пре­га­зио Пољ­ску,

На ко­ље­на ба­цио Фран­цу­ску.

Пакт о ми­ру с Ру­си­ма скло­пио,

Посл’је муч­ки на њих уда­рио.

И та­да се слич­но до­го­ди­ло,

Ма­ло ко је те вар­ке ви­дио,

За­то ни­шта пред­у­зе­то ни­је,

Да се Хи­тлер на вр’јеме су­зби­је.

А он је то вје­што ко­ри­стио,

Човјечанство у цр­но за­вио.

Захт’је­ве вам за­то од­би­ја­мо,

Пе­даљ земље на­ше вам не да­мо,

Ни др­жа­ву да нам сре­ђу­је­те,

Власт по же­љи ва­шој на­ме­ће­те;

По ци­је­ну нај­те­же гол­го­те,

Ми не­ће­мо жа­ли­ти жи­во­те.

Одав­но смо на стра­да­ња сви­кли,

За сло­бо­ду уми­рат на­ви­кли.

Миленијум ево скоро има,

Да ра­то­ве во­ди­мо с та­кви­ма,

Што су сви­јет хтје­ли да по­ро­бе,

И по­рет­ке но­ве да за­во­де.

Од не­ка­да моћ­не Ви­зан­ти­је,

Па зло­гла­сне Тур­ске им­пе­ри­је,

Франц Јо­зе­фа цар­ске Аустри­је,

Хи­тле­ро­ве цр­не Гер­ма­ни­је,

До­би­ја­смо слич­не ул­ти­ма­те,

Та­кве пр’јетње на­ма су по­зна­те.

Ни њи­ма се ни­смо по­ко­ри­ли,

Ул­ти­ма­те њи­хо­ве од­би­ли,

С по­но­сом смо по­шли на гол­го­ту,

За крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Дв’је гол­го­те стра­шне пре­жи­вје­ли,

Као Фе­никс из њих вас­кр­сну­ли.

Пет в’јекова у роп­ству ча­ми­ли

И па­кле­не му­ке под­ни­је­ли.

Бож’јом во­љом је­два смо оп­ста­ли,

Пре­жи­вје­ли у бо­лу и сла­ви,

По смр­ти смо на­ци­ја нај­ве­ћа,

Гро­бља су нам од на­се­ља ве­ћа.

И мртве нам свеце уби­ја­ли

Све­том Са­ви мо­шти спа­љи­ва­ли.

Му­че­нич­ка исто­ри­ја на­ша,

Пи­са­на је кр­вљу и су­за­ма

Кроз је­ца­је гу­са­ла пам­ти­ла,

На по­том­ке та­ко пре­но­си­ла.

Све су на­ше мај­ке, се­стре, же­не,

У ма­ра­ме цр­не за­ви­је­не,

Од Ко­со­ва још цр­ни­ну но­се,

Прет­ке жа­ле, с њи­ма се по­но­се.

Од Косова до данашњих дана,

Црнина је одје­ћа све­ча­на.

Сад нам ни ви ми­ра не да­је­те,

Већ на мег­дан пр­ве нас зо­ве­те.

Ју­нач­ки вас на мег­дан че­ка­мо,

Слав­не прет­ке да не обру­ка­мо,

За крст ча­сни и наш Ко­смет све­ти,

Сва­ки Ср­бин ра­до ће мри­је­ти,

Кнез Лазарев зав’јет извршити,

За свету се земљу жртвовати.

Бориће се на­ша отаџ­би­на,

Све док бу­де и јед­ног Ср­би­на,

У бор­ба­ма сви да из­ги­не­мо,

Ни мр­тви вам ми­ра дат не­ће­мо,

Под окри­љем ан­ђе­ла бје­ло­га,

За­штит­ни­ка срп­ства ци­је­ло­га,

Ду­ше ће вас на­ше про­го­ни­ти,

Све до пакла гдје ћете па­ти­ти.

Нас једино уништит можете,

Само душе да нам убијете.

Срп­ски на­род искре­но вје­ру­је,

Кад се Ср­бин за срп­ство жр­тву­је,

Да му ду­ша на не­бо од­ла­зи,

Пред Ми­ло­ша с по­но­сом из­ла­зи.

И пред ду­ше на­ши­јех пре­да­ка,

Му­че­ни­ка и слав­них ју­на­ка,

У не­бе­ско цар­ство тад се при­ма,

Као ду­ша све­то­га Ср­би­на,

На зе­мљи се отје­ло­тво­ру­је,

Као сна­га ко­ја на­дах­њу­је,

И под­сти­че по­ко­ље­ња но­ва,

Да ви­те­штво на­ста­ве дје­до­ва.

Ал’ на мег­дан му­шки пр­си­ми­це,

Не сми­је­те, јер сте ку­ка­ви­це,

Без витешких ратничких врлина,

Пла­ни­ра­те на­па­де с да­љи­на

Да би ма­ње гу­бит­ке има­ли,

И оруж­је но­во ис­про­ба­ли.

Mи оруж­ја мо­дер­ног не­ма­мо,

Нит ра­то­ве та­кве при­пре­ма­мо,

Ал’ имамо ср­ца и прег­ну­ће,

За под­ни­је­ти му­ке не­мо­гу­ће,

Рад’ од­бра­не сло­бо­де и ча­сти,

Отаџбине и све­те обла­сти.

Узда­мо се у Го­спо­да Бо­га,

Са­ве­зни­ка на­шег је­ди­но­га.

За крст ча­сни крв смо стал­но ли­ли,

И Го­спо­ду Бо­гу уми­ли­ли.

На­ша сна­га ни­је са­мо би­ла,

У оруж­ју, ни­ти вој­на си­ла,

Мје­ри­ла су ње­на дру­га­чи­ја,

За на­ро­де мно­ге не­схва­тљи­ва,

То је сна­га са­мо­о­др­жа­ња,

Бо­жи­јом је ми­ло­шћу нам’ да­на,

По­пут сна­ге ма­ле­ног Да­ви­да,

Ко­ји праћ­ком Го­ли­ја­та ки­да.

У еп­ско­ме ду­ху се од­га­ја,

А ко­сов­ским за­вје­том на­па­ја.

Та­ква сна­га и смрт по­бје­ђу­је,

Јер за бож­ју прав­ду се жр­тву­је.

Ра­зу­мом се не мо­же схва­ти­ти,

Ар­ши­ни­ма ни­ка­квим мје­ри­ти,

Ни­ти би­ло чи­ме са­вла­да­ти,

А мо­же се са­мо осје­ти­ти.

Ви не­ће­те мо­ћи из­др­жа­ти,

Оно што ми мо­же­мо подн’јети.

Ако си­лом на нас уда­ри­те,

У то ће­те да се увје­ри­те.

Ави­о­ни да вам сви уз­ле­те,

То­ма­хав­ци и дру­ге ра­ке­те,

Че­ка­ће­мо са пје­смом на црти,

Па Бил Клин­тон ис­пред њих да ле­ти,

Да Со­ла­на лан­си­ра ра­ке­те,

Ве­сли Кларк их на­во­ди на ме­те,

Ол­брај­то­ва при­зи­ва па­ме­ти,

Кар­ла Пон­те Ха­шким су­дом пр’јети.

Да се ЦИА тај­но ан­га­жу­је,

Дух от­по­ра да нам се под­ри­је,

То до са­да ни­је мог’о ни­ко,

Не­ћеш ни ти сил­на Аме­ри­ко;

Ни осамн’ест још с’то­бом др­жа­ва,

Сва Ср­би­ја да бу­де кр­ва­ва,

Сву бом­ба­ма да је пре­о­ре­те,

Не­бе­ску нам узет не мо­же­те.

Та Ср­би­ја по­ко­рит се не да,

Она с’болом на све ово гле­да,

Зна­ме­њи­ма с’неба опо­ми­ње,

Да се Ср­би сло­же и сје­ди­не,

„Виш’ Ср­би­је по не­бу ве­дро­ме“

И да­нас нас упо­зо­ри с не­ба,

Да нам опет во­је­ва­ти тре­ба.

Војну битку можда добијете,

Дух отпора сломит не можете,

Што је епска ратничка врлина,

Од рођења својствена Србима.

Је­дин­стве­ни као ни­кад при­је,

Од по­стан­ка срп­ске исто­ри­је,

Свје­сни да нас са­мо на­ша сло­га,

Мо­же спа­сит од роп­ства но­во­га.

По­но­во се сву­да огла­ша­ва:

„Са­мо сло­га Ср­би­на спа­са­ва“.

Му­ко­трп­но са­да се бо­ри­мо,

Коб по­дје­ла да пре­ва­зи­ђе­мо,

Угро­же­но Срп­ство за­шти­ти­мо,

Ко хришћани саборно живимо,

Што на­ла­же на­ше пра­во­сла­вље,

И уче­ње све­ти­те­ља Са­ве.

Ми ни­ко­га ни­смо на­па­да­ли,

Ни­ти ту­ђе зе­мље оти­ма­ли,

Већ бра­ни­ли зе­мљу пра­о­та­ца,

За­ду­жби­не на­ши­јех све­та­ца,

До­сто­јан­ство својеме на­ро­ду,

Наш крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Иако смо по бројности ма­ли,

На бој­ном смо по­љу по­ка­за­ли,

Да смо на­род спар­тан­ске на­ра­ви,

Ко­ји чу­да од ју­на­штва пра­ви.

Мно­ге бит­ке ко­је смо во­ди­ли,

У св’јетс­кој се уче исто­ри­ји,

К’о при­мје­ри ко­манд­не му­дро­сти,

И ви­те­шке вој­нич­ке хра­бро­сти.

Цер­ска бит­ка с Аустро-угри­ма,

У свим вој­ним учи се шко­ла­ма.

Па Ко­сов­ска, Ар­ма­ге­дон бит­ка,

На­ша пр­ва Гол­го­та ве­ли­ка,

Ку­ма­нов­ска и на Ко­лу­ба­ри,

Мој­ко­вач­ка, Кај­мак­ча­лан слав­ни,

И наш от­пор Фа­ши­стич­кој си­ли,

Ка­да смо пакт с Хи­тле­ром од­би­ли,

И тај по­нос кр­ва­во пла­ти­ли,

Сло­бо­дар­ски сви­јет за­ди­ви­ли.

Ве­ћи­ни смо по оруж­ју бра­ћа,

Сада нам се од вас та­ко вра­ћа?

Те­ро­ри­сте-Шип­тар по­ма­же­те,

Са­ве­зни­ка вјер­них од­ри­че­те.

До не­дав­но у Ав­га­ни­ста­ну,

Шти­ти­ли сте исто кри­ву стра­ну,

И баш они ко­је сте шти­ти­ли,

Муч­ки су се на вас устре­ми­ли.

Те­ро­ри­змом хри­шћан­ству при­је­те,

Не би­ра­ју сред­ства а ни ме­те.

Бр­зо ће те и Ви до­жи­вје­ти

Гад­но ће Вам чор­бу за­пр­жи­ти.

С таквим смо се пре­ду­го хр­вали,

Вар­љи­ву им на­рав упознали.

Још од вак­та осман­лиј­ског цар­ства,

Ми смо стра­жа ци­је­лог хри­шћан­ства.

Кад је тур­ска си­ла пу­сто­ши­ла,

За Евро­пу, сто­ти­не го­ди­на,

Жи­ви штит смо не­про­бо­јан би­ли,

Тур­ски про­дор на За­пад спр­је­чи­ли.

Сви­јет по­шту­је рат­ни­ке сло­бо­де,

Др­жав­ни­ке, слав­не вој­ско­во­ђе:

Од му­дро­га кне­за Рас­ти­сла­ва,

Зет­ског хра­брог кне­за Во­ји­сла­ва,

До Не­ма­ње великог жупана,

Немањића, силног цар Душана,

Мученика светог кнез Лазара,

И сина му деспота Стефана,

Ка­ра­ђор­ђа во­жда Пе­тро­ви­ћа,

Кра­ља Пе­тра Осло­бо­ди­о­ца.

Са Це­ти­ња ло­зу Пе­тро­ви­ћа,

Па вој­во­де Пут­ни­ка, Ми­ши­ћа,

Бо­јо­ви­ћа и Сте­па­но­ви­ћа,

Те сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа.

И садашње наше паћенике,

Ко­ји му­ке под­но­се ве­ли­ке,

За од­бра­ну угро­же­ног срп­ства,

И на­ше­га кр­ста са три пр­ста.

Ни зло­чи­не ми ни­смо чи­ни­ли

Као што су то на­ма ра­ди­ли.

Овог пу­та то се мо­ра ре­ћи,

У свој овој све­оп­штој не­сре­ћи,

Због зло­чи­на ко­је по­но­ви­ше,

Фа­ши­стич­ки ко­ља­чи уста­ше,

Освет­нич­ких зло­чи­на је би­ло,

Ча­сно Срп­ство то је осу­ди­ло.

Све зло­чи­не што Ср­би по­чи­не,

Ис­ти­че­мо рад’ пу­не исти­не,

Не пра­шта­мо, ни­ти са­кри­ва­мо,

Већ из­да­јом срп­ства то сма­тра­мо.

По на­ше­ме оби­чај­ном пра­ву,

Та­кви гу­бе и ду­шу и гла­ву,

Жиг гри­је­ха но­се до­ви­је­ка,

И ку­ћа им оста­је уклета.

Ду­шма­ни­ма све смо опра­шта­ли,

Када су нас у ја­ме ба­ца­ли,

На ко­че­ве жи­ве на­би­ја­ли,

Труд­не же­не звјер­ски ка­са­пи­ли,

Не­ро­ђе­ну дје­цу уби­ја­ли,

На­ше цр­кве и гро­бља ру­ши­ли,

У њи­хо­ву вје­ру пре­во­ди­ли,

На му­ке нас стра­шне уда­ра­ли,

Ге­но­циде над на­ма вр­ши­ли.

Ја­се­но­вац, Аушвиц уста­шки,

Нај­ве­ћи је град под зе­мљом срп­ски.

Кости Срба из јама вађене,

Крај портала цркве сахрањене,

Овог рата усташа синови,

Вандалски су те кости спалили,

И очеве звјерством надмашили,

Исте жртве други пут убили.

То су на­ма ра­ди­ле ком­ши­је,

Свјет­ска јав­ност то са­зна­ла ни­је,

Бив­ше вла­сти су то при­кри­ва­ле,

Ни при­ча­ти о том’ ни­су да­ле,

Све смо им то три пу­та пра­шта­ли,

Под на­ше их окри­ље при­ма­ли,

Као бра­ћу ро­ђе­ну па­зи­ли,

И др­жа­ве ми смо им ство­ри­ли.

А они нас по­но­во из­да­ше,

И зло­чи­не исте по­ку­ша­ше.

Вра­ти­ли су уста­шке сим­бо­ле,

Фа­ши­стич­ке ис­та­кли па­ро­ле,

При­пре­ма­ли по­но­во стра­ти­шта,

Про­тје­ра­ли Ср­бе са ог­њи­шта.

Сад су у ваш та­бор пре­тр­ча­ли,

Као и сви што ра­де ва­за­ли,

По­да­нич­ки уз вас се свр­ста­ли,

Јер сте им ви др­жа­ве при­зна­ли.

Оду­вјек су они та­кви би­ли,

Пред исти­ном ла­жи­ма се кри­ли,

Хи­тле­ру се под ску­те сви­ја­ли,

И стал­но су га­зде ми­је­ња­ли.

Вас ће исто та­ко пре­ва­ри­ти,

Но­во­ме се га­зди при­кло­ни­ти,

Ако им се ука­же при­ли­ка,

До­са­да­шња то им је од­ли­ка.

Као што смо увијек чинили,

Поново би све им опростили,

Али једно никад не можемо

Натјерали су нас да их омрзнемо.

И да на­ма др­жи­те лек­ци­је,

Из мо­ра­ла, пра­ва, исто­ри­је,

Још бе­стид­но под­ме­ће­те на­ма,

Неморалност и пороке срама.

А под пла­штом сло­бо­да и пра­ва,

Ви сте ле­гло сва­ког не­мо­ра­ла,

Родно мјесто свјет­ског кри­ми­на­ла,

Ганг­сте­ри­зма и нар­ко ма­фи­је,

Бо­ле­шти­на, по­ро­ка сва­ки­је.

Сра­ман по­рок ско­ро се де­сио,

Кад се блу­дом пред­сјед­ник ба­вио,

У овал­ном рад­ном ка­би­не­ту,

Та бру­ка је пу­кла по сви­је­ту,

На су­ду је епи­лог до­би­ла,

Би­ла је то жи­ва ко­ме­ди­ја,

До­лар вам је по­стао бо­жан­ство,

Исмје­ва­те сва­ко до­сто­јан­ство,

Корјени су различити наши,

Пустолови бјеху преци ваши,

С разних страна свј’ета доселили,

Ту­ђу зе­мљу си­лом населили,

Домородце зв’јер­ски убијали,

За лагодним животом трагали.

А наши су свеци и ратници,

Многи св’јетског гласа научници,

Градитељи дивних задужбина,

Заточници чојствених врлина.

Ка­да смо ми има­ли др­жа­ву,

Уре­ђе­ну на прав­ди и пра­ву,

О држави нисте знали ништа,

Номадски сте м’јењали станишта,

По р’јекама злато испирали,

Дивље коње преријом хватали,

Рат гра­ђан­ски крвав сте во­ди­ли,

Док ни­је­сте др­жа­ву ство­ри­ли,

И ка­да сте ство­ри­ли др­жа­ву,

Није била на правди ни праву,

Дивљи запад предуго сте били,

Ка­у­бој­ски прав­ду ди­је­ли­ли,

За­ко­ни су би­ли са­мо­во­ља,

И бр­зи­на тр­за­ња пи­што­ља.

Геноцид сте језив извршили,

Индијанце кад сте истр’јебили,

Цр­ни на­род злостављали срамно,

Сматрали га робљем до недавно,

Свом народу права сте гушили,

Предсједника четири убили.

А највећи зло­чин по­чи­ни­ли,

Кад сте бом­бе атом­ске ба­ци­ли,

На ја­пан­ске не­ви­не гра­ђа­не,

Што ће жи­ва ра­на да оста­не,

У ср­ци­ма ја­пан­ског на­ро­да,

Јер је зло­чин био без по­во­да.

Исто­ри­ја ни­је за­пам­ти­ла,

Гр­ђи на­чин по­мо­ра ци­ви­ла,

На гра­до­ве бом­бе сте ба­ци­ли,

Не да би­сте Ја­пан по­ра­зи­ли,

Већ остатак сви­јета за­пла­ши­ли,

Да сте страшно оруж­је ство­ри­ли.

И од та­да стал­но на­сто­ји­те,

Господари св’јета да будете.

Ври­јед­но­сти сво­је на­мет­не­те,

Ред у свијету силом заводите.

Те ци­ље­ве да би оства­ри­ли,

Нато са­вез вој­ни сте ство­ри­ли.

Гдје ни­је­сте мо­гли до­ла­ри­ма,

Про­ба­ли сте мно­гим ра­то­ви­ма;

Од Ко­ре­је, Ку­бе, Ви­јет­на­ма,

Па до ра­та ког спре­ма­те на­ма,

Сто­ти­не сте ра­то­ва во­ди­ли,

Ми­ли­о­не љу­ди по­гу­би­ли,

Од че­га су ве­ћи­на ци­ви­ли,

Ти зло­чи­ни ни­су за­ста­ри­ли.

С упо­тре­бом си­ле на­ста­вља­те,

Но­ви ха­ос у сви­је­ту ства­ра­те.

Ну­кле­ар­не бом­бе го­ми­ла­те,

Суд­би­ном се Пла­не­те игра­те,

Чо­вје­чан­ству смак­ну­ћем пр’јетите,

У стал­но­ме стра­ху га др­жи­те.

Си­ла вам је ра­зум по­мра­чи­ла,

А без­ду­шност са­вјест уни­шти­ла.

IV

Аме­рич­ком ве­ли­ком на­ро­ду,

Ко­ји во­ли прав­ду и сло­бо­ду,

С по­што­ва­њем вам се обра­ћа­мо,

И у са­вјест ва­шу се узда­мо:

Мо­ли­мо вас ако Бо­га зна­те,

Да сил­ни­ке ва­ше об­у­зда­те,

Вој­ном си­лом да не уда­ра­ју,

На­ше ра­не да не ври­је­ђа­ју.

Са­ми ће­мо др­жа­ву сре­ди­ти,

Власт по на­шој во­љи иза­бра­ти;

То смо са­ми ра­ди­ли и при­је,

Ру­ши­ли смо на­ше ди­на­сти­је.

Ко­му­ни­зам са­ми од­ба­ци­ли,

Још се од њег’ ни­смо опра­ви­ли,

Опа­сно се по­дје­ли­ли би­ли,

Са­ми се­бе ума­ло за­тр­ли.

Ми Албанце комшије ц’јенимо,

Вјековима заједно живимо,

У невољи смо их помагали,

А они нас често злостављали.

Сад’ с њихови терористи боре,

На Космету да државу створе,

Да нам отму свету постојбину,

И велику граде Албанију,

Ваше власте тајно их помажу,

Окривљују Србе и св’јет лажу.

Спа­си­те нас ва­шег Ху­ма­ни­зма,

Гло­ба­ли­зма и Мон­ди­ја­ли­зма,

До­ста нам је би­ло Ко­му­ни­зма,

Про­ле­тер­ског ко­смо­по­ли­ти­зма,

И свих дру­гих вр­ста уто­пи­ја,

Од ко­јих је умор­на Ср­би­ја.

У пре­те­шким овим вре­ме­ни­ма,

Вра­ћа­мо се на­шим кор­је­ни­ма,

Немањићкој традицији славној,

И хришћанској вјери православној.

Ни­је­смо ми ди­вљач­ка пле­ме­на,

Не­го древ­ни на­род од име­на,

При­је ше­сто пе­де­сет го­ди­на,

Ср­би­ја је би­ла ца­ре­ви­на,

Де­мо­крат­ску упра­ву има­ла,

Са­вре­ме­не за­ко­не пи­са­ла,

И да­нас је За­ко­ник Ду­ша­нов,

За прав­ни­ке на­уч­ни иза­зов.

Гра­ди­ли смо див­не за­ду­жби­не,

Ма­на­сти­ре, цр­кве и хра­мо­ве,

Ремак дје­ла те ба­шти­не на­ше,

Ста­ри­ја су од др­жа­ве ва­ше.

Многа од њих и сли­кар­ске фре­ске,

Свр­ста­на су у вр’једности свјет­ске,

Међ’ пр­ви­ма књи­ге смо штам­па­ли,

Из­да­вач­ку дје­лат­ност има­ли,

Осни­ва­ли шко­ле и за­на­те,

У та­да­шњој Евро­пи по­зна­те.

Бо­ја с ва­ма ни­је­смо во­ди­ли,

Ни­ти смо се до са­да сва­ђа­ли,

Зе­мља сно­ва не­ка­да сте би­ли,

Ва­шем смо се на­прет­ку ди­ви­ли,

Св’­је­ту прав­де за­јед­но те­жи­ли,

Аме­ри­ку та­кву смо во­ље­ли.

Куд’ то са­да Аме­ри­ка иде,

Да ли ње­ни гра­ђа­ни то ви­де?

Де­мо­крат­ска и прав­на др­жа­ва,

У свјет­ског се жан­да­ра пре­тва­ра.

Ка­да сте се за прав­ду бо­ри­ли,

Вјер­ни смо вам са­ве­зни­ци би­ли,

До­бро­вољ­це на­ше смо вам сла­ли,

Пи­ло­те смо ва­ше спа­са­ва­ли.

Број­ни Ср­би ва­ши су гра­ђа­ни,

Аме­рич­кој др­жа­ви ло­јал­ни.

Слав­них љу­ди пу­но смо има­ли,

Не­про­цје­њив до­при­нос су да­ли,

У на­у­ци, кул­ту­ри, тех­ни­ци,

Исто­ри­ји, спор­ту и ети­ци:

Од све­то­га Са­ве Не­ма­њи­ћа,

Бо­шко­ви­ћа и Ми­лан­ко­ви­ћа,

Гро­фа Са­ве Вла­ди­са­вље­ви­ћа,

До­си­те­ја, Пан­чи­ћа, Цви­ји­ћа,

Те Ње­го­ша, Ву­ка Ка­ра­џи­ћа,

Па Ан­дри­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа,

До Пу­пи­на и Те­сле Ни­ко­ле,

Што су код вас из­у­чи­ли шко­ле.

Чо­вје­чан­ство и вас за­ду­жи­ли,

От­кри­ћи­ма што су из­у­ми­ли.

То су свјет­ског ран­га ве­ли­ка­ни,

А ва­ши су за­слу­жни гра­ђа­ни.

С Аме­ри­ком Пу­пин се сро­дио,

Про­цва­ту је ње­ном до­при­нио,

Кон­гре­смен је и се­на­тор био,

Др­жа­вљан­ство ва­ше је при­мио,

А срп­ским се пор­је­клом ди­чио.

Са­њао је у сво­јим п’јесмама,

Да мо­сто­ве гра­ди ме­ђу на­ма:

„Са­гра­ди­ћу ле­пи мост без кра­ја

До мо­је­га род­ног за­ви­ча­ја.”

Сад се ва­ши сил­ни­ци без ду­ше,

При­пре­ма­ју да мо­сто­ве ру­ше.

Срп­ки­ња је и Те­слу ро­ди­ла,

Аме­ри­ка га је при­хва­ти­ла,

А он јој се трај­но оду­жио,

Тро­фа­зну је стру­ју из­ми­слио.

Мно­га дру­га от­кри­ћа на­уч­на,

Про­на­ла­ске и ре­ше­ња струч­на,

Без ко­јих би свј’ет, у та­ми био,

И још пе­трол-лам­пу ко­ри­стио.

Оли­че­ње скром­но­сти је био,

У хо­тел­ској со­би је жи­вио,

Ве­стинг­ха­ус фир­му је спа­сио,

Свој удио сав јој по­кло­нио,

Од ко­га је мо­гао да има,

У вла­сни­штву не­ко­ли­ко фир­ма.

Срп­ске гу­сле свуда је но­сио,

Исто­ри­јом срп­ском по­но­сио,

Гу­слар­ска је приређив’о сје­ла,

Ва­ша јав­ност то је за­во­ље­ла,

Гу­слар­ским се пје­сма­ма ди­ви­ла,

А ге­ни­ја Те­слу је сла­ви­ла.

Кроз ра­то­ве и стал­на стра­да­ња,

И рат­нич­ке усло­ве жи­вље­ња,

Код Ср­ба се вре­ме­ном ство­рио,

Ко ан­тич­ки Агон што је био.

Ко­декс стро­гог ви­те­шког мо­ра­ла,

С пра­ви­ли­ма оби­чај­ног пра­ва,

Те­мељ му је срп­ско све­то­са­вље,

А ду­хов­на по­тка пра­во­сла­вље.

За Србе је ча­сни­је умри­је­ти,

Не­го роп­ски и срам­но жи­вје­ти,

Сло­бо­да је ври­јед­ност нај­ве­ћа,

И од са­мог жи­во­та је пре­ча,

Го­сто­прим­ство и љу­бав хри­шћан­ска,

Од­ли­ка је на­ша све­то­сав­ска.

Материнство и част сваке жене,

Поштују се као и светиње.

Ми ц’јенимо сва­ко пре­га­ла­штво,

А по­себ­но чој­ство и ју­на­штво.

У бор­би се ју­на­штвом ди­чи­мо,

Људ­ски углед са чој­ством сти­че­мо.

Ју­на­штвом се лак­ше про­сла­ви­ти,

Не­го ли се чој­ством оки­ти­ти,

„Си­лан ју­нак да је чо­вјек та­ки”

То је ко­декс ча­сти не­пи­са­ни,

Да се дру­ги од се­бе од­бра­ни,

И по ц’јену вла­сти­тог жи­во­та,

Не до­зво­ли на образ сра­мо­та.

У ра­ту је чој­ство на про­вје­ри,

Ср­бин не см’је да га из­не­вје­ри,

Па ће ра­ђе му­шки по­ги­ну­ти,

Но на прав­ди Бо­га ког’ уби­ти;

Или дру­ги зло­чин по­чи­ни­ти,

И за­у­ви­јек ду­шу огр’је­ши­ти.

Пре­ци су нас на­ши вас­пи­та­ли,

При­мје­ри­ма лек­ци­је др­жа­ли,

Да се ду­ша не см’је огри­је­ши­ти,

Па да ће се гла­ва из­гу­би­ти,

Као што је Је­вро­си­ма мај­ка,

За­кли­ња­ла сво­га си­на Мар­ка,

Ле­ген­дар­ног срп­ско­га ју­на­ка,

“Не­мој си­не ду­шу огр’јешити,

Бо­ље ти је гла­ву из­гу­би­ти.“

Пу­но та­квих при­мје­ра има­мо,

На­ра­шта­је та­ко вас­пи­та­мо.

Мо­рал чој­ства, еп­ску тра­ди­ци­ју,

Са­мо Ср­би на св’јету ње­гу­ју.

Те вр­ли­не од­лич­но су зна­ли,

О њи­ма су с љу­ба­вљу пи­са­ли,

Мно­ги свјет­ски слав­ни књи­жев­ни­ци,

Фи­ло­зо­фи, ље­ка­ри, прав­ни­ци:

Јо­хан Ге­те и Ге­зе­ман Гер­хард,

Бра­ћа Грим и док­тор Рајс Ар­чи­балд

Ко­ји ср­це Ср­би­ма оста­ви,

Мно­ги дру­ги умо­ви бли­ста­ви,

Епу су се срп­ско­ме ди­ви­ли,

На­ше еп­ске пје­сме пре­во­ди­ли,

Вр’јед­не књи­ге о том на­пи­са­ли,

Срп­ски на­род свје­ту пред­ста­ви­ли.

Ви из­гле­да схватит’ не мо­же­те,

На­шу про­шлост и за­вје­те све­те,

Ко­је схва­та сва­ко срп­ско д’јете,

Нит’ мо­же­те да ра­зу­ми­је­те,

Срп­ски ду­бљи сми­сао жи­вље­ња,

За вр­ли­не ча­сти и по­ште­ња.

Култ Ко­со­ва и Ви­до­ва да­на,

Што је срп­ска не­пре­бол­на ра­на,

На ко­ју нам и ви со си­па­те,

Дру­гу бит­ку Ко­сов­ску спре­ма­те.

Хри­шћа­ни би бар тре­ба­ли зна­ти,

Да је гри­јех све­ти­ње ди­ра­ти,

Ко тај бож­ји за­кон не по­шту­је,

На про­клет­ство се­бе осу­ђу­је,

Та­кав на­род бу­дућ­но­сти не­ма,

Сво­ју про­паст он ти­ме при­пре­ма,

Ја­стре­бо­ви ва­ши сад то чи­не,

И на­ср­ћу на срп­ске све­ти­ње,

Спри­је­чи­те без­бо­жне аве­ти,

Да оста­ве наш Ко­смет пре­све­ти.

Као што је све­ти­ња ве­ли­ка,

Ва­ти­кан за сва­ког ка­то­ли­ка,

А за ислам Ме­ка и Ме­ди­на,

За бу­ди­сте Гај­ри­на Бу­ди­на,

И Зид пла­ча за на­род Је­вреј­ски.

Ко­со­во је за сав на­род Срп­ски,

Мно­го ве­ћа све­ти­ња и за­вјет,

За ко­је смо увјек спрем­ни мри­јет.

Не­што пре­ко хи­ља­ду го­ди­на,

Ко­со­во је срп­ска по­стој­би­на.

Ту смо срп­ству кор­је­ње пу­сти­ли,

Пра­во­слав­ну вје­ру учвр­сти­ли.

Ко­со­во је срп­ства кр­ште­ни­ца,

Пра­во­сла­вља нај­ве­ћа ри­зни­ца,

Ко­ли­јев­ка на­ше ду­хов­но­сти,

Му­зеј свјет­ских кул­тур­них вр’једности.

За крст ча­сни ту смо из­ги­ну­ли,

Сва­ку сто­пу кр­вљу на­то­пи­ли,

Па из сва­ке сто­пе са Ко­со­ва,

Про­го­ва­ра ду­ша Ср­би­но­ва.

Ту божури цв’јетају црвени,

Јер су српском крвљу натопљени.

Срп­ској дје­ци још у ко­ли­јев­ци,

Пје­ву­ши се о Ко­сов­ској би­ци,

Па на­у­че ју­на­ке Ко­со­ва,

Пр’је азбуке од три­де­сет сло­ва.

Три пута смо с Ко­со­ва се­ли­ли,

У ду­шама са со­бом но­си­ли,

За по­вра­так стр­пљи­во спре­ма­ли,

По­бјед­нич­ки на њег’ се вра­ћа­ли.

Шест в’јекова ту бит­ку би­је­мо,

Док жи­ви­мо, од­у­стат не­ће­мо,

То од свијех Срба захтијева,

Завјештана клетва Лазарева.

Мо­жда област Ко­сме­та от­ме­те,

Ал’ ко­сов­ски за­вјет не мо­же­те.

Он је сви­ма на­ма у ге­ни­ма,

И без њега нема ни Србина,

Увр’јежен је у на­шим ду­ша­ма,

И на небу он живи у нама.

„Ко­со­во је грд­но судилишт­e,“

И вје­ков­но срп­ско раз­бо­ји­ште.

Све­ти за­вјет за сва по­ко­ље­ња,

Да без смр­ти не­ма вас­кре­се­ња.

При­је ше­сто и де­сет го­ди­на,

Ту је па­ла срп­ска кне­же­ви­на,

Не­ма­њи­ћа слав­них пре­стол­ни­ца,

Срп­ског плем­ства по­ста­де гроб­ни­ца.

Од та­да смо не­бо на­се­ли­ли,

И не­бе­ску Ср­би­ју ство­ри­ли.

Кнез Ла­зар се не­бу при­во­лио,

Сва зе­маљ­ска до­бра оста­вио,

И умје­сто цар­ства зе­маљ­ско­га,

Уз’о пре­сто ца­ра не­бе­ско­га.

Ул­ти­ма­тум тур­ски је од­био,

На­мет­ну­ту бит­ку при­хва­тио,

За част ро­да и вје­ру Хри­сто­ву,

Сву је вој­ску жр­тво­вао сво­ју.

Храбро главу и он из­гу­био,

Бож’ју ми­лост тиме за­до­био,

Ду­шу срп­ском на­ро­ду спа­сио,

Срп­ски на­род овје­ко­вје­чио,

И небеско царство му створио.

Од по­стан­ка људ­ске исто­ри­је,

Ни­је би­ло жр­та­ва ве­ћи­је,

За Бо­жи­ју прав­ду и хри­шћан­ство,

И ви­те­шко људ­ско до­сто­јан­ство.

Ла­за­ру се срп­ство оду­жи­ло,

Све­цем га је на­шим про­гла­си­ло.

Еп­ски мит смо о ње­му ство­ри­ли,

Ње­гов за­ви­јет два пут из­вр­ши­ли:

Вра­ћа­ли смо оте­то Ко­со­во,

Об­на­вља­ли др­жа­ву по­но­во.

Ла­зар и сад на не­бу ца­ру­је,

Срп­ски на­род сна­гом на­дах­њу­је,

Да из­др­жи све зе­маљ­ске му­ке,

А прав­да ће из Бо­жи­је ру­ке,

Агре­со­ре на кра­ју ка­зни­ти,

Срп­ски ће се на­род про­сла­ви­ти.

Ако Бог да и овом при­ли­ком,

У су­ко­бу с НА­ТО Аме­ри­ком.

V

Је ли во­ља ми­ло­сти Бо­жи­је?

Или чуд­ни усуд исто­ри­је?

Да баш Ср­би од на­ро­да сви­је,

Ру­ше моћ­не свјет­ске им­пе­ри­је.

По ми­стич­ном пра­ви­лу до са­да

Кад се срп­ска др­жа­ва на­па­да,

Про­па­да­ју цар­ства и др­жа­ве,

И ца­ре­ви мно­ги гу­бе гла­ве.

Од Ми­хај­ла бу­гар­ско­га ца­ра,

Што по­ги­бе од срп­ског хан­џа­ра,

Кад смо цар­ство Бу­гар­ско сру­ши­ли,

Ви­зан­ти­ју моћ­ну по­ти­сну­ли;

Па Му­ра­та Осман­лиј­ског ца­ра,

Ко­га Ми­лош Оби­лић рас­па­ра;

Аустриј­ског прин­ца Фер­ди­нан­да,

Што од мет­ка Прин­ци­по­вог стра­да;

Са њима смо дуго битке били,

На кра­ју им цар­ства пору­ши­ли;

Па до да­нас и ови­јех да­на,

Ни­је би­ло бо­ја ни мег­да­на,

За сло­бо­ду ко­је смо во­ди­ли,

Да вла­да­ра ни­смо по­гу­би­ли,

Империју не­чи­ју сру­ши­ли,

Ил’ на бој­ном по­љу про­сла­ви­ли.

Ви сте са­да пе­та им­пе­ри­ја,

Ко­јој сме­та др­жа­ва Ср­би­ја.

Тре­ба­ло би ви да раз­ми­сли­те,

При­је не­го си­лу при­мје­ни­те,

Исто­ри­ја до сад’ опо­ми­ње,

Ко мач узме, од ма­ча и ги­не.

Уста­ну­ће мај­чи­ца Ру­си­ја,

Древ­на Ки­на, ве­ли­ка Ин­ди­ја,

Све др­жа­ве што сло­бо­ду во­ле,

Ва­ша не­ће гор­је­ти до зо­ре.

И ви ће­те при­је ил’ ка­сни­је,

Про­ћи као и све им­пе­ри­је.

Сви­јет ће вас по злу за­пам­ти­ти,

На­ра­шта­ји мно­ги про­кли­ња­ти,

А ми ћемо муке издржати,

Сви­јет ће се Ср­би­ма ди­ви­ти.

Наш от­пор ће докле сун­це гри­је,

Би­ти по­нос срп­ске исто­ри­је.

Све док Ср­ба бу­де на пла­не­ти,

Гу­сла­ри ће о то­ме пје­ва­ти,

Под­сје­ћа­ти срп­ску омла­ди­ну,

Ка­ко ва­ља бра­нит отаџ­би­ну,

Част и по­нос сво­ме ми­лом ро­ду,

И нај­ве­ће бо­гат­ство сло­бо­ду.“

VI

Па га­вра­на Ср­би при­зи­ва­ју

Од­го­вор му за Нато пре­да­ју:

„Ево, те­би на­шег од­го­во­ра,

„Из гла­ве је ци­је­лог на­ро­да,”

Од­не­си га, по­здра­ви Со­ла­ну,

Че­ка­мо их му­шки на мег­да­ну.

Наш вје­ков­ни гла­сни­че га­вра­не,

Ти нас увјек пра­тиш на мег­да­не,

Ових да­на мо­жеш се вра­ти­ти,

Ју­нач­ке се кр­ви на­по­ји­ти,

И прен­је­ти сви­је­ту исти­ну,

Ка­ко Ср­би за сло­бо­ду ги­ну.“

Аеродром Батајница Вукота М. Вртикапа

Љета Господњег

21. март 1999.

IV

НАШИ АУТОРИ О ФЕНОМЕНУ КОСОВА И ВИДОВДАНА

„Чуј Србине ову пјесму моју

О љутоме косовскоме боју

Да напојим спрску душу твоју

Са најљепшим на свијету пићем

Са Косовом и са Обилићем!

Радован Бећировић – Требјешки

НАШИ АУТОРИ О ФЕНОМЕНУ КОСОВА И ВИДОВДАНА

1. Исидора Секулић

,,Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка, покушавао да врати престо који му је Немања преотео био. Од тога Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устанака, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко поезије Ракићеве, преко Младе Босне и сарајевског Видовдана, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Митровића – оно, Косово живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо.

Ето, дакле Косово непролазно, у једном дугом ланцу који се не кида, само што с временом увек у нешто друго вуче.”²⁷

2. Владика др Николај Велимировић

Савиндан и Видовдан два су вечита празника српска. Први нас учи путу савршеног живљења по вери, други путу савршеног умирања за веру. Пут светог живота и пут свете смрти. Сва остала тзв. “национална” празновања, која не могу да се ставе у оквир једног од ових двају вечитих празника улазе у оквир журналистике с којим и пролазе.

Пут Светог Саве водио је путу Косовском. Да није било славе Светог Саве, не би било ни славе Косовске. Слава суза и зноја потврђена је славом крви. Хришћанство не зна трећи пут – за вечни живот.

Ако икад, не дај Боже, Срби напусте ова два празновања, њихово ће име бити избрисано из историје и календара и Књиге живота. И пут њихов биће замршенији од мреже паукове.²⁸

3. Марко С. Марковић

,,Успомена на Косово је неки освештани бол нешто што из даљине обасјава својим величанством и уједно испуњава груди неизрецивом надом. Сам помен Косова довољан је да Србина потресе до дна душе….

Постоји тајна Косова. Читава српска иторија није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу.

Увек ће нам ту нешто остати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.”²⁹

4. Владика др Николај Велимировић

„Све је свето и честито било…”

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењенакрстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чк ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамопобјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Победа христољубивих ученика, а не пораз љубитеља царства земаљскога

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што претци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.³⁰

5. Антоније Ђурић

„Косово је душа Србинова”

,,Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство.

Косово је непресушни духовни кладенац, који преци оставише својим потомцима, да их надахњује снагом и истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти – увек изабрали смрт као вечни живот, као вечно трајање, као Царство Небеско.

И би уторак, дан петаести (двасетет осми), месеца јуна, лета Господњега 1389.

И би Видовдан.Дан туге и поноса. Дан пада и славе. Дан смрти и у истом дану час васкрсења.

И пре Видовдана најезда турска би неукротива: огњем и мачем, неправдом и насиљем прокрчише себи пут на запад. И жеља им неукротива: да све хришћанске народе поробе, слободну Европу у тамницу претворе…

Могао је Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме одрекне право свом народу на име и слободу, на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су се томе путу приклонили косовски јунаци, сачували би свој живот и своје земаљско благо, али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом. Да су тако учинили, никад српски народ не би имао црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук Станка, ни Мркоњића у Невесињској пушци, не би било ни Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике у српских ђака ни њихових професора у крагујевачком октобру. Не би било ни гусала. Ни српског имена. Ни Косова.

Честити Кнез и његова војска учинише овај дан вечним. Косовски бој својим сјајним примером засени земаљсу куглу. И прихвати народ Српски борбу без страха, и без вапаја, и без уздаха свестан да живот даје за слободу свету.

И би Видовдан, дан у коме изгибе цвет српски, све што се у народу сматрало бољим и узоритијим паде на бранику отаџбине.

И црвени божури из крви њихове никоше.”³¹

6.Владимир Дворниковић

„Косовска трагедија”

Средњовековна држава Немањића урезала се дубоко у народну меморију и традицију. Бројни споменици, а нарочито задужбина Немањића, освежавали су трајно ту успомену. У контрасту са нашим животом под Турцима, нарочито од XVI до XVIII века, епоха Немањића причињавала се још сјајнија и већа, и зато култу Немањића – иако је у основи још средњовековног порекла – можемо сматрати и реакцијом на несносно стање под Турцима. Исходиштем тога култа могла су постати и средњовековна житија, која су писали савременици. Већ после Косова оживео је тај култ, а носило га је у почетку виша племићка и хијерахијска класа, да касније сиђе у народ. Рефлекс Косова на немањићку епоху осећа се готово у свим песмама где се помињу „Немањићи стари”. С тога гледишта можемо косовски циклус сматрати централним циклусом. Уопште се у тим циклусима, предкосовском, косовском и послекосовском, осећа нека духовна циклика. Има драматске линије у том успону Немањића до Душановог државног и политичког врхунца и турске катастрофе која је донела најдубљи и најфаталнији обрт који је уопште наш народ у својој историји доживео. Истина, народ није створио Косовијаду и није дао велики формат епопеје овој својој историјској драми која обухвата неколико векова. Сами циклуси остали су разбијени у поједине више мање заокружене фрагменте, епске епизоде око појединих личности, али и измедју тих епских песама мањег оквира назиру се нити које све то спајају у једну целину. Ово латентно јединство дражило је многе наше епски и национално одушевљене (али, нажалост, песнички слабије обдарене) људе да покушају све косовске песме да повежу у једну целину и тако уз бок Илијади поставе и нашу јединствено компоновану Косовијаду. Ниједан од тих покушаја до данас није успео.

Слутња косовске катастрофе осећа се већ у циклусу Немањића, још више у еповима који приказују епоху после Душанове смрти (1355), најдивљију епоху феудалне господе која се хоће „злаћенима да пободу ножи”, да царство поделе „на комате” (Његош). Већ у претурском циклусу народни песник наговештава да је „последње настануло време” и да ће Турци „царство преузети”. Зидање задужбина приказује народна песма као припрему и доховну имунизацију за ропску епоху која ће наићи. „Што бијаху Немањћи стари”. – Цареваше па и преминуше. – Не трпаше на гомилу благо. – Но градише с њима задужбине…”

Ово се већ чује глас народа који постаје нацијом и осећа своју државотворну и хришћанско-културну мисију на Балкану. Сама ова идеја издиже српску јуначку епику високо изнад фантастично пустоловне западњачке витешке етике. Нибелунгенлид истиче идеју феудалне верности, тадашње највише витешке врлине, старонемачког чојства и јунаштва. Наш еп стоји стички више у судару два света, хришћанског и исламског, источноевропског и азијског, наша народна етик азаузела је изразито становиште борбе, отпора и крајње жртве. Има у том епу дубоке свести о историјском значају балканско-турског судара. Српски део народа показао је да има јак историјски орган, са колективном народном мнемом којој је тешко наћи аналогију у ма којег европског народа. Али овде има један моменат који је за природу и дубљи нерв тога јединственог историјског органа врло значајан. Шта се крије иза аверзије према највећем, најпредузетнијем Немањићу, цару Душану? Његова личност није ни издалека приказана толико симпатично како бисмо то очекивали према успонској линији Немањића и њиховог историјског дела. У „Зидању Високих Дечана” цар Стефан (Душан) приказан је као властохлепац; можда рефлекс његових рђавих односа према оцу Урошу III Дечанском. У другој песми Душан не слави крсно име како треба итд. У поглављу о државотворности Југословена обраћамо пажњу и на ову чињеницу и прихватамо тумачење неких наших историка по коме је народ већ у Душаново доба осетио странпутицу у његовом рисмо-визанстијском трансформирању и проширењу српске државне идеје и „сакупитељског” дела првих Немањића. Већ су неки саврмееници осудјивали животно дело Душаново – царство и патријаршију – које је превазилазило народну снагу и историјске могућности Србије. Нарочито кидање веза са цариградском патријаршијом и оснивање српске патријаршије у сенци анатеме, у оно доба трагично осећаног проклетства, могло је да постане клицом каснијег народног нерасположења према амбициозној личности Душановој – иако не и према самом имену царства. Царство се са много бола и носталгије помиње у народном десетерцу као симболски знак самосталне државе и слободе. И у епу има алузија на екуменску мисију и карактер царства, нарочито у поруци султановој „цару Лазару” да оба у исто време царевати не могу.

Преко средњевековног, великим делом западњачки феудализованог, по сам народ полуробског друштвнеог и државног уредјења немањићске Србије, народни еп не само да прелази ћутке, већ та витешка епоха са блиставим племством, богатим дворовима, сјајним оружјем и добрим коњима сачињава интегрални саставни део епске лепоте и песничких слика којима се заноси народни песник. Сива раја „црни Бугарин” не усхићује, поред витешке господе, нимало народног гуслара и не дражи његову епску фантазију. Тек у Вишњићеву циклусу излази непосредно и сам народ на епску борбену сцену. Феудални еп почиње да се „демократизује” и својим сижеом стварно посељачује. И овај моменат говори за то да је наша епска јуначка поезија средњовековног порекла, да је била сталешка, витешка и господска поезија коју су касније пригрлили и своме духу прилагодили калуђери, ђаци, хајдуци и чобани по пастирским катунима. Прекор завађеној господи која су се клала међусобно и после Косова, јавиће се ипак у неким песмама (Урош и Мрњавчевићи), али нигде онако свесно и упадљиво коа у Његоша који је у „Горском вијенцу” проклео душе егоистичке и издајничке велике властеле.

Косовски циклус представља жариште и централни циклус читаве неповезане и на разне спохе подељене народне епопеје. Не баш велики круг песама о косовском боју и епизодама око тога боја с правом се сматра класичним циклусом југословенске традиционалне епике.³²

Косовски култ нашао је свој најсавршенији израз у овим десетерцима који су дали нову животну религију целом народу. У том култу раздвојена је резигнација од наде, покоравање судбини од борбе и освете. Оба елемента ушли су у религиозну потку косовског циклуса. Косово је прекретница на којој читав народ стаје да узме новог даха; тај дан досегнуо је у моментима дубину религиозне мистике. У поглављу о религиозном духу Југословена ми смо обратили нарочиту пажњу психолошкој појави: да један народ за утеху и могућност новог живота самоникло ствара нову херојску варијанту христијанизма и тако спасава ништа мање по сам континуитет своје историјске егзистенције.

Над целом Косовијадом, њеним главним лицима и обртима, нарочито у предигри, лебде пример и узор Христијаде. Трагедија баца слику преда се као у Христовој историји. Лазарева вечера уочи битке, наговештање издаје и присуство издајника у многоме подсећа на Исусову последњу вечеру. Као небо од пакла, и овде се оштро дели жртва од издаје. Вук Бранковић Јудина је слика, цар Лазар по узору Христа спрема се да живот положи за идеју која једино помоћу те жртве може да победи. И царство може да се изгуби, али душа се губити не сме; Христова наука о вредности душе, за коју се ништа „у откуп” не може дати, овде је оживљена и херојски покренута у Лазаревом лику.³³

Косовска епопеја, у форми епа, динамиком радње и трагичном дилемом подиже се на драмску висину. Пре крви и боја борба је одлучена оног тренутка када се Лазар небескоме приволео царству. Сама косовска битка са свим својим епизодама није друго но испуњење жртве, свесно и решено још пре почетка боја. Песник М. Ракић изразио је само тачну психологију тога историјског момента у стиховима песме „На Гази Местану”; „Косовски јунаци, заслуга је ваша – Што последњи бесте, У крвовај страви, – Када труло царство оружја се маша, – Сваки леш је свесна жртва, јунак прави”. Сви борци осећају судбоносни тренутак и неотклониву дилему; или херој свесне жртве или издајник до краја; трећега нема. Симболски представник првог је Милош Обилић, друго „проклети” Вук Бранковић. Њихови ликови постају симболи који отада више не ишчезавају из духовног видика народа и његове мпеме. Косовски ликови добијају нешто изнадвременско, изнадисториско, иако се читава драма одвија у једном конкретном историјском оквиру, приказана епски-реалистички у низу појединих сцена и спизода.

Приближавање катастрофе осећа се; тешки облаци гомилају се и затварају одасвуд хоризонт. Султан Мурат поручује кнезу Лазару: Ја или ти! „Нит је било, нити може бити – Једна земља, а два господара… „Тешко је Лазарево проклетство за сваког „ко не дође на бој на Косово” – да се свесно жртвује за већ изгубљено царство. – И небески се гласници јављају да Лазра поставе пред дилему: „Царе Лазо, честито кољено, – Коме ћеш се приволети царству? – Или волиш царству небескоме, – Или волиш царству земаљскоме?” „Цар воледе царству небескоме”, јер „Земаљско је за малене царство, – А небеско ув’јек и до в’јека – и војска се креће, драма почиње, улоге су подељене. Слутња сутрашње катастрофе лебди над последњом вечером Лазаревом. Огромна турска војска чека: „Све је турска притиснула војска. – Коњ до коња, јунак до јунака. – Бојна копља као чарна гора…” Косанчића Ивана који уходи Турке наговара Милош да кнезу не ода праве истине – још једна аналогија Лазара са Христом који је у последњем тренутку клонуо пред херојском жртвом: „Немој тако кнезу казивати, – Јер ће нам се кнеже забринути… Већ овако нашем кнезу кажи: – „Има доста војске у Турака, – Ал’ с’ можемо с њима ударити. И ласно их придобит можемо; – Јера није војска од мејдана, – Већ све старе хоџе и хаџије, – Занатлије и младе ћермије, – Који боја ни видјели нису”. Наде у победу нема. Али што мање наде то је Милошева решеност јача. Карактерно, Милошев лик овога тренутка достиже сву своју херојску величину. Јер његова „варка” према Лазару хоће само оно што и херој у Лазару хоће. Народни песник израдио је и довршио Милошев лик потпуно тек на овом месту.

Приказ самог боја не истиче се много; могло би се рећи да пре оскудева на „епској опширности”. Народни песник показује мало смисла за стратегију. Бој се приказује само у два три потеза, али снажно и потресно: „Ту су Србљи изгубили царство – Честитога цара земаљскога”. Драма која се одиграва измедју главних лица, хероја и издајника, највише занима народног песника; то се види и из оног извештаја војводе Владете царици Милици: „Ој Бога ти кнежева војводо – Што си тако коња ознојио – И у б’јелу пјену обукао? – Не идеш ли са поља Косова?…”

Сам бој остаје у позадини; катастрофални резултат приказан је живо на судбини и држању појединаца, на рефлексу великог догађаја у даљим круговима који се концентрично нижу око самог језгра. Ту су песме о цару лазару, судбини његова тела и одсечена глава, затим о појединим јунацима и епизодама боја, о мегданима и подвизима о којима уопште највише воли да пева народни песник.

У неким песмама веза са Косовом само је посредна; јунак се спрема на Косово, али у то се почне развијати нека лична или породична драма, са одвојеним средиштем фабуле. Пример: Песма о Страхинићу бану како се усред спремања за косовски бој дешава незгода са неверном женом и Југовићима, у овој песми врло чудно приказаним, и нимало сличним оним херојима које смо упознали на главној сцени самог боја.

Овде не можемо да избегнемо једну малу дигресију: својим језгром песма о Страхинићу бану испада из косовског циклуса и доноси један од најзамршенијих проблема из света епског десетерца. Неочекивано држање мужа у случају женине невере, у овој средњовековној и патријархалној средини у којој се добро зна шта неверницу чека, названа је већ у Гетеовој околини изненађење и изазвала живу дискусију. Проблем – који народном песнику сигурно никада није био проблем него савршено решење у стилу витешког морала – створен је и данас, далеко од тога да буде решен бар у једној својој компоненти.³⁴ Праштање представља такодје једну врсту победе и витешког узвишења, у песми о Страхинићу бану као и у „Женидби краља Вукашина” где војвода Момчило такође прашта заводнику своје жене и тиме побеђује свог подмуклог противника. Чојство и јунаштво јаче је од сексуалних комплекса и мушког полоног поноса.

Непосреднија је веза између косовске катастрофе и историје страдалника који су изгубили своје миле и драге. Херијски лик мајке Југовића ми смо приказали у поглављу о психи и стилу југословенског хероизма патње. Поред крвавог Милоша с мачем у руци, лик мајке Југовића с мачем у прободеном срцу над смрћу девет синова и старог Југ-Богдана постао је симоблом највише могућности патње и подношења човечјег бола. И безнадежна вереница Косовка девојка, симбол жене која представља афирмацију живота и тежњу за одржањем племена, стала је међу најближе каријатиде трагичне косовске сцене. Њен очајни крик „Да се јадна за зелен бор хватим – И он би се зелен осушио” одаје сву трагедију судара измедју идеје живота и идеје смрти. Идеја и етос тражи смрт; плодно крило жене тражи живот и пројекцију живота у вечност. У Косовки девојци – у жаришту једне душе – огледа се и понавља цела косовска трагедија из душевне перспективе жене као носиоца живота.

Косовски циклус састоји се из песама блиских самом средишту и језгру догадјаја, али и из читавог низа песама са засебним средиштем и више мање јаким рефлексом из косовско-трагичног жаришта. У ширим и даљим круговима тај рефлекс постаје све слабији и индиректнији, али се осећа и далеко ван косовског циклуса, у ранијој немањићској као и у каснијој хајдучко-ускочкој и устаничкој епохи. Овде као да се примећује неки закон дисперзије: развијање једног големог, за народног песника формално несавладивог сижеа, у слементе и епизоде, које технички, сижејски не чине целину, него стоје штавише и у извесној међусобној супротности и неизмирености, али у потки и даљој позадини представљају ипак једну потенцијалну, досад игде необухваћену целину. Косовска трагедија није ни уједној песми сва обухваћена, али је као дубоко попратни бас, као елегично брујање гусала, присутно у свакој песми, сваком фрагменту и у сваком стиху, осветљеном косовским рефлексом. Замршене косовске историјске компелексе, сударе држава и културних идеја наш народни песним неможе да обухвати у једном оквиру, он их симболише и конкретизује у појединим лицима, у њиховим борбама, мегданима и подвизима. То одговара боље природи живе визуелне епске фантазије и техници епске песме. И Хомерова Илијада, иако наоко синтетизована у великом формату, у конкретној епској парацији и епској епизодистици распада се у више мање самостална певања и кругове догађаја.

Резигнација даје психолошки ток послекосовски деспотовским песмама. Високи Стеван (деспот Стефан Лазаревић) главни је и тужни јунак првих послекосовских бојева и големих ратних похода које се свршавају победнички, на хектакомбама мртвих Турака, – али остаје без резултата. Косово је удес, фатум могра; његове последице немогу се више отклонити. Народна свест да је косовска рана била смртна рана немањићког царства, и поред животарења Стефанове и Ђурђеве деспотовине, свест историјске кривице (несложна господа), огледа се у трагичној позадини тих Стефанових спасилачких покушаја. Историја додуше незна за те големе Стефанове битке са турцима већ, напротив, региструје његову вазалску верност султану, сасвим по западњачком вешешком кодексу (или можда пре по невољи и сили прилика?). Али народни песник у тим епским „догађајима” опевао је у фантастично измишљеним делима сагледао праву душу и жељу симпатичног деспота остављајући по страни његову спољну државничку и политичку опортуност. Култ Високог Стевана, у пракси вештог ратника, али у дубини душе нератоборног филозофа и религиозног контемплатора значајан је за критични став народног песника према галерији карактера овог историјског периода. Народна песма осећа душу тих актера ближе се и тачније од многих „верних” и тешко документованих историјских реконструкција. Као што се народни еп у суштини не вара у погледу Вука Бранковића, кнеза Лазара и Цара Душана тако се не вара ни у свом становишту према високој културној личности деспота Стефана Лазаревића, изградивши из њега неуспелог трагичног осветника Косова. За карактер нашег историјског јуначког епа овај моменат од великог значаја. Поред свих епских клишеа и епског стила фантазије, додир са историјском истином остао је у суштини у језгру епског мита легендарности.

Видовдански култ као етнопсихолошки и религиозни феномен

,,Најизразитију национално-државну функцију испунила је међу Јужним Словенима српска православна црква.³⁵ Религиозност и црквеност Немањића била је у исти мах и њихова државотворност. Кичма српске државности остала је у тој националној цркви и онда када је државу стигла турска катастрофа. Уз најтеже кризе (укидање Пећске патријаршије, сеобе народа са свештенством), та је црква преживела и четири века турског ропства. Али, морала је да прође један нарочити процес прилагођавања. Поред црквеног хришћанства сам народ, од часа државне катастрофе, ствара свој засебан култ, нови живи облик хришћанства. Религија и психологија самоодржања нашле су се тесно приљубљене једна уз другу. Од 1389. јавља се косовски култ,³⁶ у суштини религиозни феномен. Тај култ требало је да духовно премести столећа празнине у националном и државном континуитету. Видовдански култ је јединствен пример заштите функције религије у животу народа; само историјска катастрофа могла је неким нарочитим процесом подсвеснога духовнога реагирања створити такав спонтани култ. Без аутора и покретача, без форме и закона, створено је једно дубоко веровање, чудан култ смрти и пораза, али са позитивном динамиком за нови живот. Култ смрти, у име живота.

Колико је тај култ жив и непосредан, у души, а не у форми и церемонији, види се из јединственог призора кад су српски војници 1912. стигли на Косово и са сузама узбуђења поскидали капе, „као по команди”, пише Масарик, помињући тај тренутак у својим „Словенским проблемима”.

Ако заокружимо погледом по светској историји и потражимо паралелу нашем косовском култу, онда тек видимо да је тај култ један необичан и ретко интересантан појав, још увек необјашњен, али толико затрпан реториком и фразама да нисмо доспевали ни да се над њим замислимо и психолошки зачудимо.

Култ смрти и вера у загробни живот оријенталног је порекла. Косовска легенда којом је обавијен један историјски догађај или период, у суштини и многим детаљима и није друго до национализована Христијада. Жртва-физичка смрт; пад овосветски за узнесења издаје на последњој вечери. Хришћанско веровање постаје драмом и борбом. Жртва треба да донесе плода, она мора и да се потврди. Али како? Зар по хришћанском пауку-тек на другом свету? Зар негација овог живота? Не, ту сад даје косовски култ оно специфично своје. Иако се светитељ лазар „небеском приволео царству”, његова жртва, са осталим јунацима, доноси нов живот. Мистериј тога култа оснива се на једном дубоком закону контраста: Сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот!” Смрт је подстрек живота.

Многе су државе и нације пропадале без трагичног осећања свога пада. Срби су својим душевним органом за историјски трагизам и религиозно-етичким памћењем своје катастрофе показали да своју историју осећају пуном одговорношћу као морални субјекат и свесно колективно историјско лице. Кајање, свест сопствене кривице и заслуженог унижења, давало је подстрека за дизање и нови почетак. Ово је главни и најдубљи морални елеменат косовског култа; освета душманину не исцрпљује сву психолошку суштину косовског култа. Тај култ је пре свега једно дубље, унутрашње, обрачунавање са самим собом.”³⁷

7. Иво Андрић

„Ова је драма почела на Косову”

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је правда на Косову изгубљена”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих тих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је “лафе“ претворила у “ратаре“, оставивши им у души „Страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети измедју своје ’ратарске’ рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтисенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”.³⁸

V

СТРАНИ АУТОРИ О КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ И СРПСКОМ НАРОДУ

„Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Подигни чело, погледај смело,

Слава те зове, на оно тужно Косово поље…“

Даворин Јенко

Словеначки пјесник, пјесма је написана 1901.

СТРАНИ АУТОРИ О КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ И СРПСКОМ НАРОДУ

1. Јозеф Холичек

Чешки писац Јозеф Холичек у вези српског судбоносног опредјелења, односно косовске-лазаревске дилеме измедју царства земаљскога и царства небеског написао је: „Српски народ, одричући се царства земаљског” а остајући верни царству небеском, показао се као народ који посједује огромну силу идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видјети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу коју му је провидност уделила, а да би остварио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања”.³⁹

2. Елизабет Хил

Енглеска научница Елизабет Хил је писала послије Другог свјетског рата: „Тај исти дух Косова је нагонио Србе да учине избор у 1914 години, један избор који је на крају створио Југославију, тај исти дух је нагонио Србе да учине свој избор и 27 марта 1941 године. Било је много Косова од 27. марта. Дух Косова који и данас живи и носи једну поруку за све нас не само за све Србе, све Југословене и све народе на Балкану – то је подстрек за све нас да не правимо компромисе, нити да правимо оно што је привремено, привидно, опортунистичко, него да се држимо по сваку цијену доживотно оних убјеђења за које је српски кнез Лазар жртвовао и свој живот. Ми сви одговарамо једни за друге и имамо заједнчку одговорност. Ми смо били по избору савезници у рату који се тек завршио али је наша заједничка дужност да осигурамо мир оживљавањем косовког духа. И уколико учествујемо у оживотворењу овог духа, утолико ће бити већи и трајнији наш допринос духовној реконструкцији Европе”.⁴⁰

3. Женина Клапје

У књизи “Легендарна Србија“ објављеној у Паризу 1918, француска књижевница Женина Клапје пише о Србима: “И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском (научном) методолошком испитивању и бунтовно се одупире недајући се анатомском сецирању. Постојећи аршини и мерила не могу је измерити нити ухватљиво одредити. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје, може је донекле објаснити. Она има тако висок осећај части и поноса готово до фанатизма.“⁴¹

4. Рут Мичел

Поводом ситуације у којој се српски народ нашао у Другом свјетском рату, америчка новинарка Рут Мичел која је објавила брошуру у којој, поред осталог, пише: “Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе. Али они се такође налазе међу њеним најгорим пропангадистима. Они не знају како да употребе речи у њихову личну корист, верујући да њихова дела најречитије и довољно гласно говоре о њима и нама њиховим савезницима. Хрвати, с друге стране, дуго вежбани у интригама аустроугарске политике, јесу вештији пропангандисти. Због тога је веома важно да Американци најзад чују потпуно документовану истину о Југославији, Србима и Хрватима и њиховом стварном односу према фашизму. “⁴²

5. Ернест Дени

Француски историчар Ернест Дени, написао је научну студију о Србима. Истичући њихове специфичне карактеристике мане и врлине, он између осталог пише: “Срби имаји и своје мане, које су истовремено производ и њиховог темперамента и њиховог васпитања. Њихова воља, посебно у добру, није постојана, њихово неповерење се брзо буди и догађа се да они доносе одлуке без много размишљања и намах се одмах покају. Њих могу лако да занесу звучне речи и привидне оптужбе, при чему заборављају учињене заслуге, више су способни за хедонизам него за размишљања, и пошто су пуни извора елана, они лако верују, попут Француза, да ће се њихове грешке лако исправити. Њихове међусобне свађеи њихова несталност пружале су аргументе против њих њиховим суседима Немцима и Мађарима, којима је стало до тога да мане Срба увећају. Њихови непријатељи не запажају или неће да запазе више квалитете српског човека, његову савитљивост прекаљену дугимиспаштањима и подношењу мука, финоћу и оштрину његове интелегенције а надасве постојаност његовог идеализма и солидност његове вере, које се одржавају кроз векове упркос повремених осцилација. Ветрови брчкају површину реке, али јој ток не мењају. Срби имају чудну, достојну дивљења, врлину, он верују у снагу разлога и права: према речима апостола они се надају противно свим надама. Нада Србе не напушта ни онда када сви остали мисле да нема места никаквим надама.“ ⁴³

6. Френсис Конт

“Сви велики Срби кроз вјекове, како у вријеме слободе у средњем вијеку, тако и у вријеме ропства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дјело Светог саве. Зато је и он назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израелски народ.“⁴⁴

7. Фидрих фон Таубе

Њемачки писац Гаубе пишући стручну студију о српској храбрости и јунаштву између осталог пише: „Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат. Цео његов живот је суров, и од живота разнеженије народа разликује се као небо и земља. ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства”.⁴⁵

8. Адам Мицкјевич

Највећи пољски пјесник Адам Мицкјевич у својим предавањима на Универзитету у Паризу о циклусу косовских народних епских пјесама, рекао је следеће: „Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срyби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују веру (религију), воле обиље и раскош, често су насилници али никад сурови. Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем. Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском песништву нити страшну освету Грка нити дивљаштво Тројанаца. Овде влада веће човештво појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља… и други пол (жена) се једнако показује у свом благом расположењу… Човек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје деце. Нигде се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у песничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава”.⁴⁶

9. Карл Шпителер

Из извора српских народних пјесама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дјело (“Еџтрамундана“ 1881/82.) у метрици српске епике.

У свом знаменитом политичком говору, одржаном почетком Првог свјетског рата, 14. децембра 1914.године у Цириху, “Наше швајцарско гледиште“, упозорио је своје земљаке на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље.

У том говору о Србима је рекао: “ О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису “банда“, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.

Наши швајцарски лекари и болничарке, које су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатиjом и хвалом. Из таквог сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.“⁴⁷

10. Франц Вебер

/Писмо Франца Вебера српском народу 5. јули 2006./

“Драги Срби,

Косово је Србија! Косово је део саме суштине и душе Србије. Косово, то није само историјски и легитимни део прелепе земље Србије, то је Србија као отаџбина, као цивилизација и као судбина. Србе не одређује ни раса, ни језик, ни вера. Одређује их слављење косовског жртвовања 1389. То слављење се изразило кроз јединствену епску поезију, која је толико узбудила Гетеа и целу генерацију европских романтика.

Српско Косово, прожето чудесним црквама и манастирима, беше небеска капија. То богатство се у Европи може поредити само са Тосканом, Анжуом, Бургоњом или Светом Гором. С тога, и предаја Косова не представља само политички пораз, већ и одрицање од свих темеља европске цивилизације. Запањени смо и ојађени Европом која се тако хладно, из кукавичлука или равнодушности, одрекла тог жаришта своје цивилизације.

Преко 150 православних светиња порушено је на Косову откако је та област под међународном администрацијом. Толика недела ни Турци никад нису починили! Какве ли срамоте за НАТО, какве ли срамоте за Уједињене нације!

Као заштитник природе и културе, ја сам се потрудио, после одбране светилишта у Делфима, да скренем пажњу света на судбину косовских манастира. Те светиње би требало да буду под приоритетном заштитом УНЕСКА. Али “међународна заједница“ која се толико узбудила када су Талибани срушили камене Буде, остала је глува пред нашим вапајима!

То значи само једно: да је Косово духовна ствар, а духовне ствари сметају онима који нам припремају свет заснован на потрошњи и задовољавању најнижих побуда. Непристајмо на свршени чин! Бранимо, упорно бранимо бранимо Косово! Бранимо га не само из љубави према Србији, већ и из љубави према Европи и њеној цивилизацији.

Косово је отето од Срба, то цео свет зна, помоћу свирепог и некажњеног бомбардовања, које од те покрајине направило депонију нуклеарних отпада. Од тога и сами НАТО војници данас умиру. Ништа мање страшно и забрињавајуће: Косово је од 1999. препуштено терору мафије која је ту створила упориште шверца дроге, тероризма и проституције.

Косово са кога су протерани Срби постало је црна рупа Европе!

Тврдим и прокламујем: у интересу основних вредноасти Европе, хитно је да се Косово врати српском народу. Суживот с албанском већином је могућ. Решења постоје. Али никако се не смемо, како то чини она слепа Европа, мирити са свршеним чином и жмурити пред неправдом и насиљем!

Живело Косово! Живела културна и духовна ризница Европе!“⁴⁸

11. Др. Арчибалд Рајс

Врлине и мане српског народа најбоље је сагледао Др. Родолф Арчибалд Рајс, човек који је своју приврженост и љубав према српском народу доказао на најтежи могући начин, пратећи српске војнике у борбама током Првог светског рата и, касније, борбом за изградњу нове државе. Упознао је храброст српског народа, његов менталитет, гостољубивост и доброчинство. О манама је говорио директно и поручивао је као највећи пријатељ да се оне отклоне. „Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и жртвовао сјајну каријеру” – говорио је Др. Рајс. „Али није ми жао. Заволео сам вас, јер сам имао прилику да упознам ваше људе у пресудним тренуцима, када се, ваљда, једино и може упознати карактер једне нације. Нажалост, видео сам и све ваше мане, недостатке и слабости, видео сам све оно што може бити погубно за ваш народ у будућности” записао је Др. Рајс у свом политичком тестаменту Србима, књизи „Чујте Срби.. Због наведеног, заслужио је да му се у овом раду посвети посебна пажња.

Др Рајс (1875–1929), Швајцарац немачког порекла, доктор хемије и професор криминалистике, хуманиста, дошао је у Србију 1914. на позив српске вледе ради истраживања злочина аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Истражујући злочине аустроугарских трупа, Рајс је одлазио на ратиште, прегледавао рањенике и посећивао бомбардована насеља, не одступајући ниједног тренутка од своје заклетве да служи истини и правди.. Као ратни извештач објављивао је чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа. Такво ангажовање довело га је у центар напада и претњи од стране државника Централних сила па чак и неутралне Швајцарске.

Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу над српским цивилима и згрожен размерама злочина, али и херојством српског војника Др. Рајс је жртвовао своју блиставу каријеру професора универзитата у Лозани и прогласио себе српским добровољцем, постајући тиме, како је сам написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара”. Са српским народом и српском војском препешачио је Албанију, делио је зло и патње које су их задесиле, помагао је српске избеглице, збрињавао ратну сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, али му је, према његовим речима, најдража награда била захвалност српског народа. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Управо захваљујући Др. Рајсу, истина о Србима, њиховој храбрости, милосрђу и величини, обишла је свет. Он се дивио српском војнику, а његов опис српске љубави према човеку, отаџбини, храбрости српског војника и његовој хуманости, имали су велики одјек у Европи, и то баш у тренуцима када се истина о Србима ретко пробијала у свет.

Међутим, завршетак рата није значио и крај његове мисије у Србији. Наставио је своје ангажовање у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, Министарству унутрашњих дела и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Тада је доживео и прва разочарања у бирократску администрацију. Критиковао је понашање политичара према бившим борцима и ратним инвалидима.

Остао је да живи у Србији, али су Срби заборавили много тога што је за њих учинио. Заборавили су његову жртву, његове пријатељске поруке и залагања и на крају га „убили тешким речима”. Ипак им то није замерио. Пожелео је да његово срце почива на Кајмакчалану, „најопаснијем врху српских земаља, близу другова који су страдали за слободу своје отаџбине”. Овим гестом Др. Арчибалд Рајс је показао колика је била његова љубав према Србији и српском народу. Дубоко разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно и сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима”. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!” на француском језику. У тој књизи која је завршена 1928. године, а 2004. године штампана у великом тиражу, по жељи Др. Рајса, после његове смрти,. до детаља су описане врлине српског народа и мане тадашњих српских политичара и интелигенције, које, као вечна истина важе и данас.

У тексту који следи приказани су само неки цитати из наведене књиге, који се, пре свега односе на актуелни предмет истраживања.

О човечности, гостољубивости, односу према ратним заробљеницима и захвалности

„Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Ваш народ је гостољубив”, пришао је Др. Рајс. „То се осећа на сваком кораку. Где год да дођете чекаће вас широкогруд дочек. Први комад божићног колача чувате за намерника, милосрдни сте и осетљиви на туђу муку. Гледао сам како ваши ратници дају последње парче хлеба заробљеним војницима, управо оним који су им палили куће, масакрирали жене и децу, убијали родитеље.” … „Без трунке жеље за осветом, у њима нису гледали непријатеље већ само заробљене несрећнике, а то се заиста, ретко може где срести”.

„Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу ивеличину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.”

О храбрости, родољубљу, човечности и религији

„Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.”

„Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не шта су од њега учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно дејство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш бог носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг Поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.”

„Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.”

„Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.”

„Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то
ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

О односу према ратним инвалидима

„Шта сте учинили за своје ратне инвалиде ? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, нису ништа учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове и сређује себи исплаћивање `пензија` које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.”

…

Закључак

„Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, више волите ову реч, југословенске земље (мисли се на стварање Југославије, прим. аутора). У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајазти за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или ропство!”⁴⁹

12. Жан Дитур

Реч у славу Србије

Већ пола века пуританска мисао опседа Земаљску владу која свету намеће искључиво своје нехумане законе и своја правила савести. Суштина тог духа је давање апстрактних дефиниција о добру и злу уз слепо веровање у сопствену непогрешивост и одсуства најмањег напора у покушају да сагледа димензије хипокризије у којој се налази. Под таквом моралном диктатуром једва и да постоје могућности уочавања чињенице да правда почиње да напушта табор победника. Она је ту и до сада била затвореник, сапета, под брњицом, заробљеник и застава у исто време. У њено име се потпуно мирне савести докрајчава судбина побеђеног поготову ако се овај дрзне да не призна своју грешку или се на препознатљив начин не префарба јарким бојама или се усуди да направи потез којим би постао различит ономе који је већ газда, који располаже пуританским убеђењем, који је, пошто је победио, „најбољи”, што човечанство мора прихватити као једини модел. „личи на мене или умри, каже газда, јер који на мене не личи ђаво је и једино заслужује да буде збрисан са лица земље, послат у пакао, претворен у ништавило”.

Маса, односно јавно мњење, никада сама по себи није знала куда иде, одувек је постојала потреба да јој се назначи пут ангажовања или, боље речено, правац напада. Када газда изјави: „oвај овде је добар, а онај тамо зао”, маса поздравља доброг, а каменује оног другог.

Никада у историји није било толико дубоког ропства савести колико је то данас. То произилази, евидентно је, директно из моћи средстава пропаганде или тровања која од дана нашег рођења до дана данашњег представља невероватно успешан чин непрестаног усавршавања.

ТВ линч

Нико међу нама није упознао свет тишине наших предака без поседовања смисла за знатижељу или спремности за напор одласка на места где су трибуни, политичари, агитатори практиковали уметност говорништва.

Да би се у XIX веку дошло до линча требало је имати убедљиве доказе, дијалектички след мисли и елоквенцију. Данас је само једна слика са ТВ екрана сасвим довољна. Она се приказује десет пута, двадест пута милионима некритичних људских душа и та фрапантна слика, пропраћена одговарајућим коментаром ствара јавно мњење. Горе него мњење: она суверено одређује зло и добро. Није важно што она сатире жртву правећи од ње страшног џелата, важно је да то нико не проверава. Некада је чак улазила у људске главе преко ушију. Прогрес науке и техничка достигнућа чине да она данас стиже и преко очију. Сваки човек је постао мали Неверни Тома који верује само у оно што види, а оно што види није истина.

Ове су манипулације биле безбројне у последњем полувеку, толико су биле у употреби да је било неопходно наћи праву реч којом би се ближе означио њихов појам будући да дотадашњи речници о томе нису давали довољно информација. Када се за одређени појам, утврди да се не може именовати онда се каже да је морал капитулирао, или да се безимена појава толико проширила да се човек више не може правити како је не примећује, она постоји на исти начин као сентимент, закон, срећа, методологија; она чини део људског универзума, улази у живот, са њом се мање или више усаглашава… И то је заправо пут стварања речи „дезинформација”. Речник званично признаје њено постојање 1954. године дајући следећи опис тог појма: „ Коришћење технике информисања, нарочито информисање маса ради наговора или навођења на погрешан закључак, изврнути чињенице”. Глагол „дезинформисати” још је експлицитнији. Он се званично појављује 1959. године и према истом речнику значи: „Информисати на начин да се сакрију извесне чињенице или да се фалсификују”.

Званична дезинформација

Да би дезинформација била ефикасна важно је да се ни у најмањем облику монопол над њом не препусти личној иницијативи, односно новинарима, интелектуалцима, књижевницима; нестабилним личностима са којима увек постоји ризик од њихових скрупула савести или изненадне жеље за храброшћу, што би ипак била само њихова тренутна ћуд. Они би на крају крајева, и поред сопствених предубеђења, схватили да су изабрани за сарадњу само подсмеха ради. У свему овоме, како се то данас каже, постоји и „хумани фактор” против кога је тешко бити без потпуног познавања ствари.

Дезинформацији се даје званично обележје успостављањем међународног трибунала са седиштем у помало заборављеном и донекле досадном градићу северне Европе. Не ради се, додуше о преком суду какви су некада стварани у топлијим крајевима као Ређено де Калабре, Делфи или Монте Карло. Данас, дакле, морал долази са хладних страна и са севера. Ништа не може бити озбиљније од магле Серпентиона, фламанских канала, влаге у костима и холандских ветрењача.

Међународни трибунал додељује Нобелову награду за ратни злочин против човечности, Нобелову награду за геноцид појединцима чија је основна грешка да се не свиђају снагама које владају светом и које желе да их прегазе, наравно уз уважавајући претекст.

Реално животна врлина не би смела дозволити луксуз да се изгуби у овим процесима, који се у основи не разликују од оних у Москви, а који су, опет, само копије Париских процеса из 1793. године.

Најпоучнији пример тих процеса је онај који се примењује на Србе из Босне као да су они једини кривци за грађански рат у Југославији, иако би баш они, можда, могли бити народ на највећем искушењу, народ који је доживео највеће трагедије, како у својој даљој тако и у недавној историји, народ чији су храброст и осећај части нешто што једва личи на ово наше данашње време.

Српски грехови

Зашто су баш Срби изабрани, зашто им је натоварен сам грех овоземаљски, зашто су оптужени за неопростив ужас иако се зна да су баш они мање грешили од осталих и, ако је и било недела са њихове стране, то се дешава више из права на легитимну одбрану него са предумиђљајем.

Постоје, међутим, људи који другима узимају за зло што не желе да умру. Срби су од ових других. Неколико векова Турци су их присиљавали да пређу на ислам и у томе нису успели. Аустроугари су Србе стерилисали, усташе масакрирале. Конференција на Јалти их је испоручила комунистима, обезглављени су дикатуром Хрвата Тита и још увек су ту, истрајни у своме бићу, настављајући да одржавају у животу ту осетљиву бескрајну драгоцену ствар, као што је дух нације. Филозофи, интелектуалци, професионални хуманитарци, владе, Уједињене нације, Хашки трибунал, цео свет притиска Србе, убија их или их само клевеће. Како је могуће да се правда не усуђије да посети и Србе? Како врлина, без обзира колико је слепа, не крене ка њима који су сами против Универзума и који, можда баш због тога имају право да буду и против универзалног.

У име права човека

Зашто су Срби изабраног за жртвеног јарца? За неке од могућих скривених мотива, као што је врлина, без обзира на њену просетљивост и природну бистрину, објашњења се морају тражити до краја, до пуне њихове идентификације, ако не и до суочавања са њима самима. Најуочљивији од тих мотива је што Срби нису људи бонтона, односно нису на врху политичке моде за ову годину. Они имају три порока од којих је први да се налазе у положају сељака који брани своје парче зиратне земље, а то је данас најмање нобл у очима светског јавног мњења, које тражи борбу за идеје, а не за парче зелене баште, или тамо неку стару црквицу у руинама.

Њихов други порок је што су хришћани, што је већ постало дегутантно за западну мисао, која се врло добро прилагођава будизму, исламу, анималистичком празноверју и, у име права човека, ничице простире пред чинима против урока афричких врачара. Али зато нема ни трунке милости према онима који се позивају на Христов крст.

Трећи грех Срба је вероватно најтежи за опрост, без обзира што се скоро никада јавно не помиње. То је грех што су Срби одувек искрено исказивали веома блиске пријатељске односе са Француском, што им је Француска донедавно и узвраћала, Срби су са нама победили 1914, у рату о коме се више не говори, чији се трагови бесомучно уклањају, који се заодева новим одорама са циљем да се докаже како слава стварања модерног света не припада ником другом до пуританском екуменизму. Срби су били наши компањони, наша браћа по оружју. Само из тих разлога они би за нас морали бити светиња. После четрдесет година ропства њихов први гест је био да се обрате нама, да нас подсете на старе везе. Врлина би нас морала нагнати да прихватимо њихову страну чак и да није боља од других учесника у рату, да се слепо определимо за њихову ствар без освртања на оптужбе које им се упућују.

Они, међутим, који су изабрали улогу судије Србима били су далековидљивији. Није им промакло да, осуђујући тај народ, ту нацију која покушава да преживи и у томе се сналази како зна и уме, народ који ће по логици ствари прву индиректну помоћ затражити баш од Француске, те судије нису погрешиле у претпоставци да Срби неће код нас наћи довољно врлине да се солидаришемо са старим пријатељима. Њихове рачунице, нажалост, нису биле погрешне. Одувек је овде био део иностранства или, ако је то по вољи, један део одрицања сопственог бића, који је најјачи и који нас, када се о томе ради, повуче у активности или настојања која су за жаљење када врлина поново освоји наша срца, каже на крају француски академик Жан Дитур,

(1920-2011), плодан романописац и хроничар текућих збивања, члан Француске академије (бесмртника).Чланак у целини објављен у листу „Le Figaro” – Француска, 17.12.1996.

VI

СРБСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ

„Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлима с’ Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“

Владика Николај Велимировић

СРБСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

Србска судбина: ксрт часни и слобода златна

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсије је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и слве. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобадјати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо простро крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

Служба Христу – смисао србске историје

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те осовне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Зог тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослободјења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мадјарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних стрешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако међу вамаи [као међу незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је међу вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, међутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврдјује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврдјује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

Немања – родоначелник србске историје

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају истицати се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници.Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао прд тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио да свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

Теодулија лозе Немањића

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмладји син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично из оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика измедју теократије и теодулије? Као измедју наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шенф или шах, носилац божанске власти.⁵⁰

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога”, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,

И служити Богу с радошћу, не с тугом?

Кад се и Син Божји из очевог крила,

Господар свих твари и небеских сила,

Спустио на земљу да људима служи

И да пример службе драговољне пружи.

Прерушен у тело и у сиромаха,

Слуга без одмора, слуга без предаха,

Он и ноге пере рибарима знојне,

Нахрани, исцели, поучи безбројне.

Цар царева тако, а грешници како?

Да до власти дође, и то брзо, лако,

Да се хвале влашћу, да се надимају

И да ближњим својим за врат ногом стају –

То је њихов програм, то њихова сврха,

Живот им је цео за сујетом трка.

О Исусу славни, службом прослављени,

Све људе на службу чудесно покрени.

Ко год Теби служи, не хвата га рђа,

Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.

За цара и краља и свакога смртнога

Највеће је звање – раби Христа Бога.

Завет Светог Саве Србима

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и градјански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такодје да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уредјења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

Отаџбински национализам Светога Саве

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јесте отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала, створио је империју и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила државу, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

(Зато Цар Душан од свих Немањића није проглашен свецем од стране Српске православне цркве – примједба В. В.)

Владика Николај Велимировић

VII

ПРОПАГАНДА О СРПСКОМ НАРОДУ ПРИЈЕ, У ТОКУ И НАКОН АГРЕСИЈЕ НATO

ВЕЋИХ ЛАЖИ И ТЕЖИХ КЛЕВЕТА,

НИЈЕ БИЛО ОД ПОСТАНКА СВИЈЕТА,

ЧАК И ГЕБЕЛС МАЛО ЈЕ ДИЈЕТЕ,

У ВЈЕШТИНИ КОЈОМ СВИЈЕТ ЛАЖЕТЕ.

Вукота М. Вртикапа

ПРОПАГАНДА О СРПСКОМ НАРОДУ ПРИЈЕ, У ТОКУ И НАКОН АГРЕСИЈЕ НATO

Пропаганда, коју су водили западни званичници, поједини интелектуалци и нарочито медији против српског народа прије, у току и послије агресије на СРЈ, превазилази све што је у том погледу рађено у досадашњој историји човјечанства. У срамном и жалосном послу сатанизовања српског народа ангажовали су се посебно и многи људи од науке и културе, срозавајући се, при томе, испод свих критеријума научне методологије и елементарне људске пристојности.

Већина од тих протагониста расистичког и ирационалног сатанизовања српског народа, нажалост ни до данас се као хришћани нису отворено покајали ни извинули српском народу, нити се тога стиде (част појединцима).

На такав однос према српском народу изражавали су отворено згражање и осуду многи угледни интелектуалци широм свијета. У објективним научним круговима у свијету, па и дјелу запада, данас је таква пропаганда окарактерисана као пример расистичке пропаганде и патолошке мржње према српском народу.

Угледни интелектуалац и хуманиста свјетског гласа Сорен Сомелионс (Soren Sommelions) поводом нечасне улоге медија на Балкану је изјавио: „Не може се разумјети оно што се догађало и догађа у Југославији без разумјевања улоге медија. Војни дио рата не би био могућ да му није претходио медијски рат. Једном када се све ово заврши и расвијетли, када се установе одговорности, новинари ће такође бити међу оптуженима, нови израз већ је у употреби: „Медијски ратни злочинци”.⁵¹

Слично је реаговао и бечки дневни лист „Профил” од 23.јуна 1995. године гдје се каже: „Ово је вријеме злочинаца са пером који ни четири године послије избијања југословенског грађанског рата не желе да схвате да су они ти који су – пре свега у Немачкој и Аустрији – извештавањем медија и државном политиком признавања југословенских република допринели да сукоби ескалирају”⁵² (Поменути “Профил“ је једно вријеме у току разбијања СР Југославије, такође, на приземан начин писао о српском народу).

Са небулозним и невјероватним оптужбама и измишљотинама предњачили су највиши представници власти држава чланица НАТО. Од мноштва оптужби, измишљотина, фалсификовања историје српског народа, расистичких теорија и слично, наводимо као репрезентативне изјаве Била Клинтона – тадашњег предсједника САД, Тонија Блера премијера Велике Британије и Клинтоновог најоданијег савезника, предсједника Француске Жака Ширака, предсједника Турске Тургут Озала, Карл Билта и папе Јована Павла I I.

Обраћајући се америчкој јавности (што су пренијеле све значајније ТВ куће у свијету) Бил Клинтон је патетично изјавио:

„Не, Срби нису изазвали само Први свјетски рат, не, без њих не би било ни Холокауста”.⁵³

На овакву изјаву реаговао је на свој начин народни пјесник:

„Боже мили на свему ти хвала

Какве власти дарива ђаволу”

Тони Блер је за британску јавност изјавио:

„Рат против Срба није више само војни сукоб, то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”⁵⁴

Предсједник Француске Жак Ширак за вријеме ручка јуна 1995.године на састанку шефова влада држава чланица ЕУ, изјавио је: „Срби су народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста”⁵⁵

Предсједник Турске, Тургут Озал, износећи званичне ставове Турске у погледу рјешавања кризе на Балкану, рекао је: „Турски циљ је окружење Срба с југа, одоздо, док ће посао са сјевера завршити Хрвати. После овога видјећемо шта ће Срби моћи да ураде.” ⁵⁶ Карл Билт је изјавио: „Ми остављамо Хрватима – Туђману, да почисти већинско српско становништво артиљеријом и тенковима.”

Мржњу према Србима као православцима испољио је јавно и Папа Јован Павле II, за време боравка у САД, у граду Денверу пред јавношћу тога града отворено је рекао Бил Клинтону: „Требало би да бомбардујете Србе”.⁵⁷

Подпарол НАТО-а Џејми Шеј, међу бројним гнусним лажима које је измишљао и пласирао свијетској јавности, рекао је и следеће: “НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба.”⁵⁸

Џејми Шеј је и међу новинарима који ни најмање нису били наклоњени Србима, постао синоним лажова и манипулација. Управо од својих колега новинара са Запада добио је етикету најокоријелијег лажова двадесетог вијека. Они су лансирали анегдоту: „Постоји лажов и велики лажов, али постоји и супер лажов Џејми Шеј.”⁵⁹

У једном дневном листу западних новина писало је о њему као о лажову двадесетог вијека, у коме се аутор пита: „Да ли се ради о човијеку коме је потребно психијатријско посматрање.”⁶⁰

У ирационалну пропаганду мржње од стране политичара државника и других званичника запада и НАТО-а, укључили су се на још срамнији начин и многобројни милитантни новинари и неки научни и културни радници. Некима од њих било је мало лажи и измишљотина које су лансирали протагонисти НАТО-а, већ су се просто утркивали ко ће измислити већу лаж, што је у неким случајевима било не само испод сваког цивилизацијског нивоа него за подсмијех и жаљење. Тако је Виторио Зграби, ТВ водитељ канала 5, средином априла 1995. године, италијанској јавности пренио следећу вијест о дешавању на Космету: „…И српски етнички полицајац ушао је у кућу Албанаца, и затекао породицу како једе за столом. Наводно, питао је има ли меса. Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, искомадао га и бацио на сто пред родитеље, рекавши им: Сада једите, ево вам месо…” ⁶¹ Иначе, ТВ канал 5 је један од канала Силвија Берлусконија великог пријатеља Срба, како је мимикријски говорио приликом сусрета са Србима.

Новинари Philadelphia Inquirer од 25. маја 1999.године Ребека Чемберлен и Дејвид Пауел објавили су чланак: „Српски систем силовања” намјењен америчким читаоцима. У њему пишу: „Да су Срби, како би што више заплашили Албанце почели са масовним силовањем Албанки на градским трговима. При томе су албански становници из околних варошица и села насилно сакупљани да прате овај језив догађај, како би их се натјерало да добровољно напуштају Космет”.⁶² На ову гнусну лаж реаговала је угледна научница и списатељица др Дајана Џонстон, американка која живи и ради у Паризу. Она је у чланку: „Колективна кривица и колективна невиност”, пластично раскринкала лажи и измишљотине у вези српског народа и Србије, и храбро стала у одбрану Срба. У вези поменутог чланка Џонстонова каже: Да та срамна новинарска фантазија и ноторна лаж Чемберленове и Пауела чак није ни оригинална. Исту измишљотину налазимо у извјештају лорда Брајса, који је подстакао улазак Велики Британије у Први свијетски рат. И у том извијештају се, без икаквих стварних основа, тврдило како су немачи официри и војници јавно силовали двадесет белгијских девојака на пијачном тргу у Лијежу.⁶³

Овакве и сличне оптужбе, лажи и разне етикете можемо чути чак и данас. Чим се појави неки терористички акт у свијету, и најмања криза на Балкану, оптужују се прво Срби и вјешто провлачи теза о колективној кривици српскога народа. На Западу је постао хит и својеврсни тренд да се снимају филмови, пишу књиге, студије и слично о Србима као лошим момцима, најокоријелијим терористима и криминалцима.

Као примјер наводимо филм „Прогањање” снимљен 2003. у Холивуду. „Главни глумац филма је холивудска звијезда Томи Ли Џонс, а режисер Вилијем Фридкин. У филму извесни амерички специјалац професионални убица Арон Халам, у шуми хладнокрвно и брутално без разлога убија четворо ловаца на јелене. Истрагом је ФБИ утврдио, да је професионални убица полудио, вјеровали или не, гледајући наводне масовне злочине припдника српских паравојних јединица током рата на Косову и Метохији у околини Ђаковице. Дакле по експертском извештају ФБИ-а то је пресудно утицало на његову духовну поремећеност и склоност ка убијању добрих момака. Наводни злочини српских паравојних јединица над албанским живљем у околини Ђаковице у току рата 1999. године су по овом холивудском клишеу били толико ужасни да су чак и једног врхунски обученог професионаног убицу натјерали да полуди. Он није полудио ни у Кореји, ни у Вијетнаму, ни у Ираку, ни у Авганистану, него је полудио баш на Косову и Метохји ради наводних злочина српских паравојних јединица.” Овај филм емитовала је „Прва српска телевизија”, увече 4. фебруара 2013. ⁶⁴

Енглески хуманитарац, Стив Вајт, који би бар требао да говори истину и демантује лажи, он за свјетску јавност измишља ноторну лаж, коју су пренијели сви значајнији електронски и писани медији широм света „Снајперисти српских паравојних формација добијају по 300 фунти за свако дете које убију. Овако је убијено 400 деце, а 1.100 рањено“⁶⁵. Слично поступа и озлоглашена новинарка CNN-а Кристијана Аманпура (Christiane Amanpour) приликом извештавања са сахране две бебе у Сарајеву, које су „према њеном мишљењу, муслиманске, а убили су их српски снајперисти – док је истина била управо супротна: реч је о српским бебама које су убили муслимански снајперисти“⁶⁶ Дотична новинарка је и приликом извјештавања са Косова измишљала сличне ноторне лажи и подметала Србима злочине које нису направили.

„Масакр српских цивила у околини Милића (Зласеница) који је починила муслиманска (Армија БиХ), ко ће други него Си-Ен-Ен је приказао као страдање муслиманског живља. Режисер ове трагикомичне фарсе, заборавио је, међутим, да са снимка скине кокарду са четири слова С са капа масакрираних.“⁶⁷

Западни медији су дуго и упорно одбијали да примјете сукоб Армије БиХ и ХВО (Хрватско вијеће одбране). Када је хрватска граата срушила стари мост у Мостару (ремек дијело оријенталне културе) „Крићић сајанс монитор“ је пожурио да објави вијест: „Мостарски мост срушен после српског бомбардовања“ (7.1.1994). Три дана доцније, прославио се и „Њузвик“ примедбом да је: „срушен мостарски мост месецима бомбардован од стране Срба“.⁶⁸

У хајку против српског народа укључили су се и неки познати интелектуалци на Западу.

Француски филозоф Бенар Анри Леви изјавио је дан након што су извршени ваздушни удари: „Оно што се догодило у ноћи између сриједе и четвртка, годинама сам чекао.Још пре осам година је требало санкционисати Милошевића и спријечити га да наноси зла другима. Не разумем став оних који скачу као јарићи понављајући:мир,мир,мир, не питајући се каквим се злочином он плаћа.”⁶⁹ Када је угледни француски историчар Макс Галоа иступио против кривотворења догађаја од стране интелектуалаца: „Огорчен сам и саблажен пред лицемјерством или заслепљеношчу оних који иступају са моралним начелима, људским правима, свим могућим хуманитарним изговорима, док је реч само о опсени. Велики хуманитарни разлози постају само они који се поклапају са интересима САД.”⁷⁰ На то је одмах реаговао Анри Леви и брутално напао Галоа, Напао је једног од најугледнијих филозофа данашњице Режисеа Дебреа, који се опширним писмом обратио председнику Француске Жаку Шираку, што је насјео САД-у и погрешно видио сукоб на Косову. Дебре се, наиме, након двонедељног боравка у Македонији и на Косову, обратио Шираку-Председнику Републике (објављено у листу МОНД 13. маја 1999. године). Сутрадан на насловној страни Монд-а Бернар Анри Леви приземно критикује Дебреа:”…буновну наивност овог истакнутог медиолога…кога видимо како пред нашим очима лако гута највеће лажи српске пропаганде…Директно самоубиство једног интелектуалца.” ⁷¹

Скоро да је за неповјеровати, да су се јеврејски лоби у Америци и Израелу посебно истицали у изливима мржње и измишљању лажи о Србима, јер су управо они на сличан начин у Другом свијетском рату били сатанизовани од стране Хитлерове (Гебелсове) пропагандне машинерије. Тако Мартин Перц у листу „Њу репаблик”, од 4. марта 1995. каже: „Јевреји добро знају шта је геноцид…и ја сам зато да се на Србе баци нуклеарка.”⁷²

Званичници и медији из сусједних република, посебно из Хрватске и Федерације БиХ, изрекли су и написали такве небулозе да многе из људске пристојности не наводимо, јер нормалном уму не могу бити схватљиве. Поред умоболних теорија Ива Пилара и Петра Шимунца (теоретичари усташко-клерикалне идеологије) о настанку српскога народа, који је по њиховим теоријама настао мјешањем са афричким црнцима а које су у својим легијама доводили Римљани на Балканско полуострво, оживљавају се и друге расистичке теорије Анте Старчевића и других, продукују такве лажи које превазилазе и саму фантазију. Узгред, само да напоменемо, да су се по званичним историјографским подацима, римске легије састављене од црнаца налазиле 100 км северно од Беча.

Посебно је на мети српска историја и њено фалсификовање у чему и данас предњачи Мирко Валентић и Невен Шимунец, као и други. У поменутим сусједним републикама медији, посебно дневна штампа, превазишли су сваку мјеру. То илуструјемо само неким изјавима и написима. Сарајевски недељник „Љиљан”од 23.02.1994., поред осталог пише: „Србин наликује човјеку само онда када је мртав, или затворен”. Томислав Мерчеп у говору на Конгресу Хрватске пучанске странке рекао је : „На несрећу нисам побио све Србе”, како преноси хрватски лист Ферал Трибјун, од новембра 1995. Драгослав Парага главнокомандујући паравојних јединица хрватских одбрамбених снага изјавио је бечком „Стандарду”, 8. новембра 1990. да његове снаге: располажу са 15.000 добро наоружаних људи који су не само способни да бране Хрватску од било које агресије, већ да је очисте од невјерника и припадника нижих раса.⁷³

Горан Милић (некадашњи уредник ЈУТЕЛ телевизије) за вријеме агресије на СР Југославију као водитељ хрватских вјести на БиХ телевизији, изјавио је априла мјесеца 1999. године на дневнику те телевизије раздрагано и цинично: „А сутра ће драги гледатељи небо над Србијом бити ведро“. (бомбардовање Србије ће се одвијати неометано од метео услова). Горан Милић је у Београду добио стан (као хрватски кадар) и дуго живио у Београду. Угледни београдски недељник је након рата објавио са њим интервју у ком је афирмативно малте не као заслужног борца за српску ствар приказао Горана Милића, што је школски примјер духа самопорицања од стране неких наших интелектуалаца како би се изразио професор Миро Ломпар.

Српски народ као да не може без усуда Бранковића и „зла домаћега”. У харангу и сатанизацији сопственог народа, под фирмом напада на режим Слободана Милошевића, укључиле су се и неке невладине организације, којекакви покрети и појединци, који су додавали шлаг на писање страних медија. Тако је грађанка Србије Соња Бисерко, приликом боравка у САД, као гост Медлин Олбрајт 22. Априла 1999., ургирала код Олбрајтове:”да размори могућност окупације Србије, јер је Србија кренула путем са кога нема повратка…Запад можда разматра размештај копнених снага на Косову. Али реалност је да ће, дугорочно гледано, међународне снаге бити потребне и у Србији.⁷⁴

Врхунац бесчашћа, подлости и непрофесионализма је проглашавање Срба најгорим терористима на свијету, много горим и опаснијим чак и од „Ал Каиде”. Руска мафија и српски терористи проглашени су за највећу опасност савременог човјечанства. После експлозије у World Trade Center-у, 26. фебруара 1993. Клинтонов савјетник за безбједност Етони Лејк питао је:”Да ли су то били Срби? Јесу ли Срби поставили бомбу?”⁷⁵ Такође, након атентата, на станици Сен Мишел у париском метроу 25.јула 1995., министар унутрашњих послова Жан Луј Дебре рекао је да је у питању „Српска веза”⁷⁶ А италијански лист „Ilgiornale” за то дјело оптужио је „српску црну руку”.⁷⁷

И приликом напада на Свијетски трговински центар у Њујорку 11. септембра 2001, прве вијести биле су да су то учинили Срби:”Срби су бомбардовали Свијетски трговински центар, како тврде наши поуздани извори у ЦИА-е.”⁷⁸, изјавио је Паул Харвеј службеник ЦИА-е. Професионално, нема шта и то од чувене ЦИА-е.

Такође, после терористичког напада 7. јула 2005. у Лондону званично је саопштено да експлозив потиче из Београда ⁷⁹.

Поред оваквих написа било је и часних изузетака који су истинито писали и говорили о монструозним звјерствима који су чинили према српском народу припадници муслиманског и хрватског народа. Као репрезентативан примјер наводимо часни изузетак Џевада Галијашевића, бившег припадника Армије Федерације БиХ, који је након завршетка рата написао књигу „Епитаф за Босну” (Ера тероризма) у којој је храбро, објективно и критички раскринкао мимикријску политку ратног руководства Федерације БиХ и аргументовано приказао монструозне злочине припадника Армије Федерације БиХ и Муџахедина над српским недужним живљем и заробљеним војницима. Наводимо дио интервјуа који је Џевад Галијашевић дао недељнику „НИН”:

Извод из интервјуа Џевада Галијашевића

„Одсецање глава и увођење у мрежу”

„Случај, и ништа друго, ме је довело у село Ошве, насељено искључиво припадницима српске националности, тога дана 4.9.1992. године. Био сам војник Патриотске лиге и у униформи те формације, повезане са јединицом у Зеници.

На путу кроз Ошве присуствовао сам етничком чишћењу, како су то називали мудросери са Запада, а у ствари, гледао сам како припадници мога народа, искривљених црта лица пуних убилачке мржње, прогоне оно мало стараца и жена који су остали да живе у своме селу.

Запаљено је неколико кућа, а путем према Маглају тјерана је једна мања групица старих жена. Операцијом је командовао Мехмедалија Хрњић из Мисурића, познат по надимку Зубати Бил.

Изашао сам из аута и гледао неког идиота, који је случајно припадник истог народа као ја, како пуца старој баби кроз црну, дугачку сукњу, између ногу:

Реаговао сам: „Срам те било фрајеру!” Никада се нисам покајао због ових ријечи.

Убрзо су у службеном полицијском аутомобилу наишли Рахмановић Осман (начелинк Полицијске управе Маглај) и његов пратилац Зајко Делић. Мехмедалија Хрњић, тада на дужности командира чете Равна-Оруче, пришао је са пратњом, те уз невиђену галаму и хорско објашњавање пљачкаша у униформи, затражио од Рахмановића и Делића да будем ухапшен јер ометам војничку операцију.

„Ти ово зовеш војничком операцијом?! Ово бандитско дивљање и мучење старих и немоћних – то зовеш ратовањем”, рекао сам и заслужио хапшење.

Рахмановић и Делић су ме одвели до Тешња, говорећи ми како ћу тамо разговарати са командантом Халилбашићем.

Одведен сам у затвор, на фудбалском стадиону „Тошка” из Тешња, и затворен у свлачионици клуба са другим ратним заробљеницима.

Остао сам у затвору пуних осамнаест дана па сам био упознат са доласком два важна лица из арапског свијета у Тешањ. Послали су их Харис Силајџић и Ирфан Љеваковић да доврше формирање прве муџахединске јединице у Босни, која је већ била смјештена у Основној школи села Јабланица код Тешња. Ријеч је о великом борцу из Авганистана шејху Абу Абдул Азизу званом Барбароса и будућем команданту одреда „Ел муџахид” Абу Маалију кога су Американци прозвали „Млади Осама”.

Средином септембра они су организовали акцију у којој су убили три Србина, позадинца, без оружја, са мањеркама и кантицама хране, одсјекли им главе и донели их у Тешањ, излагали их у граду, показали и нама заробљеницима, те се са њима сликао Барбароса.

Тај страшан злочин према тројици недужних (Благоје Благојевић, Бране Ђурић и Ненад Петковић) забиљежен је и камером, а да никада није доживио правну па ни моралну осуду.

Бити свједоком оваквих звјерстава није привилегија за човјека.

То ствара обавезу и дуг да се о томе говори и да се властити народ извуче из психологије ратне мржње, те да погледа шта се то у његово име и у име његове слободе чинило.

Тај злочин представљао је тренутак у коме су босански муслимани уведени у мрежу свјетског тероризма јер многи исламски ратници, чак већина њих, у Босну су дошли организовано и са јасним циљевима већ етаблираних терористичких организација (GIA-Алжир, Al Gama’a Al Islamiya, Египатски џихад, и др.) које ће временом постати дио јединствене мреже терора и насиља назване Ал каида под командом Осаме бин Ладена.

На челу организираног дјеловања удружења које учествују у стварању мреже подршке евентуалним терористичким активностима, те отклањању притиска и пажње са терористичких групација, које већ постоје и функционишу у БиХ, налази се Координацијски одбор исламских омладинских организација у којем су: Активна исламска омладина, Млади муслимани, Удружење грађана Ал Фуркан, Босански академски клуб и Удружење грађана – бораца Фатих (подсјећам пажљиве читаоце да је име Абу Маали арапски назив за Фатиха – Сулејмана Величанственог, турског султана освајача Босне и убијања њеног краља Стјепана Томашевића, одсецањем главе.

То је основни разлог зашто су војници одреда „Ел муџахедин” толико инсистирали на одсјецању глава нашим комшијама и суграђанима, Србима и Хрватима, у протеклом рату.

Далеко најдужи стаж на овим просторима имају стари „Млади муслимани” у којима је био и сам Алија Изетбеговић.

Младомуслиманска стратегија, али и стратегија политичких клоноваисламске оријентације, темељи се на учењу да ислам посједује филозофско-религијску и практичну супериорност над осталим религијама, сматрајући ислам примарно идејно-политичком, а не само религијском категоријом. Ислам се нуди као оптималан образац („трећи пут”) за организовање друштва и државе. Такав теоријски предтекст за развој политичког ислама и панисламизма на овим просторима потиче практично дјеловањем организација као што су „Млади муслимани” и остале набројане организације. Осим тога, очито да на дио бошњачке омладине непосредно, с видним ефектима, имају утјецај увезене исламистичке опције – од вехабизма до талибанизма.

Кључне личности за организацију слања, пријем, наоружавање, обавјештајно покривање и правну заштиту муџахедина били су:

1. Харис Силајџић, члан Предсједништва БиХ

2. Хасан Ченгић, високи функционер СДА, ратни логистичар Армије БиХ

3. Бакир Алиспахић, шеф тајних Изетбеговићевих служби, смијењен на захтјев САД

4. Фикрет Муслимовић, бивши косовац, шеф војне обавјештајнеслужбе Армије БиХ

5. Шемсудин Мехмедовић, бивши шеф полиције Зе-До кантона, државни посланик БиХ

6. Мурис Хаџиселимовић, главни тужилац Зе-До кантона

7. Захид Ковач, члан високог судског и тужилачког вијећа

Прве организоване групе исламских ратника у Босни и Херцеговини долазе на позив Алије Изетбеговића („Али Изат”) упућеног директно Осами бин Ладену. Посредници између Изетбеговића и Бин Ладена били су два Суданца – Фатих ел Хасанеин (у име Изетбеговића) и Хасан Тураби (који преноси поруке од Изетбеговића до Бин Ладена и повратне поруке од Бин Ладена) у којима се наглашава да ће у име Свјетског Ислама, „Босански џихад” предводити Алжирац Абу Маали (као војни командант) и Анвар ел Шабан као шеријатски вођа. (Абдел Рахман – убијен по завршетку рата у БиХ, на подручју општине Жепче, у првој заједничкој акцији Изетбеговићеве тајне службе АИД и хрватске обавјештајне заједнице, у координацији са западним агенцијама).

Испред босанских муслимана, први пријем и организацију на терену вршиће хоџа Изудин еф. Крушко и начелник Станице јавне безбједности Тешањ, Шемсудин Мехмедовић.

Локација у којој ће се смјестити исламски борци била је у Основној школи Јабланица, општина Тешањ.

Четири лика, (Абу Маали, Абу Хамза, Шемсудин Мехмедовић, и Изудин еф. Крушко) остаће. Захваљујући службеној политици САД и рату, БиХ није остала изван учешћа у глобалној терористичкој мрежи. Сви системи и начини организовања, када је ријеч о терористичким групама и мрежи, примјењени су и овдје: хуманитарне и финансијске организације, невладин сектор – појединци и групе заинтересоване да пруже помоћ браћи по вјери која су угрожена и страдају, као и новац – преко банака и приватних рачуна, а највише у готовини.

Оно што посебно забрињава у БиХ, гледано с аспекта будућег антитерористичког дјеловања, су социолошка и политичка кретања у муслиманском дијелу становништва, нарочито у заосталим, руралним дијеловима земље, те настанак новога социо-политичкога феномена у БиХ – активнога исламизма.” ⁸⁰

Језиве сцене са одсјеченим главама заробљеника српске националности, које су у рукама театрално држали муџахедини, показујући их грађанима муслиманске националности, западни медији су (посебно тв станице) – светској јавности преносили уз згражавајуће коментаре да су те злочине починили Срби над Муслиманима (Бошњацима). У подметању кукавичких јаја, неке западне тв станице су те слике приказивале искључиво у црно белој техници да се не би примјетила очигледна тамна пут Муџахедина који у рукама држе одсјечене српске главе или их газе ногама.

Насупрот томе, у складу са својом традицијом чојства и јунаштва и православном светосавском етиком српски војници и официри током ратова вођених на просторима бивше СФРЈ и за вријеме Нато агресије на СРЈ, испољили су епске примјере жртвовања живота и хумани однос према заробљеним непријатељским војницима, недужном и незаштићеном цивилном становништву, својим комшијама припадницима муслиманске и хрватске националности. Наводимо само неке примјере који су ушли у историју свјетске хуманости: Срђан Алексић, припадник војске Републике Српске из Требиња, погинуо је бранећи комшију муслимана од паравојних српских формација. О подвигу Срђана Алексића снимљен је филм и подигнуте су му спомен плоче у Новом Саду и Требињу. Др. Ненад Ћупина, пуковник, ризикујући властити живот, спасио је рањеног муслиманског војника, тајно га из Билеће о свом трошку транспортовао у Нови Сад, гдје му је у задњи час спашен живот. Бранећи заробљене муслиманске војнике и незаштићено муслиманско становништво, пуковник Томислав Пушара, ризикујући при томе стално свој живот, убијен је мучки са леђа, управо од стране муслимана које је штитио, када се ситуација на терену промјенила у корист војске Федерације БиХ. И мноштво других сличних примјера.

Индикативно је, међутим, да у Хрватској војсци, нити у војсци Федерације БиХ није забиљежен нити један сличан случај жртвовања живота припадника муслиманске или хрватске националности за припадника српске националности. (аутор је упорно трагао за таквим примјерима). Чак нема ни примјера, да је штићено српско недужно становништво на територији под контролом оружаних снага Федерације БиХ и хрватских оружаних снага. Напротив непобитно су утврђени случајеви клања, черећења и силовања припадница српске националности. Дуго је прикривана тајна да је у Сарајеву било осам јавних кућа у којима су принудно довођене српкиње и да је у граду Сарајеву у току рата најчешће тајно убијено око 9000 Срба.

У посљедње вријеме се и у Хрватској од стране појединаца износе истине о ратним догађањима и српско-хрватским односима која су супротна званично усвојеним ставовима хрватског политичког руководства.

Тако Јосип Бољковац (накадашњи ОЗНАШ и УДБАШ) кога је Фрањо Туђман именова за првог Министра полиције у самосталној држави Хрватској у својoj књизи „Истина мора ван“ тврди, оно што је свим истинољубивим људима јасно одавно, посебно српском народу, да Југославија (Србија) није напала Хрватску, већ да је Хрватска извршила агресију на Југославију са циљем да се одцијепи и постане самостална држава. Овакви ставови Бољковца наишли су на осуду и згражавање званичне политике и најширег јавног мнијења. У најновије вријеме јављају се и угледни реномирани интелектуалци који објективно и научно објашњавају нека спорна питања српско-хрватских односа из прошлости и раскринкавају лажи званичне политике која је након распада СФРЈ присутна у хрватским интелектуалним круговима.

Недавно је „Твртко Јаковина, водећи хрватски историчар редовни професора Загребачког универзитета рекао да Хрвати без Срба не би имали државу, односно да је Србија 1918. спасла Хрвате као народ. Без те спрске добре воље да спасава „братске народе“ стварајући државу Јужних Славена, иако су јој велике силе још 1915. нудиле могућност стварања Велике Србије – са западним границама на линији СПЛИТ-ЦЕНТРАЛНА БОСНА-ГРАДИШКА-МАЂАРСКА- данас би Хрватска била провинција у саставу Мађарске и то мала област која би обухватала Загреб и Хрватско Загорје“.⁸¹

Сличне ставове, што радује, заступају и још неки млађи интелектуалци међу којима је Хрвоје Красић, професор Загребачког универзитета, са катедре историје на Филозофском факултету, Мате Каповић и Драган Марковина, такође професори универзитета који ради својих ставова и истине за коју се залажу у Хрватској доживљавају разне неугодности.

Светозар Ливада, сматра да “Бљесак“ и “Олуја“, које су као заједнички злочиначки подухват спровели тадашње државно и војно руководство Републике Хрватске (уз тајну помоћ пензионисаних генерала САД), представљају највећу мрљу на савјести човјечанства јер је тако озакоњено највеће етничко чишћење стољећа.

У агресији НАТО на СРЈ етика ратовања и витештва срозана је на најнижи ниво војничке части, морала и правила ратовања. Ниједна људска вриједност није поштована у агресији НАТО-а на Југославију, а нарочито је погажена витешка и војничка част коју западњаци називају „фер плеј борба”. О каквој „фер плеј борби” је ријеч упечатљиво говоре чињенице. Наиме, од почетка саме агресије, која је почела ненајављено, мучки и ноћу (20,38 часова), бомбардовање болница, школа, објеката, мостова комуникација, до циничне поруке на ракети која је пала на варошицу Власотинце, гдје су убијени цивили, на којој је писало: „Поздрав од Леа”. „Тако нешто намењено голоруком народу на ракети коју испаљује може да напише само помрачени ум, „херој из ваздуха” који је на довољно далекој безбедносној дистанци, а не човјек са витешким духом! „Софистицирана техника је америчког пилота претворила у најбруталније биће (робота) које убија децу – кукавички и без гриже савести”⁸².

У току саме агресије на СР Југославију интензивирана су психолошко-пропагандна дејства. У ту сврху, поред уобичајених неистина и лажи које су пласирине преко електронских и штампаних медија, коришћени су и класични леци. Они су избацивани из авиона изнад СР Југославије. Регистровано је преко 40 по садржају различитих летака, а процењује се да их је избачено преко сто милиона. Карактеристично је да се у њима готово искључиво употребљавају синтагме „српске снаге на Косову”, „српска противваздушна одбрана”, „српски генерали”, „српска страна” и слично, а не „југословенске снаге”, „југословенска противваздушна одбрана”, „Југославија” или „Србија и Црна Гора”. То најбоље илуструју садржаји неких од летака, што је приказано у следећој табели.

Р.бр.	Током рата у БиХ	Током агресије НАТО на СРЈ
1	Срби су агресори на БиХ.	Српске снаге на Косову су покренуле офанзиву како би истерале албанско становништво из Покрајине.
2	Срби ратују прљаво: убијају цивиле и разарају цивилне објекте.	Срби спроводе бруталну репресију на Косову над албанским цивилима.
3	Срби примењују фашистичке методе мучења над припадницима других нација.	Србија представља опасност за шири регион Балкана.
4	Срби плански силују припаднице муслиманске нације.	Због акције српских снага на Косову прети хуманитарна катастрофа.
5	Срби спроводе систематско чишћење.	Српске снаге су извршиле егзекуције великих размера на Косову и направиле бројне масовне гробнице у Покрајини.
6	Срби врше масовне егзекуције ратних заробљеника и цивила	Србија припрема напад на Црну Гору.

Врхунац лицемјерја и цинизма Западне алијансе, најбоље потврђује садржина једног од избачених летака намјењен српском народу: „КАО ДИРЕКТНУ ПОСЛЕДИЦУ ВАШЕ ВЛАДЕ КОЈА ВРШИ ВОЈНЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ НА КОСОВУ, НАТО ЈЕ ЗАПОЧЕО ВАЗДУШНЕ НАПАДЕ НА ВОЈНЕ ЦИЉЕВЕ. НАТО НИЈЕ У СВАЂИ СА СРПСКИМ НАРОДОМ ИЛИ СА ЊЕГОВИМ ПРАВОМ НА НАЦИОНАЛНУ СУВЕРЕНОСТ. НАТО МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И ДАЉЕ ЖЕЛЕ МИРОЉУБИВО РЕШЕЊЕ НА КОСОВУ”⁸³

Од стране многих угледних западних интелектуалаца било је случајева отворене подршке и дивљења српском народу нарочито феномену ненасилног епског отпора, поноса и пркоса, који је српски народ испољио приликом НАТО бомбардовања и ракетирања, мостова, индустријских постројења и градова.

Тако је Петер Хандке, чувени аустријски писац, поводом бомбардовања изјавио: „Хвала НАТО. Хвала велики мали пиосци, од Гарсије Маркеса до Гинтера Граса, од Кензбура Ое до подкоманданта Маркоса због оних што нису написали. Хвала Папи и Ватикану због његове беле блажене тишине.

„Велики корак за човечанство“. Међутим, за оне који се на нашој планети Змљи још нису претворили у Марсовце и остале Зелене колаче,, њихвоа домовина је, почевши од 24.марта 1999.године, Србија, Црна Гора, Репбулика Српска, Југославија.

Марс напада, и за време нарсвцских напада Хелсинки, Мадрид, Алжир, Дар ес Салам (кућа мира), Јерусалим, Јерихон, Багдад, па чак и Лондон, Париз, Берлин и Вашингтон ће бити део Југославије.“⁸⁴

У сличном тону многи интелектуалци су се одрицали своје домовине и нације или исказивали стид што припадају држави која је учесник агресије на СР Југославију. Брижит Бардо чувена француска глумица изјавила је 18. априла 1999: „Стидим се што сам Францускиња и што сам против своје воље одговорна за подметнуто држање моје владе према српској браћи.”⁸⁵

И француски писац Вадимир Волков реаговао је на сличан начин: „Стидим се што сам Француз… Стидим се кукавичлука. Стидим се охолости, ситдим се слугерањства. Стидим се глупости. Стидим се Француске. У овом часу бих желео да сам Србин. Више бих волео да примим неправедне бомбе него да их бацим.“⁸⁶

Амерички писац Филип Џенкинс је 1995. Написао, након што се лично увјерио у Босни и Херцеговини, у стање на терену следеће:

„Ако посматрамо обнову фашизма и исмламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не Босанци, који воде борбу за нас“⁸⁷

Наводимо веома дирљиву и потресну Поруку из Србије Ремзија Кларка:

Онима који су кадри да се боре за истину а против лажи, за добро а против зла, за слободу а против тираније – они пишу историју људских вредности и досежу до вечности.

Ремзи Кларк је храбрије, интелектуалније, пре и дубље од других спознао суровост НАТО цивилизације у којој је истина прва жртва агресије, а тек онда људи, материјална добра и слобода. Али он је и први међу американцима устао у одбрану ових вредности.

Због ога је Ремзи Кларк постао први грађанин демократске Америке и слободног света, али и непосредни учесник храброг југословенског отпора НАТО демократије. О томе сведочи најискренија и најдраматичнија порука коју је Кларк изговорио пред професорима Универзитета у Београду: „Ви мени захваљујете што се сада налазим овде, а на целом свету нема места где бих сада радије био – ни са својом женом са којом сам 50 година и 16 дана у браку, ни са својом децом, чак – ма колико вам било тешко да у то поверујете – ни са својим унуцима који у мој живот уносе и више од среће. Не бих у овом тренутку радије био ни са својим многољудним народом, кога дубоко волим. За људе који воле слободу, који трагају за правдом, који никада неће престати да се боре за мир – за такве људе место је у Србији”.⁸⁸

Нажалост, у наведеним ратовима и многи припадници српског народа чинили су неопростиве злочине. Грађански, етнички и вјерски ратови су иначе и сувише прљави и сурови, да су осветнички злочини, посебно на Балкану, њихова неизбјежна пратња. Неке српске паравојне формације и појединци (најчешће социјално и психички поремећене особе) су управо под изговором освете за злочине које су починили према српском народу у прошлим и овом рату припадници муслиманског и хрватског народа, починили монструозне злочине који су са аспекта српског витешког морала и чојства за сваку осуду. Часна и витешка освета према непосредном починиоцу злочина у српској епској традицији сматрала се и сматра светом обавезом. Освета, међутим, према недужним припадницима народа из чијих редова су појединци чинили злочине према српском народу, је свирепи злочин који се не може ничим правдати. Управо у име српског народа и његове светосавско хришћанске етике чојства и јунаштва такве злочине треба третирати као хришћански гријех и проклетство.

Као што је то био случај кроз сав период наше славне историје, свијет треба и даље да нас препознаје по светом хришћанском правилу: „Да оно што не желимо да други чине нама, не чинимо ни ми другима”.

Испољене су и неке друге слабости као што су ратно профитерство, тешке крађе, дезертерство, недисциплина и прекомјерно конзумирање алкохола. Према још не утврђеним подацима из Републике Српске и Републике Српске Крајине, само у Србију као резервну отаџбину дезертирало је око двадесетпет хиљада људи способних за борбу. Треба, међутим, истаћи да је уочи Нато агресије и Србију напустило не мали број војно способних грађана и војних обвезника да би избегли законску мобилизацију. Дезертерства је било и биће у свим војскама свијета, па и у српској војсци. Оно се, међутим, сматрало издајом народа и кажњавало најстрожијим казнама, по правилу стрељањем. У српском народу издаја отаџбине и народа одвајкада је сматрана највећом срамотом и проклетством. Дезертери су, по правилу, губили не само главу, него и душу. Оне дезертере које не би стизала заслужена казна, стизало је проклетство до гроба и после гроба. Уосталом, у свим војскама свијета кроз досадашња ратовања важило је правило: „Војника може да задеси смрт, дезертера мора”⁸⁹. Оно што забрињава у вези дезертерства у протеклим ратовима и за вријеме НАТО агресије јесте однос власти према тој појави. Бивше власти у Србији, па и Републици Српској, су све дезертере амнестирале од одговорности, чиме се неки од њих данас и поносе. Чак су неки од њих тужили државу Србију што их је, наводно, прогањала и насилно хтјела мобилисати у рат који они нијесу жељели, и од државе траже новчану надокнаду за нанешене душевне боли. Без обзира на те слабости огромна већина српског народа и војска Србије у цјелини, испољила су високи ниво патриотизма, солидарности и јединства. Па и они који су „побјегли” у Србију и Црну Гору јер нису више имали куда да бјеже, нису више имали „резервне отаџбине”, као што су је имали када су бјежали из Крајине и Републике Српске у Србију.

Српски народ је, дакле, поново се опредељујући за „царство небеско“, за своје традиционалне епске вриједности, понос, пркос и част, и овога пута се по цијену биолошког опстанка супроставио највећем војном савезу у историји човјечанства и најсавременијем оружју, дубоко свјестан да брани универзалне људске вриједности којима стреми већина човјечанстсва.

П
рилог 1.

Карта „Велике Србије“ коју су понудиле силе Атанте српској влади

Ову карту и повољан план за решавање територије Србије после Првог светског рата предао је у Нишу Српској влади министар Велике Британије Едвард Греј. На његов захтев карту су сачинили историчар Џорџ Тревељан и публициста Ситон Вотсон. Силе Антанте нису почетком рата ни најмање биле наклоњене намјери о стварању Југославије. Дипломатија великих сила Антанте понудила је Лондонским споразумом 1915. план о „Великој Србији”, који ни до тада ни од тада, ниједан српски државни и званични национални програм није предвиђао. Српска влада и Никола Пашић одлучно су одбили понуђен план. Једини ратни циљ Србије био је и остао стварање Југославије.

И Југословенски одбор је оштро реаговао на овај план и упутио силама Антанте меморандум поводом тога, нарочито што су тим уговором Италији, као уступак за улазак у рат, обећане територије на обалама и остврима источног Јадрана и што се питање Хрватске и њој преосталим острвима и обалом Јадрана требало рјешавати касније на мировној Конференцији. ⁹⁰

Истина, након распада Југославије неке политичке партије и лидери су истакли програм стварања „Велике Србије” са јаким националним набојем, али је то било и остало на вербалном нивоу као маркетиншки потез за придобијање гласача. Међутим, такав програм у пракси није наишао на упориште у већини српског народа до данас.

VIII

З А В Ј Е Ш Т А Њ А

Док Косовски завјет поштујемо,

Изгубити Космет не можемо,

Као што је некад Јеврејима,

Ако треба хиљаду година,

Заклетва ће бити свим Србима,

А порука нашим душманима:

Вратићемо српску земљу свету

Догодине славно на Космету.

Вукота М. Вртикапа

УБАЦИТИ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ (У ФОЛДЕРУ СРЕЂЕНЕ СЛИКЕ)

 

ГУСЛЕ

„Док је једног гуслара и једних

гусала, српство неће пропасти“

Исидора Секулић

Ви сте симбол српског славног рода,

У слави и болу наша разонода,

Живи извор епске поезије,

И уџбеник српске историје.

Вјековима Срби вас чувају,

Остали вас народи немају.

Давно прије Ћирила и Вука.

Биле сте нам књиге и азбука.

Уз ваше су звуке нараштаји,

У епскоме духу одрастали.

Богу сте се за Србе молиле,

У хришћанској вјери васпитале,

Славиле сте чојство и јунаштво,

Мудре људе, радно прегалаштво,

Исм’јевале лажи и охолост,

Кукавичлук, издају и подлост.

На слогу сте Србе подстицале,

На завјете свете подсјећале,

Преклињале Србина свакога,

Да не пуца један у другога,

Да неправду не чини никоме,

У невољи помогне свакоме.

Док су Срби у ропству чамили,

Слободу су с’ вама призивали,

Напаћену душу кријепили,

И ветештвом срца напајали.

Тесла вас је с љубављу слушао,

У пјесмама вашим уживао.

Пупину сте амајлија биле,

Радну собу ви сте му красиле.

Многи су вас владари слушали,

Звуцима се вашијем дивили.

И данас се диве умни људи,

Када Србин уз гусле загуди,

И запјева ону нашу стару,

О Косову и кнезу Лазару.

Да вас Срби нису сачували,

Као народ досад би нестали.

„Манастири и криво гудало,

То је српску вјеру сачувало“.

Срби браћо ако Бога знате,

Гусле као светињу чувајте.

Не дозвол’те да гусле скрнаве,

Појединци без части и славе.

Љета Господњега,

Билећа 1993. Вукота М. Вртикапа

Цркве и манастири на Косову и Метохији

ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима,

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре,

И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој нечују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили…

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.

1943. Јован Дучић

СВЕТИ САВА НА ГОЛГОТИ

/Алекса Шантић/

Са овога мјеста, где грешни људи

Распеше тебе, о Христе наш!

Молим се Теби из чистих груди

Да моме роду покоја даш!

Жаром прегнућа, вјере и нада

Штити га, крепи; на сваком дјелу

Милости твоје даруј му моћ!

Води га миру и среће врелу

Разгони таму и мрклу ноћ

Жаром прегнућа, вјере и нада

Његовог духа рашири лет!

Не дај му клонут у сили јада

За славу нек је слободан мрет!

Љубављу, слогом, напој га, крепи,

И благослови сав народ мој!

А дивљи душман нек муком стрепи

Кад Српство стане у један строј.

СЕДАМ СРПСКИХ ЗАПОВЕСТИ

1. Не чини издају

2. Помози свакоме Србину

3. Чувај српске завете

4. Учи од својих великана

5. Не дај да отимају Србиново

6. Славу не остављај

7. Само слога Србина спасава

Монах Теодор

Уништени манастири Косова и Метохије

ЗАВЈЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

3. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

4. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

5. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

6. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

7. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравни и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

……………………………………………………………………..……………………………………………………

Миле Медић „Завјештања Стефане Немање“, II издање, Филип Вишњић, Београд, 1999.

ПРИМАРНИ ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ НАРОДА

„Примарни идентитет Срба, као словенског и хришћанског етноса и нације, у свом миленијумском опстајању претрпио је многе промене, преображаје и ерозије. Под примарним српским идентитетом данас подразумевам:

ВИЗАНТИЈСКО-ПРАВОСЛАВНО СРЕДЊОВЈЕКОВЉЕ ЧИЈИ ЈЕ ВРХ СВЕТОСАВСКА ДУХОВНОСТ; САКРАЛНО ГРАДИТЕЉСТВО И УМЕТНОСТ; НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО, ЧИЈИ ЈЕ ВРХ ЕПСКА ПОЕЗИЈА; КОСОВСКЕ МИТОЛОГЕМЕ; БОРБЕНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ЕТОС; ПАТРИЈАРХАЛНУ СЕОСКУ ЦИВИЛИЗАЦИЈУ; КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО НА ВУКОВСКИМ ПОСТУЛАТИМА.

СТВАРАЛАШТВО СРБА КРЕЋЕ СЕ ОД ХИЛАНДАРА ДО СЕНТ АНДРЕЈЕ И ОД ПОГАНОВА ДО КРКЕ, А ТРАЈЕ ОСАМ ВЕКОВА.

НЕКИ НАЈВИШИ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ САДРЖАЈ И ВРЕДНОСТИ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ПОСТОЈАЋЕ САМО У СРПСКОЈ ИМАГИНАРНОЈ БИБЛИОТЕЦИ И СРПСКОМ ИМАГИНАРНОМ МУЗЕЈУ.

ДЕЧАНИ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА И ГРАЧАНИЦА ПОСТАЋЕ НОВИ ХИЛАНДАРИ (ДУШАНОВ ЗАКОНИК, МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ). ОВО СУ ТЕМЕЉНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ НОВЕ НАЦИОНАЛНЕ САМОСВЕСТИ КОЈУ СРБИ ТРЕБА ДА ЗАСНУЈУ НА ЕНЕРГИЈИ РАЗУМНЕ НАДЕ, СА ЦИЉЕМ ШТО БРЖЕГ ИЗЛАСКА ИЗ ПОРАЖЕНИЧКОГ МАМУРЛУКА И ОЧАЈНИЧКОГ НИХИЛИЗМА.!!“

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: „Српско питање у ХХ веку“ (лична историја једног доба), Службени гласник, Београд, 2009, страна 247.

ВУК КАРАЏИЋ И ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

„Битно Вуковско начело је стварање, а не присвајање, сазнати себе прво, па онда учити од другог; Вук сведочи да је истина изнад корисног, да је смјелост надмоћ над вештином и искуством. Вук целим својим књижевним делом потврђује да је критичност према своме и према себи основ људске и националне самосвјести, да је слобода друштвени смисао културе. Уз то, не треба сметнути с ума; Вук је друштвеном свешћу, искуством и животом био сељак и мислио је по своме и доследно… као такав, он ће се свим стваралачким бићем супротставити нашој малограђанској урбаној култури. Вук је генијално сагледао и „пописао“ свест сеоског народа, овековечио његове вредности, митове и симболе…

Доситеј је просветитељ и моралиста, величао је знање, био његов проповедник и преносилац, сав окренут европском узору и у том цивилизацијском смислу по много чему савременији и актуелнији од Вука.

Доситеј је, границама своје интелектуалне моћи мислио на „европски и просветитељски“ начин; Вук је, како Љуба Стојановић с правом каже „Мислио српски“ али у суштини историјски дубље од Доситеја. Међутим та два начела и полазишта, вуковско и доситејевско у нашим приликама не треба једно другом супротстављати, како се чинило у прошлости и како се у извјесном смислу чини и данас. Та два начела сада треба спојити.“

Добрица Ћосић: „Српско питање у ХХ веку“ (лична историја једног доба), Службени гласник, 2009, Београд, страна 23.

Мирослав Крлежа о Риму и Хрватима

У тексту „Прије тридесет година“ из 1947, Крлежа пише: „Рим продаје дим вјековима, а у врху Рима није било већег смрада на свијету… Ми смо свеукупној нашој интелигенцији говорили да за хрватски народ нема другог ријешења него да се одреди и координира спрам осталих, балканских сељачких народа, а нарочито спрам српског и да у солидарној заједници с њима приступи преиспитивању својих такозваних западњачких и латинских културних прдрасуда и обмана. У првом реду ми смо то говорили нашем клеру и господи бискупима: верујте господо, шта хоћете и како хоћете, али не верујте, да вам ми верујемо да ви радите у интересу нашег народа! Ви верујете у интересу Ватикана, а Ватикан је досљедан и хладнокрван непријатељ нашег народа.“

…………………………..

Мирослав Крлежа у тексту „Неколико ријечи о малограђанском хисторизму Хрвата уопће“ из 1926. Крлежа бележи:“ У вријеме последњих тристо година, од Јураја Крижанића, првог пансалвена (1618.-1683.), до последње видовданске фазе (1918.-1926.) хрватство показује све симптоме једне народности, која нестаје. Све то настојање хрватске народности у последњих тристо година и све оно хаотично збивање за првих девет вијекова, сав тај проблематичан напор да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, све то остало је до данас углавном без резултата… Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају. Од мађарског Коломона (г.1102.) до крижевачког састанка године 1526. (када пада први предлог за кандидатуру Хабсбурга а папски посланик у Будизму то правило зове `тражењем другог господара`, trovarsi’altro signore’, од борбе с Мађарима до наших дана увијек једно те исто: хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора…

У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо! Напор, дакле, да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, остаје до данас јалов.“⁹¹

Мариборске новине „Стража“ у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца

Износимо мишљење мариборских новина „Стража“ из авугуста 1919. у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца:

„Бесмислена су сва говоркања да смо ми могли да прогласимо своју републику или нешто слично… Природно је да смо после распада Антанте, у тим земљама били непознати или смо чак важили за непријатеље… Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у њој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради са нама, као са својим непријатељима, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили… При распаду Аустрије није више било питање да ли се неком Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да спасемо што се спасти може. Ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су имали реч и морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенског народа, јер смо се са Аустријом борили против Србије.“

Скоро осамдесет година касније (1988) Јосип Видмар ће изјавити за НИН: „Уверен сам са смо ми, Словенци, економски искоришћавани и да због тога много трпи наша култура. Питање шта би било са Словенијом да није ушла у састав Југославије изгледа ми, наравно, не само изазивачко, већ исувише неразумљиво да бих се њиме бавио. Ушли смо и – баста.“⁹²

Др Чедомир Антић: „СРПСКА ИСТОРИЈА“, Београд, 2013, стр. 24-25

IX

УМЈЕСТО ПОГОВОРА

ПОЕМА ДОСТОЈНА СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

/из рецензије/

Епска поема „Ултиматум НАТО-а и одговор српског народа”, ратника и песника Вукоте Вртикапе заслужује темељну анализу и посебну пажњу. Њена тема је вјековима актуелна у животу и историји нашег народа, јер агресија и ратни злочини никада нису престали да се обрушавају на невино биће српског народа.

Херојски отпор српског народа свим завојевачима и зликовцима увјек се овјековјечавао десетерцем наше јуначке епске поезије, што је био и остао свети чин. Ту законитост која истрајава, следи и поема Вукоте Вртикапе на упечатљив и нашој епској традицији достојан и оригиналан начин. Агресија зликовачке коалиције НАТО-а не сме бити заборављена, основна је порука Вукотине поеме.

У поеми је однос моралног и неморалног, узвишеног и злочиначког приказан увјерљиво, аргументовано и пјеснички једноставно. Поема афирмише витешки тип јунаштва и чојства, што је карактерисало српски народ кроз цјелокупну историју, а истовремено неумољиво осуђује свачији злочин, кукавичлук, неправду, издају и лажи. Управо ради тих универзалних и трајних етичких порука, поему је потребно што прије објелоданити и са њом упознати ширу читалачку публику не само у српским земљама него и у иностранству. У првом реду са поемом је потребно на пригодан начин упознати омладину, као подстрек за родољубиво опредјељење, као одбрану од медијских обмана и као обавештење неупућенима у обманутост од лажи и клевета, које је западна пропаганда ширила и, нажалост, још увек шири о српском народу. Са поемом би требало упознати и јавност у иностранству, поготово онај дио јавности ван наше земље, која цијени епске етичке вриједности српске десетерачке поезије.

У том циљу потребно је пронаћи адекватне преводиоце који би поему превели на неке стране језике. Школа Џефри Лока у Лондону могла би дати правог преводиоца. Велики Лок је, нажалост, преминуо. Он је као преводилац наших народних епских пјесама био ненадмашив. Верујем да је у својој катедри оставио насљеднике који се и даље баве нашом епском поезијом и њеним превођењем. У САД би могао да се ангажује песник нашег порекла, Чарлс Симић. Било би идеално, поготову за нашу ширу јавност, да поему на свој рафинирани умјетнички начин (гусле – хармоника или искључиво гусле) отпјевају и сниме сестра и брат Бојана и Никола Пековић овогодишњи побједници шоуа на РТС: „Ја имам таленат”. За ово је неопходно ангажовати људе од струке, истинске познаваоце епске поезије и њеног значаја данас, када су урушене многе вриједности па и епске поезије и гусала, и преко родољубивих донатора и државних институција које се баве просвјетном проблематиком обезбједити одговарајућа финансијска средства.

Професор Божидар Јововић је у својим научним истраживањима открио да су многи српски официри били и врло успешни пјесници. У вихору рата, у рову, пред јуриш и после њега давали су одушка својим племенитим осећањима и писали пјесме. Колони таквих официра – пјесника на оригиналан начин придружио се својом поемом и низом других пјесама и Вукота Вртикапа.

Хвала му! С поштовањем,

Проф. др Божидар Рогановић

ОДГОВОРИ И ОПОМЕНЕ ВУКОТЕ ВРТИКАПЕ

– из рецензије –

Горостаси знају својом појавом заварати око својом гордошћу, наизглед деловати грубо, сурово и бахато. Овај херцеговачки горостас у лику Вукоте Вртикапе, пример је супротан свим примерима одговора на први поглед.

Пркосно поносан на своје порекло, учен поштењу, задојен патриотизмом, опијен хуманошћу, витешки бивствује, како то зна велики српски официр, Мишићевог кова.

Потпуковник по војном образовању, магистар политикологије, Дубровачи гимназијалац, доброчинитељ, не признаје бахатост силу и присилу, латио се пера и духосачинио одговоре на ултиматуме, који су његову земљу, његов род пратиле кроз векове. Чињеницама на чињенице, истином на лажи, стихом душе сопствене, одговара на ултиматуме не као ђак послушник, већ зрелином вековном и пркосом праведним који тиња у њему.

Вукота недели злочине на „њихове” и „наше” већ јасно казује да нема анђеоских злочина. А поемом којом се супротставља свим лажима, пропагандама, бандитизму, подсећа да још има „Јама” Ковачићевих.

Задаје задатак гусларима, рецитаторима да забележе одговоре на ултиматуме.

Вукота је изданак витешке фамилије Вртикапа, настављач прадедовске слободарске традиције, поносан на Максима, Пера и Риста добровољце прадедове са солунског фронта.

Свака реч изговорена Вукотина личи на лирски опис невесте, мекан као памук а генерацијама за незаборав и на знање.

Врхунски џудиста, стрелац и надасве џентлмен на сваком кораку његове богате каријере осећа се витештво које се утапа у његову скромност.

Деведесетих година ставља се у службу одбране своје отаџбине, части својих предака и све то по различитим хартијама записује, оставља као сведочанство једног времена.

Пример витештва Вукоте Вртикапе огледа се у поступању према заробљеницима када је својим потчињенима стално понављао: „Немојте душу гријешити. Онај народ који чини злочине, сам себи копа гробну раку!”

Скупљао је одговоре у својој души, на ултиматуме НАТО-а, повијао их у најлепше строфе десетерачке и изродио једну вечну поему опомињалицу, која ће бити опомена и милосрдницима и трпитељима, залог да се никада више ништа слично не ултиматује.

Сведоче читаоче ово штиво у руке, пажљиво читај, ултиматуме тумачи а када прочиташ одговоре Вукотине, упознаћеш најмодерније давно познато одбрамбено оружје стихобацач поемом зачињен.

……………………………

Мр.Хаџи М. Чуровић Кичавски

ГЛАС ИЗ ГОРДОГ НАРОДА

Доћи ће засигурно време када ће и Европа и васцело човечанство постати свесни величине српскога народа, када ће му захвалити на свему што је учинио за непокор, истину, правду и бољу будућност света. Подигавши своју кућу на раскрсници највећих магистрала историје, сва зла овога света зверски су насртала на мали народ, чинећи све да га збришу са лица Земље. Те силне војске што су јездиле овим просторима вазда су многоструко биле бројније, наоружане до зуба и увек технички супериорније… У свим таквим случајевима заметнула би се силна и љута борба, јер Срби нису нипошто хтели да буду робови, да се одрекну слободе, да изгубе понос, идентитет и човечност.

У једној српској легенди каже се: ,,Слобода се не поклања, него се силом осваја. Када погине војник, роди се звезда, када изгине цела чета створи се сазвежђе. Благо оном народу којима има више звезда од неба”. У асиметричним ратовима које је српски народ вековима водио за слободу, поднео је огромне жртве. Толике да се многи запитају да ли је вредело борити се.

И те како је вредело!

Срби никада нису оскудевали у јунацима. Ти људи дивовског дела, смерни, неустрашиви, умни, задојени родољубљем и истанчаног осећаја за правду нису жалили себе, како би роду било боље. Један од таквих је и наш савременик Вукота Вртикапа, човек који је официрски позив одабрао као своју судбину. Паћеник и ратник за слободу свога народа, добровољац у рату у Босни и Херцеговини, душа од човека. Научник, песник, публициста, аналитичар који непогрешиво циља у срце проблема.

Другујући са књигама, бавећи се науком и уметношћу, Вукота се лаћа и пера, које има снагу оружја, оног што срцем јунака бије специфичан бој. Јаче од сваког другог, па и оног високософистицираног што погађа у милиметар тачно.

Поема ,,Ултиматум НАТО-а и одговор српског народа” представља песнички уобличен глас српског народа против агресије и агресора. То дело саткано је од снажних порука које упућују на миленијумску грешку што је западна војна алијанса починила на размеђи два миленијума. Поема је траг у времену усправних који ће напредно човечанство тек славити. Ко никада ништа није чуо о рату који је 1999. године повела највећа војна машинерија света, сазнаће о неправди, насиљу, осионости и самоуверености силника којима топуз смрди нечовештвом. Увериће се, међутим, у снагу истинољубља, слободарства, одлучности и непокорног ума. Вукота Вртикапа се у тој животној причи јавља као спона између народа, уметности, прошлости и будућности, овоземаљског и ванвременског. Он је луча непокора, светионик хуманости, војник праведника.

Звонимир Пешић, новинар и публициста

пуковник у пензији

ЕПСКА ПОЕЗИЈА КАО МОРАЛНО И ВИТЕШКО НАДАХНУЋЕ

из рецензије

Клупко се одмотава с краја да се не замрси, а вријеме га је толико замрсило, да треба још толико времена да размрсимо чворишта историјске пређе у која смо свезани.

Знао је Вукота Вртикапа за овај наш усуд, превирања у зачетку осјећајући дубоко у себи обавезу да то изнесе на виђело, па је ухватио за крај нити, не би ли развезао чворишта, подсјећајући нас на наша посртања, усуде и препреке, због којих смо се нашли у ћорбуџаку историјских саплитања.

Вукота набраја интересна превирања у зачетку стварања спрске државе и прегоњења српске браће око превласти и задобијања што веће територије, подсјећајући нас на историјске чињенице и на истину, да братски сукоби нијесу престајали до данашњег дана. Власт и надмоћ мутила нам је разум, а братска мржња и лакомство давала снагу да отмемо братско и да присвојимо као своје.

Мутна времена нам очигледно нијесу дала да доживимо буну у разуму, да се покајемо, да доживимо међусобну катарзу и братски опрост, већ смо прихватили идеологије осмишљене зарад туђих интереса, полагали смо животе штитећи друге, опраштали злочине који су ти други вршили над нама, прихватали их за браћу. Нијесмо имали снаге и мудрости да се загрлимо и побришемо међусобно зло, да се саберемо и пронађемо заједнички циљ који би направили и којем би тежили, да би опстали као народ.

Вукота набраја ултиматуме силника српском народу, као и јучанке одговоре на њих. И у свим тим одговорима се није прекорачио војнички и људски кодекс, што доказује моралну вертикалу утемељену у српском националном бићу.

Имали смо цареве и краљеве вјековима оличене у: Мурату, Бајазиту, Сулејману, Марији Терезији, Фрањи Јосипу, Јосипу Брозу, из нашег доба – Клинтону, Блеру… и још се смењују, не можемо их попамтити! Идеологија помућене свијести нас је одвела од наших царева и краљева које смо могли да видимо на манастирским фрескама утиснутим у бакрорезу, ако би нас пут нанио на екскурзији, а не и да свијећу упалимо, да се помолимо за опрост грехова, да призовемо свевишњег, да нас се не одриче.

У сопственом лудили смо заборавили ону народну напомену: „Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада!“ Тако смо се присјетили те напомене и нашег заборава деведесетих година када су муџахедини играли фудбал са одсјеченом српском главом приређујући уз „војничку смотру“, „спектакл“, (који само њима доликује) своме врховном команданту Алији Изербеговићу. Тада је одсјечена српска глава доживела гору судбину него кад су је одсјекли од остатка тијела.

Вукота хвата за крај нити и својим стваралачким радом стрпљиво приказује чворишта историјске пређе на виђело српском роду.

Зна Вукота да је српски народ најдаље догледао и најдубље домислио себе кроз епску пјесму коју су изаткали слијепи српски гуслари, и да су ти „слијепци“ много даље виђели без физичких очију него српска политичка елита код очију, а да су Гусле највеће памтише српског рода.

Величанствени стихови које посвећује Гуслама доказују, да Вукота гусле доживљава као институцију, као живу твар са којом се може разговарати.

Сва српска историја, догађаји, јунаштво, чојство, врлине и мане збјежали су се у српске Гусле.

Зато нас Вукота опија десетерцем, стварајући стихове које треба упамтити и тим памћењем бранити себе од других, да нам се зло не би поновило.

Вукотин стиховани „Ултиматум НАТО и одговор српског народа“, достојанствен, непоколебљив, узвишен, са посебним нагласком на људски и витешки кодекс, израз је епске душе која није замрла у нама, коју треба зановити и са њом загребати у генетски код који носимо од наших славних предака, који су се бранили епом опстајали уз еп, побјеђивали са пјесмом на уснама.

Када се име (ВУКОТА) давало у српском роду везивали су га за горског вука, симбола неустрашивости и довитљивости, па је Вукота Вртикапа очигледно прихвтио улогу која му је додијељена рођењем, да нас охрабри, опомене и упути својим стваралаштвом шта нам је чинити.

Жељко Р. Чуроивћ Лисански

писац и публициста

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

В ртикапа Милана Вукота рођен је 8. 2. 1949, године у селу Ивици, општина Љубиње, Република Српска (БиХ).

После завршене гимназије у Дубровнику уписао је Војну академију КоВ – смер Атомско-биолошко-хемијске одбране, коју је завршио у Београду (Крушевцу) 1972. године.

Ванредно је завршио Факултет политичких наука у Загребу 1978. године, где се налазио на служби и стекао звање дипломираног политиколога. На истом факултету је завршио и постдипломске студиje смјер „Међународни односи”, након чега је стекао академско звање магистра политичких наука. Научно-наставно вијеће Факултета политичких наука у Загребу прихватило му је докторску дисертацију и одобрило њену одбрану на том факултету. Прихваћену докторску дисертацију, оцењену са највишом оценом од стране комисије, није могао формално одбранити због избијања ратних дејстава на простору Републике Хрватске и просторима осталих република бивше СФРЈ.

Објавио је неколико запажених научних радова у часописима за друштвену теорију и праксу: „Преглед” и „Опредељења”.

Учествовао је у изради више научних пројеката из области „Борбеног морала војске”, „Философије” и „Међународних односа”.

У периоду од 1986. до 1992. предавао је „Морал војске” и „Философију” на Војним академијама у Рајловцу и Београду.

Посебну љубав гаји према епској народној поезији и гуслама. И сам пише поезију још од гимназијских дана. Био је сарадник књижевних часописа „Багдала” и „Синтеза” из Крушевца док се налазио у том граду као питомац Војне академије. Објављивао је пјесме у многим часописима и новинама. Заступљен је са радовима у Лексикону савремених српских писаца 2012, 2013. и 2014. године.

Објавио је књигу „Ултиматуми и одговори”, а у припреми за штампу су му књиге: „Отпор српског народа НАТО агресији”; „Догодине на Космету” и „Хегемонистичка политика и стратегија националне безбједности САД после Другог свјетског рата”. Члан је удружења писаца „Поета” из Београда.

Од 8. јануара 1993. године закључно са 28. мартом 1999. године активно је учествовао у борбеним дејствима као добровољац Војске Југославије и Србије. У току борбених дејстава испољавао је хумани однос према заробљеним непријатељским војницима и незаштићеном цивилном становништву, ради чега је у више наврата похваљиван и истицан за пример. О хуманизму који је испољио у току ратних дејстава објављени су чланци; у часопису „Добровољачки Гласник” број 25. од јуна 2005. и у листу Политика, „Примери витештва” од 15. јуна 2005. године.

На сајту www.koreni.net новинар листа „Војска”, Радисав Ристић, објавио је о њему прилог: „Прећутана српска витештва”.

Живи у Београду, као пензионер, са супругом Надом и децом.

ЛИТЕРАТУРА

А

Агресија НАТО: „Сумрак Запада”, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009.

Гери АЛЕН: „Реците НЕ новом светском поретку” (превод са енглеског), Београд 1992.

Смиља АВРАМОВ: „Трилатерална комисија”, Београд, 1998.

Смиља АВРАМОВ: „Постхеројски рат Запада против Југославије”, Београд, 1993.

Чедомир АНТИЋ: „Српска историја“, М. Vukotić (medija), Београд, 2013.

Б

Лиљана БАЋЕВИЋ: „Медији као средство политичке контроле”, Социолошки преглед, број 1/95.

Збигњев БЖЕЖИНСКИ: „Велика шаховска табла”, друго издање, ЦИД, Подгорица и „Романов” у Бања Луци, 2001.

Драгослав БОКАН: „Косово је срце Србије”, „Политика”, Београд , 2008.

В

Николај ВЕЛИМИРОВИЋ: Национализам светога Саве, Хришћанска књига, Београд, 2001.

Емил ВЛАЈКИ: Демонизација Срба, ,,Филип Вишњић”, СП КД Просвјета, Гацко, БЕОГРАД 2013.

Војна енциклопедија, друго издање 10, Београд 1976.

Слободан ВУКОВИЋ: Етика западних медија, Нови Сад 2009.

Трипо ВУЧИНИЋ: Сведок два рата, изд. Трипо Вучинић, Београд 2007.

Г

Исидор ГРАОВАЦ: „Смрт Бога, криза хуманизма и васпитање” у публикацији „Моралност и друштвена криза”, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995.

Д

Бојан ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Од медијског стереотипа до војне интервенције”, „Војно дело”, број 2/99.

Владимир ДВОРНИКОВИЋ: „Карактерологија Југословена”, Београд, 1939.

Јован ДУЧИЋ: „Верујем у Бога и Српство”, Београд књига, Београд 2002.

Ђ

Воислав ЂУРИЋ: Антологија народних јуначких песама, Српска књижевна задруга, Београд, 1954.

Е

Милорад ЕКМЕЧИЋ: „Огледи из историје”, Београд, 1999.

Милорад ЕКМЕЧИЋ: „Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку 1491-1992”, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Ж

Драгољуб ЖИВОЈИНОВИЋ: Ватикан и I светски рат, Београд 1996.

И

Мирослав ИВАНОВИЋ: „Западњаштво и русофобија”, Социолошки преглед 2/96.

Ј

Бојан ЈОВАНОВИЋ: „Карактерологија Срба”, Научна књига, Београд, 1992.

К

Драгош КАЛАЈИЋ: „Америчко зло 2 – огледи 1993-1998”, Београд, 1998.

Драгош КАЛАЈИЋ: „Мапа (анти)утопија: Оглед једне морфологије кризе културе модерног Запада”, Врњачка Бања, 1978.

Драгош КАЛАЈИЋ: „Смак света”, Загреб, 1979.

Васа КАЗИМИРОВИЋ: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника Геза фон Хорстенауа 1941-1944”, Београд, 1982.

Вук Стефановић КАРАЏИЋ: Српске народне песме; књига I, II, III и IV, Просвета, Београд, 1976.

Лазо М. КОСТИЋ: Саборна дела (I-VII том) у 7 томова; Издавач (ЗИПС-СРС) Земун, 2000.

Стеван КАРГАНОВИЋ и Милорад ВУЧЕЛИЋ: „СРЕБРЕНИЦА – фалсификовање историје” (зборник критичких есеја поводом „масакра” у Сребреници професора Едварда Хермана), Печат, Београд 2013.

Стеван КАРГАНОВИЋ и Милорад ВУЧЕЛИЋ: „Службена лаж једне епохе”, Печат, Београд 2013.

Л

Свети кнез ЛАЗАР И КОСОВСКИ ЗАВЕТ, Светигора–Новости, Цетиње-Београд, 2007.

Дане ЛАСТАВИЦА: „Бездане јаме Независне Државе Хрватске, ждерњаче Српског народа 1941. године”, Фонд за истраживање злочина геноцида у Београду, Београд, 2011.

Дејан ЛУЧИЋ: „Тајна албанске мафије – терор који још увек траје”, Београд, 1990.

Бернард Ралф ЛУИС: „Мрачна историја Папа (Процеси, убиства и корупција у Ватикану)”, Београд, 2011.

Мило ЛОМПАР: „Дух самопорицања”, Београд 2012.

М

Јован МАРИЋ: „Какви смо ми Срби – прилози за карактерологију Срба”, Београд, 1998.

Марко С. МАРКОВИЋ: „Православље и нови светски поредак”, Београд, 1995.

КОСОВО И МЕТОХИЈА-Прошлост-памћење-стварност, Институт за савремену историју, Београд, 2006.

Милан МИЈАЛКОВСКИ: „Терористички карактер америчке доктрине и стратегије”, Нови гласник, број 5, септ-окт. 2005.

Милан МИЈАЛКОВСКИ: „Неухватљивост националне моћи”, Службени гласник, Београд, 2010.

Миллан МИЈАЛКОВСКИ, Душан Томић: „Гаврило Принцип – енигма српско-аустријских шпијунских битака, Пи-прес, Београд, 2014.

Воислав МИЋОВИЋ „Агресија на Југославију”, Београд, 1999.

Раде МИХАЉЧИЋ, „Српска прошлост и народно сјећање”, Српска школска књига, Београд, 2001.

Н

Драган НЕДЕЉКОВИЋ: „Спасавање душе”, Нова књига, Београд, 2011.

Илија НИКЕЗИЋ: „Етика ратовања – књига о хуманизму и насиљу”, Београд, 2003.

Виктор НОВАК: Магнум Кримен: Пола века клерикализма у Хрватској, Загреб-Београд, 1948-1989 година.

Рајко Петров – НОГО: ,,Ој давори ти Косово равно, Београд 2013.

О

Бошко ОБРАДОВИЋ: „Српски завет (Српска национална питања данас)”, Српски сабор Двери, Београд, 2008.

Георгије ОСТРОГОРСКИ: „Историја Византије”, Београд, 1969.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15. ГОДИШЊИЦЕ НАТО, одржана у Сава центру 21-24.03.2014. http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/555-15-godina-od-agresije-nato.html

Свети Василије ОСТРОШКИ „Чудотворац и исцелитељ“, Светигора – Новости, Цетиње – Београд, 2009.

П

Вуко ПАВИЋЕВИЋ: „Социологија религије са елементима филозофије религије”, Београд, 1970.

Драган ПЕТРОВИЋ: „Русија на почетку XXI века”, Прометеј, Нови Сад, 2007.

Чедомир ПОПОВ: „Велика Србија (стварност и мит)”,четврто издање, Издавачка књижарица Зоран Стојановић, Сремски Карловци-Нови Сад, 2008. године.

Јустин ПОПОВИЋ: „Православна црква и екуменизам”, Солун, 1974.

Р

Радивој РАДИЋ: “’Срби пре Адама и после њега“, треће допуњено издање, Београд, 2011.

Амфилохије РАДОВИЋ: „Поменик новог Косовског страдања”, (Сабрана дела, књига I, II, III и IV), Светигора, Београд, 2012.

Јован РАШКОВИЋ: „Луда земља”, Београд, 1993.

Божидар РОГАНОВИЋ: „Реторика”, Новинско издавачка установа Војска, Матица српска, Београд – Нови Сад, 1995. године.

С

Александар СОЛЖЕЊИЦИН: „Русија у провалији” (превод са руског), Београд, 1999.

Милан СУБОТИЋ: Глобализација или цивилизацијске границе: од „трећег таласа” до „сукоба цивилизација”, часопис „Филозофија и друштво” XIV, 1998 Београд.

Милан СУБОТИЋ: „Словенофилска социјална философија”, Социолошки преглед број 1/98.

Сумрак запада, Верзал прес, Боеград, 1999.

Т

Данило ТВРДИШИЋ: „Глобализација безумља”, Двери српске, Београд, 2011.

Авин и Хајди ТОФЛЕР: „Рат и антират” (превод на српски), Београд, 1998.

Мирослав ТОХОЉ: Црна књига – Патња Срба у БиХ, Светигора, Цетиње, 2000.

Алексис де ТОКВИЛ: О демократији и Америци, (превод са енглеског), Титоград 1990.

Добросав ТРИПКОВИЋ, „Буквар човекољубља”, Панорама д.о.о., Београд 1997.

Ћ

Јован ЋИРИЋ: „НАТО агресија на Југославију”, Инстит за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999.

Владимир ЋОРОВИЋ: „Историја Срба”, Октоих, Нова књига, Лео комерц, Подгорица, Нови Сад, Београд, 2005.

Добрица ЋОСИЋ: „Српско питање у ХХ вијеку“ (историја једног доба), Службени гласник, Београд, 2009.

Ф

Ерих ФРОМ: „Анатомија људске деструктивности”, I књига (превод са енглеског), Загреб, 1976.

Френсис ФУКУЈАМА: „Судар култура – поверење, друштвене врлине и стварање просперитета” (превод са енглеског), Београд, 1997.

Х

Самјуел П. ХАНТИНГТОН: „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка” друго издање, ЦИД, Подгорица и Романов, Бања Лука, 2000.

Георг Фридрих ХЕГЕЛ: „Филозофија историје”, Федон, Београд, 2006.

Георг Фридрих ХЕГЕЛ: „Феноменологија духа” БИГЗ, Београд, 1986.

Ц

Јован ЦВИЈИЋ: „Балканско полуострво II књига”, Београд, 1966.

Ч

Коста ЧАВОШКИ: „Партијска држава као порицање владавине права”, зборник радова „Правна држава”, Београд, 1991.

Ноам ЧОМСКИ: „Година 501. – Конквиста се наставља” (превод са енглеског), Нови Сад, 1998.

Ноам ЧОМСКИ: „Шта то (у ствари) хоће Америка” (превод са енглеског), Београд, 1995.

Џ

Дајана ЏОНСТОН: „Сулуди крсташи”, ИГАМ, Београд 2005.

Дајана ЏОНСТОН: „Француски медији и косовски рат”, Плато, Београд, 2001.

Ш

Игор ШАФАРЕВИЋ: „Русија и светска катастрофа” (превод са руског), Београд, 1999.

www.google.com

http://sr.wikipedia.org