ХЕГЕМОНИСТИЧКА ПОЛИТИКА И СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

ВУКОТА М. ВРТИКАПА

ХЕГЕМОНИСТИЧКА ПОЛИТИКА И СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Sine ira et studio

www.poetabg.com

Београд, 2014.

Вукота М. Вртикапа


ХЕГЕМОНИСТИЧКА ПОЛИТИКА И СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Библиотека

Сведочанства

Издавач

Удружење писаца Поета

За издавача

мр Павле Џелетовић Иванов

Рецензент

проф. др Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији

проф. др Милан Мијалковски, пуковник у пензији

Лектор

Сања Вртикапа

Коректор

Милена Гавриловић

Тираж

500 примерака

Штампа

ЈП „Службени гласник“

ISBN 978-86-6319-063-4

Ова публикација, у целини или деловима,
не сме се умножавати, прештампавати или преносити
у било којој форми или било којим средством
без дозволе аутора или издавача, нити може бити
на било који други начин или било којим другим средством
дистрибуирана или умножавана без одобрења издавача.
Сва права за објављивање ове књиге задржавају аутор
и издавач по одредбама Закона о ауторским правима

Посвећујем мојим студентима

(питомцима Војне aкадемије)

ИСТОК ЈЕ ИСТОК. ЗАПАД ЈЕ ЗАПАД,

И ОНИ СЕ НИКАДА НЕ МОГУ НАЋИ ЗАЈЕДНО

Киплинг Џозеф,

енглески нобеловац

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Приликом писања ове студије коришћени су многобројни радови са подручја политикологије, социологије, филозофије, историје, војних и других наука, чији резултати су могли допринијети потпунијем објашњењу и разумијевању глобалне хегемонистичке политике и стратегије националне безбједности Сједињених Америчких Држава послије Другог свјетског рата.

Остварен је увид у многа доступна службена (званична) програмска и нормативна документа, као и архивску грађу у којима су објављиване Стратегије националне безбједности, Стратегије националне одбране и Националне војне стратегија САД. Проучаване су и праћене бројне информације, студије, анализе, периодичне и годишње публикације реномираних међународних института („SIPRI YEARBOOK” Стокхолм; „The Military Balance” – Лондон) и многобројни радови познатих американолога у свијету.

При томе је примјењиван метод квантитативне и квалитативне анализе и синтезе наведених садржаја, уз ослањање на кључна друштвено-историјска збивања и процесе, посебно искуства и поуке историје, који су били од непроцјењиве вриједности за овакву врсту истраживачког рада.

Критичком анализом наведених садржаја, уз примјену назначене методологије, настојало се, не само да се хронолошки прикажу и „опишу” глобална хегемонистичка политика и Стратегија националне безбједности САД послије Другог свјетског рата, већ да се свестраније анализирају и објасне друштвени и остали многобројни узроци и услови, који актуелно и потенцијално утичу на усвајање и спровођење глобалне хегемонистичке политике и стратегије националне безбједности САД и држава чланица НАТО-а.

Плод вишегодишњег истраживачког напора и рада изложен је у овој синтетичкој студији.

Студија је методолошки структурирана тако да омогући „кретање“ од општег ка посебном, од универзалног ка конкретно-историјском, од прошлог ка садашњем и будућем. У складу с тим, студија садржи пет поглавља.

У првом поглављу под насловом „Основни циљеви и задаци глобалне политике САД послије Другог свјетског рата” приказани су основни циљеви и задаци глобалне политике САД у послијератном периоду који су били и остали хегемонистички до данас.

У другом поглављу под насловом „Основне карактеристике Стратегија националне безбједности САД послије Другог свјетског рата, хронолошки су приказане и анализиране стратегије националне безбједности које су САД усвајале после Другог свјетског рата. Овом поглављу посвећена је посебна пажња, а у оквиру њега тежиште је на детаљнијој анализи и приказу Стратегије националне безбједности, назване „Стратегијом „директног ангажовања” („наступања” – „ширења”), која је усвојена након окончања „хладног рата” и као заједничка стратегија осталих чланица НАТО-а спроводи се у пракси до данас. Анализом ове стратегије настојало се показати да Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО-а у постхладноратовском периоду наступају готово исто као што су то током историје чинили Ватикан и католичка црква према источноправославним словенским народима. С тим циљем оживљавају се русофобија, србофобија и антиправославно расположење ради оправдања „мисионарског” похода на Исток; стварају се неформалне коалиције са милитантним дијелом ислама, неким исламским државама, Ватиканом и Трилатералном комисијом, у борби против Русије, Украјине и словенских православних народа; предузимају се војне агресије као на Савезну Републику Југославију и српски народ и слично.

У трећем поглављу „Научно, правно и политичко образлагање новог свјетског поретка”, приказана су нека научна, правна и политичка гледишта заговорника мондијализма и глобализма, односно протагониста новог свјетског поретка који промовишу супериорни амерички начин живота („american way of lifе”) и Сједињене Америчке Државе као оличење демократије и прогреса.

У четвртом поглављу „Покушаји освајања свијета, стварање јединствених царстава, свјетских поредака и система колективне безбједности за очување мира у свијету обрађени су досадашњи покушаји освајања свијета, стварања јединствених царстава, свјетских поредака и система колективне безбједности за очување мира у свијету, који су се по правилу, завршавали неуспјешно, а чије поуке би као трајно историјско искуство требало имати у виду.

На крају, у поглављу „Умјесто закључка укратко је указано на неопходност уважавања културних и религијских различитости и мултиполарности у савременом свијету, елиминисања силе и ратова у међународним односима као основних претпоставки не само за даљи напредак, него и опстанак људске цивилизације и човјека као врсте.

Интердисциплинарност карактера и комплексност предмета истраживања као и недоступност једног дијела оригиналних докумената наметали су бројне тешкоће и дјеловали лимитирајуће на домет ове студије.

Када говоримо о овој студији неопходно је указати и на следеће чињенице:

  • у тумачењу и приказивању глобалне политике и Стратегије националне безбједности САД и држава чланица НАТО-а постоје веома крупне разлике у нашој и у страној литератури ;

  • с обзиром на апсолутну доминацију САД у оквиру НАТО-а, стратегије тог савеза биле су у ствари незнатно прилагођене стратегије националне безбједности САД;

  • многи радови на ову тему нису далеко од пуке интерпретације званичних (службених) ставова и државних докумената и крећу се од апологетског прихватања и подржавања до острашћене критике свега што је везано за хегемонистичку глобалну политику и стратегије Националне безбједности Сједињених Америчких Држава послије Другог свјетског рата;

  • има примјера чисте идеологизације и политизације ове проблематике.

Аутор се овом приликом захваљује проф. др Милану Мијалковском, пуковнику у пензији и проф. др Радовану Радиновићу, генерал потпуковнику у пензији, на подстицању, стручном и методолошком усмјеравању, као и Наташи Симић на подршци и пружању техничке помоћи при изради ове студије.

  1. ОСНОВНИ ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ГЛОБАЛНЕ ПОЛИТИКЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Завршетком Другог свјетског рата дошло је до крупних промјена у савременом свијету. Дотадашња међународна констелација снага у потпуности је промијењена, што је условило принципијелно другојачији развој послјератних међународних односа.

На свјетској сцени водећу улогу преузеле су двије најјаче савезничке државе из Другог свјетског рата –Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез – чији интереси се све више заоштравају и сукобљавају око превласти у свијету.

У најповољнијем положају нашле су се Сједињене Америчке Државе, захваљујући у првом реду чињеници да њихова државна територија није била изложена ратним разарањима и пустошењима за сво вријеме трајања рата.

Знатно је порастао углед и улога Совјетског Савеза, који је поднио главни терет рата у сламању фашизма. Иако је ради великих ратних разарања економски умногоме ослабио, Совјетски Савез се ипак на завршетку рата афирмисао као велика војна и политичка сила, чији утицај на међународне односе постаје веома велики.

Поред радикалних промена у међународној констелацији снага, дошло је до револуционарног развоја производних снага под утицајем научнотехнолошке револуције, што је условило јачање свих облика интеграционих процеса у свјетским размјерима. Антиколонијална револуција довела је до распада свјетског колонијалног система и стварања мноштва нових суверених држава.

Наведене промјене из темеља су измијениле политичку и социјалну слику савременог свијета и довеле до низа позитивних процеса, али и нових противријечности и криза, које су се перманентно продубљавале и репродуковале до данас.

Главни правац послијератном развоју међународних односа дале су управо нове свјетске силе САД и СССР својим међусобним надметањем за престиж и превласт у свијету.

Развој међународних односа није се одвијао у складу са њиховим замислима које су имале приликом стварања Организације уједињених нација (ОУН) и система колективне безбједности у међународним односима. Супротности које су дошле до изражаја још у току рата, постале су доминантне одмах послије рата. Међу ратним савезницима дошло је до дубоких разлика у гледањима на будућност односа у свијету и на тој основи до тоталне конфронтације и заоштравања односа између њих. У међународним односима дошло је до изразите биполаризације, а касније стварања антагонистичких војно-политичких организација – блокова (Сјеверноатлантски пакт – НАТО и Варшавски уговор – ВУ), на чијем челу су биле САД и СССР.

Сједињене Америчке Државе су пред крај и после завршетка Другог свјетског рата дефинитивно прокламовале и усвојиле глобалну политику и стратегију националне безбједности које су биле и остале хегемонистичке и интервенционистичке.

С обзиром на то да нијесу биле директно изложене ратним разарањима, САД су могле неометано производити оружје и опрему за потребе својих и савезничких оружаних снага, развијати свој економски потенцијал и унапређивати животни стандард грађана. Захваљујући поред осталог и томе, Сједињене Америчке Државе могле су да остваре до тада невиђени привредни напредак и развој. Крајем рата, у односу на 1940, привредни капацитети САД порасли су за преко педесет одсто. Њена индустрија је крајем рата производила половину свих индустријских артикала у свијету. Тако су развој производних снага, научнотехнолошка револуција, концентрација и централизација капитала у САД остварени у размјерама какве нијесу достигнуте ни у једној другој земљи, што је омогућило експанзију и продор америчког монополистичког капитала широм свијета. Главни носиоци продора монополистичког капитала САД у свијет биле су мултинационалне компаније, чија сједиште су најприје била управо САД, а данас су распрострањене широм свијета. Поред тога што су САД послије Другог свјетског рата постале најјача економска и научнотехнолошка сила свијета, оне су једине располагале нуклеарним оружјем (атомском бомбом).

Све то утицало је на радикални заокрет у спољној политици и националној стратегији безбједности САД па оне напуштају традиционални изолационализам у спољној политици и заузимају курс експанзионизма и интервенционизма с циљем да остваре потпуну превласт и доминацију у свијету.

Већ 1945. министар оружаних снага САД у свом реферату пише да САД располажу довољном „снагом за обезбјеђење руководеће улоге у будућем развоју човјечанства” 1., и не само да имају за то довољно снаге, него да је то и неопходно. Тада je предсједник САД Труман истaкao да су резултати Другог свјетског рата „поставили амерички народ пред лице сталне горуће неопходности да руководи цијелим свијетом”2. У складу са оваквим схватањима прокламовани су циљеви и задаци глобалне политике и Стратегије националне безбједности САД. Хегемонистички циљеви и задаци глобалне политике САД званично су усвојени у Конгресу 1948. године Вандерберговом резолуцијом, која је названа „Политика и стратегија колективне безбједности”. Њени основни циљеви и задаци били су:

  • обезбиједити несметану експанзију америчког монополистичког капитала широм свијета и успоставити економску политичку и војну хегемонију у свијету;

  • свим средствима и облицима силе, укључујући и употребу нуклеарног оружја, не дозволити јачање СССР-а и спријечити даље ширење социјализма;

  • пружати економску и друге врсте помоћи земљама западне Европе ради стабилизације капиталистичких друштвених система у тим земљама, и што је више могуће везати ове земље за политику САД;

  • свим средствима силе, а посебно пружањем економске помоћи лојалним државама и владама у Азији, Африци, Латинској Америци и другдје у свијету гдје је то могуће, проширивати утицај САД.

У почетку су наведени циљеви и задаци глобалне хегемонистичке политике САД били камуфлирани одбраном „Западног свијета” од комунистичке опасности. Сједињене Америчке Државе рачунале су на монопол у нуклеарном оружју, изразиту економску моћ, супериорност капиталистичког система приватне својине као средстава силе, па су свој теоретски израз добиле у чувеној крилатици – „Техником против масе – стандардом против идеја”, на коју је дио интелигенције и амерички етаблишмент као визионарску, поносан након побједе у хладном рату.

Основни задаци и циљеви глобалне политике и стратегија националне безбедности, пријетња и употреба силе, ослањање на изразиту економску моћ, пружање економске помоћи и примјена разноврсних пропагандно-политичких и подривачко-субверзивних дјелатности остали су у суштини непромијењени до данас. У складу са промјенама у међународној констелацији снага, развојем науке и технике и наоружања, мијењале су се само стратегије националне безбједности за њихову реализацију.

  1. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Од завршетка Другог свјетског рата до данас, конкретно од 1947. године када је формиран Савјет за националну безбједност3, САД су по правилу сваке четири године, односно за вријеме предсједничког мандата сваког предсједника, званично усвајале Стратегију националне безбједности4 за реализацију постављених хегемонистичких циљева глобалне политике. Њихово детаљно образлагање, коректна хронологија доношења и усвајања отежани су из више разлога. Основни разлози су традиционална затвореност војних докумената и практичних војних рјешења у оквиру америчких војних и државних институција повјерљивог карактера. Поред тога, присутна су и различита појмовна одређења, схватања и тумачења израза стратегија, војна (ратна) доктрина5, војна наука, војна вјештина у војностручној литератури и службеним документима. Неки од наведених термина у САД у војностручној литератури, службеним документима и званичној употреби користе се нешто флексибилније него у другим државама, посебно бившим чланицама Варшавског уговора и СССР-у, што је најчешћи случај са терминима војна (ратна) доктрина.

Израз војна доктрина у САД најчешће се везује за конкретног предсједника САД у вријеме када је доношена и усвајана Стратегија националне безбједности САД. Неки аутори чак поистовјећују (употребљавају их као синониме) војну доктрину и Стратегију националне безбједности. Ради тога се неријетко у службеним документима и војностручној литератури сусрећу изрази: Труманова, Ајзенхауерова, Кенедијева, Картерова, Никсонова, Фордова, Реганова, Бушова (старији), Клинтонова, Бушова (млађи) и Обамина доктрина. У суштини ради се о Стратегијама националне безбједности које су доношене за вријеме њихових мандата, а које је актуелни предсједник САД конкретизовао и иновирао у појединим аспектима у складу са условима у којима су спровођене. (развој ратне технике и науке, међународна консталација снага и сл.)

Неки аутори Стратегију за националну безбједност називају према министрима одбране (државни секретари за одбрану) који су ту функцију обављали у вријеме њиховог доношења и спровођења у пракси (Макнамарина, Лердова доктрина, итд.).

У складу са интенцијом овог рада, опредијелили смо се за називе под којима су усвајане стратегије националних безбједности САД приликом доношења у Савјету за националну безбједност и анализу њихових основних карактеристика за вријеме док су биле на снази.

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија задржавања” („обуздавања” – „спречавања”), од завршетка Другог свјетског рата до 1953;

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија масовне одмазде”, од 1954. до 1960;

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија еластичног одговора”, од 1961. до 1969;

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија реалистичног одвраћања” („застрашивања”), од 1970. до 1980;

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија директне конфронтације”, од 1981. до 1990;

  • Стратегија националне безбједности, названа „стратегија директног ангажовања” („наступања” – „ширења”), са визијом за 21. вијек, од 1991. до данас.

    1. Стратегија националне безбједности, названа „стратегија задржавања”

(Strategy of contaiment)

Стратегија националне безбједности названа „стратегија задржавања” (односно „обуздавања” или „спречавања” како се у литератури и службеним документима још назива) усвојена је на брзину, непосредно послије завршетка Другог свјетског рата. Њен основни циљ био је спречавање утицаја СССР-а и његовог сабијања у континенталне оквире, те сузбијање револуционарних и ослободилачких покрета широм свијета уз настојање да се прошири утицај САД гдје год је то могуће. У пракси је спровођена: застрашивањем и пријетњом нуклеарним оружјем, пружањем економске помоћи многим земљама (нарочито Западној Европи), војним интервенцијама у геостратешки важним регионима и државама, стварањем војних упоришта и база широм свијета и ланца војно-политичких савеза око СССР-а.

У почетку није била теоретски јасно формулисана ни разрађена, јер је требало да се добије у времену за стварање темељитије и ефикасније стратегије. Отуда један број теоретичара сматра да у овом периоду САД и нису имале званично усвојену стратегију, односно да је период од завршетка Другог свјетског рата па све до 1947. године, период трагања америчких стратега и политичара за стратегијом која би најбоље одговарала посљератној међународној констелацији снага и на најбољи начин искористила америчку економску моћ и монопол у нуклеарном оружју.

У овом периоду вођене су, заиста, оштре расправе о америчкој стратегији не само у оквиру оружаних снага, већ и у оквиру политичких институција. Окосницу расправа чинила су питања око формулисања саме стратегије, начина употребе нуклеарног оружја, односно за које врсте ратова треба припремати оружане снаге и у том контексту посебно какву улогу треба повјерити појединим видовима оружаних снага. Долазило је и до драматичних сукоба између појединих видова оружаних снага (ваздухопловство, морнарица и копнена војска) посебно у вези са расподелом укупних финансијских средстава намијењених војсци. Представници сва три вида оружаних снага настојали су да њихов вид добије што већу улогу и значај у одбрани, а тиме и већа финансијска средства.

Теоријску формулацију Стратегије националне безбједности, приликом усвајања названом „стратегија задржавања” дао је Џорџ Кенан у чланку „Извори совјетског понашања”, у коме је назначио задатке које би САД требало да спроводе ради „задржавања даље совјетске експанзије”6. Његове теоријске поставке прихватили су и разрадили Савјет за националну безбједност и Заједнички генералштаб оружаних снага САД 1947. У документу НСЦ-20 (NSC-20)7. У документу је стручно разрађен офанзивни наступ према СССР-у и наглашена потреба његовог окруживања и сабијања у Хертленд8. На основу процјене економске моћи СССР-а, посебно процјене о инфериорности у погледу нуклеарног оружја (процјењивано је да СССР неће најмање за десет година располагати нуклеарним оружјем), јасно је истакнут захтјев да се нуклеарни монопол и економска моћ, односно супериорност капиталистичког начина производње максимално користе у даљем спречавању експанзије СССР-а, спријече револуционарни и ослободилачки покрети широм свијета, и тако у наредном периоду обезбједи свјетска доминација САД.

У практичном спровођењу ове стратегије требало се, што је могуће досљедније, придржавати геополитичке теорије о такозваним рубним земљама (Римленд)9 и унутрашњим земљама – срцу земље (Хартленд). Односно, требало је остварити Маханову10 замисао о окружењу Хартленда помоћу Римленда и на тај начин земље Хартленда држати у сталном „шаху”. Дакле, у складу са стратегијом задржавања, требало је СССР и комунизам сабити у Хартленд и тако му наметнути одређену политику и спријечити његово ширење. Овим су Савјет за националну безбједности и Заједнички генералштаб оружаних снага САД заправо озваничили практичну страну стратегије задржавања и окружења коју су САД у пракси спроводиле већ од самог краја Другог свјетског рата.

Управо почетак и први практичан чин ове стратегије била је одлука о употреби нуклеарног оружја, односно бацање нуклеарних бомби на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Истина, и даље у званичној литератури, и не само њој, има покушаја да се бомбардовање јапанских градова оправда сасвим другим мотивима и прикаже као чисти војнички акт којим се морао сломити јапански фанатични милитаризам. Међутим, главни мотиви су ипак били хегемонистички, јер је војнички пораз Јапана већ био обезбијеђен: „у свим важнијим областима јапанска морнарица и ратно ваздухопловство били су већ у прољеће 1945. практично онемогућени за оперативна дејства. Почетком прољећа те године јапанска влада упутила је совјетском руководству поруку о могућим условима капитулације, а Совјети су ову информацију пренијели америчкој влади. Међутим, у то вријеме САД су биле заузете много суптилнијим политичким проблемима – оне су жељеле неоспорну хегемонију у послератном свијету”11. У то вријеме у Азији, нарочито у Кини, Индонезији, Вијетнаму и Филипинима распламсавале су се народноослободилачке и антиколонијалне револуције и покрети. Сједињене Америчке Државе настојале су да спријече совјетски утицај у тим подручјима, страхујући од свега што би охрабрило појаву социјалистичких земаља у овом дијелу свијета. Страх је био утолико оправданији што је одредбама споразума у Јалти Совјетском Савезу дозвољено да се са својим трупама укључи у азијско ратиште у љето 1945.

Дакле, бацањем атомских бомби на јапанске градове требало је створити привид да је њихова разорна моћ допринијела брзој капитулацији Јапана и да се на тај начин заплаше револуционарно настројене масе Азијаца и сузбију антиколонијалне и народноослободилачке револуције и покрети. Штавише, требало је јасно дати до знања милионским масама Азијаца и Совјетском Савезу да ће америчка војна сила бити бескомпромисно употребљена гдје буду угрожени интереси САД.

Следећи практични чин реализације стратегије задржавања било је америчко искрцавање трупа 1945. у Јужној Кореји и пружање војне помоћи Чан-Кај-Шековој војсци у Кини. Затим су услиједила економска средства силе: „Маршалов план” за Европу и „Труманова посланица” које је 1947. усвојио амерички Конгрес. Основни циљ „Маршаловог плана” био је стабилизација капиталистичких друштвених система у земљама западне Европе и обезбјеђивање пенетрације америчког капитала на западноевропско тржиште. „Трумановом посланицом” одобрено је пружање војне и финансијске помоћи Грчкој у борби против народноослободилачког покрета грчког народа и Турској ради њене наводне угрожености од совјетског комунизма. На овај начин САД су јасно показале намјеру да ће се ангажовати у свим другим сличним случајевима широм свијета. То недвосмислено потврђује и изјава бившег министра одбране Д. Форстала, који је поводом помоћи Грчкој и Турској отворено рекао: „Наша подршка Грчкој и Турској је опитни корак у остварењу других много важнијих економских и политичких задатака у различитим дјеловима свијета”12.

Након усвајања „Труманове посланице” у Конгресу и реализације помоћи Западној Европи, Грчкој и Турској, САД почињу изграђивати и постављати војне базе и упоришта широм свијета усмјерена према СССР-у и социјалистичким земљама, правдајући се при томе опасношћу од ширења комунизма. Упореда са успостављањем војних база, САД склапају војне аранжмане и војно-политичке споразуме са многим земљама у свијету. Међу прве такве споразуме спада билатерални уговор са Филипинима сачињен непосредно послије проглашења филипинске независности (4. јула 1946). Послије тога, САД склапају регионалне војно-политичке пактове (савезе) од којих је први био РИО – пакт склопљен између 18 латинско-америчких држава са САД на челу.

У вријеме распламсавања тзв. хладног рата и затегнутих односа око Западног Берлина, САД све више нагласак дају на војну силу као основно средство стратегије задржавања и настоје да досљедно спроведу теорију Римланда, окружењем СССР-а и социјалистичких земаља. У то вријеме САД стварају нове регионалне пактове: НАТО, ЦЕНТО, СЕАТО и АНЗУС13 и склапају низ билатералних споразума са више од 50 земаља у свијету.

Посебан значај имало је стварање НАТО-а као главне снаге у конфронтацији са СССР-ом у Европи. Наиме, потписивањем уговора о НАТО-у, јасно је изражена намјера да ће се америчко нуклеарно оружје користити за одбрану Европе, односно да ће бити употребљено уколико дође до напада СССР-а на Западну Европу. Тиме је уједно наглашена улога нуклеарног оружја, док је конвенционално оружје сматрано помоћним а тиме и конвенционалне оружане снаге које су сведене на минималну мјеру. Међутим, након успјешно изведене прве нуклеарне експлозије у СССР-у 1949. и посебно након избијања рата у Кореји 1950. и немогућности да се контролише и усмјерава његов ток у складу са интересима САД, показало се да стратегија задржавања која се заснивала на нуклеарном монополу није могла адекватно реализовати хегемонистичке циљеве спољне политике САД. Показало се, наиме, да нуклеарни монопол није могао спријечити избијање рата у Кореји и да се у току његовог вођења није могло тако лако употријебити нуклеарно оружје како је то предвиђала стратегија задржавања. Под утицајем ових чињеница, већ у току прве године вођења Корејског рата у САД се почињу преиспитивати дотадашњи приступи стратегији. Поново су почеле да се воде жучне дискусије око профилисања америчке стратегије. Једна струја војних експерата и високих политичких функционера заступала је мишљење да треба радити на стварању стратегије општег нуклеарног детерента, припремањем таквих нуклеарних снага (увођењем термонуклеарног оружја, тактичког нуклеарног оружја) које ће одвраћати потенцијалног противника од било какве помисли на рат, јер он, наводно и поред посједовања нуклеарног оружја дуго неће бити у стању да га користи против САД. Друга струја високих војних функционера и експерата, под утицајем негативних искустава из Корејског рата, тражила је хитно повећање конвенционалних снага. Потреба за конвенционалним снагама, посебно у Европи, гдје је изгледало да би Совјетски Савез могао извести директан напад према Западу, сматрана је неопходном и хитном.

На основу ових полемика и сугестија на Лисабонском састанку савјета НАТО-а (одржаном у фебруару 1952) прихваћен је комбиновани план „ЛИСАБОН”, на основу кога је упоредо са развојем термонуклеарног оружја до 1954. требало изградити и респектабилне копнене снаге у јачини од 105 дивизија. На Лисабонском састанку било је предложено неколико планова одбране Западне Европе од којих су неки, а посебно план генерала Спедела (тада високог функционера НАТО-а) о сламању потенцијалног агресора на самој граници између западне и источне Њемачке, послужили касније као основа за стварање стратегијског принципа „Истурене одбране Европе”.

Но, планови усвојени у Лисабону сматрани су нереални у пракси, посебно када се радило о плану развоја конвенционалних снага, нису одмах могли бити реализовани и од њих се одустало.

Преузимајући власт у САД, јануара 1953. Ајзенхауерова администрација одбацила је план „ЛИСАБОН”, одустала је од изградње обимних конвенционалних снага и поставила захтјев да се нуклеарно оружје мора знатно ефикасније искористити у политичке и војне сврхе. Нова администрација је одмах почела да преиспитује ваљаност дотадашње стратегије САД. При томе јој је завршетак Корејског рата омогућио да извуче одређени број значајних закључака. Један од њих био је да САД убудуће не би требало да се ангажују у локалним конфликтима, посебно не у Азији, без употребе нуклеарног оружја. То је најбоље изразио министар спољних послова Џон Фостер Далс: „Нема локалне одбране која сама за себе може обуздати (комунисте), према томе, слободан свијет не би требало да се утркује са совјетским блоком човјек на човјека и топ на топ14”.

Након дискусије војних стручњака и политичара у такозваној операцији соларијум о безбиједносној политици и новој стратегији, Савјет за националну безбједност сачинио је „Препоруку” у документу НСЦ-62 (NSC-62) Ајзенхауеровој влади у којој је наглашена потреба за ревидирањем стратегије задржавања, утолико што би се апсолутна предност дала нуклеарном оружју. Препоруку су детаљно разрадили сам Ајзенхауер, адмирал Радефорд шеф главног генералштаба и министар спољних послова Ј. Ф. Далс и усвојили под називом политика „New look” – Нови поглед. У оквиру политике Нови поглед разрађене су основне поставке и нове стратегије националне безбједности и војне стратегије САД за наредни период.

    1. Стратегија националне безбједности, названа стратегија масовне одмазде”

(Massive Retaliation)

Иако у основи разрађена у оквиру „Нових погледа”, нова стратегија званично је објављена јануара 1954, када је председник САД Ајзенхауер у свом извјештају о стању Уније рекао да САД имају способност „за наношење масовних противудара” и да ће се та способност моћи дуго одржати. Стратегију масовне одмазде разрадио је Савјет за националну безбједност под руководством министра Далса у кључном документу НСЦ-62 (NSC-62). С обзиром на то да је донесена под руководством министра Далса, ова стратегија се у војној стручној литератури неретко назива и Далсова стратегија – доктрина.

Основана карактеристика нове стратегије била је чврста ријешеност да се изврши масовна одмазда цјелокупним нуклеарним арсеналом, уколико дође до било каквог ратног сукоба па чак и политичког поступка, који не би био прихватљив за Запад. Дакле, стратегија масовне одмазде предвиђала је вођење само општег нуклеарног рата. При томе, нуклеарни рат сматран је као једнострано наношење нуклеарних удара дејствима стратегијске авијације, прије свега по СССР-у и његовим савезницима, односно осталим противницима, док би територија САД остала нерањива или готово нерањива од узвратног удара.

Стратегија „масовне одмазде” заснивала се на надмоћности САД у нуклеарном оружју, средствима за његово преношење, и економском и научнотехничком потенцијалу. Она је полазила од чињенице да главни ривал САД, СССР у то вријеме није био у могућности да расположивим оружјем неутралише или озбиљно угрози америчке бомбардерске базе, а нуклеарним оружјем (ради недостатка стратегијских бомбардера) није могао директно да угрози територију САД, што је у основи било тачно.

Творци нове стратегије сматрали су да ће „масовном одмаздом” нуклеарним оружјем заувијек бити спречене будуће Кореје, заустављена експанзија комунизма и његово дефинитивно сабијање у границе СССР-а.

За разлику од „стратегије задржавања“ која је, такође, предвиђала нуклеарну одмазду само у случају општег свјетског рата, стратегија „масовне одмазде“ је предвиђала тренутну нуклеарну одмазду и у случају ограничених и локалних сукоба.

Стратегије „масовне одмазде” одмах су прихватиле све чланице НАТО-а. Сједињене Америчке Државе дале су гаранцију својим савезницима да ће приступити реализацији стратегији „масовне одмазде” уколико Совјетски Савез покуша да изврши агресију на било коју земљу под „нуклеарним кишобраном”. Врховна команда НАТО-а добила је, у складу са тим, овлашћења да нове планове заснива на непосредној употреби нуклеарног оружја, и то без обзира да ли ће противник употребити то оружје или не.

На овај начин стратегија „масовне одмазде” фаворизовала је нуклеарно оружје као основу безбједности САД и НАТО-а. Конвенционалном оружју дат је другоразредни, односно помоћни значај, чиме су званично напуштене одлуке Лисабонског састанка.

У складу са овим организоване су двије врсте и два дијела оружаних снага: снаге „мача” (sword) и снаге „штита” (shield).

Снаге „мача” сачињавале су: стратегијска авијација и нуклеарно оружје у САД и оно које се налазило у Европи. Овим снагама требало је извршити масовну нуклеарну одмазду и од њих је пресудно зависио исход рата.

Снаге „штита” сачињавале су конвенционалне оружане снаге свих видова. Њихов основни задатак био је да спријече брзе продоре и велика освајања противника, а након успјешног дјеловања снага „мача” експлоатишући њихове учинке, да побједоносно заврше рат.

Нова стратегија, међутим, скоро одмах након њеног усвајања показала је своју нереалност и неувјерљивост. Наиме, прве кризе до којих је дошло у међународним односима након усвајања ове стратегије, као што су криза у Индокини 1954. и Тајванском тјеснацу 1955, показале су да „стратегија масовне одмазде” није тако лако примењива као што се то мислило.

Иако је предсједник Ајзенхауер обезбиједио подршку Конгреса за употребу нуклеарних оружаних снага за рјешавање ових криза, нуклеарно оружје није било употребљено захваљујући разборитости тадашњег генерала Риџвеја. Сам генерал Риџвеј у својим мемоарима у вези с тим је рекао: „Ми смо се могли борити у Индокини. Могли смо и побиједити да смо били спремни да сносимо огромне трошкове у људству и новцу које би оваква интервенција изискивала трошкове који би по мом мишљењу, били евентуално исто толико велики, или већи од оних у Кореји. У Кореји смо научили да ваздухопловне и поморске снаге не могу да добију рат и да неадекватне копнене снаге такође не могу добити рат. Било је за мене невјероватно да смо ову горку лекцију тако брзо заборавили – и да смо били на граници да учинимо ту исту трагичну грешку15.”

Кризе су завршиле тако што је Кини упућено оштро упозорење да се не мјеша у ове сукобе под пријетњом огромних посљедица које се не би ограничиле само на Индокину.

Поборници стратегије „масовне одмазде“ сматрали су да је пријетња масовном нуклеарном одмаздом спријечила уплитање Кине у ове сукобе. Међутим, велики број противника ове стратегије, сматрао је да су њена немоћ и неувјерљивост биле управо у немогућности да се спријече ти сукоби. С правом су сматрали да су конвенционалне копнене оружане снаге САД биле неадекватне и слабо припремљене да се супротставе герилском и конвенционалном ратовању. А нуклеарно оружје није ипак могло да се употријеби у том рату због несагледивих посљедица не само за САД већ и човјечанство у цјелини (равнотежа страха), што су потврдиле и касније кризе у: Суецу, Либану, Тибету, Лаосу, Куби…

Озбиљне и ваљане критике стратегије „масовне одмазде” услиједиле су тек након 1957. када је СССР извршио пробу интерконтиненталног балистичког пројектила и први у свијету лансирао сателит у орбиту Земљине кугле. Наиме, тада је већ било јасно да територија САД није више недоступна зона, односно да њен геостратегијски положај у „стратешкој сјени” може бити изложен масовним нуклеарним ударима управо онако како је то предвиђала стратегија „масовне одмазде” за друга подручја.

Најпотпунију критичку анализу стратегије „масовне одмазде” извршила је група демократских политичара са Џоном Кенедијем на челу, кандидатом за новог предсједника САД. Они су подвргли оштрој критици дотадашњу стратегију САД. Кенеди је још 1959. у говору у Луизијани рекао да је стратегија масовне одмазде ставила САД пред „један једини избор – све или ништа, уништење свијета или предаја”16, отуда будућа стратегија „мора бити истовремено и еластична и енергична”. За изналажење нове стратегије Џ. Кенеди ангажује огромна материјална средства, научне установе, институте, читаве плејаде истакнутих научника и експерата војних и цивилних, међу којима су истакнуту улогу имала позната имена – генерал М. Тејлор, Хенри Кисинџер и Макнамара. Њихов задатак био је да конципирају такву стратегију која ће, уважавајући нови однос снага и настале промјене у свијету, САД обезбиједити већу слободу дјеловања и активну улогу у међународним односима.

Полазећи од чињенице да је у међувремену у свијету порастао број ослободилачких и револуцинарних покрета, који се нису могли зауставити крутом стратегијом „масовне одмазде”, и уважавајући чињеницу да је нуклеарна моћ главног противника нарасла до те мјере да му се више не може пријетити општим нуклеарним ратом а да се при том не ризикује властити опстанак и опстанак савезника. Након дужег рада група окупљена око Кенедија разрадила је основне поставке нове стратегије националне безбједности САД.

    1. Стратегија националне безбједности, названа стратегија еластичног одговора” (Flexible Response)

Основне поставке стратегије еластичног одговора” разрадио је још 1959. Тејлор у књизи „Непоуздана труба”17. Он је нову стратегију назвао стратегијом „еластичног одговора”. Тај назив указује на то – каже Тејлор – „да ми морамо бити способни да реагујемо на сваки могући изазов и да успјешно дејствујемо у свакој ситуацији”18. Тејлорове поставке у потпуности је прихватила нова администрација САД са Џоном Кенедијем на челу, која је средином 1961. усвојила и објавила нову стратегију националне безбједности под називом „еластични одговор”.

Поводом објављивања нове стратегије адмирал Еклд је рекао: „Ми морамо бити спремни на све врсте сукоба, укључујући ту и ратове, и то како за локалне или мале, конвенционалне, самоубилачке, тако и за неограничене термонуклеарне. Основни проблем који стоји пред нацијом у овој ери сукоба јесте одлучити се како да се искористе различити елементи националне моћи ради подршке националних интереса и остваривања националних циљева.”19.

Основни циљ стратегије еластичног одговора” био је да се у новим условима прошири простор за употребу оружане силе као средства хегемонистичке политике, а да се при томе по могућности, избјегне ризик директног сукоба суперсила и свјетски нуклеарни рат.

У складу с тим на битно нов начин извршена је класификација могућих ратова и предузето низ мјера на оспособљавању оружаних снага САД за њихово вођење.

Општи нуклеарни рат је и даље сматран главним средством стратегије иако су се погледи за његово вођење битно измијенили. Свјетски нуклеарни рат се више није предвиђао као једнострани акт нуклеарног напада који би спровеле САД, већ као обострана размена нуклеарних удара између САД и СССР-а. У том контексту предвиђена је и употреба нуклеарног оружја на нов начин. За разлику од раније предвиђених масовних удара са цјелокупним нуклеарним арсеналом по совјетским крупним насељеним рејонима, сада се предвиђала селективнија и еластичнија употреба стратегијског нуклеарног оружја и то искључиво по војним циљевима, док би градови служили као нека врста „таоца”. Полазило се, дакле, од претпоставке да ће САД бити у стању да униште совјетско стратегијско нуклеарно оружје, а да ће, истовремено, моћи задржати резерву властитог стратегијског нуклеарног оружја којом би извршиле напад на градове и на насељене рејоне уколико противник не одустане од агресије.

Стратегија „еластичног одговора” полазила је од претпоставке да су САД и даље супериорније у нуклеарном оружју и у квантитету и у квалитету у односу на СССР, те да су стратегијске нуклеарне снаге САД способне за сигурно уништење, чак и у случају да противник први предузме нуклеарни удар. Рачунало се да противник својим првим ударом не може уништити способност САД да узврати својим нуклеарним ударима који би за њега били катастрофални. Дакле, први нуклеарни удар замијењен је првим нуклеарним узвратом, односно другим нуклеарним ударом.

Посебни значај у стратегији „еластичног одговора” дат је ограниченом рату. Ограниченим ратом требало је обезбиједити „гипко” и „еластично” реаговање у непредвидивим и различитим ситуацијама и по могућности избјећи општи нуклеарни рат. Његово вођење планирано је у Европи против социјалистичких земаља уз употребу конвенционалног оружја у почетном периоду рата, а потом тактичког нуклеарног оружја. То је захтијевало јачање конвенционалних оружаних снага уз одржавање предности у нуклеарном оружју. Захтјев је убрзано реализован стварањем конвенционалних оружаних снага опште и специјалне намјене. У складу са овим, разрађен је принцип вођења „два и по рата”, односно предвиђено је да САД буду способне да воде „два велика и један мали рат”, помоћу снага опште намјене и то један велики рат у Европи, други у југоисточној Азији (против кинеског напада) и мали рат у случају избијања ванредних ситуација у другим подручјима свијета. Стратегија „еластичног одговора” предвиђала је и планирала вођење локалних ратова. Помоћу њих је требало зауставити ширење револуционарних покрета у земљама у развоју, конзервисати постојеће друштвене системе и политичке режиме и на тај начин обезбиједити политичке, економске и друге утицаје и интересе САД и њених савезника. У складу с тим, припремљени су дјелови оружаних снага за вођење ових врста ратова као што су такозване специјалне снаге за дејства у одређеним подручјима свијета, што је посебно дошло до изражаја након хладног рата а у суптилнијој форми постоји и данас.

Ради тога, у оквиру стратегије „еластичног одговора” истакнуто мјесто и улогу добио је специјални рат. Предвиђено је да се он дугорочно води свим расположивим средствима: економским, политичким, дипломатским, психолошко-пропагандним, субверзивним и другим снагама с циљем да се противнички блок што више ослаби изнутра. Истакнуту улогу специјални рат у новој стратегији добио је јер су већ биле евидентне слабости етатистичко-бирократских социјалистичких система у источноевропским социјалистичким државама и СССР-у, па је требало користити те слабости и додатно компромитовати социјализам и комунистичку идеологију, који нису имали шансе да у том облику опстану, односно превазиђу слабости социјалистичких друштава.

У складу са класификацијом ратова и предвиђеним начинима њиховог вођења, оружане снаге САД и њихових савезника су организационо и практично оспособљаване за вођење свих предвиђених врста ратова. Оружане снаге су разврстане и подијељене на слиједећи начин:

– стратегијске оружане снаге за вођење општег нуклеарног рата

– снаге опште намјене за вођење ограничених ратова,

– специјалне снаге за герилска и противгерилска дејства.

Западноевропске државе чланице НАТО-а нису одмах прихватиле нову стратегију. Већина је сматрала да би ограничени рат у Европи био ограничен само за САД, док би за европске чланице НАТО-а од самог почетка био тоталан са свим реперкусијама које из тога произилазе. Оне су захтијевале снижавање „нуклеарног прага” и примјену нуклеарног оружја од самог почетка сукоба без конвенционалне паузе. Врло оштру критику принципа ограниченог рата у Европи стратегије „еластичног одговора” извршила је Француска. Она је отворено ставила до знања да сумња да би САД рескирале улазак у општи нуклеарни рат за било коју земљу западне Европе. Такође, одбацила је могућност вођења ограниченог конвенционалног рата у Европи са образложењем да би сваки оружани сукоб у Европи нужно прерастао у нуклеарни рат чије би последице биле катастрофалне за све чланице НАТО-а. Француска се залагала (а то је касније и учинила) за посједовање властитих нуклеарних средстава и снага независних од САД. То је убрзо учинила и Велика Британија, тако да се основни проблем у овим расправама сводио на питање „увјерљивости добијених гаранција” за чланице НАТО-а у Европи а које би пружиле САД.

Овакве потезе својих савезника САД нису прихватале са разумијевањем и одобравањем, што је довело до још веће кризе у оквиру НАТО-а. Криза је кулминирала иступањем Француске из војне организације тог савеза.

Ипак, САД су успјеле умирити своје савезнике тако што су обећале да ће им испоручити нуклеарна средства тактичке намјене и ракете средњег домета које могу носити нуклеарне бојеве главе. На сједници НАТО-а у децембру 1967. званично су и европски савезници усвојили стратегија „еластичног одговора”.

У пракси, стратегија „еластичног одговора” није потврдила своју оправданост. Њена примјена није спријечила прогресивне промјене и револуционарне преображаје у свијету као ни ослободилачку борбу многих колонијалних народа. Дефинитивни крах доживјела је у току вођења Вијетнамског рата. Управо у јеку рата у Вијетнаму (где је било ангажовано петсто хиљада америчких војника), било је видљиво да се на тај начин не могу реализовати амерички циљеви и отворено се почело сумњати у ваљаност стратегије „еластичног одговора”.

Суочена са овим другим и проблемима и догађајима који су у међувремену наступили, Никсонова администрација по доласку на власт у САД приступила је преиспитивању стратегије „еластичног одговора”. Полазило се од реалне процјене новонастале констелације снага и у том контексту уважавале релевантне промјене у међународним односима. Посебно се уважавала чињеница да је остварена општа равнотежа снага у нуклеарно-ракетном комплексу између САД и СССР-а, те чињеница да су Западне Европа и Јапан прилично економски, политичи, па и војно ојачали, тако да су били у стању, када је реч о одбрани, предузети велики дио обавеза на себе. Кориштена је и чињеница да се „комунистички свијет” почиње поларизовати и да ишчезава јединствени центар, а у том склопу посебно готово непомирљиви сукоб између СССР-а и Кине.

Основне елементе нове стратегије изнио је тадашњи предсједник САД Ричард Никсон на острву Гуам (Guam) 1969. године. Ти елементи су у свијетлу све очигледнијег пораза САД у Вијетнамском рату, уз критичку анализу претходне стратегије, уграђени у нову стратегију.

    1. Стратегија националне безбједности, названа стратегија реалистичног одвраћања” (Realistic Deterrence)

Стратегију „реалистичног одвраћања” званично су објавили 1971. предсједник Никсон и његов министар одбране Мелвин Лерд. Они су уједно и главни аутори те стратегије, па се у литератури и званичним документима често назива Никсон–Лердова стратегија (доктрина). Приликом извјештаја Конгресу САД, министар одбране Лерд рекао је да је нова стратегија разрађена на бази три принципа Никсонове гуамске доктрине: „Снаге, партнерства и преговарања”20. Основни разлози за њено усвајање према ријечима Лерда били су у томе што ранија стратегија није могла да пружи рјешења за све актуелније проблеме и што се није могла уклопити у новонасталу ситуацију у свијету. Он је надаље истакао да је ранија стратегија еластичног одговора била усмјерена на „суздржавање и прилагођавање”, а не на рјешавање искрслих криза и сукоба што је САД, наводно, довело у пасиван положај. Стратегија „реалистичног одвраћања је”, напротив, тврдио је Лерд, прилагођена новим околностима и потребама. Она се заснива: „на трезвеном и јасном схватању многоструких опасности по мир…. обезбјеђивању снажног војног потенцијала…. а узима у обзир стратегијску, финансијску, људску и политичку стварност”21.

Нова стратегија, према замисли њених аутора, морала је бити динамична и активна и као таква требало је да обезбиједи: „кретање једним разумним путем између двије политичке крајности: улоге свјетског полицајца и новог вида изолационизма”22. Дакле, радило се заиста о новој стратегији, а не како су критичари говорили о старом издању у новом паковању. Сам министар одбране Лерд у вези с тим је рекао: „Стратегија реалистичног одвраћања је нова. Они који би је схватили као наставак раније стратегије у новом паковању сигурно би погријешили. Ранија стратегија сводила се на реаговања на поступке других, док је нова стратегија активна. Ранија стратегија била је усмјерена на суздржавање и прилагођавање, док нова стратегија наглашава одмјерено и сврсисходно ангажовање уз енергично одговарање са позиција силе.”23 Стратегија „реалистичног одвраћања” требало је да буде америчка стратегија за дужи период.

Полазна основа за спровођење стратегије „реалистичног одвраћања” била је војна моћ оличена у снази и арсеналу нуклеарног оружја. Стратегијско нуклеарно оружје требало је задржати улогу одвраћања, односно требало је по сваку цијену задржати надмоћност у овом оружју у квантитативном и у квалитативном омјеру, па су у том смислу чињени нови напори посебно на плану истраживања и усавршавања новог оружја. Такође, чињени су напори и с циљем усавршавања и омасовљавања конвенционалног оружја и нуклеарног оружја мале снаге и тактичке намјене. У стратегији „реалистичног одвраћања” посебно се инсистирало на увођењу у наоружање неутронског оружја САД, које је у то вријеме било откривено и увелико пропагирано (неутронска бомба)

У складу са принципом партнерства стратегије „реалистичног одвраћања” успостављени су нови односи са савезницима. Савезници САД добили су знатно већу одговорност за своју безбједност али и за безбједност НАТО-а у цјелини. У вези с тим, све чланице НАТО-а требало је да се оспособе за самостално вођење конвенционалних ратова, а САД су им гарантовале помоћ и одбрану у случају употребе нуклеарног оружја. Овим је један дио обавеза САД требало да се пренесе на савезнике и тиме смањи ангажовање оружаних снага ван територије САД.

Преговарање, као трећа полазна основа нове стратегија, имало је за циљ изналажење конструктивнијих рјешења између САД и њених противника, у првом реду СССР-а. За разлику од раније стратегије која је нагласак стављала на супротстављање, ова стратегија наглашавала је потребу за одмјереним ангажовањем и активним преговарањем са позиција силе. Захваљујући томе, у пракси је између САД и СССР-а у овом периоду дошло до низа директних, индиректних или прећутних преговора и споразума о многим важним међународним проблемима, од којих велики значај за међународне односе и свијет у цјелини имају преговори о ограничењу стратегијског нуклеарног наоружања (SALT – I и II) и Конференција о европској безбједности и сарадњи (КЕБС), а касније START и други преговори о разоружању.

У стратегији „реалистичног одвраћања” извршена је прецизнија класификација вођења могућих ратова и у складу са тим одређени су начини, средства и снаге за њихово вођење. Наведене су слиједеће врсте вођења могућих ратова:

  • стратегијски нуклеарни рат,

  • нуклеарни рат на ратишту (Европа, Азија)

  • конвенционални рат на ратишту,

  • конвенционални рат на војишту,

  • локални рат.

Стратегијски нуклерани рат према предвиђању аутора стратегије „реалистичног одговора” скоро у потпуности би одговарао општем нуклеарном рату који је био предвиђен у стратегији „еластичног одговора”, с тим што је сада прецизније одређен. Према замисли аутора ове стратегије то би, заправо, био свјетски рат у коме би се употребљавала сва расположива средства и ресурси која би била на располагању зараћеним странама. Отпочео би између коалиција капиталистичких и социјалистичких држава, односно између НАТО-а и ВУ, при чему би главну одговорност за вођење овог рата на страни капиталистичке коалиције сносиле САД. Предвиђало се да би његово почињање било изненадно, а у погледу времена његовог трајања сматрало се да би био краткотрајан и катастрофалан за обје зараћене стране.

И предвиђени нуклеарни рат на ратишту замишљен је углавном као и ранији ограничени рат са употребом тактичког нуклеарног оружја. Овом врстом рата требало је остварити одређене регионалне политичке циљеве а да се при том избјегне ризик свјетског рата.

Ради тога се предвиђало да буде ограничен количином и снагом нуклеарних средстава, карактером циљева по којима би се вршили удари (војни објекти) и по простору ограничен само за зону борбених дејстава. Избијање оваквог рата предвиђало се само на тлу Европе, с тим што би, по ријечима Лерда, главну одговорност за његово вођење имале САД, али и „неки савезници могу такође преузети на себе многе задатке јер располажу нуклеарним оружјем”24.

Конвенционални рат на ратишту одговара раније замишљеном ограниченом рату без употребе нуклеарног оружја. Могућност вођења овога рата, предвиђала се у Европи и Азији. У Европи би главну одговорност за вођење овакве врсте рата сносили европски савезници, док би у Азији укључујући ту и територију Кине главни терет рата имале конвенционалне снаге САД.

Конвенционални рат на дијелу војишта замишљен је као рат између двије земље или групе земаља у коме директно учешће не би имале оружане снаге САД, односно у коме би терет рата сносиле искључиво зараћене земље. Евентуално, САД би могле пружити савезницима економску и војнотехнолошку помоћ и само у појединим случајевима пружиле би им помоћ оружаним снагама у виду ваздухопловне и поморске подршке.

Под називом локални ратови наводе се: политичке субверзије, побуне, устанци, противгерилска дејства, специјална дејства и тако даље. То делимично одговара „хладном рату”, кога је предвиђала и реализовала стратегија „еластичног одговора”. У новој стратегији, међутим, израз „хладни рат” се избјегавао ради прокламовања политике преговарања, чиме се, заправо, нова стратегија настојала приказати као антихладноратовска у односу на претходне.

У складу са класификацијом ратова, творци стратегије реалистичног одвраћања извршили су подјелу, намјену и прилагодили организацију цјелокупних оружаних снага САД и савезника. У склопу тога изврешна је и реорганизација врховног командовања. Дотадашње министарство одбране је преструктурирано тако што је расформирана Ударна команда а надлежности су прерасподијељене између постојећих удружених команди. Умјесто дотадашњих ударних команди (за Средњи исток, Јужну Азију, Јужну Африку), формирана је нова команда за јединице такозване стратегијске резерве које се више нису потчињавале осталим удруженим командама. Основна намјена ових јединица, у складу са принципом „једног и по рата”, била је пружање помоћи сателитским режимима и армијама у било ком дјелу свијета – што је заправо значило реализацију замисли „вијетнамизације”, односно обезбјеђење војних ефектива за њено спровођење. Треба, међутим, рећи да ове јединице након повлачења америчких војника из Вијетнама нису имале великог значаја, а доласком нове администрације (Форд Картер) на чело САД у потпуности су занемарене.

У склопу реорганизације оружаних снага САД су 1974. одбациле дотадашњи регрутни систем попуне оружаних снага и прешле на попуну оружаних снага добровољцима, односно увеле су професионалну плаћеничку војску. Тиме је по мишљењу америчких стручњака знатно побољшана борбена способност оружаних снага.

Чланице НАТО-а прихватиле су стратегију реалистичног одвраћања” без већих отпора и у складу са њеним захтјевима предузеле низ обавеза за властито унапређење и јачање безбједности.

Почетком 1975, под утицајем све веће совјетске агресивности коју је испољавао у међународним односима и његове ријешености да оствари војну надмоћ, поново су оживјеле жестоке полемике међу креаторима америчке политике и стратегије које су касније попримиле облик својеврсне кампање. Иницијатори ове кампање били су представници крупног капитала, финансијска олигархија, произвођачи оружја и војне опреме предвођени тадашњим сенатором Нуном. У својим реторичким изјавама они су отворено осуђивали политику детанта (попуштања у односу на ВУ) и стратегију „реалистичног одвраћања” које су, наводно, више користиле СССР-у него САД и Западу. Полемике су добиле најжешћи тон када је Картер још у току предизборне кампање у својим говорима обећавао да ће смањити предложени војни буџет за око пет милијарди долара. Група предвођена сенатором Нуном настојала је да по сваку цијену спријечи нову администрацију у настојању да скреше предложени војни буџет. Они су алармантно упозоравали да САД и онако знатно заостају иза СССР-а у свим видовима војне моћи, посебно у Европи, гдје су, наводно, снаге СССР-а и ВУ изразито супериорније и способне за вођење муњевитог рата високог интензитета и темпа. Адекватно томе, снаге САД и НАТО-а немају одговарајућа средства одвраћања од таквог рата па је неопходно што хитније успоставити поремећену равнотежу, што је могуће само додатним финансијским средствима не само чланица НАТО-а већ првенствено САД. Циљ оваквих упозорења био је да се покрене политичка кампања за подршку новој концепцији о вођењу рата у Европи такозваном принципу „истурене одбране или концепцији добијања прве битке”, коју је прије двадесет година предлагао генерал Спејдл, а коју су све више заговарали стратези у оквиру САД.

У прилог наведеним захтјевима и покренутој кампањи ишао је потез СССР-а који је управо у то вријеме на европском дијелу своје територије распоредио нове ракете средњег домета „СС-20” са три независно вођене нуклеарне главе.

Овај потез СССР-а био је повод да САД у складу са покренутом иницијатива сенатора Нуна и његових присталица, у Западној Европи оружане снаге САД и НАТО-а снабдију одговарајућим ракетама средњег домета и на тај начин парирају совјетским ракетама „СС-20”, односно да се „нарушена” равнотежа снага у Европи исправи у корист САД и НАТО-а. Тако је на сједници НАТО-а, одржаној 1979. у Бриселу, донесена одлука да се до краја 1983. у неким земљама западне Европе инсталира 108 ракета „першинг 2” и 464 крстареће ракете средњег домета са нуклеарним бојевим главама, а које би биле на располагању Врховној команди НАТО-а у Европи. Планирано је да се ракете размјесте на територији следећих земаља: Савезна Република Њемачка, Велика Британија, Италија, Холандија и Белгија.

У коминикеу, који је том приликом објављен, истакнуто је да се ради о модернизацији нуклеарног потенцијала НАТО-а. У ствари, права намјера била је да се нарушена равнотежа снага у Европи измјени и обезбједи одређена стратегијска предност у корист НАТО-а.

У складу са одлуком НАТО-а, предсједник САД Џими Картер издао је у августу 1980. „Директиву број 59”, у којој су иновирани неки принципи стратегије „реалистичног одвраћања” односно прецизније разрађена замисао о одбрани Западне Европе. Уведен је нови принцип „ограниченог нуклеарног рата у Европи”, што је значило да САД званично прихватају вођење ограниченог нуклеарног рата у Европи. За разлику од претходног става о одбрани Европе и вођењу рата у Европи – сада се у ту сврху предвиђају удари по дубокој територији СССР-а и чланица ВУ из Западне Европе и то управо ракетама средњег домета које треба да се разместе у Европи. У овоме је била основна новина у односу на пријашњи став којим се предвиђало да се наношење нуклеарних удара по територији СССР-а врши првенствено са територије САД и то интерконтиненталним ракетама.

Будући да се интерконтиненталне ракете не би употребљавале са територије САД, рачунало се да би оне остале поштеђене од нуклеарних удара а самим тим би се нуклеарни рат ограничио на европско ратиште. Тако би се истовремено обезбиједили оптимални услови за потпуну реализацију раније често истицаног принципа „истурене одбране и добијања прве битке”, који предвиђају употребу нуклеарног оружја од самог почетка напада снага ВУ и СССР-а и њихово сламање на граничним положајима два блока.

Роналд Реган је још у току предизборне кампање за председника САД искористио, поред осталог, овакву ситуацију оптужујући за све пропусте у америчкој политици и стратегији предсједника Картера и његову администрацију. Он је најављивао одлучујући курс у спољној политици и стратегији САД и много веће ослањање на војну силу и укупну моћ САД.

    1. Стратегија националне безбједности названа стратегија „директне конфронтације”

(Direct confrontation)

Након избора Роналда Регана за предсједника САД, он је најавио радикалне промене у америчкој спољној политици и стратегији националне безбједности у наредном периоду. Умјесто политике попуштања (детанта) нова администрација је агресивно прешла на директну и активну конфронтацију са СССР-ом и земљама социјалистичке заједнице. При томе је развој догађаја у свијету, а нарочито на средњем истоку (Иран, Авганистан), ишао на руку новој администрацији која је заговарала оштрији курс.

Ми смо дужни да градимо свијет на бази силе – другога пута нема”25 изјавио је Реган у инаугурационој бесједи. С тим циљем указао је на потребу „дооружања” и ликвидацију „рањивих мјеста”, односно смањење шупљине (gap) између војне моћи САД и СССР-а, а коју је, наводно, направио Картер. Реганов савјетник за безбједност Ален изјавио је у вези с тим: „Америчка страна јасно ставља до знања да су САД одлучиле да поново преузму улогу глобалне суперсиле. Нови амерички курс мора се посматрати као реакција на читаву деценију повлачења (Вијетнам, Иран и велику уздржаност у питањима свјетске политике)”.26

Нова администрација је, дакле, поставила себи за циљ да по сваку цијену измјени однос снага на међународној сцени у своју корист и да САД постану изразито јачи партнер. У том контексту, повећање војне моћи, како је истакао министар спољних послова САД Хејг, „једно је од најважнијих задатака нове администрације”. У складу с тим Пентагон је одмах предузео мјере на преиспитивању стратегије „реалистичног одговора”. На удару критике нашле су се скоро све фундаменталне поставке те стратегије. Министарство одбране отворено је изјавило да су раније администрације биле у заблуди приликом формулисања америчке стратегије. Том приликом истакнуто је да је једна од најтежих заблуда у ранијим стратегијама био став да ће рат било класични или нуклеарни, бити краткотрајан и да у потпуности треба да се одбаце раније умишљене категорије као што је: „принцип једног и по рата”.

Министарство одбране САД објавило је 1981. нову стратегију националне безбједности под називом стратегија „директне конфротације”27. Приликом објављивања речено је да је њен основни задатак постизање војнотехнолошке надмоћности САД над СССР-ом и стално одржавање те надмоћи и у складу с тим оспособљавање оружаних снага САД за вођење дуготрајног рата против СССР-а и његових савезника на свим нивоима уз употребу или без употребе нуклеарног наоружања.

Стратегија „директне конфронтације” предвиђа два нивоа конфронтације: глобални и регионални.

Глобални ниво конфронтације требало је да се спроводи у свим сферама моћи и на свим подручјима свијета, у свим амбијентима ратовања (море, копно, космос), при чему би сталну предност у стратегијском нуклеарном оружју имале САД. У складу са тим истакнут је захтјев за даљим усавршавањем и развијањем стратегијског нуклеарног оружја.

Регионални ниво конфронтације обухватао би оне рејоне за које се процјени да су у датом тренутку од виталног значаја за безбједност САД и њених савезника. У овој конфронтацији употребљавала би се сва средства (изузев интерконтиненталних балистичких ракета), укључујући и балистичке нуклеарне ракете средњег домета.

У погледу средстава и принципа за њено реализовање предвиђено је низ конкретних мјера и поступака.

Тако је умјесто ранијег принципа „једног и по рата” уведен принцип „географске или хоризонталне ескалације” на основу кога САД, у случају избијања сукоба у било ком дијелу свијета, треба да буду способне да воде ратна дејства до потпуне побједе.

У области изградње стратегијских офанзивних снага усвојен је принцип „сталне надмоћности”. Суштина овог принципа састојала би се у одржавању сталне надмоћи у интерконтиненталним нуклеарним ракетама САД над Совјетским Савезом и обезбјеђивању нерањивости и жилавости тих ракета, те одржавању сталне војнотехничке надмоћи у области наоружања и војне технологије. У пракси, реализовањем овог принципа као додатка војној стратегији у доба мира, САД су, развијајући стално таква оружја која је СССР тешко могао да прати и која су исцрпљивала његову економску моћ, практично објавиле економски и технолошки рат тој земљи.

Док је Картерова директива „ПД-59” предвиђала ограничене нуклеарне нападе на одабране војне и политичке циљеве, нова стратегија поставља захтјев да снаге САД буду способне за уништење свеукупне структуре противникове политичке и војне моћи. „Наша стратегија захтјева да оперативни планови предвиде могућност како селективне, тако и неограничене употребе нуклеарног оружја.

У складу са основним поставкама и захтјевима стратегије директне конфронтације у мају 1982, Министарство одбране САД издало је директиву у области војне изградње у периоду од 1984. до 1988. финансијске године, односно све до деведесетих,28 у којој су предвиђени и разрађени конкретни планови модернизације и убрзаног развоја оружаних снага.

Приоритет је дат модернизацији и усавршавању интерконтиненталних балистичких ракета и јачању оружаних снага истуреног базирања у зони НАТО и Тихог океана, модернизацији ратне морнарице и стварању снага за „брзе интервенције” намјењених за дејства у било ком региону земљине кугле гдје би по процјени били угрожени интереси САД.

На плану модернизације интерконтиненталних балистичких ракета директивом је планирана изградња нових интерконтиненталних балистичких ракета МХ мобилног базирања са више независно вођених бојевих глава типа MIRW (десет бојевих глава свака са по 600 КТ). Основна намјена ових ракета била би извршење првог удара, а у оперативну употребу требало је да се уведу до краја 1986. године. Предсједник Реган је лично потписао захтјев за производњу 100 комада тих ракета. Ради се о високопрецизним ракетама са такозваним компактним начином базирања, односно таквим степеном заштићености лансера у силосима да могу издржати огромни притисак па и директне нуклеарне ударе. Такви силоси били су изграђени на међусобном растојању од 500 до 600 метара и на површини од 30 км2.

Други по влажности стратегијски програм развоја био је производња нове балистичке ракете поморског базирања „Trydent – 2” (томахавке лансиране са мора). Њихово уграђивање у нуклеарне подморнице требало је да буде завршено до 1990, а модификација на остале поморске бојне бродове и у копнене снаге до 1991. године. По оцјени војних стручњака, ракете и њене модификације требало би да имају све борбене могућности за уништење изузетно заштићених објеката а служиле би такође за извршење првог удара у њеној модификованијој и модернијој варијанти.

Посебни значај у повећању ударних моћи стратегијских офанзивних снага САД дат је развоју стратегијских бомбардера „Б-1” и „Б-1б”. Они би били наоружани крстарећим ракетама, а њихово увођење у оперативну употребну превиђено је до 1989. године. У склопу овог програма, планиран је развој принципијално новог стратегијског бомбардера слично програму Шатл, кога ће бити тешко открити савременим средствима противваздушне одбране (F117 невидљиви). Били су намјењени за извршавање изненадних нуклеарних удара и у оперативну употребу требало је да буду уведени до краја 1990, односно у 1991. години.

У склопу програма изградње новог наоружања планиран је развој противтипова система оружја за космички простор, укључујући и оружја за уништавање совјетских сателита. Усвојен је и конкретан програм изградње и модернизације конвенционалног оружја и на тој основи требало је повећати снаге опште намјене. Тада се већ у пракси увелико отпочело са преоружавањем јединица савршенијом борбеном техником и наоружањем (тенкови, артиљеријска оружја, вишецијевним бацачима ракета, противваздушним ракетама, новим пјешадијским оружјем, итд.).

Посебна пажња планом развоја оружаних снага посвећена је „снагама за брзе интервенције”, које су већ формиране и спремне за продор у било који рејон свијета, односно свуда гдје војно-политичко руководство САД оцјени да су угрожени „животно важни” интереси САД. Предвиђени су њихова модернизација, специјална обука и повећање, те њихов размјештај у поједине „осјетљиве” дијелове свијета, посебно у југозападном дијелу Азије (блиски и средњи исток) и слично.

Директивом је предвиђено усавршавање система борбеног управљања и система веза, посебно у условима нуклеарног рата. У складу с тим, истакнут је захтјев да се обезбједи такав систем веза који ће предсједнику САД и његовим војним савјетницима омогућити безбједно руковођење у току размјене нуклеарних удара и потпуну контролу над током нуклеарног рата. (специјални „авион за судњи дан”). Тада је почео да се развија „систем система” за руковођење планетарним ратом.

Планом је посебно разрађен метод коришћења мирнодопских средстава стратегије, који ће од тада до данас остати константан: разна субверзивна специјална, политичко-психолошко-пропагандна дејства и друго. У том контексту, посебно је истакнута улога специјалног ратовања и разноразних психолошкопропагандних средстава против земаља Источне Европе и СССР-а. Наиме, САД су већ тада максимално користиле евидентне слабости унутар ВУ, подстичући антисовјетско расположење у овом блоку и посебно евидентне слабости етатистичко-бирократских друштвених уређења у источноевропским социјалистичким земљама и СССР-у и настојећи да на све могуће начине додатно подстичу те слабости и компромитују социјализам као друштвено уређење. То им је ишло на руку јер су слабости етатистичко-бирократских уређења у источно-вропским земљама и СССР-у већ биле толико изражене да је било очигледно да ће довести до пропасти социјализма као система.

Роналд Реган је у том погледу на планетарном нивоу предузео низ мјера које ће касније прерасти у неформалне коалиције да би се социјализам као систем и комунизам као утопистичка идеологија додатно компромитовали. Тако је 1984, поред осталог, склопио тајни споразум са папом Војтилом о заједничком наступу против атеистичких режима у источноевропским земљама и СССР-у. Папа Војтила и Ватикан су се на том плану максимално ангажовали.

    1. Стратегија националне безбједности, названа „стратегија директног ангажовања” („наступања” – „ширења”), (National Security Strategy of Engagement and Enlargement)29 са визијом за 21. вијек, (2010. 2015. и 2025) од 1991. до данас

Стратегијом „директног ангажовања” („наступања” „ширења”) САД и државе чланице НАТО отворено су истакле офанзивно војно-политички наступ у успостављању новог међународног поретка и у пракси агресивно кренуле у „цивилизацијско“ освајање свијета.

Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО осјећале су се побједницима у хладном рату. Оне су сматрале да је дефинитивно побиједио неолибералистички капиталистички систем вриједности и рационализам Запада над утопистичком комунистичком идеологијом и социјалистичким системом вриједности у етатистичко-бирократским социјалистичким уређењима источноевропских земаља и СССР-у.

Након распуштања ВУ, дезинтеграције СССР-а, пропасти социјалистичких етатистичко-бирократских система у источноевропским социјалистичким земљама и Совјетском Савезу, као последица унутрашњих слабости и неодрживости таквих система у пракси, дошло је до суштинских промјена у глобалној равнотежи снага у свијету и у структури свјетског политичког и војног поретка. Веома крупне промјене настале су на евроазијском геостратегијском и геополитичком простору, што је ишло у прилог САД и државама чланицама НАТО.

Од два супротстављена војна блока на свјетској геополитичкој сцени остао је само један, а од двије суперсиле само САД са свим атрибутима суперсиле. Руска Федерација, као насљедница пропалог СССР-а, била је ослабљена скоро у свим сферама моћи и неизвјешноћу да се многобројни проблеми са којима је суочена брже и ефикасније ријеше. Једино је задржала нуклеарни потенцијал и само тиме извјесне атрибуте суперсиле. Тако је свјетска биполарност, коју су чиниле двије суперсиле и два војна блока, нестала са свјетске геополитичке сцене. То су САД настојале да искористе и по могућности створе униполарни свијет. У складу са својим глобалним хегемонистичким циљевима и намјерама настојале су да своје лидерство које су имале у такозваном слободном свијету прошире на читави свијет. Догађаји који су се одвијали послије хладног рата у свијету, посебно у Европи, одговарале су САД, што су оне максимално користиле.

Уједињење Немачке, која је постала још више лојална САД, распад неколико федералних држава у Европи и дезинтеграција СССР-а, довеле су до настанка 23 нове самосталне државе, које су углавном постале лојалне Сједињеним Америчким Државама. Све бивше чланице ВУ опредијелиле су се за укључивање у западноевропске интеграције. Тадашњи предсједник Руске Федерације Борис Јељцин обећао је САД и западним земљама да ће Русија изграђивати систем западне демократије и прихватити западне неолибералистичке вриједности. Земље у развоју или „трећи свијет” оптерећене социјалним и економским тешкоћама бориле су се са њима, очекујући помоћ од Запада, као спасоносно рјешење. Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО су на све то рачунале у покушају успостављања униполарности у свијету, и посебно на расположење огромног дијела омладине широм свијета за прихватање неолибералистичких вриједности, односно америчког начина живота.

Да би САД оправдале даље постојање и ширење НАТО-а, истакле су нове опасности које пријете не само САД и чланицама алијансе, него и читавом свијету, а то су, у првом реду, тероризам, могућност да се терористи домогну оружја за масовно уништавање, диктаторски режими у појединим државама, гушење и кршење људских права и слобода, спутавање демократских процеса у појединим државама и слично. У први план истакли су борбу за људска права и слободе, односно демократију западног неолибералистичког типа и у том контексту изградњу и успостављање новог свјетског поретка.

У таквој ситуацији САД и НАТО 1994. године промовишу програм Партнерство за мир с циљем да се наводно ојача постојећи систем безбједности у Европи и Евроазији. Упућен је позив свим државама Европе да се укључе у тај програм, што су и учиниле скоро све земље западне Европе, Украјина и Русија и земље јужног Медитерана (Египат, Израел, Јордан, Мароко, Мауританија, Тунис и Алжир). На крају су се укључиле и Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Са Руском Федерацијом успостављен је Стални заједнички савјет НАТО” а са Украјином „Комисија НАТО–Украјина”.

Како уговором о формирању НАТО од 4. априла 1949. није било предвиђено ангажовање снага НАТО ван граница земаља чланица тог савеза (члан 5. Уговора), било је неопходно и формалноправно, с обзиром на настале околности, регулисати и ту проблематику у складу са хегемонистичким глобалним циљевима САД. То је учињено на самиту НАТО у Риму новембра 1991. и на самиту НАТО у Вашингтону априла 1999. (у јеку агресије на СРЈ). На римском самиту усвојена је нова стратегија NSC-91 (New Strategic Concept). У статут су унијети нови чланови по којима је НАТО обавезан да обезбједи мир и стабилност у цијелој Европи, односно да уз сагласност Уједињених народа (ОУН) може да се војно ангажује и ван сопствених граница, када то процијене искључиво чланице НАТО.

У априлу (4. април 1999) у Вашингтону је одржан самит НАТО који је био посвећен педесетогодишњици његовог постојања. Тада је усвојена стратегија НАТО за 21. вијек разрађена у документу NSC-99. У суштини, била је то иновирана и дограђена Стратегија националне безбједности, названа стратегијом директног „ангажовања” („наступања” – „ширења”) са визијом за 21. вијек, коју су усвојиле САД. Том приликом, посебно су разрађени тактика и план за продирање на Исток у годинама које долазе. У чланство НАТО тада су примљене три нове земље: Чешка, Пољска и Мађарска, а касније на самиту у Прагу и Бугарска, Румунија, Словачка, Словенија, Естонија, Литванија и Литва.

Званичну прокламацију о успостављању новог свјетског поретка објавио је маја 1990. предсједник САД Џорџ Буш Старији. Буш је у октобру 1990. у листу „Times“ предлагао „стварање новог свјетског поретка“ – новог света (novus orbis terrarum) у коме је, поред осталог, предлагао редефинисање односа Истока и Запада. Он је тада инсистирао да и Руска Федерација буде укључена у тај процес као позитивни чинилаац. У пракси је, међутим, дошло до радикалног заокрета и Руска Федерација је одбачена као некооперативна, а у први план су истакнути хегемонистички циљеви Сједињених Америчких Држава и држава НАТО. Након тога је 1991. усвојена агресивна Стратегија националне безбједности названа стратегијом „дирекотног ангажовања“ („ширења“ – „наступања“) са визијом (плановима) за 21. вијек. Она је одмах практично провјерена у Персијском заливу (Пустињска олуја – 1991).

Клинтонова администрација усвојила је Стратегију националне безбједности, која је у суштини била као и претходна стратегија са незнатним измјенама и стављала је акценат на офанзивност у ангажовању борбеним средствима (агресија на СРЈ).

Терористички напади Ал Каиде на зграду Свјетског трговинског центра („куле близнакиње”) у Њујорку и на Пентагон у Вашингтону, те покушај напада на Бијелу кућу, знатно су утицали на даљи развој глобалне политике и Стратегије националне безбједности САД. Послије тих напада предсједник САД Џорџ Буш Млађи објавио је глобални рат тероризму. Као главне противнике означио је све терористе, државе које подржавају тероризам или раде на развоју и производњи оружја за масовно уништавање. Он је ради тога предузео војну агресију у Авганистану (2001) и Ираку (2003). На унутрашњем плану формирао је Департман за унутрашњу безбједност и реорганизовао америчке обавјештајне заједнице (америчке обавјештајне службe).

Буш је 2002. исхитрено донио Стратегију националне безбједности, која је названа антитерористичка. Такође је 2006. донио нову Стратегију националне безбједности, што је био својеврсни преседан. До тада је, наиме, тај документ доношен само једном у току мандата предсједника. Исте године Буш је донио и Стратегију националне одбране,30 као други ниво стратегије у САД, па је тај појам први пут уведен у службена документа САД. Стратегија националне одбране произилази из Стратегије националне безбједности. Из Стратегије националне одбране произилази Национална војна стратегија. Буш је упоредо са увођењем новог нивоа Стратегије националне одбране, иницирао и доношење нове Националне војне стратегије, која је такође прилагођена новонасталим условима. 31

Као што је био случај и до тада, Стратегија националне безбједности дефинише главне националне интересе и циљеве док Стратегија националне одбране и Национална војна стратегија утврђују улози у задатке оружаних снага у остваривању циљева и обезбјеђењу националних интереса. И у Бушовим стратегијама националне безбједности садржане су основне поставке претходних стратегија, „директног ангажовања”, („ширења” „наступања”), с тим што је посебно наглашена борба против тероризма и држава које га подржавају. Оно што је специфично у свим Бушовим стратегијама јесте да се посебно разрађују мјере и дају смјернице за друге државне органе и ресоре који се чине одговорним за остваривање утврђених националних интереса и стратегијских циљева. Наглашена је потреба да преко разних форми и садржаја оружане снаге, убудуће са њима треба да остварују тјешњу сарадњу као и са оружаним снагама савезничких и партнерских земаља.

У мају 2010. предсједник САД Барак Обама промовисао је Стратегију националне безбједности, која је у неким аспектима разрадила и доградила претходно усвојене стратегије националне безбједности. И у овој стратегији тежиште се ставља на непосредно ангажовање и ширење утицаја САД широм свијета приоритетно неборбеним меким средствима („корак по корак”), уз коришћење осмишљених политичко-пропагандних средстава, образовних, културно-умјетничких и информативних садржаја који величају Западни систем вриједности и животни стандард развијених капиталистичких држава. Посебно се разрађује употреба компјутерске технике и у том контексту сајбер (кибернетичко) ратовање32, разне врсте прислушкивања и праћења; шпијунирање људи преко интернета (афера са Едвард Сноуденом и њемачком канцеларком Ангелом Меркел), што су чиниле службе безбједности САД под изговором спречавања тероризма и откривања терориста на планетарном нивоу.

Уколико се неборбеним дејствима („меким”) не постигну жељени резултати, употребљавале би се разне економске блокаде и политичке изолације, борбена дејства ограничена по простору, времену, ангажованим снагама и ратним разарањима. При томе, као и до сада, тежиште би требало бити на ангажовању ваздухопловних и поморских снага, које би, у садејству са снагама унутар појединих земаља (побуњеницима, дисидентима, па чак и са терористима у тим земљама), наносиле ударе са дистанце, и на тај начин помагале успостављању нових режима и влада наклоњених САД. Дакле, све стратегије националне безбједности САД усвајане у постхладноратовском периоду истицале су офанзивно наступање земаља чланица НАТО у успостављању новог међународног поретка. Земље чланице НАТО су готово у потпуности прихватиле све одредбе стратегија за националну безбједност САД и уградиле их у заједничку стратегију НАТО-а. У њој су посебно наведене области и средства у којима се у наредном периоду треба интензивније и стручније ангажовати:

  • неопходно је обучавати властита руководства и лидере; образовати их теоретски и оспособљавати практично да би стекли квалификације потребне за успостављање и изградњу основних институција демократије, те за рушење „недемократских режима”;

  • настојати да се у образовни систем других народа усађују принципи и пракса демократије, као и усвајање нових вриједности неолибералног капитализма, а посебно код оних гдје демократија западног типа није развијена и гдје се игнорише и одбацује идеја новог свјетског поретка и мондијализма. С тим циљем треба издавати књиге, снимати филмове, давати стипендије студентима који прихватају неолибералистичке идеје, организовати бесплатно учење енглеског језика и користити друга разна едукативна средства, а посебно интернет;

  • развијати личне и институционалне везе између америчких појединаца и организација у свим дијеловима свијета и свим државама гдје год је то могуће;

  • оспособљавати и подстицати на отпор појединце, групе и организације у земљама са ауторитарним режимима, а које су оптерећене разноразним унутрашњим проблемима (економским, националним, вјерским, социјалним…), и при том им пружати сваку врсту помоћи, укључујући и војну.

Као приоритетни геостратегијски циљеви и даље би остали:

  • спречавање експанзије Кине да постане велика економска и војна сила и по могућности поспјешивати рушење кинеског модела социјализма (комунизма) подстицањем и подршком дисидената и сецесионистичких снага на Тибету и Хонг Конгу;

  • изолација и заокруживање Русије и њено постепено распарчавање на више држава по сценарију рушења СФРЈ и СРЈ, односно свођење Русије на осредњу државу која би била лојална Западу. То је отворено рекао амерички државни секретар, Џејмс Бејкер, 24. маја 1992. у Лисабону: „Оно што желимо да досегнемо су независне државе, не само Русије и у Русији, не само Москве и Санкт Петербурга, него Урала, Сибира и Далеког истока”;

  • рушење режима и влада у државама које нису по жељи Запада, посебно „осовина зла” (Иран, Ирак, Сирија, Кореја, Индонезија…), како их назива америчка администрација, а што се отворено и све интензивније спроводи;

  • успостављање новог међународног поретка у коме би доминантну улогу имале САД и државе чланице НАТО.

Упоредо са теоретским иновацијама и измјенама практична провјера стратегије „директног ангажовања – ширења” је перманентно присутна од класичног рата у Авганистану, Ираку, СР Југославији, Ираку, Либији, Малију, подстицању разних „наранџастих”, „зелених” и других револуција и побуна широм свијета до политичко-пропагандног, дипломатског, културног (филм, музика, медији, књиге) дјеловања САД и држава чланица НАТО.

Збигњев Бжежински у својој књизи „Велика шаховска табла” истиче: „Очување међународног примата САД је кључно не само за благостање и безбједност Американаца већ и за будућност слободе, демократије, слободне економије и међународног поретка у свијету” 33. Он закључује да САД, у досадашњој историји човјечанства као неспорно истинска империја, једине имају реалне шансе и могућности да загосподаре свијетом и формирају свјетску владу са западним системом вриједности као преовлађујућим.

      1. Оживљавање русофобије, србофобије и антиправославног расположења ради оправдања „мисионарског” похода на Исток

Сједињене Америчке Државе и земље чланице НАТО-а у постхладноратовском периоду наступају готово исто као што су то кроз историју чинили Ватикан и католичка црква према Истоку. „На дјелу је поновно настојање америчке (и земаља чланица НАТО-а) глобалне политике и стратегије да се оствари некадашња „мисионарска” стратегија Ватикана и Велике Британије (посебно између два свјетска рата), а то је стварање појаса тзв. интермаријума од Балтика до Јадрана”34. Та политика је увелико остварена, тако што су балтичке земље, а посебно бивше совјетске републике (Естонија, Литванија, Летонија) поново враћене у интересну сферу САД и НАТО-а, као и Пољска, Чехословачка (ЧешкаСловачка), Мађарска и западни дијелови претходне Југославије. Тиме је остварена давнашња тежња Запада да се од тих земаља створи једна тампонзона (санитарни кордон), која ће трајно бити непролазна за Русију. Савремени теоретичар међународних односа Семјуел Хантингтон констатује: „да се Европа завршава тамо гдје се завршава западно хришћанство а почињу ислам и православље”35 (Limes“ – такав став је еуфемизам за некадашње расистичке теорије о „Limesu као граници која раздваја источно варварство од западне цивилизације). Пристрасне реакције у вези са актуелним догађајима у Украјини и отворена подршка повампиреном фашизму у тој бившој совјетској републици јасно показују да је садашња политика САД и земаља чланица НАТО-а у функцији давнашњег западног сна да се сруши и распарча Русија као Русија, и да се руски народ коначно лиши државотворности и властитих цивилизацијских или империјалних претензија. Истовремено показује да и за вријеме постојања СССР-а, невоља са Русијом за Запад, посебно САД није била у томе што је она социјалистичка (комунистичка), већ прије свега у томе што је она Русија, односно што је она православна, а што је данас евидентно у огољеном виду.

Данас, када је Русија и даље оптерећена бројним унутрашњим проблемима, на Западу процјењују да је дошао тренутак да се она сведе на осредњу државу, која у међународним односима неће играти значајнију улогу.

Један од познатих америчких демократа 1992. изјавио је америчком научнику С. Коену: „Наш циљ је да Русија никада више не буде велика сила”36. Поред унутрашњих проблема, посебан проблем за Руску Федерацију у новије време јесте обезбјеђење граница у европском граничном сектору. Руска Федерација је као царистичка Русија и једно вријеме Совјетски Савез суочена са проблемом обезбеђења граница у европском граничном сектору. Западне границе Руске Федерације су и рељефно најотвореније, будући да се ту руска равница (низина – плоча) наставља преко равнице Пољске и Њемачке, све до Атлантика. Преко тог подручја названог „коридор ратова“, традиционално су полазиле инвазије на Русију и СССР (Карло XII, Наполеон, Хитлер). Послије Другог свјетског рата, стварањем заједнице социјалистичких сателитских држава у Источној Европи и Варшавског Уговора ово гранично подручје је све до распуштања ВУ и распада СССР-а било геостратегијски најзаштићеније. Руска Федерација је тако поново поред граничних проблема са Кином и Јапаном (Курилска острва), суочена са проблемом обезбјеђења граница на најотворенијем и традиционално најнеугоднијем граничном сектору. Такво стање врло вјешто и перфидно користе САД и државе чланице НАТО, настојећи да Украјину увуку у своју интересну сферу и по могућности у НАТО и тај гранични сектор учине још рањивијим за Русију. То је у прошлости стално радио Запад и Ватикан предузимајући скоро све мејре да граница Русије према Западу буде што рањивија и да по сваку цијену спрече Русију да загосподари Цариградом, Босфором и Дарданелама, поготово што је Царска Русија пред Први свјетски рат имала реалне шансе да анектира Цариград, Босфор и Дарданеле37.

Већина освајача Рисије након неуспјеха у војничком походу на Русију, били су импресионирани њеним геостратегијским предностима, о чему су оставили запажања која имају трајне историјске поуке.

Велики војсковођа Наполеон био је убјеђен након свестраних и детаљних припрема за поход на Русију, да неће поновити грешке Карла XII који је доживио катастрофални пораз приликом похода на Русију. Међутим, директно је осјетио и доживио све тешкоће свог војничког похода на Русију, посебно тешкоће савладавања огромних пространстава Русије. На Светој Јелени, гдје је након ратног пораза био затворен и изолован, фасциниран огромним пространствима Русије и њеним готово неисцрпним природним ресурсима и уопште географским предностима записао је у својим фрагментима: „Ако једнога дана Русија буде имала цара коме срце неће лежати у петама тај ће постати господар свијета“38.

Генијални теоретичар рата Карл вон Клаузевиц анализирајући управо наполеонове ратове извео је закључке који су данас актуелни и упозоравајући: „Тај поход није пропао зато што је цар (Наполеон) како се то обично мисли напредовао и сувише брзо и сувише далеко… Можда је он учинио грешку када је тај поход уопште предузео, резултат је у сваком случају показао, да се у својим прорачунима преварио… Руско царство није земља која се може освојити према познатим правилима“39

Овај закључак се у потпуности може примјенити и на Хилтеров поход на СССР 1941-1945.

Оно, пак што се данас чини посебно актуелним у Клаузевицовој анализи Наполеоновог војничког похода на Русију јесте његов крајњи закључак… „да се Руско царство може срушити само на један начин „унутрашњим“ раздорима40, дакле, изнутра. Данас када је Руска Федерација суочена са великим унтрашњим проблемима (истина не по први пут у својој историји) неоспорна је актуелност Клаузевицевих закључака. Историјско искуство је потврдило да су се све велике империје (царства, колонијалне силе) које су се до сада распале, скоро све распале, или бар почеле распадати, по правилу изнутра, ради „унутрашњих раздора“ и проблема, а не освајањем споља. Проблеми са Чеченијом, Дагестаном, Кавказом, неизналажење адекватног политичког и економског система (тајкунизација, дивљи капитализам) низак животни стандард и природни прираштај становништва, заостајање у модерној технологији за Западом актуелно и потенцијално могу довести до још већих проблема у Руској Федерацији, без обзира што њено садашње руководство предузима успјешне мјере да се бар амортизују и ублаже нагомилани проблеми за чије отклањање су потребне деценије. САД и Запад у цјелини, максимално користе унутрашње слабости Руске Федерације и преко разних дисидената, невладинх организација, сецесиониста, националиста, политичке опозиције, дијела омладине склоне хедонистичком начину живота и слично – подстичу те слабосту у циљу разбијања Русије изнутра и њено распарчавање на више независних држава које би биле лојалне Западу.

У последње вријеме отворено се напада православље као религија, и оптужује Руска православна црква и национално освијешћени руски народ да поново оживљавају тезе о Москви као „Трећем Риму”41. У западној штампи, посебно неким листовима, часописима и књигама католичке цркве, појављују се острашћени и погрдни текстови против православља уопште, а посебно у Русији. У једном од таквих текстова пише о наводном крсташком рату православља након пада комунизма у Русији, и каже следеће: „Боље је црвена петокрака звијезда, него православна и национално освијешћена Русија”42. Чињеница је, међутим, да током историје хришћанства православна црква никада није никога на силу преводила у православље, нити је водила „православне крсташке ратове”, као што је то преко хиљаду година радила и ради католичка црква са Ватиканом на челу.

У САД и земљама запада, нажалост и неким словенским земљама (Пољска, Хрватска, Украјина), води се прави рат против руског православља. У Украјини се води под паролом: „Разбијмо главног непријатеља – руско православље, срце обнављајућег руског света”43. Амерички геополитичар Бжежински у својим најновијим анализама и теоријама о Русији, између осталог, каже да „послије пада комунизма највећи непријатељ Америке јесте руско православље”44. Нешто суптилније и прикривеније руглу се извргава и православна црква у Србији, предимензионирањем и сензационалистичким изношењем појединих афера које су се дешавале у оквиру Српске православне цркве у часописима који излазе под покровитељством Ватикана.

Многи угледни научници на Западу, теоретичари католичке и протестантске цркве под фирмом науке и позивајући се на црквене догме, оживљавају и разрађују у савременом контексту тезе њемачког научника Адолфа Харнака из 1913, који је анализирајући католичку и православну цркву закључио: „Православна црква у културном, филозофском и политичком погледу је окамењено треће стољеће”45.

Након поновног избора Владимира Путина за председника Руске Федерације унутрашњи и а спољни политички проблеми се темељитије и конструктивније превазилазе. Ова велика земља са големим природним ресурсима, специфичним културама и духовношћу и даље остаје велика енигма за све, или Черчиловим ријечима речено: „Русија је тајна увијена у мистерију обавијену енигмом”46.

Џорд Кенан, амерички историчар и дипломата, познавалац Русије и руског народа, 1946. године је написао: „Русија остаје данас, више него икад, енигма за западни свијет… Ми, прије свега, нисмо у стању да сагледамо улогу контрадикција у животу руског човјека. Инстинкт Англосаксонца тежи да изглади контрадикције, да помири сукобљене елементе, да нађе неки прихватљиви средњи пут. Рус је склон екстремима и не труди се посебно да их помири. За њега, контрадикција је уобичајена ствар. То је суштина Русије. Запад и Исток, Пацифик и Атлантик, Арктик и тропи, крајња зима и велике врућине, продужена обамрлост и изненадне провале енергије, велика суровост и велика нежност, раскошна богатства и запањујуће сиромаштво, жестока ксенофобија и неконтролисана жеља да се ступи у контакт са страним свијетом, огромна власт и понижавајућа послушност, истовремена љубав и мржња према истим објектима. То су само неке контрадикције које доминирају животом руског човјека. Рус их не одбацује, навикао је да живи са њима и у њима.47

Без обзира на скоро усудне слабости које су повремено током историје биле присутне у Русији, па и актуелне слабости Руске Федерације, никако се не смије губити из вида чињеница да се та земља као велика сила руководи и сталним државно-националним интересима, који су наслијеђени и имају дубоке друштвене корјене. Од тих интереса ниједно руско руководство, упркос тренутним објективним тешкоћама и субјективним слабостима, нити може, а ни не жели одустати.

Корјени данашње русофобије, код званичника Запада, у великом дјелу западног јавног мњења, разним теоријама, филмовима, књигама и медијима потичу још од византофобије.

Западноватиканска мржња, која је повремено прелазила у агресивност па и геноцид према православљу, а посебно православним словенским народима, сеже далеко у прошлост. До отвореног изражаја долази са страхом од превласти Византије („византофобија”) још од црквеног сабора у Никеји, одржаног 325. године. На том сабору усвојене су црквене догме у чувеном акту „Символ вере”. Неке од њих довеле су до различитог гледања на хришћанску цркву и до постепеног раскола између источне и западне цркве. У Цариграду 381, на црквеном сабору, усвојен је допуњени догматски акт „Символ вере”. Од тада почињу непомирљива неслагања, расправе и свађе између католичке и православне цркве. Неслагања и сукоби водили су се нарочито око члана 8 (осам) „Символа вере”, односно око догме „Ad fillioque”, што значи и сина. У суштини, ради се о следећем: по православљу Свети дух произилази само од Бога оца, а по католичанству Свети дух произилази од Бога оца и Бога сина (Исуса Христа). Прихватајући догму да Свети дух произилази и од Бога синаИсуса Христа („Ad fillioque”) католичка црква је прихватила да се Свети дух апсолутне правде и моралности не налази само у Богу оцу, него и у људима који се налазе на земљи и Исусу Христу кога су спустили на земљу, његовом наследнику Светом Петру, али и наследницима Светог Петра који се налазе на папском трону у Ватикану и свим његовим изасланицима.

У стварности, то значи да Свети дух којим се могу опраштати људски греси има не само Бог на небу, него и људи на земљи оличени у црквеним великодостојницима. На тај начин опраштање гријехова, одређивање шта је праведно и морално нема само Бог, него и црквена организација, односно њени великодостојници. Дакле, свештеници католичке цркве имају моћ и право да и најокорелијим криминалцима опраштају и најтеже гријехове уколико се ови вербално покају. Посљедице прихватања догме „Ad fillioque” одразиле су се на развој моралности и правичности у западним капиталистичким друштвима, односно на целокупну западну културу и цивилизацију. То је, уосталом, опредијелило развој западњачких друштава чији критеријуми су првенствено корисност, сврсисходност, рационализам, односно прагматизам, што је максимално дошло до изражаја у систему вриједности које преко неолибералног капитализма намећу Сједињене Америчке Државе. У вези с тим наш духовник Јустин Поповић каже:

Христа су замијенили његовим намесником папом. Богочовијека замијенили човјеком, а љубав систематским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи.48

Након цариградског црквеног сабора, источноправославна црква прихватила је организацију по саборном и аутокефалном принципу; а западнокатоличка на принципу папског апсолутизма и централизма. Целибат (забрана ступања у брак) био је обавезан за католичко свештенство, док га православно свештенство није имало изузев монаштва.

Код православних је причешћивање било хљебом и вином за све (народ и свештена лица), а код католика хљебом и вином само за свештенике, а за народ само хљебом. Постојале су и друге догматске разлике, као што су разлике у посту: католици посте суботом и употребљавају бесквасни хљеб за причешће, а православни употребљавају квасни хљеб за причешће. Код католика најрадоснији и најважнији хришћански празник је Божић, док је код православаца Васкрс49.

Те разлике довеле су до сталних спорења и сукоба, који су ушли у завршну и најдраматичнију фазу 16. јула 1054. године. Тада су папски легати ставили на олтар Свете Софије булу којом се баца проклетство на источноправославну цркву. Тадашњи патријарх у Цариграду Керуларије одржао је сабор који је са своје стране бацио анатему на римске легате. Био је то дефинитивни раскид двају цркава који се није превазишао до данас.

Ради ових спорова многи западни историчари и озбиљни научни радници од давнина су заступали и ширили изразито негативне тезе о Византији, од којих су неке биле готово расистичке. Француски енциклопедисти Волтер и Монтескије и енглески историчар Едвард Гибон (један од пионира расистичких теорија) приказивали су Византију као земљу мрачњаштва, конзервативизма, деспотије, а њена културна добра третирали као безвриједна и антицивилизацијска. У свјетлу најновије кризе на Балкану, на Западу се поново појављују теоретичари који заступају те старе тезе са расистичким аргументима о сукобу супериорне Западне цивилизације и инфериорне Источне цивилизације на границама подјеле Римског царства на његов Западни и Источни дио („Limes“).

Међутим, бројни византолози и научници свјетског угледа и гласа, међу којима и многи са Запада, у својим научним радовима непобитно су доказали да су византијска цивилизација и култура у самом врху свјетске културе и цивилизације, а у неким аспектима и супериорнија од Западне. Чувено Римско право и античко наслијеђе Запада у виду грчке филозофије, сачувани су и уграђени у Западну цивилизацију захваљујући управо Византији. У свим научним круговима на Западу призната је чињеница да је Римско право сачувао и пренио у западну цивилизацију Јустинијан, византијски цар. Огромна заслуга Византије јесте и у очувању самог хришћанства. Предрасуде и стереотипи на Западу о „мрачном Византу” приписују се на врло ружан начин Русима, Србима и свим православним народима, а посебно источноправославним Словенима, који баштине културу и цивилизацију Византије. Те предрасуде на Западу понекад су попримале типично расистичке размјере и биле су полазна основа за чињење монструозних злочина и геноцида према другим културама, традицијама, народима и религијама. „Од крсташа до нациста и натоиста, западњаци наступају као мисионари једне спасоносне вере, демократије, људских права, друштвености, једино могућих облика производње, забаве, исхране, одевања…”50.

Да су агресивност и геноцидност континуирана пракса западњачке цивилизације најбоље потврђују историјске чињенице. Велики је број историјских примјера агресивног наступања Запада према свим другим дјеловима свијета, а посебно према Истоку, гдје су у више наврата чинили стравичне злочине и у правом смислу те речи спроводили геноцид. Од крсташких ратова, средњовјековне злогласне инквизиције Ватикана и Римокатоличке цркве, колонијалних освајања дијелова Африке, Азије, Латинске Америке, Сјеверне Америке и Канаде, у које су ишле многе европске католичке државе, приликом чега је наметана римокатоличка вјера уз монструозне злочине и уништавање цијелих народа. Римске папе су 1095. организовале Први крсташки поход за тобожње ослобађање светих мјеста и Христовог гроба у Палестини. Од тада су организована још два похода, при чему су крсташи починили злочине који су трајна срамота за хришћанство уопште. Они су били више варвари и злочинци него божији заштитници. Едвард Гибон их је назвао: „животињама без разума и без човјечности”.51 Њемачки историчар Г. Кауфман рекао је за крсташе „да су били поруга на религиозне циљеве које су узели за плашт”52. Према неким процјенама, у црквеним књигама пише да је католичка инквизиција у средњовјековним процесима прогањања вјештица и научника који су дали непроцјењиви допринос развоју науке (Никола Коперник, Ђордано Бруно) спалила преко петсто хиљада људи, од чега двеста хиљада жена, чији је основни гријех био само што су биле изразито лијепе ради чега их је католичка црква проглашавала вјештицама.

Под изговором стварања новог свијета и универзалних људских вриједности, савремено мисионарство Запада одвија се преко медија, филмова, популарне рокенрол музике и разних других форми и средстава. Тако се, како констатују многи интелектуалци, проводи нови крсташки поход на душе оних који још не вјерују у „општеприхваћене” западњачке вриједности или их селективно усвајају и прихватају. При томе се, у првом реду, мисли на Србе, Русе и још неке православне народе, којима треба помоћи, ако не милом, онда силом, да се ослободе сопственог незнања, примитивизма и варваризма. Оваква кампања духовног и цивилизацијског месијанства Запада према Истоку, интензивирана је на перфидан начин у посљедњих двадесетак година, а тренутно се спроводи у Украјини.

Дакле, у агресивном наступању Запада, у суштини, није се ништа промијенило од ватиканског мисионарства, шпанских конквискадора, британских колониста у Индији, Кини и другим земљама, америчких пионира на дивљем западу (истребљивање индијанских племена), француских експлоататора афричких богатстава, до данашњег наступања оличеног у САД, ЕУ и НАТО.

Насупрот томе, источна цивилизација оличена најприје у Византији, данас у Русији и Србији и осталим православним земљама, никада током историје није наступала освајачки и агресивно. Исток, наиме, никада није полазио у колонијална освајања, нити је имао централу (у религијском и политичком смислу), већ управо обрнуто, најчешће је нападан у покушају да се стави под колонијалну власт Запада. Освајачки походи су по правилу увијек били са запада на исток, најчешће са циљем да се покори руски народ и освоји Русија као држава53.

Забрињава чињеница да се у бројним књигама, часописима, чак и радовима који имају строго научну претензију, износе отворено расистичке па и геноцидне теорије о словенским народима, посебно Србима и Русима и православљу као религији. То, између осталог, потврђује следећи цитат: „Колико је расистичке природе мржња према Србима, на свој начин сведочи и то да неке квазинаучне теорије о Србима, настале пре свега у усташко клерикалним хрватским круговима, о томе да су Срби настали мешањем афричких црнаца, које су у својим легијама доводили Римљани на Балканско полуострво са затеченим белачким становништвом (Србима), ни до дана данашњег нису у потпуности и сасвим до краја одбачени у западном свијету. Тако, на примјер, Ноел Малком, познати и признати интелектуалац са Запада, у књизи „О Босни” 1994. године пишући о Србима не одбацује у потпуности ову тезу о афричким црнцима као извору српског народа”54. Успут, да изнесемо историјску чињеницу да су се римске легије састављене од црнаца налазили сто километара сјеверно од Беча.

У нашој јавности у име комунистичких идеала било је прећуткивано и мало познато да су Маркс и Енглес пропагирали расистичке теорије и позивали на геноцид против словенских народа, посебно Руса и јужнословенских народа. У њиховим дјелима и писмима се захтјева „неумољива борба на живот и смрт са Словенством“, која мора бити „борба до истраге и безобзирни тероризам“55.

Посебно је за осуду њихова ненаучна оцјена да ће нестанак тих штетних „отпадака народа“ као „специјалних непријатеља демократије значајно допринети прогресу човјечанства као и став да се тај циљ може постићи само ратом против тих народа све до њиховог потпуног истребљења, тако да тим малим тврдоглавим нацијама не остане чак ни име, па макар тај рат морао бити и свјетски рат“56.

Овакве оцјене Маркса и Енгелса се још и данас користе у актуелној сатанизацији српског народа. Они су и о Хрватима имали чак и горе мишљење и сматрали их „надутим варварима“. Међутим, уколико би се требало опредјељиваати између јужнословенских народа они су сматрали да би пред најездом панславизма и подјелом Европе на зону демократије и панславенску зону као област недемократије „било лепо када би Хрвати… сачињавали први борбени ред европске демократије“, док су за Србе сматрали да је најбоље „да се етнички потпуно утопе у вјековима натурану оријенталност“57.

За босанске муслимане Маркс је тврдио да ће „бити уништени, нема никакве сумње“.

Неки марксисти наведене расистичке ставове и заговарање геноцида од стране Маркса и Енглелса према јужнословенским народима покушавају, још и данас, правдати њиховим жалом због пораза револуције у Мађарској 1848. и 1849. (у чијем разбијању је учествовао дио српског народа из Барање и Баната) и младеначком жестином, што се не може прихватити нити било чиме правдати. Тим прије што су наведене ставове и оцјене Маркс и Енглес заступали током читавог живота, а чак су се у једном периоду и практично ангажовали у спровођењу тих расистичких и геноцидних ставова. Тако су се за вријеме Босанско Херцеговачког устанка 1875-1878. и након њега практично ангажовали у борби против „српских пљачкаша“ и захтјевали од народа Европе да се Србима не пружа никаква материјална ни морална помоћ. Лично су онемогућивали и растурали сва хуманитарна друштва и организације у тадашњој Европи која су прикупљала поћом Србима у одјећи и лијековима и ширила истину о Босанско Херцеговачком устанку.

Георг Фридрих Хегел, који је био њихов интелектуални узор и духовни отац, „прогнао је Словене из својих филозофских разматрања, пошто се они нису појавили, како је он тврдио, као самостални моменат у низу стварања разума”58. Великог мислиоца Хегела демантовала је историја након његове смрти. На свјетској научној сцени појавила се плејада интелектуалаца свјетског угледа и гласа славенског поријекла, без чијег доприноса би данашња цивилизација и култура биле на далеко нижем степену развоја.

Својим открићима и изумима на пољу науке и технике и доприносу развоју културе и цивилизације бројни научници словенског поријекла остаће заувијек у врху свјетске науке и културе. Набројаћемо само неке: Коперник, Бошковић, Лајбниц, Мендељејев, Панчић, мадам Кири, Тесла, Миланковић, Пупин, Глинка, Чајковски, Сметана, Дворжак, Шопен, Пушкин, Достојевски, Толстој, Чехов, Андрић, Мицкјевич, Хашек, Ботев, Губљов, Лубарда, Кликов и многи други. Уосталом, Руси су први на свијету овладали космичком техником, први у космос лансирали ракету и живо биће. И данас су руски научници у многим фундаменталним научним истраживањима у самом врху, а у неким дијеловима (метална индустрија и легуре) и без премца у свјетској науци.

Русофобија и њен рукавац србофобија су и данас отворено присутне у САД и другим западним државама, посебно у неким које су се отцијепиле од претходне Југославије и бившим чланицама Варшавског уговора (Мађарска). У Хрватској и Мађарској организују се чак и научни симпозијуми, неријетко и уз помоћ актуелних странака на власти, на којима се супротно свим критеријумима науке, износе расистички ставови о српском народу и фалсификује његова историја. У Хрватској, званичне власти отворено прекрајају историју српског народа, кога оптужују за оно што су радиле хрватске усташе и фашисти у току Другог свјетског рата и сл. У посљедње вријеме у озбиљним научним радовима присутно је дрско присвајање српске епске поезије, великана српске и свјетске науке (Тесла, Пупин, Бошковић и Миланковић).

Када се говори о држави Хрватској и њеном актуелном политичком руководству и посебно црквеним великодостојницима и „бранитељима, стварност је увелико превазишла фантазију. Након што су у Независној Држави Хрватској у Другом свјетском рату почињени незапамћени злочини и геноцид над српским, ромским и јеврејским народом (Јасеновац, Јадовно, бацање српског живља у јаме безданке, злочини на Овчари…), руководство Републике Хрватске, која се насилно одвојила од Југославије, починивпши при томе злочине према српском народу (са територије Хрватске протјерано је двеста педесет хиљада Срба, у операцијама „Бљесак” и „Олуја”; убијено око 2.000 српског незаштићеног становништва) подноси тужбу Међународном суду у Хагу против Србије за почињени наводни геноцид над хрватским народом у периоду од 1991/1992, што је, заиста, више него апсурдно и непојмљиво за здрав разум.

Нажалост, не само међународне институције, организације и појединци који су задужени да санкционишу и раскринкају такве појаве, него и већина земаља Запада на све то гледа благонаклоно. Не реагује се чак на отворено и дрско повампирење усташтва и фашизма у Хрватској (примјер пјевача Марка Перковића Томсона, неких навијача, масовне хистерије хрватских грађана домољуба према ћириличним натписима у Вуковару и сл.) Повампирени фашизам у Украјини се чак подржава и подстиче. Иако су САД званично објавиле рат тероризму, у Сирији тајно организују муслиманске екстремисте и терористе (најгору врсту исламског фундаментализма) који су недавно у Сирији починили свирепе злочине против православно-хришћанског становништва у тој земљи. У Сирији, Либији, Ираку и још неким исламским земљама уз помоћ ЦИА-е и МИ-6 у новије вријеме стварају се крајње екстремистичке терористичке организације, чак у неким и исландска држава која је објавила рат до истребљења неисламском свијету.

У многим западним земљама преовлађује мишљење да су Србија и Русија земље простака. Да је Рус пијанац, хулиган и тупи бирократа. Износе се чак и расистичке теорије да је „руски народ ропски народ, сервилне природе, који је научио да се са њим влада и управља бичем и као такав неспособан за самосталност и слободу”59.

Перфидно се протурају приземне потцењивачке приче, снимају разни филмови и ТВ серије, пишу сензационалистички чланци, брошуре, књиге, карикатуре о Русима и вотки, Русима као ноторним пијанцима, Рускињама као женама лаког морала – једном ријечју о Русима као „лошим момцима”. У многим холивудским филмовима, претежно онима гдје се приказује криминал и најниже људске страсти, по правилу најнегативније личности су Руси и Срби. У последње вријеме, посебно у америчким филмовима постали су хит сезоне такозвана „руска мафија”, српски криминалци и дилери дрогом, односно бивши злочинци са простора Балкана (по правилу Срби)60.

У том смислу, продукт болесне маште је амерички акциони филм „Прогањање” снимљен 2003. у Холивуду. Главни глумац филма је холивудска звијезда Томи Ли Џонс, а режисер Вилијем Фридкин. У филму извесни амерички специјалац професионални убица Арон Халам у шуми хладнокрвно и брутално без разлога убија четворо ловаца на јелене. Истрагом је ФБИ утврдио да је професионални убица полудио, вјеровали или не, гледајући наводне масовне злочине припадника српских паравојних јединица током рата на Косову и Метохији у околини Ђаковице. Дакле, по експертском извештају ФБИ то је пресудно утицало на његову духовну поремећеност и склоност ка убијању добрих момака. Наводни злочини српских паравојних јединица над албанским живљем у околини Ђаковице у току рата 1999. су по овом холивудском клишеу били толико ужасни да су чак и једног врхунски обученог професионалног убицу натјерали да полуди. Он није полудио ни у Кореји, ни у Вијетнаму, ни у Ираку, ни у Авганистану, него је полудио баш на Косову и Метохији ради наводних злочина српских паравојних јединица.” Овај филм емитовала је „Прва српска телевизија”, увече 4. фебруара 2013. године. 61

У свјетском јавном мњењу шири се паника о „руској мафији” као изузетно свирепој и немилосрдној организацији од које пријети опасност, малтене, цијелом човјечанству. Чак многи званичници са Запада тврде да нуклеарно оружје Русије може доспјети у руке мафије, па би је и ради тога на неки начин морале контролисати западне безбједносне службе.

У САД редовно се једном годишње одржава „Недјеља нација које је поробила Русија”, разни митинзи и скупови на којима се оштро критикује поробљивачки однос Русије према бившим совјетским републикама, кршење људских, вјерских и расних права и слобода у самој Руској Федерацији. Руси се оптужују да су расисти јер се, наводно, потцјењивачки односе према црнцима који живе и раде у Русији или долазе као туристи и пословни људи у Русију.

И након мењања (ресетовања) односа, на највишим државним нивоима, између САД и Руске Федерације, и даље се у такозваним слободним и независним медијима ружно говори о руском народу, његовој култури, традицији и православној религији. Русија се оптужује да се и даље руководи империјалним амбицијама и да не поштује суверенитет сусједних држава, да је земља са диктаторским предсједничким системом и без икакве демократије. Посебно им смета Владимир Путин, који је успио да ојача ослабљену земљу, и његова политика о Русији као лидеру у Евроазији.

У предизборној кампањи, поједини претенденти на мјесто предсједника САД пријете Путину да ће проћи као Садам Хусеин, нарочито након његове више него тријумфалне побједе на изборима за предсједника Руске Федерације. Стварност је, међутим, дијаметрално супротна у односу на западне тенденциозне оцјене. По најновијим процјенама у отцијепљеним земљама бившег СССР-а остало је да живи преко тридесет милиона Руса. О њиховом положају потресно свједочи нобеловац Александар Солжењицин у својој књизи: „Русија у провалији”. Већина Руса који су остали да живе у отцијепљеним државама (Литванији, Естонији, Латви, кавкаским државама, посебно Казахстану и Украјини) грађани су другог реда, без права на употребу свог језика, без својих школа, уз свакојака шиканирања и малтретирања као што су: избацивање из станова и са посла, ускраћивање и неисплаћивање пензија и тако даље. У Казахстану су се, поред свега наведеног, догађале и заиста стравичне ствари, како тврди Солжењицин. Тамо су дуго времена дивљале паравојне чете казашких националиста, који су спаљивали руске цркве, мијењали називе градова и села са руских у казашка и чинили многа друга злодјела. У мају 1993. године у извјештају Бијеле куће пише „да се људска права у Казахстану поштују и да је предсједник Казахстана Назарбајев учитељ демократије”62.

Чини се да је праву дијагнозу на овакво лицемјерно понашање САД дао Јован Ћирић: „У тези о руској опасности и милитантности скрива се изгледа грижа сопствене савјести, тако да извртање истине о другима (у овом случају Русима) представља класичан примјер пројекције сопствене слике на друге”63. Sapientis sat.

Међутим, ради потпуне истине треба ипак рећи да су о руском народу и славенским православним народима писали афирмативно и непристрасно многи реномирани интелектуалци са Запада у прошлости и данас.

Наводимо код нас мало познату научнофилозофску студију њемачког филозофа Вернера Шубарта. Он је 1938. објавио књигу „Европа и душа Истока”. Под душом Истока подразумевао је Русију. Шубарт је још тада написао „да Западна Европа никада неће прихватити Славене за своје”. Интересантна су и многа друга његова запажања у вези са Славенима: „Енглез гледа на свет као на сопствено предузеће, Француз као на салон, Немац као на касарну, а Рус гледа на свет који га окружује као на божански храм.” Он сматра да будући вјекови припадају Славенима, јер грандиозни догађај који се припрема јесте њихово успињање као водеће културне силе. „Можда то некоме пара уши, али то је судбина историје коју нико не може да заустави. Запад је човјечанству поклонио технологију и систем државне управе, али га је лишио душе. А без душе човјечанство не може да живи и да се развија.”64

Славни руски писац Фјодор Михајлович Достојевски сматрао је да је руски народ, народ Богоносац ради ширине и топлине словенске душе. Многи интелектуалци и данас сматрају да управо хришћанству Достојевског припада наредних хиљаду година. Лав Толстој вјеровао је да ће радикални хумани преокрет почети не било гдје, већ управо у Русији, зато што се нигдје као у руском народу није сачувао у таквој снази и чистоти хришћански поглед на свијет. Толстој је оваква увјерења заступао јер није имао повјерења у Запад, који даје предност материјалном над духовним, технологији над људском комуникацијом.

Православље је религија чистоте личног подвига, без посредништва црквене организације између вјерника и Бога. Свештеник источноправославне цркве не може злочинцу опростити злочин, као што може свештеник католичке цркве. Православни свештеник може се само молити Богу за спасење и мир душе злочинца, а никако му не може опростити гријех. То по православљу може само Бог.

      1. Стварање неформалних коалиција између САД и држава НАТО у борби против Русије и славенскоправославних држава

Сједињене Америчке Државе и НАТО последњих двадесетак година на пер­фидан начин користе неке исламске земље, ислам као религију и његову фундаменталистичку страну окрећу према Русији и православним народима у цјелини, као што су то вјековима радили Ватикан и католичка црква. Исламски фактор користи се као ударна песница Запада да би се и преко њега Русија и православље ослабили до те мјере да не могу играти никакву значајнију улогу у свијету, посебно у његовом исламском дијелу.

Још од црквеног раскола у хришћанству 1054, преко крсташких ратова и других активности до данас, антиправославно расположење (антируско, антисрпско и осталих православних држава) у Ватикану и католичкој цркви, односно Западу уопште, стално је присутно. Оно је у појединим историјским тренуцима попримало размјере расистичке хајке и геноцида, нарочито након освајања Константинопоља (Цариграда) 1453. године. Ватикан и католичке државе руководиле су се својим дугорочним циљевима и стратегијом слабљења православне „шизме” и њеног преобраћања у католичанство и поред чињенице да је опасност од освајачких похода Отоманске империје пријетила и католичким земљама. Да би апсурд био потпун, најбоље потврђује историјска чињеница да су управо западни (латински) инжењери помогли освајачу Мехмеду II да спектакуларно освоји и заузме Цариград. Они су му, наиме, конструисали нове направе – топове и створили јаку артиљерију, што је успјешно користио приликом освајања Цариграда. Дакле, исламска надирања су за Запад увијек била прилика за слабљење снаге и утицаја православних и других некатоличких држава да би се, након што исламски фактор одигра улогу уништења православља, приступило уништењу и самог исламског фактора кога у сваком погледу сматрају инфериорнијим у односу на вриједности и тековине западне цивилизације. Западњаци, наиме, сматрају да ће се са исламом када искористе његову милитантност против Русије и православља врло лако обрачунати и потпуно га подредити својим интересима.

Др Славенко Терзић, директор Историјског института САНУ, истиче „да је агресија на Југославију означила почетак великог рата против православног словенског света, православног света уопште, и пре свега, Русије, и да ова агресија има извесне сличности са походом крсташа с почетка 13. века, који су срушили и опљачкали пре­стоницу Византијског царства Цариград”. 65

Борба против Византије и православља била је константа западне цивилизације од времена Западног римског царства до данас. Западне силе предвођене Ватиканом окупирале су Византију 12041261. године. Пред налетом крсташа Византија је окупирана и опљачкана. Умјесто да се боре за ослобођење Христова гроба, крсташи су опљачкали Константинопољ, највећи културни и духовни центар тога доба. Остало је забиљежено у историји хришћанства да су чинили до тада незапамћене злочине, силовања, паљења, пљачкања, чега се и данас стиде и грозе искрени хришћани.

Крсташи су ослабили моћ Византије, што је доста допринело њеном поразу пред налетом Турака, око 200 година након тога. Исламски продор је за Ватикан и западну цивилизацију увијек био прилика да се помоћу њега ослаби утицај и снага православља. У Ватикану, што је случај и данас на Западу, ислам никад није сматран јаким и опасним непријатељем, као што је сматрано православље.

Данас улогу Ватикана преузимају САД и државе чланице НАТО.

Ради се несумњиво о сукобу трију цивилизација: словенско-православној, западњачкој (католичко-протестантској) и исламској, при чему традиционално, како нам то и историја показује, и данас као и раније, западњачка, католичко-протестантска цивилизација директно подржава и склапа савезништво са исламском цивилизацијом у борби и наступу против словенско-православне цивилизације.”66

То се могло запазити и за вријеме НАТО агресије на СРЈ по реакцији најширег јавног мњења у источноправославним земљама, са једне стране, и реакцији најширег јавног мњења у западно-католичко-протестантским земљама, са друге стране.

Најшире јавно мњење православних земаља: Русије, Белорусије, Украјине, Румуније, Грчке, Македоније и Бугарске масовним окупљањима и протестима спонтано и инстинктивно је давало безрезервну подршку српском народу („православној браћи”) и осуђивало агресију на СРЈ и медијско сатанизовање српског народа.

То је чињено за сво вријеме трајања агресије, упркос чињеници да су у неким од тих земаља (Грчкој, нарочито Македонији, па и Бугарској) званични државни органи и представници власти као и државни медији били безрезервно на страни Запада и искрено подржавале агресију НATO на СРЈ и српски народ.

Масовнијих и убједљивијих реакција готово да није ни било скоро ни у једној земљи Западне Европе, изузетак је пак Италија, односно њен дио Сицилија. У неким земљама било је спорадичних окупљања и протеста, углавном мањих група људи, које су организовали и спроводили припадници српске националности и неке хуманитарне организације који живе и раде у тим земљама. Највећи дио јавног мњења и тим земљама прихватио је и подржао политику својих земаља и инстинктивно се окренуо против православаца, равнодушно посматрајући (у неким случајевима отворено ликујући) страдање српског православног становништва. То се не може правдати изманипулисаношћу и пропагандом коју су водили званичници НАТО, каквих покушаја и објашњења има и данас, не само на Западу него и код нас.67

Континуитет коришћења исламског фактора Запада у борби против славенско-православних народа најбоље се потврђује на Балканском полуострву. Многе западне земље са Ватиканом на челу су чак са отвореним задовољством посматрале турско освајање балканских православних држава. Истина, једно вријеме су Ватикан и неке западне земље спорадично помагале и подржавале отпор православних држава против Турака, али је и то била само маска да би велики дио тих народа покатоличавали, што је, нажалост, остала пракса до данас. Велика Британија је, ради вјековне антируске политике, током 19. вијека отворено подржавала Отоманску империју и спречавала њену пропаст која је дуго времена (око сто година) била болесник на Босфору. Тиме је Велика Британија увелико допринијела одгађању ослобођења балканских народа од турске окупације и ропства. Француска и Аустрија су појединим исламским земљама пружале свесрдну подршку у сукобу са православним државама и народима. И политика ових земаља када је реч о Балкану, без обзира на неке периоде наклоности према Србима, одувијек је била „изразито антируска, а то је готово увијек значило и антисрпска”68.

Аустроугарска, као земља у којој је католичанство било најизреженије у своје вријеме, уз свесрдну помоћ Ватикана настојала је да увуче муслимане што дубље у центар Балкана, с циљем да раздвоји Србију и Црну Гору и створи тзв. „зелену трансверзалу”, која је од Турске и Босне требало да иде преко Косова и Рашке (Санџак). Циљ је био да се Русија удаљи од продора према топлим морима, а посебно да се спријечи да овлада мореузима Босфор и Дарданеле (Цариград). У том контексту је Аустроугарска пружала подршку Албанцима, и настојала да се створи албанска држава. Ту политику до краја су спровеле САД и земље чланице НАТО последњих десетак година. Тренутно је не дјелу потпиривање муслиманског национализма у Рашкој области (Санџак) и настојање да се Турска као чланица НАТО-а промовише у регионалног лидера, те да поново на Балкану има кључну улогу, што нажалост, прихватају и неки политички фактори у самој Србији. Овдје треба истаћи и чињеницу (што често пренебрегава и наша историографија) да се ни Француска ни Велика Британија у почетним годинама Првог свјетског рата не би опредијелиле да пруже помоћ искрвављеној српској војсци и да отворе Солунски фронт без ултимативног става руског цара Николаја II Романова, који је запријетио сепаратним миром са Њемачком уколико се не помогне српској војсци и српском народу.

И у току Другог свјетског рата Ватикан и велики број католичких земаља, нарочито неки фашистички експонирани кардинали, отворено или прикривено подржавали су све што је било уперено против словенских православних народа. На Западу се још и данас прикрива чињеница да је Света столица сматрала Хитлера за очишћујућу силу у Европи69, те да је папа благословио Њемачку и Хитлера за освајање туђих територија. Записано је у релевантним и непобитним документима да је римски папа дао „благослов Хитлеру за Курску битку70. Спрега фашизма, католицизма и муслиманског фундаментализма дошла је до изражаја у току Другог свјетског рата, нажалост и у неким словенским земљама као што су Украјина, Пољска и НДХ. Поглавник НДХ др Анте Павелић лансирао је познату крилатицу да су „муслимани цвијеће хрватског народа”. Таква политика Ватикана и Запада дошла је до изражаја и у ратовима вођеним на просторима бивше СФРЈ деведесетих година, актуелним ратовима у арапским земљама и у бившим совјетским републикама, Кавказу, Украјини и самој Руској Федерацији (Чеченија, Дагестан).

Када се говори о разбијању бивше СФРЈ, то је било видљиво на примјерима Мостара и још некик градовима у Босни и Херцеговини. Примјер Мостара наводи Јован Ћирић, а непосредан свједок био је и сам аутор који се у то вријеме налазио на тим просторима. Наиме, након протјеривања мостарских Срба и класичног етничког чишћења Мостара од Срба (по попису из 1991. године у Мостару је живјело преко 19.000 Срба, да би након њиховог протјеривања остало око 800, углавном старијих и немоћних особа и оних који су били у мјешовитим браковима), на ред је дошла стратегија Запада о уништавању и самих муслимана. Мостар је постао поприште најжешћих хрватско-муслиманских сукоба, који су попримили и размјере геноцида. Оружане снаге Хрвата су артиљеријом срушили и чувени стари мост, ремек дјело оријенталне културе и цивилизације. У Мостару је том приликом извршен и својеврсни духовни геноцид. До темеља су срушене све православне цркве, конак православне цркве, а православно гробље је потпуно оскрнављено. Протјерани су сви православни попови и црквено особље. Са Саборне цркве, као вјековног симбола православља у Мостару, чак је и камење покрадено. Порушени су бројни културни споменици српског народа, међу којима и биста пјесника Алексе Шантића.

То је потврдио и Ремзи Кларк (бивши државни тужилац САД) након обиласка бројних српских градова, рекавши: „Намера САД и земаља чланица НАТО-а је јасна и толико пута виђена да се православни Словени и муслимани заваде и поубијају између себе. А ваша (српска) борба је лекција целом човјечанству” 71.

Сједињене Америчке Државе су дуже времена (преко 100 година) биле дистанциране или индиферентне према Ватикану па и католичкој цркви. Солидарност са Ватиканом и католичком црквом интензивирала се за вријеме папе Јована Павла Другог, када су се Ватикан и лично папа Јован Павле Други показали врло ефикасни у помагању рушења комунизма у источноевропским атеистичким државама, а посебно у разбијању Југославије и њене подјеле на католички Запад и православни Исток. Папа Јован Павле Други током јавног појављивања у Денверу (САД) упутио је следеће речи Билу Клинтону: „Требало би да бомбардујете Србе”72.

Тако је створена неформална антикомунистичка коалиција САД и чланица НАТО-а са Ватиканом и католичком црквом, милитантним дијелом ислама и неким исламским земљама, која је након пропасти социјалистичких друштвених система у источноевропским земљама и СССР-у прерасла у антируску, односно антиправославну коалицију. И овакву ситуацију Ватикан веома вјешто користи и мимикријски настоји да се прикаже као институција која је у служби спровођења идеје глобализма и мондијализма. У склопу тога Ватикан у посљедњих двадесет година настоји да успостави све присније односе са исламом, Трилатералном комисијом73, јудеизмом, чак и са масонима који су до 1987. били екскомуницирани из католичке цркве (новим Конгресним правом из 1987. Ватикан је одбацио правило да се масони аутоматски екскомуницирају из цркве). Вербално су приснији односи и са православном црквом, са којом покушавају успоставити конструктивнији екуменски дијалог и трајније и чвршће везе. Колико је то искрено, најбоље говоре следеће чињенице. Дописник радио Ватикана из Хрватске Тончи Третењак између осталог каже: „Дијалог између католичке цркве у Хрватској и Српске православне цркве неће бити могуће успоставити све док Српска православна црква буде Светосавска”74. Наравно да се овакав став не може приписати званичном мишљењу и ставовима Ватикана, али таквих и сличних ставова, чланака, емисија, књига у којима се напада православље као религија (а излазе под покровитељством Ватикана) у последњих двадесетак година је све више. Папа Бенедикт XVII приликом посјете Републици Хрватској није на довољно убједљив начин осудио монструозне злочине које су у логору Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата починили многи великодостојници Католичке цркве у Хрватској. Он је том приликом Алојзија Степинца, ратног злочинца и инспиратора убијања и превјеравања православних у Независној Држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата, амнестирао од сваке одговорности за злочине и чак предложио да се прогласи за свеца Католичке цркве.

Сједињене Америчке Државе створиле су терористичку муслиманску организацију Ал Каиду и њеног вођу Осаму бин Ладена с циљем да екстремни исламски фундаментализам усмјери према Руској Федерацији. Осаму бин Ладена су САД прогласиле борцем за људска и религијска права муслимана. Када се у свом екстремизму окренуо против САД, а посебно након рушења Свјетског трговинског центра у Њујорку и Пентагона у Вашингтону, проглашен је терористом број један у свијету, и објављен му је планетарни рат у коме је на крају на свиреп начин убијен. Данас је многим арапским земљама јасно да рат на Блиском истоку и у Авганистану САД не воде за права и добро народа те земље, односно муслимана, већ за остваривање својих глобалних интереса и циљева у том дијелу свијета.

Администрација САД имала је пресудну улогу у јачању терористичке организације Ослободилачке војске Косова (ОВК). Многе чињенице показују да се ЦИА ангажовала у очувању и јачању ОВК. На пример, у августу 1998, када су наша војска и полиција катастрофално поразиле албанске терористе, саветник за националну безбедност председника САД Семјуел Бергер наложио је ЦИА да разради план којим ће ОВК претворити у озбиљног противника војске СРЈ.”75

Бомбардовање Југославије, поред осталог, било је мотивисано сличним аспирацијама САД и НАТО-а. Свим средствима и методама подржали су терористичку тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК), са њеним командантом Хашимом Тачијем на челу, једним од највећих криминалаца и терориста у Европи, што је крајње лицемјерство јер су очување и ширење НАТО-а након распуштања ВУ правдали, поред осталог, и борбом против тероризма у цијелом свијету.

Поред непобитних правних и других доказа, еминентних стручњака и институција у свијету, непосредних свједока о терористичком карактеру те војске и њеног команданта, САД ни западне земље чланице НАТО-а ни до данас нису предузеле ништа да се доказни материјал о монструозним злочинима предочи широј свјетској јавност, а злочинци до краја раскринкају и адекватно казне. Истина, свјетска јавност, па чак и појединци из Хашког трибунала, били су шокирани злочинима које су починили ОВК и њен шеф Хашим Тачи прије, за време и послије бомбардовања СРЈ. Дик Марти, као специјални извјештач (који је прикупио релевантне доказе и обезбедио непосредне свједоке), презентовао је у свом извјештају да је тзв. ОВК вадила унутрашње органе заробљеним и киднапованим Србима и продавала их на Западу, бавила се диловањем и у огромним количинама растурала дрогу, организовала и спроводила трговину људима, проституцију и трансфер проститутки уз финансијску надокнаду и слично.

Управо бомбардовање СРЈ показује сву лицемјерност, цинизам, перфидност и тоталну ароганцију најгрубље и најнехуманије примјене силе у „заштити” људских права, демократије и слобода. Под крајње циничним изговором „хуманитарне интервенције” на Косову и Метохији, НАТО је немилосрдно бомбардовао читаву територију СРЈ и тиме, не само што је повриједио њен суверенитет и територијални интегритет, већ је и изазвао хуманитарну катастрофу какву досадашња историја човечанства није забележила. Своја огњишта и куће морало је да напусти преко милион и петсто хиљада људи (Албанаца и Срба). Албанско становништво се након престанка интервенције вратило као избеглице, а преко двеста хиљада Срба који су том приликом напустили територију Космета још живи у прогонству.

Поред тога, Сједињене Америчке Државе и државе НАТО формирају и међународне ад хок организације и институције (Хашки трибунал….) и инструментализују постојеће међународне институције и организације (Свјетска банка, Међународни монетарни фонд, Г8) за остваривање својих хегемонистичких циљева у свијету.

      1. Војна агресија НАТО на СРЈ и српски народ

Иако су Сједињене Америчке Државе и неке државе чланице НАТО једно вријеме јавно подржавале опстанак претходне СФРЈ, тајно су, нарочито преко обавјештајних служби, деценијама радиле на њеном разбијању. Отворено су подржавале и подстицале сецесионистичке снаге у отцјепљеним Републикама и међу првима признале њихову самосталност и независност.

Вјешто су искористиле ситуацију на Космету, гдје су сепаратистичке и терористичке снаге дигле оружану побуну, да сруше и Савезну Републику Југославиоју (СРЈ) и војнички се учврсте на Балкану у чему су, бескрупулозно кршећи међународно право и Повељу ОУН, такође, успјеле.

Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО су, наиме, преко контакт групе, крајем јануара 1999, ултимативно захтијевале од СРЈ (Србије) да приступи преговорима о рјешавању проблема Космета, односно албанског народа на Космету. Преговори су одржани у Рамбујеу и Паризу под покровитељством контакт групе и Европске уније. То је у ствари био перфидан покушај да се Србији вјештом дипломатском манипулацијом отме Космет.

Уколико се преговорима и дипломатским калкулацијама не би успио Југославији наметнути споразум, који би саставила контакт група, односно САД и државе чланице НАТО, то би онда био довољан разлог за агресију на Југославију (Србију) и окупацију Космета. Циљ преговора, дакле, био је да се Србији одузме Космет милом или силом.

Када је у потпуности објелодањен текст споразума из Рамбујеа под насловом: „Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову” то је било јасно видљиво. Ударна поглавља тог споразума 2, 5, 7 и 8 недвосмислено су показивала да Србија не би имала суверенитет не само на Косову, него ни на осталом дијелу своје територије.

Као крајњи циљ имплементације таквог споразума била би окупација Србије. На тај начин Србија је, дакле, стављена пред избор између окупације и агресије НАТО.

Државна преговарачка делегација Србије, која је мандат добила од Народне скупштине са инструкцијама и принципима у виду закључака” није хтјела да потпише октроисани споразум из Рамбујеа у Паризу. Да је тај споразум у ствари класични ултиматум Србији, који је у многим аспектима чак и неповољнији од оног који је Аустроугарска упутила Србији 1914, потврђује додатак Б поглавља 7, о праву НАТО на приступ читавој југословенској територији, и поглавље 8, из кога је било јасно да Космет треба да постане нова албанска држава. По том поглављу Албанцима је давана могућност да се референдумом (плебисцитом) након извјесног периода изјасне о коначном статусу Космета (што би значило независну државу Косово).

Овакво наметање рјешења сувереној држави представља флагрантно кршење међународног права и система колективне безбједности оличеног у ОУН.

Наводимо неколико карактеристичних елемената споразума(Ултиматума) о статусу мисије НАТО на Косову и СРЈ.

  1. Особље НАТО ће поштовати законе који се примењују у СРЈ под условом да је поштовање тих закона у сагласности са повјереним мандатом и уздржаваће се од свих активности које нису у складу са природом ове операције.

  2. Особље НАТО неће подлегати прописима у погледу пасоша и виза и захтевима за пријављивање који важе за странце.

  3. Особље НАТО ће уживати имунитет у погледу било којег хапшења, истраге, притвора од стране органа СРЈ.

  4. НАТО и особље НАТО ће уживати имунитет од тужби било које врсте које се могу појавити као резултат активности предузетих с циљем вршења операција. НАТО може разматрати такве захтеве еx cratia, по доброј вољи.

  5. Особље НАТО ће уживати, заједно са својим возилима, пловилима, ваздухопловима и опремом, слободан и неометан пролаз и несметан приступ широм СРЈ, укључујући и одговарајући ваздушни простор и територијалне воде. Ово ће укључивати, али се неће ограничити само на то право, на логоровање, маневрисање, смештање и коришћење свих области или објеката који су потребни ради подршке, обуке и операција.

  6. Особље НАТО ће бити изузето од плаћања дажбина, пореза и других трошкова и прописа у вези са инспекцијом и царином.

  7. НАТО-у се неће наплаћивати никакви трошкови, порези или намети за бродове НАТО ни трошкови за ваздушну навигацију. Возила, пловила и ваздухоплови који се користе као подршка овој операцији неће подлегати захтевима за лиценце или регистрацију, нити за комерцијално осигурање.

  8. НАТО-у ће бити дато право на коришћење аеродрома, путева, железница и лука без накнаде трошкова, пореза, дажбина или неких других наплата за коришћење.

  9. НАТО-у ће бити дозвољено да користи интерне поштанске услуге. Стране (СРЈ и Србија) ће на једноставан захтев пружити све телекомуникационе услуге, укључујући и емитовање потребно за операцију, по одлуци НАТО. То укључује право на коришћење средстава и услуга потребних да се обезбеди могућност комуницирања, као и право на коришћење укупног електромагнетног спектра за ове сврхе, без накнаде.

  10. Стране ће обезбиједити, без накнаде, јавне објекте који НАТО-у могу бити потребни за припрему и вршење операције.

  11. У вршењу својих овлашћења која има на основу поглавља 7 „Споразума”, НАТО има овлашћење да притвара лица и да их што пре преда одговарајућим органима.76

Скупштина Србије је на седници одржаној 23. марта 1999. одбила такозвани споразум из Рамбујеа, у ствари класични ултиматум и предложила да се проблем Космета рјешава мирним путем и преговорима у Савјету безбедности Уједињених нација.

Предлог Скупштине Србије НАТО није прихватио и већ сутрадан, 24. марта 1999, извршена је агресија на СРЈ и српски народ. Агресија је извршена мучки, ненајављено (по међународном праву све државе су дужне да јавно објаве рат и агресију), под циничним изговором о спречавању хуманитарне катастрофе и заштити албанске народности на Космету. Као непосредни повод за агресију прогласили су масакр албанског цивилног становништва у селу Рачак, који су наводно починили припадници српске полиције. У ствари, радило се о бриљантној и спектакуларној акцији српске полиције против најокорелијих албанских терориста који су се били забарикадирали у неколико кућа у селу Рачак. Накнадно је међународна комисија састављена од угледних свјетских експерата утврдила да је та акција српске полиције вјешто искоришћена, тако што су изгинули албански терористи преобучени у цивилна одјела, међу којима је било и дјеце, скупљени на једно мјесто, а свјетски медији објавили су да су то злодјело починили српски полицајци над албанским цивилима. У том срамном послу инсценирања и подметања лажи ангажовали су се и неки високи представници међународне заједнице који су тада били ангажовани на Космету као објективни посматрачи и извјештачи. Иначе, агресија на СРЈ и српски народ извршена је као кампања (Аir campaign), а службено је названа: Allied Forces Operation што у преводу значи Операција савезничка сила (снага). Након уласка НАТО трупа на Космет, јуна 1999. (формирање базе Бондстил) операција је промијенила назив у „Joint Guardian” (како се службено зове и данас), тј. „Тјелохранитељ” или „Придружени стражар”.

Тако су дрско погажене све међународно-правне, моралне и елементарне људске норме. Заобиђена је Организација уједињених нација (Савјет безбедности није дао сагласност за војну интервенцију, а то је у таквим случајевима искључиво његова надлежност), погажене су и све остале међународно правне норме, резолуције, декларације и прописи којима се регулишу односи међу државама у међународној заједници. Прекршени су и устави појединих земаља чланица НАТО-а (Немачке), одобрење за војну интервенцију нису званично дали ни Конгрес САД, ни поједине владе земаља чланица НАТО-а.

У току агресије, брутално су погажене све норме међународног хуманитарног права (Женевске конвенције из 1949. године и протоколи I и II из 1977) и сва правила и обичаји ратовања. На тај начин, први пут након Другог свјетског рата, земље чланице НАТО извршиле су агресију на СРЈ по принципу права јачега, чиме је поткопан систем међународне безбједности који је почивао на „сили права” и замијењен „правом силе”.

У историји ратовања, први пут су једна земља и народ нападнути са дистанце, да би се на тај начин избјегао директни контакт са војницима нападнуте земље. Ракетирање са великих удаљености и бомбардовање са великих висина биле су апсолутно довољне за безбједност нападача, посебно за безбједност територија њихових земаља, јер Војска Југославије није располагала модерним оружјем којим би се на тим удаљеностима и висинама могла супротставити нападачу. НАТО команда је то одлично знала и рачунала на то као на још једну од предности. Згрожен и запањен таквом врстом кукавичке агресије, угледни француски књижевник и хуманиста Патрик Бесон тим поводом, поред осталог, рекао је: „Ратник који избјегава да погине зове се џелат.”77

И поред апсолутне надмоћи, врхунац кукавичлука и одсуства елементарне војничке части представља ракетирање и бомбардовање које је вршено углавном ноћу. Ракетирање и бомбардовање почело је по мрклој ноћи и уз краће паузе трајало је читаву ноћ.

Медијска кампања и пропаганда, коју су водили западни званичници, поједини интелектуалци, бројне институције и медији против српског народа, прије, у току, па и након агресије, такође, превазилази све што је на том плану рађено у досадашњој историји човјечанства.

Срби су у јавности већине западних земаља били толико сатанизовани да више нису сматрани људским бићима. У том срамном и жалосном послу ратног хушкања и сатанизовања српског народа нарочито су се истицали представници власти, политичари и медији. Нажалост, многи протагонисти ирационалног и расистичког сатанизовања Срба ни до данас се као хришћани нису отворено покајали (част изузецима), нити се стиде тога.

Напад на СРЈ су извршиле следеће земље: САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Канада, Шпанија, Италија, Белгија, Холандија, Данска, Турска, Норвешка, Португал, Исланд, Грчка, Луксембург, Пољска, Чешка и Мађарска.

Њима су помогле и придружене земље НАТО-а, земље саучеснице: Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Федерација Босне и Херцеговине и Словачка.

Земље које су нас директно напале имале су око седамдесет пута бројније становништво, биле су двеста двадесет осам пута веће по површини од СРЈ и неупоредиво економски богатије и развијеније. На основу укупног односа снага, посебно предности у технолошки најсавременијем оружју, био је то најнеравноправнији оружани сукоб у досадашњој историји ратовања.

Српски народ је и овога пута прихватио борбу „Давида и Голијата” и приклонио се „царству небеском” за одбрану своје отаџбине, слободе и витешког људског достојанства.

Напад, односно први удар како то војни стратези воле да кажу, извршен је у 19.41 сат 24. марта 1999. и трајао је уз мале прекиде до 4.00 сати 25. марта 1999. по цијелом простору СРЈ.

Нападнуте су искључиво снаге и средства Ратног ваздухопловства и против ваздушне одбране (РВ и ПВО). Прва крстарећа ракета погодила је (у 19.41) радарску станицу за рано откривање лоцирану на Црном рту (Бар), затим су погођене станице на Копаонику и код Качарева. Надаље је дејствовано по још 25 објеката РВ и ПВО, 14 објеката Војске Југославије и један објекат МУП Србије.

Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО планирале су да се масовним ударима из ваздушног простора за два до три дана онеспособи и разбије Војска Југославије, а руководство земље принуди да прихвати ултиматум из Рамбујеа (Париза). Агресија није ишла оним током како су то замислили и планирали стратези НАТО. Нападом по војним објектима војницима и важним инфраструктурним објектима и фабрикама нису могли да се тако брзо реализују замишљени задаци, у првом реду ради незапамћеног отпора српског народа.

НАТО није бирао циљеве нити селективно дјеловао са оружјем како је то иначе истицао, већ је на цивилне објекте и цивиле извео 3.381 дејство авијацијом и крстарећим ракетама.

Узнемирен и разочаран што није сломио отпор српског народа, у другој половини априла НАТО проширује листу објеката за дејство и под ударе ставља и оне од егзистенцијалног значаја и опстанка народа СРЈ и Србије. Отпочели су напади на хидро и термоелектране, трафостанице, водоводну мрежу и сл. Оно што ће остати трајна мрља на савјести човјечанства, поготову ОУН, јесте чињеница да су НАТО бомбе и ракете убиле 88 дјеце. Од тога броја експерти нису могли чак да идентификују 22 дјеце албанске националности чија су тијела угљенисана у нападу НАТО бомбардера на избјеглички логор у селу Корша 13. маја, као ниједно српско дијете раскомадано у нападу на Сурдулицу 27. априла 1999. године. У селу Батајница (дана 17. априла 1999, у 21.30 сати) за вријеме дејстава НАТО авијације од шрапнела експлодираног пројектила погинула је на ноши трогодишња Милица Ракић. Она је постала симбол страдања и патњи дјеце приликом бруталне НАТО агресије78.

Да би испробао ефикасност и у то практично увјерио свијет НАТО је употребљавао и најмодернија оружја која је до тада свијет познавао („последњи крик науке и војне технике”). Употребљавана су милиметарски прецизна и прецизно вођена оружја даљег дејства која непогрешиво погађају одабрани циљ. Она су лансирана из авиона на великим висинама и са бродова на великим удаљеностима, који су били апсолутно безбједни. Први пут је употребљен стратегијски бомбардер Б-2А, који је грешком погодио кинеску амбасаду. Коришћен је и тзв. невидљиви средњи бомбардер Ф117А. Један такав оборила је противваздушна одбрана Војске Југославије код Буђановаца. Употребљене су и стратегијски бомбардери Б-52, Б1, осамсто других најмодернијих авиона, више од 50 великих површинских бродова, три носача авиона, неколико ракетних крстарица, носачи хеликоптера, већи број ракетних разарача Употребљаване су и касетне бомбе, чија је употреба забрањена изнад насељених мјеста, бомбе пуњене експлозивом смањене радијације (осиромашени уранијум) и најновије графитне бомбе за уништавање електромреже.

Иако НАТО није употребљавао копнене снаге против СРЈ, ипак је за те потребе у окружењу СРЈ ангажовао снажне и оперативно припремљено копнене и морнаричко десантне снаге које су биле стациониране на бродовима америчке Шесте флоте и у појединим државама у окружењу СРЈ.

Те снаге нису непосредно ангажоване у агресији на СРЈ, али су по налогу, за рачун НАТО, на Космету дејствовале јединице тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК – УЧК), које су у ствари биле екстремне терористичке јединице.

Приликом агресије на СРЈ тестиран је већ увелико развијен „систем система” (C4ISR) за осматрање, руковођење и командовање сложеним операцијама на великим удаљеностима уз помоћ радарског осматрања AWACS и осматрања из сателита. На његово функционисање у току агресије на СРЈ посебно су поносни експерти и аналитичари НАТО, и сматрају га технички још дуго недостижним за било коју земљу сем држава чланица тог савеза.

Нарочито тешке повреде међународног права учињене су у области хуманитарног међународног права. Иако је, наводно, приоритетни циљ бомбардовања била Војска Југославије, њена инфраструктура и објекти, НАТО је масовно бомбардовао цивилне објекте, чиме су основна права човјека доведена до потпуне негације, а првенствено право на живот, једно од основних права које је гарантовано чланом 6 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Намјерно уништавање средстава за задовољење основних животних потреба становништва, као што су онеспособљавање капацитета за производњу и пренос електричне енергије, уништавање водоснабдевања, бомбардовање школа, болница, мостова, фабрика, средстава јавног информисања (ТВ и радио станице, релејних и преносних уређаја), злочини су којима су најтеже повређене одредбе Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата од 1949. и Протокола I уз ту конвенцију. Флагрантно су повређени и: члан 18 Женевске конвенције који каже: „грађанске болнице не могу ни у ком случају бити предмет напада” и да их „стране у сукобу морају поштовати и заштићивати”; члан 51 Протокола I уз Женевску конвенцију, који говори о заштити цивилног становништва, забрањује све нападе који се врше без избора циљева и нападе за које се може очекивати да ће изазвати успутне губитке цивилних живота и повреде цивила; члан 52 изричито забрањују нападе на цивилне објекте, историјске споменике, умјетничка дјела или храмове, изнуривање становништва глађу… Они који су наређивали бомбардовање и ракетирање намјерно су у више случајева нападали искључиво цивилне објекте па и цивилно становништво. Врхунац цинизма био је да су званичници НАТО-а то називали колатералном (случајном) грешком.

Конкретне последице агресије НАТО-а по цивилно становништво су више него стравичне, а материјална штета непроцјењива. Извршено је терористичко бомбардовање постројења за производњу струје и воде у Србији. Бомбардоване су термоелектране Обреновац и Дрмно, струјна постројења у Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, хидроелектране Бајина Башта и Београд. Погођено је сремскомитровачко постројење за производњу питке воде, тако да је на крају агресије само трећина Београђана имала питку воду. Гађане су школе и болнице, под изговором да се у њима крију српски војници. Бомбе су бацане свуда, без обзира на жртве и међу цивилима. Погодили су: 7.643 куће, 300 школа, 53 болнице и 50 цркава и споменика културе. Касетним бомбама је 7. маја 1999. засуто средиште Ниша. На лицу мјеста је тада погинуло 15 грађана, а 69 их је рањено. Гађани су и рушени мостови (друмски и железнички). Тако је срушено или оштећено 37 мостова (прилози бр. 5 и 6).

Жак Ширак изјавио је за ББЦ „да Београд њему треба да захвали што још има иједног моста на Дунаву”79. Онеспособљено је преко 470 км пута и 595 км жељезничких пруга, као и пет аеродрома за цивилни саобраћај. Први пут у једном рату, циљеви бомбардовања и ракетирања постала су средства јавног информисања, а посебно ТВ и радио станице. Уништено је на стотине предајника, релејних и преносних уређаја. Директно је гађана зграда РТВ Србије у Београду, којом приликом је свирепо убијено 16 новинара и сарадника и тешко рањено више чланова особља. Тиме је тешко потврђен члан 7 Протокола 2 Женевске конвенције у коме се каже „да се новинари сматрају цивилима у смислу одредбе члана 5”.

Ради неселективног избора циљева убијено је око 2.000 (две хиљаде) цивила, од чега је осамдесет осморо дјеце. Рањено је око шест хиљада цивила. Ако се томе додају психичке трауме целокупног становништва, лишавање права на образовање више од милион и три стотине хиљада ученика и студената, губитак запослења стотине хиљада радника и лишавања средствима за егзистенцију неколико милиона људи, егзактно говори о каквој заштити људских права и слобода се радило од НАТО-а (прилог 6)

Поређења ради, Војска Југославије, која је била главна мета напада, изгубила је тачно 581 војника и 172 полицајаца за све време бомбардовања и ракетирања 80. Када се говори о наоружању, војној техници и опреми губици су, такође, били минимални с обзиром на количину бомби и ракета које је НАТО изручио на положаје и објекте војске.

У овом рату je етика ратовања срозана на најнижи ниво војничке части, морала и правила ратовања. Ниједна људска вриједност није очувана у агресији НАТО-а на Југославију, а нарочито је погажена витешка и војничка част коју западњаци називају „фер плеј борба”. О каквој „фер плеј борби” је ријеч упечатљиво говоре чињенице. Наиме, од почетка саме агресије, која је почела ненајављено, мучки и ноћу, бомбардовање болница, школа, објеката, мостова комуникација, до циничне поруке на ракети која је пала на варошицу Власотинце, гдје су убијени цивили, на којој је писало: „Поздрав од Леа”. Тако нешто намењено голоруком народу на ракети коју испаљује може да напише само помрачени ум, „херој из ваздуха” који је на довољно далекој безбедносној дистанци, а не човјек са витешким духом! „Софистицирана техника је америчког пилота претворила у најбруталније биће (робота) које убија децу – кукавички и без гриже савести”81.

Насупрот томе, српски народ је у складу са својом епском и родољубивом традицијом испољио блиставе примјере ненасилног отпора и витештва, што је задивило све слободољубиве људе широм планете.

У току свих 78 дана агресије, десетине хиљада становника Београда, Новог Сада и многих других градова Србије и Црне Горе бранили су својим тијелима (голоруки), играјући и пјевајући, мостове и значајније привредне, културне и друге друштвене објекте које је НАТО почео да руши по градовима Србије. Одбрана мостова је трајала даноноћно, у свим временским условима, упркос сталним налетима непријатељских авиона који су надлијетали мостове и намјерно пробијали звучни зид, да би изазвали страх и панику и тако растјерали масу. Није забиљежен ниједан случај панике и бјежања. Том приликом народ је носио пароле: „Пјесмом на бомбу”; „Пуцајте, ми само пјевамо”; „Немате ви толико бомби, колико ми имамо пјесама”. Таква атмосфера поноса, ината и пркоса на мостовима и појединим трговима у већини градова, у појединим тренуцима достизала је размјере античке драме уживо под отвореним небом, и личила на епску гусларску пјесму која се непрестано пјева.

Пјевање херојских пјесама, рокенрол пјесама, луцидне пароле, заједљиви слогани, афоризми, карикатуре и графити, дјеловали су тако као да се српски народ дрско руга сили, и презире и смрт. У досадашњој историји свијета, ни код једног народа нијесу забиљежене тако снажне, дирљиве и хришћански интониране пароле отпора голоруког народа најмоћнијој сили на свијету и до тада најубојитијем оружју. У многој свјетској штампи те пароле су назване „Божјим паролама”. Тако је румунски новинар Јан Кристоју у вези с тим рекао следеће: Срби ће остати упамћени у историји као хероји који су истрајали 78 дана пред најмоћнијом светском алијансом 19 земаља с популацијом од 780 милиона људи. То што су Срби учинили представља величанствени догађај на крају овога века – 78 дана херојског отпора Срба остаће пример за мале народе света да национални дух не могу уништити бомбе и ракете. Да није било Срба у свјетској историји требало би их створити”.82 Слободарски свијет је био задивљен ненасилним епским отпором српског народа, нашим пркосом, поносом и спремношћу за саможртвовање без остатака, а ради остваривања виших циљева и идеала, слободе и части.

Посебно одушевљење и епско-гусларско надахнуће изазвала је огромна маса Београђана, која се окупила испред скупштине носећи паролу на којој је писало: „БеО град је свет”. Слово о у облику О, (мете), представљало је симболично мету, таргет, коју су и на грудима као беџ носили сви учесници протеста и окупљања. Поред тога што је та парола имала и универзалну поруку и односила се на читави свијет, она је имала и хришћанску поруку, да је Београд свети град – светиња. А, по хришћанским канонима ко руши светиње осуђује себе на вјечито проклетство и пропаст. Том паролом је такође српски народ демантовао тврдње званичника НАТО-а да су циљеви бомбардовања и ракетирања првенствено и једино војни и да би се срушио диктаторски режим Слободана Милошевића. Огромни број грађана препознао је и инстинктивно осјетио да је нападнут не само режим, него и држава која је старија и трајнија од сваког режима, и да је нападнут српски народ. Народу је било јасно да НАТО интервенише ради остваривања својих хегемонистичких интереса и циљева на Балкану, као одскочној дасци за даље прекрајање свијета и стварања новог свјетског поретка са преовлађујућим западно неолибералистичким вриједностима.

Даноноћна окупљања масе народа на мостовима и трговима била су праћена и бројним маштовитим извођењем културно-умјетничких и забавних програма, у којима је учествовало на стотине естрадних и позоришних умјетника, скоро сви наши књижевници, рецитатори, пјесници, народни ансамбли, концертни умјетници, гуслари и други. Народ је са њима пјевао и играо. У појединим периодима, када је више људи гинуло, пјесма и играње се прекидало ради пијетета према погинулима а протести су се настављали у тишини. Та тишина је повремено прекидана дирљивом пјесмом народа: „Српска борба захтијева кад се гине да се пјева”.

У отпор су биле укључене скоро све интелектуалне снаге српског народа (угледни научни радници и институције, професори, универзитети, школе и наравно медији (штампа, радио и ТВ). Многи угледни Срби су преко медија у јеку бомбардовања изазивали НАТО да сиђе на земљу на двобој „прса у прса”. Заувијек ће остати у српској историји чувена порука директора ТВ Палма Миодрага Вујовића: „Дођите (сиђите), нећете се вратити!” Посебно треба истаћи активности наших бројних књижевника и књижевних удружења који су били у првим борбеним редовима епског ненасилног отпора. Они су храбро и достојанствено разним формама и облицима раскринкавали лажи западне пропаганде о српском народу и његовој историји и духовито на њих одговарали. Наши књижевници су први подигли оптужницу Међународном суду правде у Хагу против ратних злочинаца НАТО-а. Многи од њих су у току агресије НАТО-а написали дјела универзалне и трајне умјетничке вриједности. Подстицали су и предводили народ за играње традиционалног српског витог кола, симбола пркоса и поноса српског народа према сили и насиљу кроз вјекове. Ситно коло до кола чуло се тада до Брисела, Вашингтона, Лондона…

Таква врста епског ненасилног отпора остаће трајно запамћена у историји као јединствен и посебан примјер ненасилног народног отпора најмоћнијем војном савезу на свијету и његовом најмодернијем и најубојитијем оружју. Он у многим аспектима, без обзира шта злонамјерници и циници мислили, превазилази чувени гандијевски ненасилни отпор у Индији. Гандијевски ненасилни отпор инспирисали су, подстицали, па и финансирали разни инструктори за специјалне операције са Запада, док је ненасилни епски отпор српског народа потекао спонтано из дубине душе самог народа без ичијих инструкција и организације са стране.

Припадници гандијевског отпора нису били изложени непосредној смртној опасности док грађани Србије који су тијелима бранили мостове јесу, при чему су пјесмом, смијехом, вицевима, доскочицама и паролама пркосили сили и смрти. На тај начин показали су да је спремност на саможртвовање за узвишене идеале части и слободе јачи од било ког оружја („Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”; „Бој се оног ко је свико без голема мрјети јада”).

Феномен ненасилног народног отпора има своје дубоке коријене у нашем епском менталитету, нашем непокору сили и неправди, пркосу, инату, поносу и слободарском духу, што од искона карактерише биће српског народа.

Епски народни отпор не могу организовати никакве тајне службе, полицијске и политичке организације, криминалне групе и слично. Они су готово увијек народни отпор настојали приписати својим заслугама. Таква врста отпора не може да буде ни резултат разних теорија завјере, нити било каквих тајних сценарија и подметања било какве врсте. Такав отпор може само да настане у дубини народне душе која има непогрешив осјећај и инстинкт за правду, слободу и истину83.

Ненасилни епски народни отпор, изазивао је код званичника НАТО-а, многих западних милитантно расположених новинара, па и дијела милитантно расположеног јавног мњења Запада, фрустрираност, бијес, узнемиреност, па и ону врсту страха коју имају сви џелати када садистички убијају или сакате своју жртву. У историји српског народа је безброј антологијских примјера када жртва својом мирноћом („без мука и јаука”) стоички подноси садистичке и монструозне случајеве мучења, сакаћења и убијања од својих џелата. (Старац Вујадин, Мали Радојица, Лазар Пециреп, који набијен на колац мирно пуши, старац Вукашин из села Клепаца у Јасеновцу свом џелату, када му овај кида уши и нос, мирно одговара „Само ти дијете ради свој посао“) Насупрот томе, заробљени амерички војник, коме су војне власти СРЈ дозволиле да се из Прес центра у Клубу Војске Југославије јави мобилним телефоном својој мајци и саопшти да је жив и здрав, том приликом плаче као мало дијете и непотребно дрхти. Заробљени амерички војник без икаквих малтретирања и посљедица предат је НАТО команди.

Забиљежено је и много примјера, који егзактно говоре да су појединци са Запада, фрустрирани епским ненасилним отпором српског народа, испољили ирационално понашање, сујету, освету и разне друге пориве који ће у историји човјечанства остати као примјери највећег бешчашћа и срамоте. Тако је један амерички новинар, узнемирен, љут, па и уплашен призорима са мостова и тргова по градовима Србије, које је данима гледао преко телевизије и слушао преко радија, написао у тиражном листу Њујорк тајмс, једну од најмонструознијих новинарских реченица: „Учините нешто да у Србији умукне пјесма”84.

Српски светосавски народ, склон праштању, одговорио би му: „Опрости му Боже није знао шта пише, односно шта говори”. Аутор би додао: „Опрости му Боже, одлично је знао шта пише, односно шта говори. Није, међутим, знао ону Змаја Јове Јовановића:

„А што Србин јоште живи, крај свих зала,

Песма га је одржала, њојзи хвала.”

Генерал Мајкл Шорт, главнокомандујући ваздухопловним снагама, такође запањен епским ненасилним отпором српског народа, испољио је патолошку осветољубивост и отворено тражио изазивање патње код грађана Србије. У поменутом Њујорк тајмсу од 14 маја 1999. дао је интервју под насловом: „Људи у Београду такође морају да пате”. Поред осталог, он ту каже: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух. Нема струје за ваше фрижидере, нема гаса за ваше шпорете, не можете да идете да радите, јер је мост срушен”85.

Истина, било је много случајева када су се угледни западни интелектуалци (научници, филозофи, књижевници и други) отворено дивили и пружали подршку српском народу, од којих су се неки чак и прикључили ненасилном отпору српског народа, учествујући даноноћно у протестним скуповима, окупљањима и шетњама по трговима и мостовима, а посебно у Београду. Наводимо неке примере.

Угледни француски књижевник, који је аутор четрдесетак књига и небројано текстова (добитник двије престижне награде за књижевност), одушевљен отпором српског народа који је пратио преко средстава информисања послао је поруку српском народу следеће садржине: „Драги српски пријатељи, видео сам и чуо да упоређујете Била Клинтона са Адолфом Хитлером. Хитлер то није заслужио.

Признајем да Клинтон и Хитлер имају много заједничког: амбиције да доминирају светом помоћу оружја, желе да експлоатишу сиромашне и припоје богате земље, као и да униште народе који им се супротстављају: Хитлер Јевреје и Србе, Клинтон Ирачане и Србе.

Кад је Хитлер нападао једну земљу, он је бомбама уништавао њено становништво као и Клинтон, али је затим слао копнене снаге, док Клинтон, подсетимо се, који се лукавством извукао из Вијетнамског рата, више воли да своје „дечаке” држи далеко од операција. Ратник који неће да умре зове се џелат. Браћо и сестре, ускоро ћу бити са вама у вашем измученом главном граду, који волим више од свог живота. На моје тражење „Пари мач” ме шаље у Београд да Французима испричам о злу које вам наносе бомбе које вам Французи шаљу. Покушаћу да будем објективан и да, при том, сувише не увредим сопствену земљу. Истина је да хоћу да патим, забављам се, победим или умрем заједно са вама”86.

Клаус Пјемен, Немац, научник свјетског реномеа, изјавио је: „Стидим се као Немац немачких торнада над небом Београда и Југославије. Стидим се, јер су не тако давно очеви и дедови оних пилота који сад тамо лете и бацају своје бомбе, заједно са хрватским усташама убили више од милион људи. И ако постоји нека земља која нема право да се појављује на Балкану – то смо онда ми (из интервјуа часопису „Њуз” пренијела „Политика” од 12. априла 1999).

У Вашингтон посту од 24. маја 1999. огласио се знаменити писац свјетског угледа и гласа – Норман Мајлер. Иронично се подсмјевајућу Олбрајтовој (домаћици која шармира значајне провинцијалце”), Клинтону и његовом министру одбране, он саркастично каже: „Имати такве људе у команди кампање на Косову исто је као тражити од младића који је још невин да постане брачни савјетник”. Мајлер затим озбиљно истиче: „Бомбардовање је један облик психичког геноцида. С том разликом што је сада будућност та која је ампутирана од садашњости. Више не знате да ли имате будућности. Људи који су подвргнути бомбардовању у великој мјери никад неће опростити агресору. Бомбардовање је репресија. Ако се бомбардовање обавља с идејом да наша крв не сме да се пролива оно је бестидно. Тешко да желимо да размислимо и о презиру и мржњи према Америци које сада сејемо у свим сиромашним народима света”87.

У сличном тону многи интелектуалци су се одрицали своје домовине и нације или исказивали стид што припадају држави која је учесник агресије на СРЈ. Брижит Бардо, чувена француска глумица, изјавила је 18. априла 1999: „Стидим се што сам Францускиња и што сам против своје воље одговорна за подметнуто држање моје владе према српској браћи.”88

За сво вријеме бомбардовања и ракетирања, систем државно-друштвених институција функционисао је скоро беспријекорно. У сваком случају, много боље него у нормалним мирнодопским условима. Наша традиционална лежерност „нема проблема”, „лако ћемо”, па и јавашлук, у потпуности су били одбачени када је у питању посао и обавезе. Они који су рачунали на те слабости, у првом реду НАТО, па и неки грађани Србије, били су изненађени са каквом лакоћом, брзином и организованошћу су, на примјер, јавне службе електропривреде, али и сви други, у најтежим условима оправљали и оспособљавали оштећена и уништена средства, системе и објекте. То је одушевило и јавност у иностранству, па су се тако у Италији и Америци чудили начином на који су радници електропривреде успијевали да преброде све проблеме у вези са специјалним графитним нападима на електроенергетски систем. И београдски градски саобраћај функционисао је за вријеме ваздушне опасности, што је дјеловало, заиста, импозантно. (детаљније видјети у тексту: Лос Анђелес тајмс: „Јунаци електропривреде”, који је под тим насловом пренијела лист „Политика”, од 4. јуна 1999)

Нажалост, било је и оних који су за сво вријеме агресије покушали да искористе општу народну несрећу за личну корист и богаћење, што је била наша несрећа кроз читаву паћеничку историју, а посебно је дошло до изражаја у ратовима на тлу претходне Југославије (БиХ, Хрватској…).

Већ трећег дана агресије, 26. марта, инспектори су у више насеља у земљи похватали ратне профитере. Од преступа били су карактеристични: незаконито повећање цијена, крађа и пљачка за вријеме узбуне, утаја пореза, недозвољена трговина, злоупотреба положаја, фалсиковање новца, ширење лажних вијести и панике, скривање робе и дефицитарних артикала и слично. Министар правде Србије Драгољуб Јанковић изјавио је да се пред правосудним органима од 20. марта до 6. маја нашло 800 лица због незаконитог понашања у области промета роба, од којих највише у Новом Саду, Нишу, Шапцу и Београду.

Српски народ је без обзира и на испољене слабости, у моралном погледу изашао као побједник, а ни војнички није поражен. Агресор је наишао на отпор који није очекивао. Једна мала земља показала је читавом свијету како се брани слобода, достојанство и част. Српски народ је схватио да је агресија у националном смислу била питање живота или смрти. Из тих разлога и будућности наредних поколења српски народ се као безброј пута у својој историји опредијелио за слободу, која се ничим и никаквом силом и разарањима па ни смрћу не може довести у питање. На тај начин српски народ је бранио универзалне принципе свијета и постао симбол одбране људских вриједности којима данас тежи већина човјечанстсва.

И поред егзактних чињеница и евидентних резултата, неки наши интелектуалци, дио јавних функционера и радника, па и један дио јавности склон прагматизму говоре и пишу о неславном поразу наше војске и капитулацији земље. По њиховим мишљењима, НАТО агресију треба што прије заборавити и окренути се свјетлијој будућности, коју они виде искључиво у сарадњи са Западом.

Упркос многим проблемима, па и недопустивим слабостима највишег државног и политичког руководства као и дијела војног руководства, који су испољени у току агресије НАТО-а на СРЈ, непобитна је чињеница да српску војску и народ није поразио НАТО агресор. Наравно, нијесмо ни војнички побиједили НАТО. Војска је у изузетно тешким околностима и према скоро стоструко бројнијем агресору показала завидно умијеће, храброст и издржљивост, црпећи из народа надахнуће да истраје у борби за слободу, част и независност. Није забиљежен ниједан случај масовнијег дезертерства ни дефетизма, што је, примјерице, био случај у ратовима вођеним у бившим републикама СФРЈ, првенствено у Хрватској (Крајина) и дјелимично у Босни и Херцеговини (Република Српска). Велики број дезертера и ратних профитера из Републике Српске Крајине и Републике Српске бјежао је у Србију под разним изговорима и оправдањима. Треба, међутим, истаћи да је уочи НАТО агресије и Србију напустило немали број војно способних грађана и војних обвезника да би избегли законску мобилизацију. Дезертерства је било и биће у свим војскама свијета, па и у српској војсци. Оно се, међутим, сматрало издајом народа и кажњавало најстрожим казнама, по правилу стрељањем. У српском народу издаја отаџбине и народа одвајкада је сматрана највећом срамотом и проклетством. Дезертери су, по правилу, губили не само главу, него и душу. Оне дезертере које не би стизала заслужена казна, стизало је проклетство до гроба и после гроба. Уосталом, у свим војскама свијета кроз досадашња ратовања важило је правило: „Војника може да задеси смрт, дезертера мора”89. Оно што забрињава у вези са дезертерством у протеклим ратовима и за вријеме НАТО агресије јесте однос власти према тој појави. Бивше власти у Србији, па и Републици Српској, амнестирале су од одговорности све дезертере, чиме се неки од њих данас и поносе. Чак су неки од њих тужили државу Србију што их је, наводно, прогањала и насилно хтјела мобилисати у рат који они нијесу жељели, и од државе траже новчану надокнаду за нанесене душевне боли. Без обзира на те слабости, огромна већина српског народа и војска Србије у цјелини испољила су високи ниво патриотизма, солидарности и јединства. Па и они који су „побјегли” у Србију и Црну Гору јер нису више имали куда да бјеже, нису више имали „резервне отаџбине”, као што су је имали када су бјежали из Крајине и Републике Српске у Србију.

Опште узев, Војска Југославије је умјешним командовањем, вјештим оперативно-тактичким поступцима војничког и старјешинског састава и на бојном пољу показала високе професионалне квалитете, који су у скоро свим аспектима превазилазили шаблонски професионализам НАТО војника и официра.

Старјешине и војници Војске Југославије показали су се као интелигентни и оригинални стручњаци за камуфлажу, заваравање и коришћење мамаца од напада из ваздуха. Грађени су лажни мостови, гумени тенкови, импровизована артиљеријска оруђа и слично, а фарбани су камуфлажним бојама које су исијавале топлоту ради варања радара. „Кларкови пилоти би гађали те циљеве, а када би послије гађања видјели да су у питању били гумени мамци на надувавање јер би се смежурали као пробушен балон, дивили би се довитљивошћу српских војника а стидјели своје неспособности да униште праве циљеве”90.

Захваљујући таквим и сличним домишљатостима и варкама, Војска Југославије изгубила је, од укупно 250 тенкова, у току агресије НАТО-а само 13 тенкова и шест транспортера (и то већину од герилских напада ОВК). Губици остале теже технике и артиљеријских оруђа су, такође, минимални. Треба посебно истаћи да су српски официри у току агресије НАТО-а испољили све оне особине које су красиле српске официре кроз целокупну историју српског народа. Српска војска и њен официрски кадар су, традиционално, од оснивања прве официрске школе – Артиљеријске школе 1850 године (преименована у Војну академију 1880. године), подједнако цијениле мач и перо (војностручну оспособљеност и опште образовање и културу). Тако образована и васпитана војска дала је до сада: два предсједника српске владе, 33 министра војна, два министра иностраних послова, седам државних савјетника, пет амбасадора, три академика, укључујући и предсједника Српске академије наука.

Критичари Кумановског споразума и гласноговорници капитулације наше војске занемарују, односно намјерно прећуткују чињеницу да су Скупштина Републике Србије и Влада СРЈ претходно прихватили документ који су донијели Ахтисари и Черномидин. У вези са тим генерал Бранко Крга, аналитичар и непосредни актер свих тих збивања као начелник Генералштаба војске СРЈ, у интервјуу датом листу „Печат” каже: „На преговорима са КФОР-ом код Куманова разговарало се само о техничким детаљима спровођења тог плана. Војно-технички споразум од 9 јуна 1999. године значио је повратак у мирнодопско стање за ВЈ и за грађане СРЈ. Ни по својој суштини, ни по симболичним обиљежјима преговори нису били предаја или капитулација (није ни поменуто, на примјер, остављање оружја), слободно смо стављали примедбе на понуђени текст, од којих су многе прихваћене. Преговори су трајали три дана, нисмо хтели да прихватимо споразум без резолуције СБ УН”91.

Оно што посебно треба нагласити у вези с тим јесте чињеница да су УН изгласале резолуцију 1244, којом је потврђена територијална цјеловитост и суверенитет СРЈ на читавом свом простору, укључујући и Космет, без прелазних одредби које су предвиђене у Рамбујеу и накнадног референдума (за три године) о статусу јужне српске покрајине.

У складу са Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Војска Југославије се измјестила са Космета. То је била спектакуларна операција, која је беспријекорно изведена на дивљење читавог свијета, а на запрепашћење НАТО-а. Око 130.000 људи, скоро сва борбена и неборбена техника, резерве убојних средстава и опрема, извучени су са територије Космета на крајње професионалан и војнички узоран начин. Игњатије Михаил је у књизи „Виртуелни рат”, која је пуна похвала и хвалоспјева о генералу Кларку и Холбруку, са жаљењем констатовао: „Горка је истина да најмоћнија ваздушна сила на свијету није могла да уништи српску војску на терену”92. Генерал пуковник Бранко Крга у поменутом интервјуу каже и следеће: „После Кумановског споразума имао сам на стотине разговора са представницима земаља које су учествовале у нападу на СРЈ и интересантно је да нико, баш нико од њих није говорио о томе да смо ми поражени, а капитулација није ни поменута. У условима у којима се водио рат, а поготово имајући у виду однос снага, говорити о категорији победе и пораза чак је непримерено”93.

Српски народ је, дакле, поново се опредељујући за „царство небеско” за своје традиционалне епске вриједности, понос, пркос и инат, и овога пута платио велику цијену коју би мало који народ у данашњем свијету био спреман да плати.

Ни у најтежим тренуцима НАТО агресије српски народ није изгубио „присуство духа и дух отпора” агресору, чиме је потврдио да је истински историјски народ који има заиста свјетлу будућност. Тако је проф. др Смиља Аврамов завршила предавање на Коларчевом универзитету (2. јуна 1999) поводом агресије НАТО на СРЈ и српски народ.

Сједињене Америчке Државе и земље чланице НАТО-а успјеле су да остваре камуфлирани циљ, а то је да се инсталирају на Косову (КФОР, база Бондстил – тренутно највећа копнена база ван њихове територије) и добију апсолутну наклоност муслиманско-албанског народа на том простору. То данас признају и отворено износе западни актери тих догађаја Талбот Вимер и Кларк94. Генерал Кларк је у виду благог кајања чак изјавио како је интервенција НАТО-а за тобожње спријечавање хуманитарне катастрофе албанског народа, у ствари, била маска да би се остварио главни циљ САД и земаља чланица НАТО-а, а то је измијештање Космета из територије СРЈ и успостављање контроле САД и НАТО-а на просторима Балкана95. Дакле, претварање Балкана у упориште Запада, учвршћивање америчког присуства на Балкану и, у складу са тим, припремање даље експанзије на Исток био је основни циљ САД и земаља чланица НАТО-а приликом агресије на СРЈ. То недвосмислено потврђује развој догађаја након агресије. Поход НАТО-а на Блиски исток, сјевер Африке, Кавказ, Украјина и према Руској Федерацији наставља се „корак по корак” „меким” средствима све до данас. Тренутно је на реду Украјина, гдје Сједињене Америчке Државе и НАТО отворено подржавају фашизам и прозападни режим у тој држави.

По већ опробаном рецепту НАТО је покретањем „зелених револуција” у неким арапским земљама и неким земљама сјеверне Африке успио да свргне многе режиме и државнике који су дуже време били на челу тих држава, а непоћудни за Запад. Тако су свргнути „ауторитарни” и „диктаторски” режими у Египту, Мароку, Тунису, Либији, Малију, и још неким арапским државама, чиме су изазвали друштвене немире, грађанске ратове и масовни егзодус народа са тих подручја у друге дјелове свијета. Тренутно су на листи Иран, Сирија, Украјина, Казахстан, бивше совјетске републике са претежно муслиманским (туркофонским) становништвом, Кавказ као „меки трбух” Русије и сама Руска Федерација (Дангестан и Чеченија). Колико је САД и земљама НАТО-а истински стало до људских права и слобода муслиманског народа у том дијелу свијета, показује чињеница да САД имају најприсније пријатељске односе са најфанатизованијим исламским државама и режимима у арапском свијету, и то ради остваривања својих, првенствено економских интереса. Процјењује се да у том региону има око 65 одсто свјетских резерви нафте и 45 одсто резерви гаса. Сједињене Америчке Државе и земље чланице НАТО-а дестабилизовале су то подручје ради остваривања својих економских и геостратешких интереса. Иако су САД на наведеним просторима економски већ одавно присутне, захваљујући упоришту и пријатељству са већим бројем арапских држава, оне сада имају за циљ да у том региону постану апсолутни господар производње и трговине енергентима (нафта, гас). Тиме би се ограничила, па и по могућности потпуно спријечила, веома успјешна енергетска дипломатија Русије која у овом региону планира изградњу гасовода и нафтовода у заједници са неким од тих земаља (гасовод „Јужни ток”). Уколико САД у потпуности успију да остваре пројектоване циљеве у том региону био би то нови успјех САД и међународних корпорација које би тиме затвориле мрежу монопола на интерконтиненталном нивоу. Кина и Русија, које би биле највише погођене потпуним америчким присуством на цијелом простору Блиског Истока, северне Африке и Кавказа, за сада не реагују агресивније на та догађања у том региону. Истина, председник Руске Федерације Путин иницирао је стварање Евроазијског савеза који би на неки начин амортизовао све агресивније наступање земаља чланица НАТО-а према Кавказу и Истоку уопште.

  1. НАУЧНО, ПРАВНО И ПОЛИТИЧКО ОБРАЗЛАГАЊЕ НОВОГ СВЈЕТСКОГ ПОРЕТКА

У САД и многим земљама запада већ дуже вријеме постоје многобројни институти и факултети за проучавање међународних односа, разни истраживачки геополитички и геостратегијски центри за проучавање односа снага у свијету, рата и мира, наоружања и разоружања, међународне економије, новог свјетског поретка, демократије, људских права и слобода и слично.

Поред САД, у Европи су најпознатији Институт за геополитичке и геостратегијске студије у Лондону и Институт за међународно истраживање наоружања и разоружања у Стокхолму (СИПРИ – годишња књига) који периодично и годишње издају публикације и књиге намијењене свјетској јавности. У тим институтима раде најеминентнији стручњаци за поједине области, а повремено се ангажују реномирани експерти из цијелог свијета. У посљедње вријеме, иако наведени институти претендују на строгу објективност и научне истине, у појединим публикацијама и студијама присутне су, нажалост, тенденциозне и пристрасне оцјене о кључним збивањима у свијету и ревизији историје Другог свјетског рата.

У САД је још прије педесет године основана школа за међународне односе, која је касније прерасла у Институт за истраживања спољне политике. Њен оснивач (једно вријеме директор) је познати геополитичар Роберт Штраус Хупе. Он је у својим научним радовима први изложио визију будућег свијета и односа снага у њему. Први је формулисао теорију о новом свјетском поретку са САД на челу и разрадио тезу да у будућности та земља мора имати водећу улогу у свијету као једина истинска и богом дана суперсила. Хупе је сматрао да управо ради тога САД морају дјеловати брзо, јер ће од њеног „наступања” зависити преживљавање не само САД, него и западне културе у цјелини а могуће и преживљавање човјечанства. У последњих двадесетак година, посебно након краха комунистичке идеологије и пропасти социјализма у СССР-у и европским земљама, интензивирана су разна научна проучавања уз ангажовање бројних научника свих профила, у којима се износе тезе о супериорности западне цивилизације и културе. У том контексту глорификују се вриједности неолибералистичког капитализма, демократије западног типа, и посебно слободе и права човјека које су основа тих демократија. На основу тога, изводе се тезе о неопходности успостављања новог свјетског поретка са САД на челу и преовлађујућим западним вриједностима и стандардима. При томе се, нажалост, дио науке и историографије на Западу срозава испод свих важећих критеријума науке, па чак и испод нивоа пристојности и достојанства. Поједини научници отворено ревалоризују научно одавно одбачене разне расистичке и фашистичке теорије о појединим народима и културама. Врше квазинаучну ревизију историје појединих народа, бестидно фалсификују историју, посебно Другог свјетског рата. Тако се са строго научним претензијама „доказује” да за избијање Другог свјетског рата подједнаку кривицу сносе Стаљин и СССР, као и Хитлер и фашистичка Њемачка. У бројним књигама, филмовима, научним симпозијумима и медијима за избијање Другог свјетског рата чак се више оптужује Стаљин (СССР) и комунизам од Хитлера и фашизма. Минимизира се пресудни допринос Црвене армије у побједи над фашизмом, а предимензионирају заслуге САД и европских савезника, што у последње вријеме као званичну верзију прихватају многи западни политичари и јавни радници.

Као непобитне истине заступају се тезе да је улазак САД у рат против сила Осовине био пресудан за коначан исход Другог свјетског рата и протурају ноторне лажи да би СССР изгубио рат без америчке материјалне помоћи, да је искрцавање у Нормандији било пресудно за добијање Другог свјетског рата, а не Стаљинградска и Курска битка, односно да су САД саме разбиле Њемачку на Западу и Јапан на Истоку.

Сједињене Америчке Државе су, заиста, дале огромни допринос за побједоносни исход Другог свјетског рата. Оне су у савезу са земљама Комонвелта однијеле најважније побједе у борбама против поморских и ваздушних снага Јапана и нанијеле велику штету војној и индустријској машини нацистичке Њемачке. Врло је значајна њихова улога у снабдијевању савезничких земаља и СССР-а оружјем, превозним средствима, индустријским материјалом, лијековима, одјећи и прехрамбеним намирницама.

Амерички конгрес је у марту 1941. донио „Закон о зајму и најму” (Lend-Lease) о давању повољнијих намјенских кредита за куповину оружја, опреме и других материјала од САД савезницима. Велика Британија је прва добила америчку помоћ и била њен главни корисник до краја рата. Процјењује се да је она задужила (добила) 31,4 милијарди долара те помоћи, а СССР 11,3 милијарде долара. У Сједињеним Америчким Државама истичу као вјеродостојан податак да је СССР добио 4% свог укупног производа, што ипак није тачно. Чињеница је да током 1941. када се СССР налазио у врло тешком стању није било значајнијих испорука за ту земљу. На прилазима Лењинграду и Москви њемачке трупе биле су заустављене искључиво совјетским оружјем. Америчка економска помоћ совјетским оружаним снагама у већим количинама почела је пристизати у другој половини 1943. Та помоћ је без дилеме знатно убрзала коначни слом њемачких нацистички трупа на источном фронту. Међутим, погрешно је изводити генерални закључак да без те помоћи не би Совјети извојевали побједу. Ради потпуне истине треба истаћи чињеницу да је америчка помоћ Совјетском Савезу била велика када се говори о производима као што су: „месне конзерве (480%) укупне совјетске производње, обојени метали (од 76% до 223%), животињска маст (107%), вуна (102%), аутомобилске гуме (92%), експлозив (53%). У великом броју су испоручена и теретна возила (375.000), џипови (515.000), бодљикава жица (45.000 тона), телефонски каблови (760.000 миља), телефонски апарати (189.000). Увезено је 12% тенкова (у односу на број тенкова произведених у СССР-у), 20% бомбардера, 16% ловачких авиона, 22% ратних бродова. Посебно је важно истаћи испоруку 445 радара”96.

Све то било је могуће пошто на територији САД нису вођена ратна дејства, нити је она биле директно изложена ратном разарању, што је утицало и на одржавање животног стандарда грађана. У односу на СССР, који је у току Другог свјетског рата изгубио преко 20 милиона војника и цивилног становништва, САД су изгубиле 322.000 углавном војника. Нема, дакле, основа да се САД приписују неке друге заслуге у Другом свјетском рату осим ових које су набројане. Уосталом, губици фашистичке Њемачке на Источном фронту били су одлучујући за исход Другог свјетског рата. Совјетске оружане снаге уништиле су 104 дивизије (80%) од укупно 130 копнених дивизија којима је располагала фашистичка Њемачка. За сво вријеме Другог свјетског рата против Совјетског Савеза било је ангажовано такође око 80% активне војске Њемачке97.

Што се тиче искрцавања у Нормандији, позната је чињеница да је његов основни циљ био да се не дозволи Совјетима да однесу коначну побједу над фашистичком Њемачком у Европи. Данас се, нажалост, тврди да је циљ искрцавања у Нормандији био приоритетно пружање помоћи Совјетима да не изгубе рат од фашистичке Њемачке, јер је, наводно, Стаљин драматично захтјевао инвазију не само у Нормандији и отварање новог савезничког фронта у Европи. Стаљин је заиста још од краја 1942. захтјевао од САД и Велике Британије да отворе нови шири фронт борбе у Европи како би терет рата подједнако подносили сви савезници. Међутим, САД и Велика Британија су намјерно оклијевале да би руске трупе претрпјеле што веће поразе и не би биле у стању да саме сломију фашистичке њемачке трупе у Европи.

Након избијања ратова на просторима претходне Југославије, а за вријеме и послије агресије НАТО-а на СРЈ, на мети су посебно били српски народ и његова историја. Дио „историографије” и „науке” на Западу у кампањи сатанизовања српског народа имао је неславну, чак и срамну улогу. Многи интелектуалци су се просто утркивали у оптуживању српског народа, а посебно у прекрајању и фалсификовању његове историје. Српски народ проглашен је геноцидним, оптуживан да је реметилачки фактор на Балкану који је стално био за стварање Велике Србије на рачун својих сусједа, да је изазвао и Први и Други свјетски рат и слично. Предсједник САД Бил Клинтон оптужио је Србе за избијање Првог и Другог свјетског рата. У говору намијењеном америчкој јавности, који су пренијеле скоро све значајније телевизијске куће у свијету, поред невјероватних измишљотина, изрекао је и слиједећу оптужбу: „Не, Срби нису изазвали само Први свјетски рат, не, не, без њих не би било ни холокауста.” 98 Од интелектуалаца који су износили и преносили најгнусније лажи о Србима под фирмом науке истичемо само неке: Ноел Малколм, Пјер Милзе, Серж Бренштајн, Давид Ризман, Одри Бодин и њихове следбенике из Хрватске (Мирко Валентић, Мирко Гриско, Невен Мимица и Марко Ђуро), који су превазишли расистичке теорије о српском народу, а које су ширили њихови сународници: Иво Пилар, Петар Шимунић и Анте Старчевић.

Прекрајање и фалсификовање српске, као и руске историје, наставља се и даље. Многи западни политичари, државници, посебно умјетници отворено подстичу србофобију као издвојени рукавац традиционалне русофобије, и уопште фобију од православних словенских народа, што је била вјековна карактеристика Ватикана и католичке цркве. Управо су у току разне квазинаучне расправе и студије широм Европе поводом стогодишњице почетка Првог свјетског рата, у којима се за његово избијање, поред Нијемаца, највише окривљују Срби и Руси. При томе се у својим књигама посебно истичу историчар Кристофер Кларк и амерички научник Шон Мек Микин. Британац Тристрам Хант чак тврди да су за избијање и Првог и Другог свјетског рата највише криви Срби и Руси. Хант је у лондонском Гардијену оштро напао првог министра образовања (конзервативца) што за избијање Првог свјетског рата окривљује само Нијемце, а Србе и Русе уопште не спомиње99.

Данас су протагонисти и теоретичари новог свјетског поретка и нове идеологије глобализма и мондијализма афирмисана и позната имена науке на Западу. Главни представници тих идеја су Френсис Фукујема и већ поменути Збигњев Бжежински, Семјуел Хантингтон и други. Они су страствени заговорници неолиберализма, демократије западног типа, неприкосновености права човјека као јединке и слобода свих врста. Многи свјетски интелектуалци сматрају да је то нова идеологија, идеологија људских права и слобода која одбацује све досадашње идеологије, па чак и религије, иако овима остављају простор за наводно слободно приватно дјеловање. Циљ нове идеологије је, да у крајњој линији, укине или унификује све националне и религијске посебности, и у први план стави човјека и његова права. У суштини, то је последица интереса транснационалних компанија и логике новца, који имају тенденцију да се шире преко свих националних, религијских, културних и других граница и баријера. У САД се то назива популизмом и под фирмом хуманизма и космополитизма циљ му је да свуда, а нарочито у Европи, ослабе национална осјећања народа и по америчком узору свуда створи „мелтинг пот” (котао нација). Ту идеологију као веома примамљиву све више прихвата омладина широм свијета, што теоретичари и протагонисти глобализма и мондијализма веома вјешто користе, сматрајући да је управо такво расположење омладине, дугорочно гледано, најубојитије оружје за успостављање новог свјетског поретка са САД на челу.

Френсис Фукујема је заговорник краја идеологије и краја историје. Ватрени је заступник глобализма и мондијализма. Он сматра да је крахом комунистичке идеологије и социјалистичких друштвених уређења у источноевропским земљама и СССР-у дошло до краја историје и свих идеологија, те да је тиме рационализам Запада дефинитивно побиједио све нерационалности бивших епоха. Ради тога се по његовом мишљењу, као и мишљењима многих других теоретичара глобализма, друштвени односи у будућности морају градити на чистом рационализму. Јер је само на тај начин могуће укинути све расне, вјерске и националне ограде, а човјека као индивидуу и његова права третирати као неприкосновену и апсолутну вриједност. То у крајњој линији значи да се сам човјек и његова права стављају на мјесто Бога, и да све, чак и природне разлике међу људима, треба одбацити. Свака досадашња слична теорија и филозофија која је човјека стављала на мјесто Бога завршавала је у негирању управо самог човјека. Превазилажење природних разлика, култура, религија и унификација људи, негира једно од основних људских права да се буде различит. У вези са тим, интересантан је критички осврт познатог филозофа и социолога Александера дел Вела. Он каже: „да се америчка идеологија мондијализма о правима и слободама човјека претворила у религију права човјека”. Вел даље каже: „Тај нови универзалистички фундаментализам је исто тако опасан као муслимански интегрализам. Његов циљ је да уствари сконча слободу и чак више, да диригује самом савјешћу, да успостави: једну диктатуру духа путем прања мислећег мозга100.

Исходиште оваквих теорија идеолога глобализма и мондијализма је филозофија прагматизма, односно утилитаризма, чије родно мјесто су САД. Филозофија прагматизма и утилитаризма почива на учењима софиста још из старе Грчке. Софисти, полазећи од става да је „човјек мјера свих ствари”, су човјека издизали на ниво божанства и заступали тезу да савршен човјек мора допустити да страсти постану огромне и да је срећан живот само у задовољењу жеља и свога ЈА. У чувеној полемици са софистима (коју у овом контексту наводи Јован Ћирић у његовој инспиративној књизи) Платон је доказивао да они човјека лишавају највеће људске могућности баш тиме што га привидно уздижу на ниво Бога. Тиме што остављају пуну слободу појединцима да чине што им је воља, у ствари, обесмишљавају људски живот, а да њихов став „да је човјек мјера свих ствари” нужно завршава у релативизму, скептицизму и нихилизму. Платон, надаље, сматра да тезе софиста о томе како савршен човјек мора да се руководи само страстима и задовољавању жеља да би био срећан негира и саму људску суштину. Данашња западна потрошачка цивилизација умногоме почива на софистичким принципима задовољавања жеља и свога ЈА, као врхунским етичким принципима. То доводи до познате грамзивости, себичности, отуђености, бездушности, похлепе и других порока које прате потрошачку западну цивилизацију. Бескрупулозна трка за профитом, животним стандардом, зарадом, промоцијом по сваку цијену, потиру на крају смисао и саму суштину човјекова живота.

Карл Јаспере је у вези са таквим суровим прагматизмом (који истина постиже врхунске техничко-технолошке резултате), односно у вези са савременим софистима рекао: „ако смо у медицини од Хипократа далеко одмакли, у филозофији до Платона још нисмо ни стигли”101.

Разматрајући проблеме савремених цивилизација, Семјуел Хантингтон у својој књизи „Сукоб цивилизација”102 чини се са правом констатује да се човјечанство техничко-технолошки и цивилизацијски уједињује, а да културе и религије остају и даље драстично различите и да се међу њима води латентни или отворени сукоб, што би, сматра он, у будућности могло да доведе до сукоба и самих цивилизација, посебно хришћанске и исламске.

Протагонисти новог свјетског поретка сматрају да се демократија и поштовање људских права и слобода могу досљедно остварити само у демократијама западног типа, односно вишестраначким парламентарним демократијама, гдје обавезно постоје опозиција и институција невладиног сектора (невладине организације). Ради тога тај тип политичког система треба наметнути свим државама у свијету јер је универзалан и важећи за сва времена. Додуше, такав модел политичког система се у пракси до данас показао као најефикаснији, посебно у економско развијеним земљама и најбоље функционише у већини земаља свијета. Међутим, пракса је показала да сваки покушај унифицирања друштвених и политичких процеса доводи до сукоба са стварношћу и нужно завршава у тоталитаризму. У том погледу су више него поучна искуства са социјалистичким политичким системима у бившем СССР-у и европским социјалистичким државама, гдје је био прописан једностраначки модел такозване народне демократије. Он се, уосталом, тако лако и брзо срушио јер је, поред осталих слабости, такође претендовао на универзалност. Грађанин је у том систему био само пуки објект и није имао могућности да бира између више политичких партија.

Исто тако, ни модел грађанске вишепартијске парламентарне демократије, који се показао у сваком погледу бољим и више демократским од некадашњег социјалистичког једностраначког модела у европским социјалистичким земљама, не би требало идеализовати и проглашавати га универзалним и важећим за сва времена.

Наиме, не смију се игнорисати специфичности живота и огромне разлике које постоје међу државама, религијама, континентима и народима у свијету. У таквој ситуацији данас га је скоро немогуће примијенити у свим земљама свијета. Поготово што ни те демократије нису имуне на повремене, чак и болне слабости, што је показала најновија економско-банкарска криза која је највише погодила управо те демократије и системе. У склопу ових размишљања у земљама запада, а нарочито у САД, присутна су мишљења, теоретске поставке и научна доказивања о неопходности стварања свјетске владе са свим органима демократске власти. У вези с тим, репрезентативно је мишљење банкара Дејвида Рокфелера, предсједника „Трилатералне комисије – надвладе свијета”. Он је на једном од засиједања те комисије у свом реферату изнео следеће: „Савремени свет ће бити савршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну свјетску владу. Наднационална власт свјетских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредељење, а то је начело које смо следили током вјекова”103.

Глобализација сама по себи као посљедица научнотехнолошког процеса и напретка, није негативна. Међутим, уколико се она инструментализује, као што то чине Сједињене Америчке Државе за остваривање доминације и хегемонистичких циљева у том случају, она служи као изговор за покоравање народа и држава. Глобализација, која тобоже тежи универзализацији свих вриједности отворено негира историјску, националну, културну, религијску и друге самобитности народа поготову малих. У суштини, она негира свјетску мултиполарност, мултиетичност и мултикултуралност.

Принцип корисности као суштина филозофије прагматизма (утилитаризма) потиснуо је у други план праведност и морал, што се одразило и на правни англосаксонски систем, односно данас актуелно англосаксонско право. За разлику од класичног права, његова карактеристика је у проспективном кажњавању, односно суђењу и просуђивању (правном, моралном): „не на основу онога што се догодило, већ на основу онога што се може очекивати да ће се догодити у будућности”104. Суштина таквог правног система најбоље се видјела из односа САД и још неких држава запада (посебно Велике Британије) према кризи и њеном расплету на подручју претходне Југославије и Космета. Наиме, на познати амерички пријекор упућен балканским народима: „заборавите прошлост и све страсти и нерашчишћене рачуна из прошлости, окрените се будућности, што само на први поглед може изгледати лепо, примамљиво и хумано, а у ствари…

У ствари се ради о томе да се само ако је то корисно (утилитарно) за будућност, односно за разјашњење и рјешење неке тренутно спорне ситуације, може ићи када је је реч о кривичном праву, на примјер, и на кажњавање потпуно невиних људи”105.

Нема дилеме да је овакав приступ, гледано са аспекта класичног права и морала, у најмању руку, правно противурјечан, недоследан и морално споран. На примјеру Космета и рјешавању косметске кризе, то је пластично показао правник Јован Ћирић, па га у цјелини цитирамо:

У случају Косова, на српске аргументе да је Косово одувијек у историји било српско и само српско, западњачки контрааргументи казују да то сада више није важно, јер је данашње фактичко стање такво да је албанско становништво већинско на Косову. На једном апстрактнијем нивоу то може значити да није важно ко је једну кућу некад купио и платио, односно саградио, ко се некад у њу први уселио, ко је уписан у земљишним књигама власништва, ко је у тој кући дуже живео – битно је само тренутно фактичко стање, да је група разбојника силом свог оружја у кућу упала, некадашње станаре – власнике истерала и да она (та група) фактички живи у тој кући у том тренутку. Ако прошлост није важна за будућност, како утилитаристички Запад нарочито англосаксонци стално истичу, онда то значи да корисна будућност увек може оправдати сваку, па и најнеморалнију прошлост. Није, дакле, важно што је лопов једну ствар некада у прошлости украо – прошлост треба заборавити – битно је то да фактички он данас том ствари располаже. А то је нешто што директно противурјечи не само сваком моралу, него и општим правим постулатима да несавесни држалац (онај који је на неморална начин дошао у посед једне ствари) не може пуким протеком времена стећи право својине. Ако је будућност, односно тренутно фактичко стање, а не прошлост, односно оно што се догодило у прошлости једини критеријум моралности и праведности, односно критеријум за одговор на питање: ко је у праву, онда то значи да је у праву онај ко је јачи и ко има јаче оружје, односно онај ко је неморалнији и безкрупулознији да то оружје употреби до краја. Без намере да овде уопште указујемо на то колико је то становиште лишено сваког морала, желимо само да поставимо питање да ли су они који данас примјењују критеријум тренутног фактичког стања, односно критеријум ко је тренутно јачи – тај је у праву – баш сасвим сигурни да ће тренутно фактичко стање и у будућности увек бити повољна за њих, односно да ће они бити увек јачи”106.

Ако се овим аргументима дода и чињеница да је неотуђивост и неприкосновеност приватне својине готово свето правило у западној цивилизацији уопште, а у праву посебно, онда је више него очигледно да се на примјеру Косова, и не само њега, примјењују двоструки стандарди, односно гази и сопствено право и наступа са позиције јачега и голе силе.

И суђења у Хашком трибуналу почивају, у суштини, на принципима англосаксонског права, па и двоструких аршина када је у питању тежина изрицања казни појединим припадницима неких народа.

И у другим областима живота, у САД посебно али и у осталим државама запада, све више се форсирају насиље, агресивност и груба сила. То је присутно, како у свакодневици ових земаља, тако све више и у сфери културе (филмови, књиге, …), медијима и слично. Објективни аналитичари оваквог стања износе тезе да је у Америци све више присутан традиционални образац каубојског понашања, што се преноси на дипломатију и међународне односе.

У вези с тим, на то аналитички указује угледни париски лист „Монд” од 25. маја 1999, полемишући са „Вашингтон постом” у тексту под називом: „Буђење Америке биће веома непријатно”. У том тексту се, између осталог, каже: „Онај ко није свестан тога да Америка 1999. није више иста она из 1945, не може да схвати размере катастрофе која је погодила Европу. Једна од највећих мистерија са краја овог века сигурно представља глупаво дивљење Француза према тој земљи. Техничари који управљају невидљивим авионима и нишанџије томахавкама нису више они храбри војници који су се искрцали код Ароманса”. Представљајући тамне стране савремене Америке, која претендује да предводи свијет, „Монд” наводи да је то сад држава у којој се „неписменост шири брже него игде другде, у којој долази до крвавих побуна, и где насиље приморава богаташе да се затварају у своје тврђаве које чувају приватне војске”. Лист даље наводи „да је сваки сто педесети Американац у затвору или притвору, и да ће сваки двадесети провести бар један дан у затвору. Та слика је, додаје лист, још шокантнија када су у питању етничке мањине: сваки четрдесети црнац је у затвору. У тој земљи смртној казни подлијежу чак и жене, малолетници, па и ментално заостале особе”.

Износећи ове застрашујуће податке аутор текста каже: „Ово је, дакле, нација којој је Европа поверила бригу о заштити људских права”. И додаје: „Када би се ратовало у свим земљама у којима се ова права крше, читава планета би била захваћена овим вихором, од Кореје до Турске, од Африке до Кине”, завршавајући питањем: „Да ли је икада иједна војска мобилисана да би се заштитила људска права?”107

Мазохистично иживљавање и морбидан однос америчких војника према ирачким заробљеним војницима, масакр недужних цивила и заробљених војника у Авганистану и сличне монструозне злочине које су починили и чине амерички војници (слике тих и многих других злочина обишле су свијет), најбоље потврђују такве тезе. Са аспекта правде и права, посебно међународног права, и ту су присутни двојни стандарди и право јачега. Наиме, пред суд су изведени и кажњени само непосредни извршиоци таквих монструозних злочина и евентуално неки од њихових првопретпостављених шефова, док од виших официра, поготово генерала, и политичара није правно одговарао нико. Предсједник САД Барак Обама, поводом најновијих злочина у Авганистану према цивилном становништву и заробљеним војницима, изразио је јавно згражање, тражио предузимање свих законских и моралних мјера према починиоцима тих недјела, и јавно се извинио авганистанском народу и званичном политичком руководству Авганистана. Тиме је његова одговорност као шефа државе завршена. За сличне злочине које су починили српски војници (углавном добровољачке групе ван контроле војске и полиције и патолошки појединци), готово читав политички и војни врх државе Србије (предсједници државе, многи политичари, војни и полицијски генерали, и други) послат је пред међународни суд у Хагу, гдје им се изричу драконске казне, чак и за дјела за које су први пут сазнали из материјала тужилаштва тог трибунала. За идентичне и сличне злочине припадницима хрватске, муслиманске и албанске народности изричу се много блаже казне или се чак ослобађају судски доказаних казни (Рамуш Харадинај и Насер Орић). Најновији случај са хрватским генералима Антом Готовином и Младеном Маркачем који су у редовном судском поступку осуђени на по двадесет четири и осамнаест година затвора, ради заједничког злочиначког подухвата који су са политичким и војним врхом Републике Хрватске предузели против српског становништва за вријеме војних операција „Бљесак” и „Олуја”, када је убијено око двије хиљаде цивила припадника српске националности и протјерано двеста педесет хиљада Срба из Хрватске, најбоље показују карактер Хашког трибунала. Наиме, у жалбеном поступку, Анте Готовина и Младен Маркач су у потпуности ослобођени сваке одговорности. Жалбено (апелационо) вијеће Хашког трибунала у потпуности је ослободило хрватске генерале од казни које им је изрекло судско вијеће Хашког трибунала. На тај начин је међународно правно озакоњено највеће етничко чишћење вијека. То је истовремено и највећа мрља на савјести судија Хашког трибунала и цјелокупне међународне заједнице.

Хрватска је постала чланица Европске уније (ЕУ) без већих условљавања и процедура упркос чињеници да је са територије те државе протјерано око 200 хиљада Срба. Њихова имовина и непокретности иако је законским прописима то позитивно ријешено, у пракси у већини случајева није враћена нити су им попаљене и порушене куће оправљене. Хрватске власти су, дакле, законски омогућиле повратак прогнаних Срба на своја огњишта, а у стварности перфидно настоје да се повратак Срба ограничи. И поред експерата Европксе уније који у Хрватској надгледају и прате повратак протјераног српског становништва (о томе ЕУ и ОУН подносе редовне извјештаје), запрепашћује чињеница да је од већег броја српских повратника у Хрватску, њих око 30 хиљада прешло у католичанство108. О томе није адекватно обавјештена свјетска јавност, нису реаговали ни званичници ЕУ нити Уједињене Нације. Поводом овога требао би да се огласи и Ватикан који то до сада није учинио, а зна се да се без католичке цркве у Хрватској такве ствари не би могле дешавати. Уосталом, то је већ виђено и познато понашање католичке цркве у Хрватској.

Војном агресијом коју су предузеле Сједињене Америчке Државе и остале државе чланице НАТО-а према Ираку, Југославији, Авганистану, Ираку, Либији и Малију по одредбама Међународног права почињен је злочин према миру и човјечности који никада не застарјева. Наведене земље имају неотуђиво право на надокнаду ратне штете. Исто важи и за појединце који су по било ком основу били жртве тих агресија.

  1. ПОКУШАЈИ ОСВАЈАЊА СВИЈЕТА, СТВАРАЊА ЈЕДИНСТВЕНИХ ЦАРСТАВА, СВЈЕТСКИХ ПОРЕДАКА И СИСТЕМА КОЛЕКТИВНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ ЗА ОЧУВАЊЕ МИРА У СВИЈЕТУ

Покушаји великих и моћних држава (империја) да освајају свијет, стварају јединствена царства, успостављају своје власти у другим државама и потчињавају друге народе почели су од настанка првих великих држава и цивилизација и трају до данас. Многи цареви, краљеви, државници, диктатори, војсковође и естаблишменти појединих држава (империја) заносили су се идејама и руководили амбицијама да што већи број држава, па и све државе на свијету, освоје и ставе под своју контролу, а њихове народе униште, асимилују, учине их робовима, јефтином радном снагом или послушним грађанима својих империја. Неки су у томе успијевали краће или дуже вријеме и постизали одређене резултате, али су на крају њихове империје ипак пропадале или заувијек нестајале са историјске сцене, а неке су чак нестале као државе и као народи. У досадашњој историји тако су прошли Персијско царство, Римско царство, Византијско царство, царство Александра Македонског, Отоманско царство, царство Џингинс Кана, Наполеонов покушај стварања свјетског царства, покушај Петра Великог да створи империјално руско царство, Хитлеров покушај стварања свјетског поретка са доминантним утицајем аријевске њемачке расе, Стаљинов покушај успостављања социјализма у цијелом свијету и успостављања његовог „модела свијета”, те покушаји колонијалних освајача Африке, Азије и Латинске Америке да та подручја у потпуности подреде себи и инкорпорирају у своје империје.

Ни досадашњи покушаји да се у свијету створи јединствено царство, свјетски поредак, разни системи колективне безбједности или „свјетска влада” које би осигурали „трајан мир” и елиминисали сукобе и ратове међу државама и народима нијесу, такође, у потпуности могли бити остварени. С тим циљем, само у Европи су до данас вођени стогодишњи ратови (средњи вијек), тридесетогодишњи, седмогодишњи, два свјетска рата и ништа мање крваве револуције (1789, 1848, 1917…). Успостављани су разни системи колективне безбједности уз поштивање одређених правних принципа и политичких начела, као што су прихваћање „природног права” (jus naturale), начело равнотеже снага (страха), начело легитимности и право интервенције, начело народности и самоопредијељења народа и најновији принцип (начело) људских права и слобода на чему послије хладнога рата инсистирају САД и државе чланице НАТО-а.

Замисао и покушај стварања јединственог царства као наследника Рима које би обезбиједило „трајни мир” није се могла спровести у живот ни у средњем вијеку (вријеме апсолутистичких монархија) када су вођени стогодишњи ратови између свјетовне власти Светог римског царства и духовне власти папа. Тада су, углавном, међудржавни односи у Европи функционисали прихватањем „природног права” као начела које је важило без обзира на вољу држава односно владара. Последњи покушај јединствене организације Европе под династијом Хабзбурговаца а око католичко цркве, пропао је након тридесетогодишњег рата у којем су учествовале готово све државе Европе (осим Енглеске, Русије и Турске). Миром који је био закључен након тога рата у Вестфалији (Müaster i Osnabrück) 1648. званично је одбачена тежња за обновом свјетске монархије на темељу јединства свјетовне и духовне власти. Након Вестфалског мира све више се афирмише суверенитет појединих држава и истиче њихова једнакост и независност. Уз „јус натурале” (природно право) јавља се и „јус волунтаријум” (jus voluntarium), који почива на вољи држава, односно вољи владара који су суверени у својим државама али и у односима са другим државама, што им је омогућивало да имају неограничено право вођења ратова.

У таквој ситуацији у Европи све већу важност добивају уговори између владара појединих држава односно позитивно право, а мир се покушавао обезбиједити на темељу равнотеже снага. Од тада се успостављају и разни системи колективне безбједности за очување мира и поретка како су га замишљале тадашње силе (државе потписнице).

Након Бечког конгреса 1815, директориј великих сила у Европи формира Свети савез, послије њега се формира Европски концерт, који је од 1830. па све до 1914. интервенисао с циљем чувања мира у Европи. Након Првог свјетског рата формира се Систем лиге народа, којим се први пут ствара стална међународна организација са циљем очувања мира у свијету на темељу колективне безбједности, а након Другог свјетског рата ту улогу преузима нешто боље организована Организација уједињених нација (ОУН).

У Европи је први пут успостављена равнотежа снага након Вестфалског мира, стварањем независности Швајцарске, Холандије и укидањем 450 мањих њемачких држава (марака).

Покушај да се европска равнотежа поремети уједињењем Аустрије и Шпаније под истом династијом пропала је у рату за шпанско насљедство. Миром у Утректу (Utrechtu) 1713. и тај покушај је осујећен.

Начело и политика равнотеже снага примјењивало се за време три диобе Пољске и ратова Француске револуције. На тој су основи Наполеон I и руски цар Александар I миром у Тилситу 1807. године подијелили Европу између Русије и Француске. Упркос томе, Наполеон је хтио да над Европом успостави превласт Француске оживљавајући тако већ преживјелу тежњу за стварањем свјетске монархије по узору на Свето римско царство. После Наполеоновог пораза, на Бечком конгресу 1815, покушано је да се у Европи успостави равнотежа снага коју је Наполеон уништио. Тада је формулисана нова концепција равнотеже по којој ниједна држава без обзира на своју снагу и моћ нема право да угрожава независност и животна права других држава. Након Бечког конгреса, 26. септембра 1815, ствара се уговором Свети савез између руског цара Александра I, аустријског цара Фрања I и пруског краља Фридриха Виљема. Уговор о Светом савезу (Светој алијанси) проширен је и конкретизован 20. новембра 1815. када су га потписала четири владара (уз руског, аустријског и пруског још и британски). Нешто касније приступио му је и француски краљ.

Тим уговором владари потписници обавезали су се да ће међусобне односе заснивати на истинама и прописима хришћанства, правде, милосрђа и мира; да ће се сматрати рођацима, међусобно се помагати и да ће се према својим поданицима односити као „очеви према породици”. Наглашено је да су њихови народи чланови исте хришћанске породице и да имају само Бога као владара. Владари потписници уговора преузели су дужност да се брину за „благостање народа и одржавање мира у Европи”. У суштини Свети савез је почивао на неприкосновености и легитимности владара. Наиме, сматрало се да збацивање са власти било кога владара у било којој држави представља опасност за остале династије и уопште за мир у Европи. Ради тога су остали владари, односно Свети савез, који је представљао Европу, имали право свим расположивим средствима повратити на власт легитимног владара. На тај начин се у интересу чувања легитимне власти и мира признавало право интервенције у унутрашње послове других држава.

Међутим, у пракси међу чланицама Светог савеза није било сагласности у погледу тумачења тог протокола, па су га поједине државе потписнице често кршиле,, што је довело до распада тог савеза.

Његову улогу преузео је Европски концерт. Био је то скуп великих сила Европе, које су наступале у име Европе и приликом међународних криза доносиле одлуке о рјешавању спорних питања која су могла угрозити мир. Велике силе Европе су након Белгијског устанка 1830, организовале конференцију у Лондону, као посредници донијели одлуку о раскидању уније између Белгије и Холандије и организацији Белгије као независне државе, са статусом сталне неутралности.

У Лондону 1831, на конференцији од 19. фебруара, Европски концерт великих сила Европе донио је више одлука. Између осталог, одлучено је да право појединих држава треба подвргнути захтјевима опште безбједности и европске равнотеже снага. Европски концерт имао је право да ревидира међународне уговоре како би се избјегао рат и да доноси одлуке којима би се регулисале и ограничавале промјене наметнуте силом. Дакле, Европски концерт, као врховни арбитар у споровима између малих и слабих држава, имао је право да намеће своје одлуке и рјешења увијек када су у питању интереси општег мира и европске равнотеже. У пракси међународних односа се све више напуштала апсолутна сувереност владара на рачун апсолутне суверености народа. Након Француске револуције 1789, начело народне суверености уводи се као темељно начело унутар држава и у међународним односима. Сувереност народа проглашена је недјељивом, неотуђивом и незастаривом. Владе су проглашаване законитим само ако су представљале народ.

Европски концерт је од 1830. до 1914, понекад успјешно, понекад неуспјешно, а увијек са позиција својих интереса, интервенисао у вези са очувањем мира и равнотеже снага у Европи. Са више успјеха интервенисао је по питању ситуације на Балкану и Блиском Истоку, када је избио босанско-херцеговачки устанак 1875. године. Европски концерт тада је извршио притисак на султана да донесе реформе којима је требало поправити положај хришћана у Отоманској империји. Након што је Русија поразила Турску и потписивања мира у Сан Стефану 1878, када је Русија створила Велику Бугарску под својом заштитом, равнотежа на Балкану била је поремећена у корист те велике државе. Будући да је Русија закључила мир с Турском супротно обећањима које је дала пред улазак у рат, на приједлог Аустро-угарске и Енглеске сазван је Конгрес европских велесила (Европски концерт). Конгрес је одржан у Берлину 1878. На том конгресу су ревидиране неке одлуке Сан-стефанског мира (Турске и Русије), чиме је било онемогућено да Русија постане доминантна на Балкану и на Блиском Истоку.

На конгресу је постигнут споразум у коме: Русија добија Баку, Карс, Ардахан и Бесарабију; Велика Британија – Кипар; Србија, Црна Гора и Румунија добиле су независност уз нека територијална проширења; Грчка, која је већ била независна, добила је Тесалију и дио Епира; Бугарска је била подијељена на Кнежевину Бугарску (под руском заштитом са сједиштем у Софији) и на источну Румелију са сједиштем у Пловдиву; Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Начело народности није се ни спомињало на Бечком конгресу. Тек под утицајем романтизма у Европи се јављају национални покрети који теже стварању националних држава. Ти покрети за стварање националних држава били су најјаче изражени у Италији и Њемачкој. Захваљујући томе, дошло је до уједињења Италије 1866, а Њемачке, након пораза Француске у рату са Пруском, 1871. (Бизмарк је „крвљу и жељезом” ујединио њемачке државице). Тако је и начело народности ушло у међународне односе, а касније је постало тијесно повезано са начелом самоопредјељења народа које ће до данас играти важну улогу у међународним односима. Предсједник САД Вудро Вилсон износио је то начело у својим јавним наступима наглашавајући да је за сваку промјену граница потребно уважавати вољу становништва спорне територије (Вилсонових 14 тачака).

Начело народности и самоопределење народа, у то време, а и касније, се у пракси није досљедно примењивало. Велике силе су готово увијек примјењивале двоструке стандарде и првенствено водиле рачуна о својим интересима и сходно томе одлучивале јавно или тајно да ли ће се примјенити начело народности и у којој мјери ће се спровести у живот. То је нарочито дошло до изражаја пред Први свјетски рат и у току његовог вођења. Тада су силе Споразума и Централне силе начелно народности користиле у својој пропаганди и јавно подржавале националне покрете за ослобођење и уједињење потлачених народа Аустро-угарске. Упркос јавним изјавама у прилог начела народности и посебно у прилог ослобађања потлачених народа Аустро-угарске, силе Споразума (Антанте) су водиле строго повјерљиве тајне преговоре са царем Карлом у којима су му обећавале одржавање Хабсбуршке монархије након рата. Тек када ти тајни преговори са царем Карлом нијесу успели да доведу до сепаратног мира са Аустро-угарском, подржале су борбу Чехословака, Пољака и Јужних Словена за ослобођење и ујединњење. Слично су поступале и према Арапима, којима су обећали формирање велике арапске државе, а затим у међусобним договорима извршиле подјелу арапских територија Отоманског царства између себе (Француска, Велика Британија и Русија).

Тајна дипломатија или такозвана невидљива страна спољне политике у спрези са обавјештајним службама у међународним односима присутна је од Весфалског мира. Њу су проводиле готово све велике државе, а посебно Велика Британија и њена обавјештајна служба МI-6. Предсједник САД Вудро Вилсон је у своје вријеме тражио укидање тајне дипломатије, коју је сматрао одговорном за ратове и заговарао је јавно вођење спољне политике пред очима широке јавности, што је до данас било немогуће спровести у животу. Пред избијање Другог свјетског рата Велика Британија и Француска водиле су строго повјерљиве тајне преговоре са Хитлером и предузимале све могуће дипломатске мјере да се ратни поход Хитлера усмјери на Совјетски Савез. Захваљујући закулисним дипломатским активностима оне су биле дуго увјерене да ће Хитлер напасти социјалистички (комунистички) Совјетски Савез.

Стаљин је на вријеме прозрео тајне дипломатске активности Велике Британије и Француске и реаговао тако што је склопио споразум са Хитлером о не нападању (Рибентроп-Молотовљев споразум), иако је знао да је тај споразум дипломатска калкулација и да ће Хитлер напасти Совјетски Савез.

Британци су у току Другог свјетског рата и послије њега били врхунски стручњаци у закулисним дипломатским активностима, сачињавању текстова међународних уговора, споразума, меморандума, размјени разних нота и слично. У дипломатским круговима позната је чињеница да су се дипломатски текстови које су сачињавали Британци могли увијек тумачити двосмислено, односно на више начина и да су у суштини у крајњој линији заступали приоритетно интересе Велике Британије и њених савезника. Њихова обавјештајна служба МI-6 и данас је кадровски и професионално најбоља на свијету, чак у многим аспектима, што су показали најновији догађаји, оспособљенија од чувене ЦИА-е. Војна агресија на СР Југославију и српски народ као и разбијање претходне Југославије јасно су потврдиле нечасне закулисне дипломатске активности, што данас отворено износе и неки западни званичници који су били инспиратори и актери разбијања претходне Југославије.

Сједињене Америчке Државе су јавно заговарале опстанак претходне Југославије, а тајно радиле на њеном разбијању. Амерички пензионисани генерали тајно су припремили операције „Бљесак“ и „Олуја“ које су извеле хрватске војне снаге на Републику Српску Крајину и Славонију.

Европски концерт је последњи пут интервенисао у балканским ратовима 1912–1913. Након побједе балканских савезника (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка) у рату с Турском састала се конференција амбасадора у Лондону, на којој су донијете одлуке о територијама које је Турска требало да уступи савезницима и подјели их између балканских савезника. Тада је донесена одлука о стварању независне Албаније. Уведено је начело неинтервенције у међународним односима и односима међу државама. Оно је кодификовано као једно од основних начела међународног права на Другој хашкој конференцији 1907. као забрана интервенције. Забрана интервенције улази у колективни уговор америчких држава (конвенција о правима и дужностима држава 1933, акт chapultepec 1945). Међутим, заговорници интервенције (иако је Скупштина ОУН 1965. осудила не само директну него и индиректну интервенцију), некадашњи Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе и државе НАТО-а, под разним изговорима, правним и дипломатским релативизацијама, користиле су право интервенције када су у питању били њихови наводно витални интереси. На темељу начела ограниченог суверенитета социјалистичких држава, које је заступала правна теорија у Совјетском Савезу, та држава предузела је интервенцију с циљем заштите социјалистичког поретка у Мађарској 1956. и интервенцију држава Варшавског уговора у Чехословачкој 1968. Сједињене Америчке Државе и државе чланице НАТО-а под сличним изговорима у послератном периоду предузели су низ бруталних интервенција, агресија и ратова, од којих су агресија на СРЈ, Авганистан и Ирак школски примјери дрског кршења Повеље ОУН и Међународног права.

Европски концерт није успио да спријечи Први свјетски рат који су изазвале агресивне западне силе уз благослов католичке цркве.

Након Првог свјетског рата створен је систем Лиге народа са циљем очувања мира у свијету на темељима колективне безбједности и афирмацији начела народности и самоопредељења народа. У пракси ни он није дао одговарајуће резултате, нити је могао да спријечи избијање Другог свјетског рата. Начело народности и самоопредељења народа вјешто је искористила Хитлерова Њемачка као аргумент у захтјевима за довршење њемачког уједињења у оквиру Трећег рајха. Четврти систем колективне безбједности створен је након Другог свјетског рата – Организација уједињених нација. Ни овај систем, који још функционише, није успио да из праксе међународних односа елиминише ратове, разне сукобе и спорове међу државама и народима. Једно вријеме се одржавао на глобалној равнотежи снага, односно равнотежи страха. Након распада Варшавског уговора и пропасти социјализма у источноевропским државама и СССР-у, САД и земље чланице НАТО-а настоје да поткопавајући постојећи систем колективне безбједности Организације уједињених нација, успоставе свој униполарни систем безбједности са САД на челу. На дјелу је отворено и дрско коришћење или игнорисање Организације уједињених нација за остваривање хегемонистичких циљева Америке. Као што је Хитлерова Њемачка инсистирала пред међународном јавношћу на начелу народности и самоопредељењу народа да би оправдала стварање Трећег рајха, отимање Судета од Чеха и отпочињање Другог свјетског рата, тако у постхладноратовском периоду, САД и државе чланице НАТО-а инсистирају на демократији, слободама и правима човјека, позивајући се перфидно на међународно право и Организацију уједињених нација ради стварања новог међународног поретка, односно униполарног система колективне безбједности у свијету са САД на челу.

Умјесто закључка

И поред тога, што су у потпуности свјесне поука историје, САД настоје да сличне империјалне претензије остваре по сваку цијену. Оне, наиме, сматрају да су као једина и истинска суперсила, чак и предодређене да успоставе нови међународни поредак, који је наводно, неопходан не само за Сједињене Америчке Државе и западни свијет, него и за општи напредак човјечанства и опстанак људске цивилизације.

При успостављању новог свјетског поретка, све више користе војну силу и примјењују двоструке стандарде, игноришући Повељу Уједињених нација и међународно право, најчешће под циничним изговорима да врше „хуманитарне интервенције”, ради заштите људских права и слобода, успостављања демократских система и западних културно-цивилизацијских вриједности у државама гдје они процјене да су те вриједности угрожене.

Уколико САД и државе чланице НАТО-а, у настојању да успоставе нови свјетски поредак, наставе са примјеном силе109 и двоструких стандарда, поткопавајући систем колективне безбједности ОУН и игноришући међународно право, могли би, с обзиром на постојеће међународне разлике и констелацију снага у свијету, изазвати апокалиптички рат свјетских размјера. У томе рату би се сигурно употребљавало термонуклеарно и друго оружје за масовно уништавање, што би највјероватније довело до уништења цивилизације, човјека као врсте и живота на планети Земљи.

Будући да у таквом рату не би било побједника ни побјеђених, многи аналитичари и научници сматрају да рат свјетских размјера уз употребу оружја за масовно уништавање више није могућ ни вјероватан. Међутим, Трећи свјетски рат уз употребу оружја за масовно уништавање није у потпуности искључен, јер све док постоје арсенали оружја за масовно уништавње и његова стална пролиферација и усавршавање, док постоје планови и војне стратегије за његово вођење и све док постоји и најмања могућност за његово избијање, постоји вјероватноћа да се неке реакционарне владајуће политичке снаге опредјеле за свјетски термонуклеарни рат ради остваривања и очувања својих интереса и циљева и поред тога што све процјене показују да би и те владајуће политичке снаге биле жртве таквог рата. 110 За отпочињање свјетског рата уз употребу оружја за масовно уништавање не треба искључити и поводе као што су: пука игра случаја, стицај изненадних непредвидљивих околности, техничке грешке, могућност да се тог оружја домогну терористи и криминалци, ирационално понашање вођа и владајућих политичких структура појединих држава и посебно психичка растројства и оболења руковаоца и опслуживача оружја за масовно уништавање, појединаца који раде у производњи тог оружја, као и научних радника ангажованих у производњи, усавршавању и конструисању таквог оружја и слично. И у Библији пише да се оружје увјек ковало да би се употријебило.

Ради тога би најодговорнији политички и остали фактори у свим државама свијета, а посебно у САД и државама чланицама НАТО, које се тако упорно залажу за слободе и права човјека, управо ради основног права човјека – права на живот, требали одлучујућу битку повести између човјека и рата и благовремено предузети мјере да човјек не изгуби ту битку.

ПРИЛОЗИ

  1. Основни податци о Сједињеним Америчким Државама

  2. Сједињене Америчке Државе (размештај федералних држава према областима)

  3. Сједињене Америчке Државе (ширење на запад и данашњи изглед)

  4. Оружане снаге САД

  5. Уговор о оснивању свете алијансе (од 14/26 септембра 1815. године)

  6. Хронологија колатералних „грешака“ НАТО

  7. Дејства по привредним објектима и објектима инфраструктуре СРЈ

  8. Преглед погинулих и несталих припадника Војске СРЈ и МУП-а Србије

  9. Скраћенице (које се најчешће употребљавају у савременој војној стратегији)

Прилог 1.

ОСНОВНИ ПОДАЦИ О СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

Сједињене Америчке Државе, скраћено САД, (United States of America, скраћено USA), су економски најбогатија и војнички најмоћнија држава на свијету, и у том погледу једина и неприкосновена суперсила.

Захвата површину од 9.518.287 километара квадратних, укључујући ту и дио Великих језера, и по величини територије је четврта држава на свијету (иза Руске Федерације, Кине и Канаде).

Састоји се од 50 федералних држава и федералног округа Колумбија (District of Columbia). Од тога се 48 држава и федерални округ Колумбија налазе у сјеверном дјелу америчког континента, док су Аљаска и Хавајска острва (Хаваји) територијално одвојени.

Аљаска захвата крајњи сјеверозападни дио америчког континента, а Хаваји су острвска група (шеснаест острва) у централном дијелу Тихог океана.

По попису из 2004. САД су имале: 293.027.571 становника и по броју становника су трећа држава на свијету (иза Кине и Индије). Етнички састав становништва је: белци чине 85%; црнци 12,4%; азијати 3,3%; домородци 0,8%.

Религијска припадност је: протестанти 56%; римокатолици 28%; Јевреји 2%; остали 4%; атеисти 10%.

Сједињене Америчке Државе су водећи свјетски произвођач неколико сировина, укључујући бакар, сребро, цинк, угаљ, нафту и природни гас. Највећи су извозници хране на свијету. Индустрија обухвата производњу гвожђа, челика, хемијских материја, електронске опреме и текстила. Остале важне привредне гране су туризам, производња млијека, сточарство, рибарство и шумарство.

Сједињене Америчке Државе највише на свијету улажу у науку и технолошки развој, гдје у последњих двадесетак година постижу спектакуларне резултате без премца у свијету (компјутеризација, нанотехнологија, роботизација, космичка технологија и неке фундаменталне науке као што су физика и хемија).

Просечни живот мушкарца је 74,3 година, жене 80 година. Службени језик је енглески, а валута амерички долар.

Национални бруто производ (по становнику 2004.) био је 37.800 долара, а укупни национални бруто производ (2004.) је био 10.990 милијарди долара. Однос становништва село-град је 23% село и 77% град. Највећи градови су Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго, Хјустон, Филаделфија, Феникс, Сан Дијего.

Један дио САД (тринаест британских колонија) стекао је пуну независност 1783, а њен садашњи географски простор са педесет федералних (савезних држава) и федералним округом Колумбија обликован је 1959. када су њене територије Аљаска и Хаваји проглашени за савезне (федералне) државе.

Сједињене Америчке Државе случајно је открио шпански морепловац Кристифор Колумбо. Он је за вријеме четвртог путовања 1502. дошао на обале Сјеверне Америке у упловио у Мексички залив гдје се са својим морепловцима искрцао на тло садашњих САД. Сматрајући да су дошли на територију Индије, шпански морепловци су затечено домородачко становништво назвали Индијанцима.

Послије открића територије Сједињених Америчких Држава, Европљани су почели да је колонизују. Најбројнији конолизатори били су Шпанци, Енглези, Французи, Холанђани и Швеђани. Насељавања су вршили и многи други народи из Европе и скоро свих дјелова свијета.

Припадници српског народа су у САД почели досељавати у 19. вијеку. Насељавање Срба врешно је углавном у већим или мањим групама и одвијало се у неколико етапа. Први наши досељеници били су бокељски морнари, српски мисионари, авантуристи, брдска сиротиња (Хецеговина, Црна Гора), сељаци и радници. У првој етапи насељавања Срба у Америку до Првог свјетског рата доселило је око 150 хиљада Срба. Тај период није био повољан за већину српских досељеника који су долазили у обећану земљу углавном „трбухом за крухом“.

Међутим, након убрзане индустријалиизације и наглог економског развоја САД на почетку 20. вијека у САД је поново кренуо талас досељеника из српских земаља. Ова сеоба је трајала до почетка Другог свјетског рата. Овога пута досељени Срби су се насељавали у рударским насељима и новим индустријским центрима у Чикагу и око њега. Тада је у град Гери код Чикага у савезној држави Индијани дошао велики број Срба из Херцеговина и брда Црне Горе, па се и данас тај градић назива „Српски Гери“. Послије Другог свјетског рата отпочела је трећа етапа усељавања Срба у САД. Том приликом, за око двадесетак година, у САД се уселило око 250 хиљада Срба. Међу тим Србима био је велики број противника комунизма који су бјежали из социјалистичке Југославије. То су били краљеви официри, ратни заробљеници, избјеглице и расељена лица. У почетку су америчке власти овој категорији досељених лица давале статус политичких емиграната, а касније су добијали држављанство САД.

Та група досељеника најприје је била концентрисана у Њујорку, а послије се расељавала око чикашког Базена и у Калифорнију. У Чикагу је основано средиште српске православне цркве и многе друге културне институције. Ту је Михајло Пупин са сарадницима основао патриотску организацију Српску народну одбрану која је пружала све врсте помоћи Србима у Америци и отаџбини.

У САД према попису 1990. живјело је око 380 хиљада Срба, а према попису 2010. око 560 хиљада. Подаци се односе само на оне који су се приликом пописа изјаснили како Срби. Претпоставља се да се велики број Срба и њихових потомака изјаснио као Американци, иако се већина таквих поноси српским поријеклом.

Срби су, дакле, трајно постали дио историје САД. Они су дали огроман допринос економском, културном, научном и другим областима развоја америчког друштва. У Америци су се афирмисали научници српског поријекла Михајло Пупин и Никола Тесла, који спадају у сам врх свјетске науке. Михајло Пупин је, поред научних открића и проналазака као универзитетски професор био сенатор и конгресмен у Конгресу САД. Својим генијалним проналасцима и патентима у САД се прославио и Никола Тесла.

Традиција да се научници српског поријекла афирмишу у Америци наставља се и данас. У САД је стекао свјетски углед физичар Богдан Маглић (проналазак мигма ћелије), млади генијални проналазач Марко Поповић, многи научници у НАСИ, универзитетски професори и други стручњаци који дају велики допринос развоју и просперитету САД.

Крајем 16. и почтком 17. вијека Енглези су били најбројнији конолизатори САД. Они су масовно и интензивније насељавали источни дио америчког континента.

Освајањем и насељавањем нових територија Енглези су успостављали колонијални систем власти и управе. На чело колонија постављали су гувернере, заслужне племиће у чијем постављању и именовању је имао утицаја и краљ Велике Британије.

На тај начин су се енглеске колоније увећавале и већ средином 17. вијека на атланској обали Сјеверне Америке образовано је 13 енглеских колонијалних држава. Биле су то државе: Конектикат, Делавар, Џорџија, Мерилана, Масачусетс, Њу Хемпшир, Њу Јорк, Њу Џерси, Северна Каролина, Јужна Каролина, Пенсилванија, Роуд, Ајленд и Вирџинија.

Ове колоније су с временом све више јачале и тежиле да се осамостале од метрополе Енглеске. Енглеска је, међутим, настојала да оне буду и остану само тржиште за њену индустријску робу и сировинска база.

Томе су се супротстаљале колоније што је прерасло у борбу против политичке доминације и економских притисака и блокада метрополе. Та борба је вођена дуже времена. У периоду од 1775-1783. вођен је прави рат за независност који се назива и „Америчка револуција“. Рат, односно револуцију, су покренуле и водиле интелектуална елита и представници власти, а главни терет носили су амерички фармери у материјалном обезбеђењу рата (револуције). Фармери су се прикључивали јединицама милиције које су водиле оружану борбу до формирања регуларне војске. Формирање регуларне војске било је неопходно ради ширег маневра, односно њеног ангажовања на било којем дијелу територија тринаест колонија. Акције милиције углавном су биле на ослобађању и одбрани „својих“ територија, односно мјеста гдје су били лоцирани. Четрвртог јуна 1776. Конгрес је донио Декларацију о независности. Борбе су се, међутим, и даље наставиле ради жестоког отпора Британаца покушајима потпуног одвајања својих колонија. Америчке колоније су ипак добиле рат за независност. У Паризу је 30. новембра 1782. потписан прелиминарни, а у Версају 3. септембра 1783. дефинитиван Мировни уговор. Тако је Велика Британија званично признала суверенитет Сједињених Америчких Држава.

Од стране угледних свјетских историчара амерички рат за независност, односно „америчка револуција“ третирају се као велики ослободилачки и револуционарни ратови који су вођени у другој половини осамнаестог вијека. Као револуционарни ослободилачки покрет, рат за независност имао је подршку у народу, што је било пресудно за попуну и јачање јединица као и њихово снабдијевање животним намирницама.

Још у току рата донешен је правни акт Конфедералне одредбе којим је у основи обликовано друштвено-политичко уређење држава (заједнице) на федеративном принципу.

Наиме, према Конфедералним одредбама тринаест бивших британских колонија преименоване су у федералне државе Сједињених Америчких Држва. Оне су послије завршетка рата замјењене новим савременијим општим законским одребама – Уставом.

Устав САД усвојен је 17. септембра 1787, а ратификован је 24. јуна 1788. и до данас је на снази.

У односу на Уставе других земаља у свијету, амерички Устав је по много чему специфичан и оригиналан. Састоји се од преамбуле и девет чланова, којим су прописане основе друштвено-политичког уређења и даљи правци његовог развоја. Устав се повремено допуњава амандманима о кључним питањима друштвеног развоја у складу са новим околностима и актуелном догађајима у свијету.

Уставом је утврђен (прописан) федерални републикански систем друштвено-политичког уређења са подјелом власти на законодавну, извршну и судску. За разлику од многих држава, гдје Владе чине извршну власт, у САД је то предсједник САД са својим кабинетом, па се ради тога овакав политички систем у стрчуној литератури назива и предсједничким системом власти. Овај друштвено-политички систем парламентарне демократије специфичан је и по томе што га сачињавају двије партије (странке) Демократска и Републиканска, које се међусобно боре за примат у власти у Конгресу (законодавно тијело).

Нормативно-правно уређење државе доношењем Устава у пракси су пратили бројни проблеми. Велика Британија, иако је признала независност својим колонијама, била је незадовољна крајњим исходом америчког рата за независност. Она је пружала подршку и помоћ Индијанциа у њиховој праведној борби за опстанак. Затегнутост и погоршање односа Велике Британије и САД кулминирала је 1812.

Конгрес САД је, наиме, 18. јуна 1812. објавио рат Великој Британији. У том рату Велика Британија није могла постићи радикалне циљеве, па је 1814. потписала Уговор о миру са САД. У овоме рату САД су коначно увидјеле значај и потребу за регуларном војском (стајаћом), која би се попуњавала регрутима и обучавала за рат. Сходно томе, предузеле су опсежне мјере за ојачање и обуку регуларне војске. Нова држава и њено амбициозно руководство зналачки је искористило дефинитивни пораз Велике Британије, распад осталих европских колонијалних царстава, све већи прилив досељеника из Европе на територију Сјеверне Америке и орјентисало се на освајање нових територија и њихово прикључивање Сједињеним Америчким Државама. То је вршено куповином колонија и других простора од европских и других сила, борбом против Индијанаца, отимањем њихових ријетко насељених простора и разним другим ратним походима.

Многе европске колонијалне силе биле су економски ослабљене,па су као спаносно ријешње продавале своје колоније на америчком континенту. То су САД вјешто користиле и куповале њихове колоније.

Тако су од Наполеона 1803. купиле Луизијану на којој су настале савезне државе САД: Арканзас, Колорадо, Ајова, Канзас, Минесота, Небарска и Сјеверна Дакота. Флориду су купили од Шпаније 1819, а 03.03.1867. од цара Александра другог (Русија) Аљаску за 7.200.000 долара у злату.

Сједињене Америчке Државе су од самог почетка водиле крвеве борбе против затеченог доморадчког становништва (Индијанаца). У појединим периодима борбе против Индијанаца су бивале потискиване у други план (за вријеме америчко-британског рата, америчко-мексичког рата, америчко-грађанског рата). Борба против Индијанаца нарочито је интензивирана после америчког грађанског рата. У историјским уџбеницима, енциклопедајама и архивској грађи (многим филмовима) забиљежени су свирепи и монструозни обрачнуи Американаца са Индијанцима. Немилосрдно је вршено етничко чишћење огромних територија и у правом смислу те ријечи вршен је геноцид према Индијанцима, под циничним изговором да се боре против дивљака и нецивилизованог свијета. Ратови против Индијанаца уз краће прекиде трајали су око сто година. За то вријеме индијанско становништво је десетковано. Од процјењених око 900.000 крајем осмнаестог вијека, број Индијанаца је на почетку двадесетог вијека пао на 250.000111.

Остатак Индијанаца је дуго био распоређен у специјалне резервате намјењене искључиво за њих, највише у држави Оклахома, гдје су иначе Индијанци били најбројнији.

У периоду од 1846-1848. вођен је Америчко-мексички рат. Након успјешног завршеног овог рата (почео у Тексасу који је био повод и урзок овог рата) САД су након потписивањем Мировног уговора са Мексиком добиле Тексас, Нови Мексико и Калифорнију, укупне површине 1.600.000 квадратних километара.

Амерички-грађански рат вођен је од 1861-1865.Главни узрок за његово избијање биле су велике разлике између индустријског Сјевера и пољопривредно робовласничког југа. Индустријски сјевер није могао да конкурише плантажној пољопривреди југа и тражио је укидање ропства, с правом сматрајући да је робовласнички систем нехуман и да га је потребно укинути. Ради тога се једанаест јужних држава извојило из Уније и основало Америчку конфедерацију.

Конфедералци су 14. априла 1861. протјерали федералне војне јединице из војног утврђења у Јужној Каролини. То је био повод за отпочињање рата Сјевера и Југа. Однос снага био је изразито у корист Сјевера, јер је Сјевер имао око 30 милиона становника, док је Југ имао око 9 милиона становника, плус око четири милиона робова – црнаца.

Након исцрпљујућих скоро петогодишњих борби, рат је завршен тако што се генерал Ли главнокомандујући снага Југа, 9. априла 1865. предао генералу Гранту. Сјевер је био побједник. Унија је спасена. Донешене су аграрне реформе, а ропство је укинуто.

Сједињене Америчке Државе су из овога рата изашле ојачане и поред великих људских и материјалних губитака. Штавише, тиме су створени услови за свеукупно јачање државе, посебно за њен индустријски и технолошки развој као и њено даље ширење. Од тада је руководсво САД све више испољавало и освајачке амбиције настојањем да оствари присуство и утицај у Средњој (Централној) и Јужној Америци. То су чиниле пружењем помоћи и подршке народима и државама Срење и Јужне Америке у њиховој борби за ослобађање од колонијалне зависности. У подручјима централне Америке Шпанија је имала неколико важних колонија. Највећа шпанска колонија била је Куба. А Сједњене Америчке Државе су на Кубу уложиле велике инвестиције за развој и експлоатацију шећерне трске. Кубанци су подстакнути од стране САД, подигли 1895. устанак са циљем да се ослободе шпанске колонијалне зависности, због чега су се односи између Шпаније и САД погоршали. Када су САД затражиле од Шпаније да напусти Кубу, Шпанци су 1898. објавили рат Сједињеним Америчким Државама. Рат између Шпаније и САД трајао је четири мјесеца, у коме су САД однијеле блиставу побједу. Уговором о миру САД су добиле покровитељство над Кубом. Поред тога САД су за 20.000.000 долара од Шпанаца добиле на коришћење Филипине (група од седам хиљада острва).

Рат са Шпанијом САД су искористиле за анексију Хаваја који су 1959. постали педесета федерална држава САД. Тада су истовремено Сједињене Аемричке Државе извршиле анексију групе острва Самоа и Порто-Рика који су такође под надзорном управом САД до данас.

Тако су САД дефинитивно срушиле шпанску колонијалну империју и створиле услове за веће ангажовање, не само у Средњој (Централној) него и у Јужној Америци. Сједињене Америчке Државе су се од 1916, упућивањем војних експедиција, умјешале у унутрашње послове Мексика, Перуа, Чилеа, Аргентине и Бразила. Ове земље су скоро у потпуности потпале код економску зависност Сједињених Америчких Држава. Од тада су се Сједињене Америчке Државе оштро супротстављале покушајима неких европских земаља да поврате своје колонијалне позиције у Средњој и Јужној Америци.

У то вријеме амерички председник Џејмс Монро објавио је чувену Монроову доктрину која се укратко може сажети „Америка Американцима“. Западна хемисфера, оба континента Америке, проглашени су искључивим посједом Американаца. Монро је у вези с тим неколико пута истицао да би било каква интервенција са стране, посебно европских држава, ради поновног успостављања колонијалног режима и било каквог политичког или економског утицаја наишло на солидарно противљење оба континента.

Након објављивања Моонрове доктрине Сједињене Америчке Државе су према остатку свијета, посебно Европи водиле својеврсну политику изолационизма, што је утицало на њихово оклијевање за улазак у Први, па и у Други свјетски рат.

Прилог 2.

Извор: „ Војна енциклопедија“ том 8, стр. 606

Прилог 3.

Прилог 4.

ОРУЖАНЕ СНАГЕ САД

ВИД ОРУЖАНИХ СНАГА

ГЛАВНИ ОПЕРАТИВНИ ЕЛЕМЕНТИ

КОЛИЧИНА

КОПНЕНА

ВОЈСКА

Армијски корпус

Дивизија

– активна КоВ

– националне гарде КоВ

5

18

10

8

РАТНО

ВАЗДУХОПЛОВСТВО

Интерконтиненталне балистичке ракете:

Mињутнмен

– „Миротворац“

Тактичка авијација

Ваздухопловно свемирске

експедиционе снаге

вингови борбене авијације

Борбени авиони:

– стратегијски (Б-52, Б-1, Б-2А)

– ловци – бомбардери

– извиђачки

350

300

50

10

23

173

1.628

134

РАТНА

МОРНАРИЦА

Стратегијске снаге:

– подморнице на нуклеарни погон са балистичким ракетама „трајдент“

– балистичке ракете у подморницама

Ударне снаге

Оперативно-тактичке намене:

– носач авиона

– вингл палубних авиона

– нападна подморница на нуклеарни погон

– велики површински бродови (крстарице, разарачи, фрегате)

– велики амфибијски/

поморскодесантни бродови

– остали ратни бродови

18

432

12

11

58

106

40

144

МОРНАРИЧКА ПЕШАДИЈА

Дивизија морнаричке пешадије:

– активне

– резервна

Винг морнаричке авијације

4

3

1

3

Извор: The MILITARY BALANCE 2004-2005. u AIR FORCE magazine, април, 2004.

Прилог 5.

УГОВОР О ОСНИВАЊУ СВЕТЕ АЛИЈАНСЕ

(од 14/26 септембра 1815. године)

Њихова Величанства Цар Аустрије, Краљ Пруске и Цар Русије… Изјављују свечано да овај акт има за циљ само да покаже пред лицем целог света њихову чврсту одлуку за руководно правило, било у управљању својим државама или својим политичким односима с ма којом другом владом, узму само правила ове свете религије, правила правде, милосрђа и мира, која, далеко од тога да се могу применити једино на приватан живот, треба, напротив, да непрестано утичу на одлуке владара и да руководе свим њиховим корацима, будући да су једино средство да се учврсте људске установе и помогну у њиховој несаврешности.

Следствено томе Њихова Величанства сложила су се у следећем:

Члан 1. Сагласно речима из Светог писма, које налажу свим људима да један другог сматрају браћом, три монарха потписница Уговора остаће уједињена везама иситнског и неразлучног братства, и, сматрајући се рођацима пружиће један другом помоћ у свакој прилици и на сваком месту, а сматрајући себе очевима својих поданика и армија, они ће их управљати у истом духу братства којим су обузети, да би заштитили веру, мир и правду.

Члан 2. Према томе, једино важеће начело, било међу поментуим владама било међу њиховим поданицима, биће начело да буду један другоме на услузи, да један другоме покажу непроменљиву наклосност и узајамну љубав којом треба да буду прожети, да се сви сматрају само члановима исте хришћанске нације…

Члан 3. Све силе које буду хтеле да свечано признају света начела којима је надахнут овај акт и које буду признале колико је важно за срећу народа врло дуго узнемираваних да ове исте убудуће врше на судибни људи сав утицај који им припада, биће примљене с исто толико ревности као и љубави у овај Свети савез.

Начињено у три примерка и потисано у Паризу године 1815, 14/26 септембра.

Francuz Friedrich Wilhelm Aleksandar

Извор: Милан Бартош, Међународно јавно право, књ. I, Култура, Београд, 1954, стр. 469

Прилог 6.

ХРОНОЛОГИЈА КОЛАТЕРАЛНИХ „ГРЕШАКА“ НАТО

  • априла: Бомбе НАТО убиле су најмање петоро, а раниле десетине житеља Алексинца. НАТО је признао да је пројектил можда промашио свој циљ.

  • 9. априла: НАТО је саопштио да је један од три пројектила испаљен на телефонску централу у Приштини „скренут“, и да је промашио мету. Југословенски медији су јавили да је тада погинуло десет грађана Приштине.

  • 12. априла: НАТО погађа путнички воз у Грделичкој клисури и убија најмање 30 људи.

  • 14. априла: Југословенски званичници су саопштили да је најмање 70 косовских Албанаца погинуло на путу Призрен-Ђаковица. НАТО је тек после пет дана признао да се можда ради о његовој грешци.

  • 23. Априла:: Најмање 10 људи је погинуло у нападу НАТО на зграду Радио телевизије Србије (РТС) у центру Београда.

  • 27.априла: РТС је јавила да је 20 људи, углавном жена и деце, погинуло у нападу НАТО на Сурдулицу, и да је у том граду уништено најмање 300 стамбених објеката.

  • 28. Априла: Залутали противрадарски пројектил „харм“ погађа кућу у предграђу Софије. У инциденту није било жртава.

  • маја: Пројектил НАТО погодио је аутобус „Ниш експреса“ на мосту код Лужана и усмртио 39 људи. НАТО је признао грешку.

  • маја: НАТО је саопштио да је једна касетна бомба бачена на нишки аеродром промашила циљ. Југословњенски званичници су прецизирали да је у том нападу на Ниш погинуло 15, а повређено 70 особа.

  • маја: Антирадарски пројектил НАТО експлодирао је на око 20 километара западно од Софије. Није било жртава.

  • маја: Троје људи је погинуло у нападу на Кинеску амбасаду у Београду, нападу који је изазвао највећу медијску пажњу у свету. НАТО је оценио да се ради о „страшној грешци“ која је проистекла из непотпуних података америчке центалне обавешзајне агенције (ЦИА).

  • 14. маја: Више од 80 косовских Албанаца је погинуло, а око 50 их је рањено у нападу НАТО на село Кориша. Алијанса је изразила жаљење због цивилних жртава, али је образложила да се радило о легитимном војном циљу.

  • 20. Маја: НАТО је признао да је један пројектил залутао током напада на циљеве у Београду. Југословенски медији су јавили да је погођена болница „Др Драгиша Мишовић“ на Дедињу. Погинуло је четворо људи, а том приликом су оштећене резиденције амбасадора Шведске, Шпаније и Норвешке.

  • 21.маја: У нападу НАТО на затвор у Истоку погинуло најмање 100 људи. Оштећена резиденција амбасадора Швајцарске у Београду.

  • 22.маја: Нато је саопштиоо да је бобардовао положаје ОВК у околини карауле Кошаре, мислећи да се ради о положају Војске Југославије.

М.Живковић и В. Вељковић, „Двери српске“,

Десет година од НАТО агресије, 2009., страна 57

Прилог 7.

ДЕЈСТВА ПО ПРИВРЕДНИМ ОБЈЕКТИМА И ОБЈЕКТИМА ИНФРАСТРУКТУРЕ СР Ј86

Врста објекта

Број

објеката

Број

дејстава

Оштећени

објекти

Уништени

објекти

Инустрија:

89

174

82

7

Хемијска индустрија

11

21

9

2

Машинска индустрија

9

27

9

0

Производња ел.

апарата и машина

10

36

9

1

Производња саобраћајних

средстава

4

8

3

1

Металопрерађивачка

индустрија

4

5

4

0

Црна метлургија

4

7

4

0

Производња гаса

1

1

1

0

Дуванска индустрија

2

7

2

0

Гумарска индустрија

3

7

3

0

Производња грађевинског

материјала

3

7

3

0

Текстилна и кожна

индустрија

6

8

6

0

Графичка индустрија

4

4

4

0

Прехрамбена индустрија

26

34

3

3

Производња обуће

1

1

1

0

Дрвна индустрија

1

1

1

0

Привредни објекти:

128

182

123

5

Рудници угља

5

9

5

0

Грађевинарство

12

20

12

0

Аграр

29

33

27

2

Саобраћајна предузећа

5

13

4

1

Трговина

6

16

6

0

Угоститељство и туризам

37

46

35

2

Остали привредни објекти

34

35

34

0

Енергетска постројења:

120

231

109

11

Рафинерија

3

21

3

0

Гасна постројења

7

9

6

1

Складишта горива

34

96

27

7

Топлане

3

3

3

0

Термо и хидроелектране

6

15

6

0

Далеководи

22

24

20

2

Трафостанице и

разводна постројења

45

63

44

1

Инфраструктура:

357

794

270

87

Водоводна мрежа

18

19

17

1

Црпне станице

5

8

4

1

Мостови

82

176

44

38

Путеви, надвожњаци

и тунели

61

76

56

5

Железничке пруге, тунели

и електричне инсталације

22

31

19

3

Аеродорми

14

172

14

0

Поште и ПТТ мрежа

25

29

21

4

ТВ центри и сателитске

станице

12

21

5

7

Радио и ТВ репетитори

и предајници

118

262

90

28

Здравствене установе:

48

51

47

1

Зграде хитне помоћи

2

2

2

0

Домови здравља

21

21

20

1

Болнице

19

22

19

Апотеке и ветеринарске

станице

6

6

6

0

Образовне установе

101

122

100

1

Дечији вртићи

18

22

18

0

Основне и средње школе

70

79

69

1

Факултети

9

17

9

0

Студентски и ученички

4

4

4

0

домови

Верски, културни и

спортски објекти

183

437

176

7

Манастири (посредно)

29

68

29

0

Цркве (посредно)

35

45

35

0

Градска архитектура

43

114

41

2

Народно градитељство

15

60

14

1

Стара градска језгра и

средњевековни градови

24

93

22

2

Споменици јавног и

меморијалног карактера

17

29

5

2

Археолошка налазишта

6

13

6

0

Домови културе

5

6

5

0

Спортски објекти

9

9

9

0

УКУПНО:

1.026

1.991

907

119

86 Часопис „Безбедност број 2-3/99 МУП РС

Прилог 8.

Прилог 9.

СКРАЋЕНИЦЕ КОЈЕ СЕ НАЈЧЕШЋЕ УПОТРЕБЉАВАЈУ У САВРЕМЕНОЈ ВОЈНОЈ СТРАТЕГИЈИ

ABM

Antibalistic Missile (Protivbalistička raketa)

ADM

Atomic Demolition Munitions (Nuklearne mine)

ALCM

Air-Launched Cruise Missile (Avionska krstareća raketa)

ASN

Air-to-Survace Missile (Raketa vazduh-zemlja)

ASW

Anti-Submarine Warfare (Protivpodmorničko ratovanje)

AWACS

Airborne Waring and Control System (Vazdušni prijenosni system osmatranja i javljanja)

C4ISR

Sistem sistema” – za osmatranje, rukovođenje i komandovanje iz kosmosa i vazduha

CBU

Sluster Bomb Unit (Kasetna bomba)

EW

Electronic Warfare (Elektronski rat)

ICBM

Inter-Continental Ballistic Missile (Međukontinentalna balistička raketa)

IRBM

Intermediate-Range Ballistic Missile (Balistička raketa srednjeg dometa)

MAD

Mutuae Assured Destruciton (Ostvarenje uzajamnog razaranja – uništenja)

MARV

Maneuvrable Re-entry Vehicle (Poslednji stupanj balističke rakete s manervisanjem na putanji)

MIRV

Multiple Independently Targetable Re-entry Vehicle (Nezavisno usmjeren posljednji suptanj balističke rakete s vise bojevih glava)

MRBM

Medium: Range Ballistic Missile (Balistička raketa srednjeg dometa)

MRV

Multipe Re-entry Vehicle (Poslednji stupanj balističke rakete s više bojevih glava)

NASA

National Aeronautics and Space Administration (USA) (Nacionalna agencije za astronautiku i svemirska istraživanja)

SALT

Strategic Arms Limitation Talks (Predgovori o ograničenju strategijskoj naoružanja)

SAM

Surface-to Air Missile (Raketa zemlja-vazduh)

SLBM

Submarine-Launched Ballistic Missile (Podmornička balistička raketa)

SRAM

Short Range Attack Missile (Raketa za napad s malih udaljenosti)

START

Strategic Arms Redukction Talkse (Predgovori o smanjenju strategijskog oružja)

SS

Disel-powered attacks submarine (Napadačka podmornica na dizel pogon)

SSB

Disel-powered ballistic missile submarine (Raketna podmornica na dizel pogon)

SSBN

Nuclear-powered ballistic missile submarine (Raketna podmornica na nuklearni pogon)

SSG

Disel-powered cruise missile submarine (Podmornica na dizel pogon s krstarećim raketama)

SSGN

Nuclear powere cruise missile submarine (Podmornica na nuklerni pogon s krstarećim raketama)

NMS

National Military Strategy (Nacionalna vojna strategija)

USIA

United States Information Agenty (Informativna agencija SAD)

NSC

New Strategic Concept (Novi strategijski koncept

NSS

National Security Strategy (Strategija nacionalne bezbejdnosti)

NDS

National Defense Strategy (Strategija nacionalne odbrane)

NSSEE

National Security Strategy of Engagement and Entargement (Strategija nacionalne bezbjednosti direktnog angažovanja i širenja)

РЕЦЕНЗИЈА СТУДИЈЕ АУТОРА ВРТИКАПЕ М. ВУКОТЕ

Студија аутора Вртикапа М. Вукоте под насловом „Хегемонистичка политика и стратегија националне безбједности САД послије Другог свјетског рата” припада кругу веома ретких свеобухватних разматрања и обрада зачетака и метаморфоза америчке стратегије која се без дилеме може назвати и стратегијом доминације над светом после Другог светског рата све до наших дана. Кажем, веома ретких разматрања, јер том кругу, осим уџбеничких покушаја у високим војним школама, колико је мени познато, овом темом су се на целовит начин бавили још само Радован Вукадиновић из Загреба и Тодор Мирковић из Београда. Но, Вртикапа је од ових аутора свежији, односно временски актуелнији, само због тога што је био у прилици да сагледа стање америчке стратегије доминације данас, односно и да укаже на перспективе те стратегије с обзиром на чињеницу да се пред нама данас појављује један сасвим нови и другачији свет од оног каквом теже и чијем је моделовању и управљању тежила и још тежи америчка стратегија доминације.

Нема потребе препричавати ову интересантну студију нити приказивати њена четири поглавља, напросто зато што ће то и сам читалац открити и на свој начин разумети, већ само да констатујем да се ради о делу које је ауторски оригинално, и које је консултовало и уважило све оно што је раније о тој области урађено и да је аутор то на умешан и одговоран начин применио у аргументовању својих тврдњи и опредељења.

Врлине које красе ово дело, због којих га топло препоручујем за објављивање и јавно коришћење, вишеструке су

  1. Врло прегледно и уверљиво дат је приказ пређеног пута америчке стратегије доминације од краја Другог светског рата до данас, односно од Џорџа Кенана, који је далеке 1947. дао почетну скицу за амерички престиж над светом, почев од сузбијања ширења утицаја СССР-а, преко склапања билатералних и мултилатералних војних и других савеза, инсталисања војних база, претњи и притисака, уцена и подривачких акција ради свргавања непријатељских режима, укључујући и физичке ликвидације бројних државника широм света, хладног и специјалног рата и тзв. посредне стратегије која комбинује тврду и меку моћ све до потпуне инструментализације светске заједнице и њених репрезентативних тела и институција као што су Генерална скупштина, Савет безбедности, Светска трговинска организација, ОЕБС итд. У свему томе НАТО има посебну улогу, а његово ширење на Исток треба искључиво да допринесе да се Русија сабије и затвори у границе Хертланда, онако како је то својевремено сугерисао Макиндер у својим геополитичким студијама.

  2. У контексту напора да се свет потчини сопственим визијама и вредностима, у Вртикапиној студији „дефилују” све варијанте америчке стратегије националне безбедности које су биле само пуко средство остваривања америчке доминације над светом. Почев од стратегије задржавања, преко стратегије масовне одмазде, еластичног одговора, реалистичног одвраћања, стратегија директне конфронтације, до стратегије директног ангажовања. Нећемо их описивати, већ само истаћи уверење и сазнање да је аутор веома стручно и компетентно обрадио и из његовог дела се та материја може поуздано изучавати.

  3. Током целе студије аутор уверљиво доказује да је главни противник Запада и Америке, по америчком званичном схватању најпре био СССР, а потом Русија, да би у новије доба то постао цео слободољубиви свет који показује намере да се одупре америчкој свевласти и безвласти. Јер, Америка се понаша као светски полицајац, као господар света, злоупотребљавајући своју економску војну и политичку моћ, а потом показује да не зна управљати светом, већ иза себе оставља пустош било где да се појави – од Вијетнама, преко Авганистана, Ирака, Египта, до Либије и Сирије и данас до Украјине.

  4. Сасвим разумљиво, аутор није могао мимоићи ни америчке „заслуге” за оружану агресију на СРЈ марта 1999. године. То је била једна у низу америчких казнених експедиција против народа, држава и државника који исказују знаке непокора према америчком очекивању тоталне покорности и снисходљивости, онако како се по прилици понаша ЕУ, нарочито њен део који се фигуративно зове Нова Европа. Европа без идентитета, Европа покорних лидера и земаља која у свему сателитски прати америчка очекивања је идеални амерички савезник који се по диктату Америке јуначи у осуди Русије, због њеног настојања да у Украјини сузбије нови фашизам. На тај начин Европа директно делује против европског интереса, јер је Европској унији и њеним чланицама од виталне важности да са Русијом имају што боље и што развијеније и свеобухватније односе и сарадњу.

  5. На крају ове студије, у свом 4. поглављу, аутор даје све досадашње покушаје кроз историју о стању светских поредака који би били управљиви и који би се одликовали системом колективне безбедности. Вртикапа показује и доказује зашто ти покушаји нису били успешни, а главни разлог се састоји у томе што је у темељу сваког од њих била идеја супремације једне или групе сила, а не изградња света равноправних, без обзира на количину моћи са којом чланице светске заједнице располажу. Усуђујем се рећи да је најнеправеднији од свих светова у историји овај данашњи, који настоји да изгради Америка и да га подјарми под своју власт. Зато што је у његовом темељу више него икада лажи и обмана, сила и претња, експлоатација и неједнакост, све то заоденуто у фино паковање које се зове демократија и људска права. Управо зато, тај покушај није, нити може бити успешан и то би као као историјска поука требало да послужи идеји и опредељењу да се мења цео приступ и концепт изградње новог светског поретка и да се у тај поредак удахне више правде за слабије, другачије и друге. Све са циљем да се избегне хаос у који свет све више и све извесније клизи са несагледивим последицама.

Београд, 30. јун 2014. Генерал потпуковник у пензији

Проф. др Радован Радиновић

РЕЦЕНЗИЈА

Аутор, Вукота Вртикапа, доставио је писани материјал под насловом „Хегемонистичка политика и стратегија националне безбједности сједињених америчких држава послије другог свјетског рата”, укупно 117 страна компјутерски обрађеног текста. Рукопис је презентован у четири методолошки и садржајно усклађене целине, поред уводних напомена и кратког закључка. Реч је о следећим тематским целинама: 1) Основни циљеви и задаци глобалне политике Сједињених Америчких Држава послије Другог свјетског рата (стр. 7–9), 2) Основне карактеристике Стратегија националне безбједности Сједињених Америчких Држава послије Другог свјетског рата (стр. 12-69), 3) Научно и теоријско образлагање новог свјетског поретка (стр. 69-79), 4) Покушаји освајања свијета, стварања јединствених царства свјетских поредака и система колективне безбједности за очување мира у свијету (стр. 79-85). У тексту је наведено 110 поктрепљујућих и објашњавајућих фуснота, респектабилан број библиографских јединица, домаћих и страних извора и десет прилога и додатак.

Студија је написана разумљивим стилом, а предмет истраживања (хегемонистичка политика и стратегија националне безбедности САД после Другог светског рата) истражен је комплексно, критички размотрен и ваљано описан и објашњен. Садржај тематике је логички конструисан, свака тематска целина представља заокружену целину и логички се надовезује на следећу. Аутор изражава реалистичан и неутралан став у вези са карактером ставова у америчким документима из области националне безбједности, с напоменом да је њихово извориште у хегемонистичкој политици САД, с једне стране, и критички се осврће на последице које настају широм света успешним или неуспешним практичним спровођењем америчких стратегија, са друге стране. У том смислу, апсолутно логично, приоритетно и оправдано тежишно критички анализира стратегије националне безбједности САД након окончања хладног рата. Непосредна ангажованост аутора у својству владиног припадника (официра) и научника на заштити националних вредности најпре социјалистичке Југославије, потом идентитета и опстанка Српства у Босни и Херцеговини, надаље СРЈ и коначно Републике Србије несумњиво је утицала на то да целокупни садржај студије представља веома квалитетно штиво.

Преглед текста у целини и по деловима одражава комплексну истраженост, критичку размотреност, ваљану описаност и објашњеност и наравно, јасну и разумљиву изложеност сазнања о предмету истраживања. Стога, с тим у вези, указујем само на неке чињенице. Прво, аутор је ваљано извршио операционализацију америчких докумената из области националне безбедности. Друго, аутор основано констатује да су САД након одлуке да напусте изолационизам, усвајале стратегије чија практична реализација је тежила успостављању америчке доминације у свету. Треће, аутор указује на то да су САД ради успостављања, очувања и проширивања глобалне доминације успоставиле бројне војне базе широм света и створиле војне савезе са појединим или више земаља, а главни такав репрезент је НАТО. Четврто, аутор наводи релевантне чињенице које разоткривају суштину практичног остваривања америчких стратегија националне безбједности: успостављање свјетског поретка у смислу који би био апсолутно компатибилан националној безбедности САД и њених савезника. У том утопијском агресорском процесу вишеструко испреплетен тзв. „меком” и „тврдом” моћи, сваким међународни субјект, посебно држава, који одсудно брани своје националне вредности од америчког „сна”, наравно, поштовањем међународног права и система колективне безбедности, суочава се са ризиком да буде објект америчке агресије. Пето, аутор аргументовано констатује да НАТО представља најважнији трансмисиони фактор САД за успостављање „новог (униполарног-америчког) светског поретка” и то поткрепљује навођењем преседана који су вође НАТО учиниле 1991. на самиту у Риму, када су одлучиле да се Алијанса наводно „ради очувања стабилности и мира” може војно ангажовати ван територија њених чланица. Шесто, очекивана вредност студије је у томе што је аутор дешифрирао закулисне домете америчких стратегија националних безбедности на Балкану у дробљењу простора социјалистичке Југославије, поделом локалних актера на „добре” и „лоше” момке, модел који и данас примењују у многим деловима света. Седмо, највећа вредност студије представљају аргументи који аутор наводи, описује и објашњава о нужном и могућном отпору хегемонистичкој политици и стратегији САД.

Закључак и мишљење

Достављен рукопис представља квалитетан и вредан покушај аутора да се истражи и размотри проблем који је наглашено утицао, утиче и утицаће на опстанак и одрживи развој нашег народа и државе. Садржај студије представља пријатно освежење у области националне безбедности држава, с једне стране, приказом њеног угрожавања америчком хегемонистичком политиком и стратегијом, и са друге стране, наговештајем оптималног модела одбране од такве опасности. Основано је претпоставити да ће студија заокупити адекватну пажњу особа које се професионално баве пословима националне безбедности као и у образовно-васпитној и информативној сфери. У ствари, свако ко намерава да стекне одговарајућа сазнања из домена безбедности и одбране или оснажи постојећа, такво задовољство може наћи ишчитавањем ове студије.

У складу са констатованим, предлажем Редакцији да прихвати рецензију и предложени текст и објави студију „Хегемонистичка политика и стратегија националне безбедности Сједињених Америчких Држава после Другог светског рата”, аутора Вукоте Вртикапе.

14. јануар 2014. РЕЦЕНЗЕНТ

У Београду Проф. др Милан Мијалковски

ЛИТЕРАТУРА

А

АГРЕСИЈА НАТО: „Сумрак Запада“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009.

Гери АЛЕН: „Реците НЕ новом светском поретку“ (превод са енглеског), Београд 1992.

Смиља АВРАМОВ: „Постхеројски рат Запада против Југославије“, Београд, 1993.

Бошко АНТИЋ: „Поморска моћ и поморске стратегије великих сила и сусједних земаља“, Београд, 1997.

Љубивоје АЋИМОВИЋ: „Наука о међународним односима“, Научна књига, Београд, 1987.

Б

Лиљана БАЋЕВИЋ: „Медији као средство политичке контроле“, Социолошки преглед, број 1/95.

Милан БАРТОШ: „Међународно јавно право“, Службени лист СФРЈ, Београд, 1986.

Немања БОЖИЋ: „Послератна глобална стратегија САД“, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1984.

Андре БОФР: „Увод у стратегију“, ВИЗ ЈНА, Београд, 1968.

Збигњев БЖЕЖИНСКИ: „Велика шаховска табла“, друго издање, ЦИД, Подгорица и „Романов“ у Бања Луци, 2001.

Збигњев БЖЕЖИНСКИ: „Амерички избор: Глобална доминација или глобално водство, политичка култура“, ЦИД, Загреб – Подгорица, 2004.

В

Мирјана ВАСОВИЋ: Јавно мњење и здраворазумно мишљење, „Социолошки преглед“ 1/95.

Макс ВЕБЕР: Протестантска етика и дух капитализма, (превод са немачког), Сарајево 1989.

Вукота ВРТИКАПА: „Савремене стратегије суперсила и међународни политички односи“, магистарски рад, Загреб, 1983.

Вукота ВРТИКАПА: „Ултиматум и одговори“, Свет књиге, Београд, 2013.

Сун Цу ВУ: „Вјештина ратовања“, ВИЗ ЈНА, Београд, 1952.

Радован ВУКАДИНОВИЋ: „Међународни политички односи“, Аугуст Цесарец, Загреб, 1979.

Радован ВУКАДИНОВИЋ: „Сила и интереси , вањска политика САД“, Загреб, 1972.

Радован ВУКАДИНОВИЋ: „Америчко-совјетски односи 1917-1976“, Загреб, 1977.

Радован ВУКАДИНОВИЋ: „Нуклеарне стратегије суперсила“, АЦ, Загреб, 1985.

Небојша ВУКОВИЋ: „Логика империје“, Конрас, Београд, 2007.

Слободан ВУКОВИЋ: Етика западних медија, Нови Сад 2009. год.

Трипо ВУЧИНИЋ: Сведок два рата, изд. Трипо Вучинић, Београд 2007.

ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО, Сведочанства, Клуб генерала, књига прва, Београд, 2009.

Г

Исидор ГРАОВАЦ: „Смрт Бога, криза хуманизма и васпитање“ у публикацији „Моралност и друштвена криза“, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995.

ГЕОПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ СРБА (Зборник радова), Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.

Colin S. GRAY: „Modern Strategy Oxford university press“, Oxford, 1999.

Colin S. GRAY: „Geopolitics, Geography and Strategy“, Frank Cass, 1999.

Colin S. GRAY: „The Geopolitics of the Nuklear Era: Heartland, Rimlands and the Technological Revalution“, New York, 1987.

Д

Александар ДЕЛ ВАЛ: „Исламизам и Сједињене Државе – алијанса против Европе“ (превод са француског), Београд, 1998.

Бојан ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Од медијског стереотипа до војне интервенције“, „Војно дело“, број 2/99.

Владимир ДВОРНИКОВИЋ: „Карактерологија Југословена“, Београд, 1939.

Александар ДУГИН: „Основи геополитики“, Аркоге, Москва, 2000.

Е

Милорад ЕКМЕЧИЋ: „Огледи из историје“, Београд, 1999.

Милорад ЕКМЕЧИЋ: „Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку 1491-1992“, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Ралф ЕМЕРСОН: „Нови светски поредак“ (превод са енглеског), Београд, 1997.

ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, ВИЗ, Београд, 1966.

ЕРЛ: „Творци модерне стратегије“, ВИЗ ЈНА, Београд, 1952.

Ж

Драгољуб ЖИВОЈИНОВИЋ: Ватикан и I светски рат, Београд 1996.

Хенри ЖОМИНИ: „Преглед ратне вјештине“, ВИЗ ЈНА, Београд, 1952.

З

Сумрак ЗАПАДА, Верзал прес, Боеград, 1999.

Гјенадиј ЗЈУГАНОВ: Руска геополитика (превод са руског) Београд 1999.

И

Мирослав ИВАНОВИЋ: „Западњаштво и русофобија“, Социолошки преглед 2/96.

ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕНИ ПРЕВОДА, централне библиотеке ЈНА и библиотека Војске СР Југославије и Војске Србије (ЦВНДИ)

Ј

ЈУНАЦИ ОТАЏБИНЕ, спомен књига, Влада СР Југославије, Београд, март 2000.

Бојан ЈОВАНОВИЋ: „Карактерологија Срба“, Научна књига, Београд, 1992.

К

А. КАСТЕКС: „Стратегијске теорије“, ВИЗ, Београд, 1960.

Драгош КАЛАЈИЋ: „Америчко зло 2 – огледи 1993-1998“, Београд, 1998.

Драгош КАЛАЈИЋ: „Мапа (анти)утопија: Оглед једне морфологије кризе културе модерног Запада“, Врњачка Бања, 1978.

Драгош КАЛАЈИЋ: „Смак света“, Загреб, 1979.

Васа КАЗИМИРОВИЋ: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника Геза фон Хорстенауа 1941-1944“, Београд, 1982.

Лазо КОСТИЋ: Саборна дела у 10 томова; Издавач (ЗИПС-СРС) Земун, 2000.

Hanry KISSINGER: Nuclear Weapons and Foreign Policy, New York, 1969.

Hanry KISSINGER: American Foreign Policy, New York, 1969.

Хенри КИСИНЏЕР: „Дипломатија 1 и 2“, Верзал-прес, Београд, 1999.

Рудолф КЈЕЛЕН: „Држава као облик живота“, Матица хрватска, Загреб, 1943.

Карл КЛАУЗЕВИЦ: О рату“, издање ВИЗ Београд, 1951. (превод)

Л

ВОЈНИ ЛЕКСИКОН, ВИЗ, Београд, 1981.

Конрад ЛОРЕНЦ: „О агресивности“ (превод са немачког), Београд, 1978.

Дејан ЛУЧИЋ: „Тајна албанске мафије – терор који још увек траје“, Београд, 1990.

Бернард Ралф ЛУИС: „Мрачна историја Папа (Процеси, убиства и корупција у Ватикану)“, Београд, 2011.

М

Halford MACINDER: „Democratic Ideals and Reality“, National Defense University Press, Washington, D.C. 1996.

Halford MACINDER: „The Geographical Pivot of History“, National Defense University Press, Washington, D.C. 1996.

Маршал МАКЛУАН: „Познавање општила човекових продужетака“ (превод са енглеског), Београд, 1971.

Љубо МАЛНИК: „О научном и религијском“, Гледишта, број 3-4/96.

Драган МАРКОВИЋ: „Војно индустријска спрега САД“, Бигз, Београд, 1988.

Марко С. МАРКОВИЋ: „Православље и нови светски поредак“, Београд, 1995.

Михајло МАРКОВИЋ: „Филозофске основе науке“, САНУ, Београд, 1981.

Алфред МАХАН: „Поморска стратегија“, ВИЗ, 1960.

Јосип МИЛАТ: „Основе методологије истраживања“, Школска књига, Загреб, 2005.

Радомир МИЛАШИНОВИЋ: „Амерички поход на свет“, Београд, 1996.

Милан МИЈАЛКОВСКИ: „Терористички карактер америчке доктрине и стратегије“, Нови гласник, број 5, септ-окт. 2005.

Милан МИЈАЛКОВСКИ: „Неухватљивост националне моћи“, Службени гласник, Београд, 2010.

Миллан МИЈАЛКОВСКИ, Душан Томић: „Гаврило Принцип – енигма српско-аустријских шпијунских битака, Пи-прес, Београд, 2014.

Јован МИРИЋ: „Основе поставке за разумевање нашег садашњег рата“, зборник „Моралност и друштвена криза“, Института за педагошка истраживања, Београд, 1995.

Тодор МИРКОВИЋ: „Америчка војна стратегија (јуче, данас, сутра)“, Медиа прес, „Одбрана“, Београд, 2012.

Тодор МИРКОВИЋ: „Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова“, ВИЗ, Београд, 2003.

Милован МИТРОВИЋ: „Религијске матрице наших моралности“, зборник „Моралност и друштвена криза“, Института за педагошка истраживања, Београд, 1995.

Миодраг МИТИЋ: „Међународно право у сенци силе“, Службени гласник, Београд, 2000.

Воислав МИЋОВИЋ „Агресија на Југославију“, Београд, 1999.

Живојин МИШИЋ: Стратегија, Београд, 1907.

Лав VI МУДРИ: „Сумарни преглед ратне вјештине“, ВИЗ, ЈНА, Београд, 1954.

Н

Илија НИКЕЗИЋ: „Етика ратовања – књига о хуманизму и насиљу“, Београд, 2003.

Виктор НОВАК: Магнум Кримен: Пола века клерикализма у Хрватској, Загреб-Београд, 1948-1989 година.

НОВИ СВЈЕТСКИ ПОРЕДАК И ПОЛИТИКА ОДБРАНЕ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, Савезно Министарство одбране, Управа за стратегијске студије и политику одбране, научни скуп, Београд, 1993.

Душан НИКОЛИШ: „САД или никад“, Београд, 1998.

Стојан НОВАКОБИЋ: „Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о балканском полуострву“, Београд, 1906.

О

Георгије ОСТРОГОРСКИ: „Историја Византије“, Београд, 1969.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15. ГОДИШЊИЦЕ НАТО, одржана у Сава центру 21-24.03.2014. http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/555-15-godina-od-agresije-nato.html

П

Радован ПАВИЋ: „Основи опће и регионалне политичке географије, геополитике и геостратегије I, II, III дио“, скрипта, ФПН Загреб, Загреб, 1973.

Вуко ПАВИЋЕВИЋ: „Социологија религије са елементима филозофије религије“, Београд, 1970.

Драган ПЕТРОВИЋ: „Русија на почетку XXI века“, Прометеј, Нови Сад, 2007.

Григориј ПОТЕМКИН: „Историја дипломатије I-III“, Београд, 1951.

Јовица ПЕШИЋ: „Косово, Срби и нови светски поредак“, Београд, 1998.

Миодраг ПОПОВИЋ: „Видовдан и часни крст“, Слово Љубве, Београд, 1976.

Чедомир ПОПОВ: „Велика Србија (стварност и мит)“,четврто издање, Издавачка књижарица Зоран Стојановић, Сремски Карловци-Нови Сад, 2008. године.

Јустин ПОПОВИЋ: „Православна црква и екуменизам“, Солун, 1974.

ПОВЕЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, Информативни центар Уједињених Нација, Београд, 1984.

Р

Pierre RENOUVIN, Ј.B. DUROSELLOOM, Introduction a l historie des Relations Internationales, Paris, 1966.

Камил РУЖЕРОН: „Поуке из рата у Кореји“, ВИЗ, Београд, 1953.

С

Драган СИМЕУНОВИЋ: „Нација и глобализација“, Просвета, Београд, 2014.

Димитриј СОКОЛОВСКИ: „Војна стратегија“, ВИЗ, Београд, 1969. (превод)

Александар СОЛЖЕЊИЦИН: „Русија у провалији“ (превод са руског), Београд, 1999.

Nicholas J. SPYKMAN: „The Geography of Peace“, Harcourt, Brace, New York, 1944.

Ивана СТЕФАНОВИЋ: „Стратегијна националне безбедности САД од 16. марта 2006.“, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2007.

Милојко СТОЈАНОВИЋ: „Фројд о рату, „Анали Правног факултета у Београду“ 1-2/82.

Ратко СТОЈАНОВИЋ, Војин ДИМИТРИЈЕВИЋ: „Међународни односи“, Београд, 1979.

Милан СУБОТИЋ: Глобализација или цивилизацијске границе: од „трећег таласа“ до „сукоба цивилизација“, часопис „Филозофија и друштво“ XIV, 1998 Београд.

Милан СУБОТИЋ: „Словенофилска социјална философија“, Социолошки преглед број 1/98.

Т

Авин и Хајди ТОФЛЕР: „Рат и антират“ (превод на српски), Београд, 1998.

Алексис де ТОКВИЛ: О демократији и Америци, (превод са енглеског), Титоград 1990.

Данило ТВРДИШИЋ: „Глобализација безумља“, Двери српске, Београд, 2011.

Ћ

Јован ЋИРИЋ: „НАТО агресија на Југославију“, Инстит за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999.

Владимир ЋОРОВИЋ: „Историја Срба“, Октоих, Нова књига, Лео колерц, Подгорица, Нови Сад, Београд, 2005.

Ф

Ерих ФРОМ: „Анатомија људске деструктивности“, I књига (превод са енглеског), Загреб, 1976.

Ерих ФРОМ: „Имати или бити“ (превод са енглеског), Загреб, 1984.

Френсис ФУКУЈАМА: „Судар култура – поверење, друштвене врлине и стварање просперитета“ (превод са енглеског), Београд, 1995.

Френсис ФУКУЈАМА: „Крај историје и последњи човјек“, ЦИД, Подгорица, 1997.

Х

Јирген ХАБЕРМАС: „Јавно мњење – истраживање у области једне категорије грађанског друштва“ (превод са немачког), Београд, 1969.

Фридрих фон ХАЈЕК: „Пут у ропство“ (превод са енглеског), Нови Сад, 1997.

Лидел ХАРТ: „Стратегија посредног прилажеља“, ВИЗ, Београд, 1968.

Георг Фридрих ХЕГЕЛ: „Филозофија историје“, Федон, Београд, 2006.

Георг Фридрих ХЕГЕЛ: „Феноменологија духа“ БИГЗ, Београд, 1986.

Едвард С. ХЕРМАН и Дејвид ПИТЕРСОН, „Политика геноцида“,Весна ИНФО, Београд 2010.

Самјуел П. ХАНТИНГТОН: „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка“ друго издање, ЦИД, Подгорица и Романов, Бања Лука, 2000.

Ц

Јован ЦВИЈИЋ: „Балканско полуострво II књига“, Београд, 1966.

Ч

Коста ЧАВОШКИ: „Партијска држава као порицање владавине права“, зборник радова „Правна држава“, Београд, 1991.

Ноам ЧОМСКИ: „Година 501. – Конквиста се наставља“ (превод са енглеског), Нови Сад, 1998.

Ноам ЧОМСКИ: „Шта то (у ствари) хоће Америка“ (превод са енглеског), Београд, 1995.

Џ

Дајана ЏОНСТОН: Сулуди крсташи“, ИГАМ, Београд 2005.

Дајана ЏОНСТОН: „Француски медији и косовски рат“, Плато, Београд, 2001.

Ш

Игор ШАФАРЕВИЋ: „Русија и светска катастрофа“ (превод са руског), Београд, 1999.

Вернер ШУБАРТ: „Европа и душа Истока“, Бања Лука, 1997.

У. ШВАРЦ: „Стратегија јуче, данас, сутра“, ВИЗ, Београд, 1968.

Y

SIPRY YEARBOOK 1989-1999, World Armaments and Disarmament, Sypry, Stockholm International Peace Research Institute, Oxford University Press

THE MILITARY BALANCE 1994-1995, The International Institut for Strategic Studies, London, 1994.

THE MILITARY BALANCE 2003-2004, IISS, London, 2003.

THE MILITARY BALANCE 2004-2005, IISS, London, 2004.

THE NATIONAL SECURITY STRATEGY of THE UNITED STATES of AMERICA, September, 2002.

www.google.rs

http://sr.wikipedia.org

http:/www.globalsecurity.org/military.usa_mar2005

online www.jcs.mil

http:/www.dtic.mil/doctrine

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

В ртикапа, Милана, Вукота рођен је 8. фебруара 1949, у селу Ивици, општина Љубиње, Република Српска (БиХ).

После завршене гимназије у Дубровнику уписао је Војну академију КоВ – смер Атомско-биолошко-хемијске одбране, коју је завршио у Београду (Крушевцу) 1972. године.

Ванредно је завршио Факултет политичких наука у Загребу 1978. године, где се налазио на служби и стекао звање дипломираног политиколога. На истом факултету завршио је и постдипломске студиje смјер Међународни односи, након чега је стекао академско звање магистра политичких наука. Научнонаставно вијеће Факултета политичких наука у Загребу прихватило му је докторску дисертацију и одобрило њену одбрану на том факултету. Прихваћену докторску дисертацију није могао формално одбранити због избијања ратних дејстава на простору Републике Хрватске и просторима осталих република бивше СФРЈ.

Објавио је неколико запажених научних радова у часописима за друштвену теорију и праксу: „Преглед” и „Опредељења”.

Учествовао је у изради више научних пројеката из области борбеног морала војске, философије и међународних односа.

У периоду од 1986. до 1992. предавао је Морал војске и Философију на војним академијама у Рајловцу и Београду.

Посебну љубав гаји према епској народној поезији и гуслама. И сам пише поезију још од гимназијских дана. Био је сарадник књижевних часописа „Багдала” и „Синтеза” из Крушевца док се налазио у том граду као питомац Војне академије. Објављивао је пјесме у многим часописима и новинама. Заступљен је са радовима у Лексикону савремених српских писаца 2012, 2013. и 2014. у издању Удружења писаца „Поета“ из Београда.

Објавио је књиге: „Ултиматуми и одговори” (два издања), а у припреми за штампу су му књиге: „Отпор српског народа хегемонистичкој политици САД и војној агресији НАТО”, „Догодине на Космету” и „Збирка епске поезије – Вратићемо земљу свету”. Члан је удружења писаца „Поета” из Београда.

Од 8. јануара 1993. закључно са 28. мартом 1999. активно је учествовао у борбеним дејствима као добровољац Војске Југославије и Србије. У току борбених дејстава испољавао је хумани однос према заробљеним непријатељским војницима и незаштићеном цивилном становништву, ради чега је у више наврата похваљиван и истицан за пример. О хуманизму који је испољио у току ратних дејстава објављени су чланци; у часопису „Добровољачки гласник” број 25. од јуна 2005. године; и у листу „Политика”, Примери витештва од 15. јуна 2005. године.

На сајту www.koreni.net новинар листа „Војска” Радисав Ристић објавио је о њему прилог: „Прећутана српска витештва”.

Живи у Београду, као пензионер, са супругом Надом и децом.

1 The War Rapport, Вашингтон, 1945, стр. 4

2 Правда, од 23. новембра 1945, стр. 2

3 Савјет за националну безбједност је највише колективно тијело у структури извршне власти САД за област спољне политике, обавјештајних дјелатности и војне политике, односно стратегије националне безбједности. Сачињавају га: предсједник САД (уједно предсједник Савјета), потпредсједник САД, министар спољних послова, министар војни (секретар за одбрану) као стални чланови. Придружени чланови су начелник Здруженог генералштаба ОС САД, помоћник предсједника САД за Националну безбједност, директори (ЦИА, ФБИ и УС) и још неки други шефови ресора и агенција у извршној власти. Савјет за националну безбједност формулише и усваја Стратегију националне безбједности, у принципу сваке четири године. Савјет за националну безбједност састаје се најмање једном седмично и доноси текуће одлуке о безбједности земље, анализира и усмјерава њихово спровођење.

4 Стратегија националне безбједности (National Security Strategy – NSS) САД има два нивоа: друштвено-политички који се односи на државно политичку безбједност и војни који се односи на војну безбједност. Поред израза стратегија националне безбједности САД, за вријеме предсједника Буша Млађег уведен је и нови термин стратегија националне одбране (National Defense Strategy – NDS) која произилази из стратегије националне безбједности. Њу у начелу разрађује и доноси Министарство одбране са Здруженим генералштабом. Из стратегије националне одбране произилази национална војна стратегија (National Military Strategy – NMS), коју конкретизује и разрађује Здружени генералштаб. Из националне војне стратегије произилазе тактика и логистика, а од недавно је уведен израз оператика (израз „оператика” (operation) употребљавао се у источноевропским социјалистичким земљама и СССР-у).

За највиши ниво стратегије, као што је у САД: Стратегија националне безбједности, у Великој Британији у употреби је термин Велика стратегија (Гранд стратегија); у Француској Тотална стратегија; у бившем СССР-у биле су у употреби Војна политика и Ратна доктрина”; у бившој СФРЈ израз Концепција општенародне одбране и друштвене самозаштите, односно Доктрина општенародног одбрамбеног рата и слично.

Иначе, етимолошки сама ријеч стратегија је састављена од грчких ријечи стратос – војска и аго – водим, што у дословном преводу значи вођење војске. Ријеч је настала у VI вијеку прије нове ере у Атини и означавала је умијеће (вјештину) војсковођа у припремању и вођењу ратова.

Први и најистакнтуији творац војне теорије био је Сун-Цу-Ву који је живио у Кини у VI и V вијеку прије нове ере. Он је аутор чувеног дјела: „Вијештина ратовања“, најстаријег дјела о ратној (војној) вијештивни у коме се разматрају готово сва значајнија подручја ратне вјештине, чиме је поставио темеље војне теорије.

У етимолошком смислу ријеч војна стратегија први је употребио византијски цар Лав VI мудри и врло интересантно још тада извршио подјелу војне (ратне) вјештине на: војну стратегију, оператику (логистику) и тактику, која се у основи задржала до данас.

У последње вријеме ријеч стратегија користи се у многим професијама, струкама, научним дисциплинама, политичком и колоквијалном говору, и тако добија један општи смисао губећи при томе постепено своје изворно (етимолошко) одређење. Ради тога, многи теоретичари сматрају да израз стратегија припада категорији ријечи у „моди“. Слично је са изразима оператика и тактика. Наиме, данас се ријеч стратегија и стратегијски користе скоро у свим областима. Све чешће се говори и пише о „стратегијском циљу истраживања“, „економској стратегији“, „стратегији технолошког развоја“, „могуће стратегије развоја Србије“ и слично, без поближег и јаснијег одређења наведених синтагми.

И војно-стручна литература у многим државама обилује непрецизним коришћењем израза „војно-стратегијски“, „статегијске доктрине“, „стратегијска политика“, „стратегијски интереси“, „доктринарна и стратегијска документа националне безбједности“, чиме се терминолошка и појмовна непрецизност и погрешност још више умножавају стварајући тако непотребну конфузију у овој области. У послиједње вријеме у дијелу војно-стручне литературе и код нас, ради неправилног коришћења и неадекватнонг превођења појмова стратегија, војна (ратна) доктрина, преузетих са Запада, односно из војно-стручне литературе САД, присутне су терминолошке и појмовне нејасноће и својеврсна семантичка збрка.

Не упуштајући се у све појединости различитих схватања и тумачења наведене терминологије, опредјелили смо се за изразе и појмове који се користи службено у државним документима, и војно-стручној литератури појединих држава данас у свијету, имајући при томе у виду етимолошку дефиницију појма војне стратегије: стратегија је теорија и пракса која проучава и користи све изворе моћи, ресурсе и потенцијале једне државе или коалиција држава ради остваривања државних и националних интереса и циљева у миру и рату (дефиниција ауторова).

5 Етимолошки под појмом доктрина подразумјева се учење, скуп прихваћених погледа, ставова, принципа о неким филозофским, научним, политичким, религијским, војним и другим питањима. Ратна (војна) доктрина представља синтезу прихваећних ставова о појединим аспектима рата и одбране државе у цјелини. Дакле, она је скуп прихваћених и усвојених ставова и начела о рату одређене државе у конкретно друштвено-историјским условима, а не било каквих схватања и теорија. Ратну (војну) доктрину ствара и оформљује највише руководство државе тако да је она својеврсни кодекс релативно сталних ставова државе према рату и оружаној борби, односно државној и националној безбједности.

Ратна (војна) доктрина и војна стратегија су међусобно тијесно повезане и условљене иако егзистирају одвојено. Ратна (војна) доктрина у начелу даје основне смјернице и ставове војној стратегији, које стратегија разрађује и спроводи у пракси. Ратна (војна) доктрина је претежно нормативног а војна стратегија претежно теоретског (у рату практичног) карактера. Ратна (војна) доктрина у основи, дакле, одређује стратегију, али и војна стратегија, разрађујући и реализујући ставове ратне (војне) доктрине и долазећи до одређених законитости – повратно утиче на дораду и изградњу ратне (војне) доктрине.

Најкраће, ратна (војна) доктрина прописује опште ставове и погледе на рат једне државе или коалиције држава, претежно у облику норми и закона, а војна стратегија их теоретски образлаже, изучава и спроводи у пракси.

6 Радован Вукадиновић „Хлади рат и Европа”, Аугуст Цесарец, Загреб, 1981, стр. 98

7 Скраћеницом NSC … (New Strategic Concept – Нови стратегијски концепт), који сачињава Савјет за националну безбједност, означава се најчешће као „Извјештај“ који се подноси предсједнику САД на увид. Он у суштини преставља Стратегију националне безбједности (National Security Strategy) САД (NSS …) која се иновира и прилагођава стратегији и ратној доктрини НАТО-а, па их НАТО на својим самитима у последње време усваја као NSC … (New Strategic Concept – Нови стратегијски концепт). Тако је на самиту НАТО-а у Риму 1991, усвојен нови стратегијски концепт NSC-91, а на самиту у Вашингтону 1999. нови стратегијски концепт NSC-99. Оба документа NSC и NSS су у ствари Стратегију националне безбједности САД. Kонкретно, документи NSC-91 и NSC-99 представлљају допуњену и прилагођену за НАТО Страгетију националне безбједности САД усвојене под називом „директног ангажовања“ („наступања“ – „ширења“). Ови документи су све до 1973. третирани као тајни документи и носили су ознаку „ПОВЈЕРЉИВО”. Тадашњи помоћник предсједника САД за националну безбједност Хенри Кисинџер је скинуо ознаку „ПОВЈЕРЉИВО“ са тих докумената. Од тада се (1973) интегрални текст докумената („Извјештаја“) NSC … и NSS … објављује у војној стручној литератури и доступан је широј јавности.

8 Хартленд (Heartland) – срце земље, срце свијета (стожер земље). Назив потиче од професора Оксфордског универзитета Макиндера (McKinder), према коме Хартленд представља територијалну, стратешку, сировинску и демографску основу свјетске континенталне моћи, оличене првенствено у снази Русије и Кине. Макиндер је сматрао да је континентална држава увијек у предности у односу на поморску, па је у вези са тим пред Први свјетски рат поставио три чувене тезе:

„ – ко влада Источном Европом, управља срцем свијета,

– ко влада срцем свијета, управља свјетским отоком,

ко влада свјетским отоком, управља свијетом” (Радован Вукадиновић, „Међународни политички односи”, Школска књига, Загреб, 1980, стр. 41)

Пред Други свјетски рат Макиндер је предвиђао да ће доћи до јачања оних сила које буду владале управо највећом свјетском континенталном масом Хартлендом. Он је посебно истицао значај „евроазијског простора Русије” као кључног региона и „највеће природне тврђаве на свијету”. Ради тога је Макиндер пред крај Другог свјетског рата заговарао идеју атлантске заједнице западно-европских држава и САД са циљем очувања вриједности Западног свијета, као пандам СССР-у.

9 Римленд – рубне земље, појам је насупрот Хартленда, увео амерички геополитичар Спајкман. Он Хартленду супротставља нове тезе:

„ – ко контролише рубне дјелове, контролише Евроазију,

ко контролише Евроазију, контролише и свијет” (Радован Вукадиновић, „Међународни политички односи”, Школска књига, Загреб, 1980, стр. 43).

Спајкман у контроли Римленда посебну улогу даје САД које би требало да буду гарант одржавања равнотеже снага са земљама Хартленда и тиме гарант очувања свјетског мира. Иначе, у земље Римленда Спајкман убраја следеће: то су све рубне, приморске земље или смјештене врло близу мора, које заузимају читаву Европу (без СССР), Средоземље и руб Сјеверне Африке, затим Блиски и Средњи Исток, индијски супконтинент, Индокину, обалску Кину, велика острва, британске острва, Индонезију и Кореју.

10 Адмирал америчке морнарице А. Т. Махан био је заговорник владања морем и тежиште ставља на поморску моћ, а не на географски простор. У вези са Русијом истицао је да је несавладива у средишту копна, али врло слаба на мору. Да би се спријечило израстање Русије у велику силу, по његовом мишљењу, то је могуће једино блокадом најосјетљивијих дјелова граничног подручја источне и јужне Азије на чему су послије рата перманентно ангажоване САД.

Сличне детерминистичке тезе у вези географског фактора заступали су шведски професор политичких наука Рудолф Кјелен и њемачки геополитичар Карл Хаусхофер. Кјелен је ради огромне величине, рељефа и неисцрпних природних ресурса сматрао да то Русији омогућава потпуну аутархију, односно самосталност и економску независност, што су за њега основне претпоставке за политичку и сваку другу самосталност. Кјеленове тезе потврдили су и најновији догађаји о увођенју економских санкција САД и ЕУ Русији ради наводног мјешања у догађаје у Украјини.

Карл Хаусхофер, оснивач њемачке геополитичке школе, у оквиру које су настала разне нацистичке геополитичке теорије које су биле у функцији оправдања њемачког експанзионизма, је у почетку заговарао савезништво, а не рат са СССР-ом да би касније као Хитлеров савјетник за геополитику био поборник освајања големог руског простора, као јединог начина да се њемачкој обезбједи животни простор – Лебенсраум.

Нагли развој науке и технике и у склопу тога развој авијације, ракетно-нуклеарног и космичког оружја, умногоме су умањили значај неких природно-географских предности самих по себи. Тако су се, у посљедње вријеме, појавиле и нове геостратегијске теорије, које у комбинацији природно-географског фактора и техничког напретка виде и нове могућности и предности за оне земље које то могу искористити. То су у првом реду актуелна и у пракси доказана Дутова теорија ваздушног рата (ваздушних удара), односно предности у ваздуху (предности у стратегијској авијацији), која се показала као ефикасна у ратовима САД и НАТО-а против Ирака (Пустињска олуја), Савезне Републике Југославије, Ирака и Авганистана. Затим, геостратегијске теорије које истичу дубока мора као још једину сигурну природну заштиту на читавој планети, ближи и даљи Земљин космос, гдје се, такође, као још једина сигурна заштита наводи невидљива страна Мјесеца, и у перспективи нове планете Венера и Марс.

11 Бернард Расел, „War Crimo in Vietnam”, стр. 19

12 Радован Вукаиновић, „Хлади рат и Европе”, Аугуст Цесарец , Загреб 1981, стр. 88

13 РИО – 2. септембар 1947; НАТО – 4. април 1949, ЦЕНТО – фебруар 1955, СЕАТО –8. септембар 1954, АНЗУС – 1. септембар 1951.

14 Џон Фостер Далс, „Милитари Ревијен”, 55 (1985), 10/11, стр. 94

15 Милитари ревијен, 55 (1975), 10/11, стр. 85

16 Џон Кенеди, „Информативни билтен страних превода”, бр. 10/82. ВИЗ ЈНА, Београд, стр. 232

17 У званичним документима и војностручној литератури могу се наћи и други називи за ову стратегију као што су „стратегија одмјереног узвраћања”, „стратегија поступног одговора” и други.

18 М. Тејлор, „Ненадежнаја стратегија”, Москва, 1961, стр. 38

19 М. Тејлор, „Ненадежнаја стратегија”, Москва, 1961, стр. 38

20 Statement of Secretary of Defense Malvin R. Laird, on the „Fiscal Year 1972-6, Defense programme and the 1972. Defense Budget, 9. март 1971. године.

21 Statement of Secretary of Defense Malvin R. Laird, on the „Fiscal Year 1972-6, Defense programme and the 1972. Defense Budget, 9. март 1971.

22 Statement of Secretary of Defense Malvin R. Laird, on the „Fiscal Year 1972-6, Defense programme and the 1972. Defense Budget, 9. март 1971.

23 Statement of Secretary of Defense Malvin R. Laird, on the „Fiscal Year 1972-6, Defense programme and the 1972. Defense Budget, 9. март 1971.

24 Матвејев В. : „Новие доктрини Вашингтона:форма и содрежаније”, Међународнаја жизњ 18 (1971), 3. март, стр. 38

25 Mattei A. A props des „Stragegies nuclearies, Politique etrangere, 43 (1978) 2

26 „Der Tagesspiegel, 5. септембра 1981.

27 „Зарубежное военое обозрение”, Москва, 1982, број 9, стр. 7

28 „Зарубежное военое обозрение, Москва, 1982, број 9, стр. 8

29 На основу ове стратегије националне безбједности усвојена је и разрађена национална војна стратегија названа „еластичног и селективног ангажовања“ (National Military Strategy of „Flexible and Selective Engagement“)

30 Упоредо са стратегијом националне одбране Буш (млађи) разрадио је и термине оператика (operation) и кампања (camping) који су од недавно већ били у употреби. Кампања се по нивоу сматра нешто изнад оператике или конкретније кампањом се најчешће означава серија повезаних операција, као што је то био случај приликом агресије на СРЈ (ваздухопловна кампања…).

31 У службеним документима и војно-тручној литератури присутне су бројне подјеле у оквиру националне војне стратегије САД. У зависности од амбијента у коме би се одвијала борбене средства национална војна стратегија дијели се на: ваздухопловну стратегију, поморску стратегију, стратегију копненог рата; према начину вођења ратова: ракетно-нуклеарна стратегија, стратегија конвенционалног рата, стратегија локалног рата, стратегија ограниченог рата, стратегија специјалног рата, стратегија васионског рата, стратегија неокортикалног рата (neocortical war), стратегија кибернетског (Coiber) рата, стратегија информатичког рата итд.

32 Кибернетички простор дефинисан је као пети елеменат или амбијент-димензија укупног, борбеног простора (Cyber – space operations).

33 Збигњев Бжежински, „Велика шаховска табла, друго издање ЦИД Подгорица, Романов Бањалука, Бањалука, 2001, стр. 184.

34 Чедомир Попов, интервју недељнику НИН, од 19. априла 2007.

35 Семјуел Хантингтон: „Сукоб цивилизација, CED, Подгорица, 2000, стр. 145.

36 Војислав Мићовић: „Агресија на Југославију, Београд, 1999. стр. 223

37 Силе споразума (Антанте) су, након што је Турска 2.08.1914. спклопила тајни споразум (Савез) са Њемачком и Аустро-Угарском, дале обећање Русији, уколико буде на страни сила споразума да ће након рата моћи анектирати Цариград, Босфор и Дарданеле. Британска влада је 14.03.1915. дала руској влади то обећање, а 10.04.1915. је то учинила и француска влада.

Догађаји који су се десили у Русији 1917. након Октобарске револуције у једном периоду довели су чак у питање опстанак Русије као државе. Бољшевици су 1917. ушли у Брест–литовске преговоре као заговорници такозване свјетске револуције, а изашли из тих понижавајућих преговора и споразума (којима су Русији одуезете многе територије, а Украјини је призната потпуна независност), прије свега забринути за своју властиту државу. Наиме, након потписивања Брест–литовског мира 03.03.1918. схватили су дубља и скривена значења државе, посебно државе империје, њену спољну политику и тајну (ратну) дипломатију. Тек тада су схватили пресудно важна скривена значења геополитике и великих свјетских послова.

Лењин, Стасов, Зиновјев, Свердлов, Стаљин и Сокољников тада напуштају погубну игру рата са Нијмцима (Западом) за разлику од Бухарина, Троцког, Камењева, Преображенског и других који су сматрали да се само ратом могу ријешити питања „свјетске револуције“, не увиђајући да тиме стављају на коцку и власт и револуцију, а са њима и Русију као државу. Готово идентичне грешке са потпуно другојачијим циљевима и интересима направили су Михајл Горбачов и Борис Јелцин, чега је свјесно актуелно државно руководство Руске Федерације и на том плану предузима опрезније и флексибилније дипломатске и друге мјере.

Након пораза Њемачке 1918, Версајским миром 1919. су поништене одредбе Брест–литовског мира. Међутим, поуке Брест-литовског мира било које руководство Руске Федерације треба стално имати у виду, што не двосмислено потврђује развој догађаја око Украјине и увођење економских санкција Руској Федерацији од стране САД, држава чланица НАТО и ЕУ.

38 Ружерон, К: „Поуке из рата у Кореји“, ВИЗ, Београд, 1953, стр. 12

39 Ружерон, К: „Поуке из рата у Кореји“, ВИЗ, Београд, 1953, стр. 22 и 28-29.

40 Ружерон, К: „Поуке из рата у Кореји“, ВИЗ, Београд, 1953, стр. 28-29

41 Тезу о Москви као „Трећем Риму заступао је псковски монах Филотеј почетком 16. вијека. По његовом мишљењу Москва ће преузети улогу Византије и постати центар православног свијета.

42 „Свети кнез Лазар и Косовски завјет”, Светигора, Цетиње–Београд, 2003, стр. 138.

43 Зоран Милошевић, „Операција Драбинко, Печат, број 215, 3. мај, 2012, стр. 49

44 Зоран Милошевић, „Операција Драбинко, Печат, број 215, 3. мај, 2012, стр. 49

45 Милорад Екмечић, „Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 1999, стр. 318

46 Џорџ Кенан, „Труманова доктрина, www.wikipedia.org/sr/Trumanova_doktrina

47 Џорџ Кенан, „Труманова доктрина, www.wikipedia.org

48 Јустин Поповић: „Православна црква и екуменизам“, Солун, 1974, стр. 150

49 детаљније Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију“, Београд, 1999, стр. 10-28

50 Милован Данојлић: „Изабрани народ, Политика, 8. мај 1999.

51 Владимир Ћоровић: „Историја Срба, ОКТОИХ – Нова књига, Београд, 2005, стр. 141

52 Владимир Ћоровић: „Историја Срба, ОКТОИХ – Нова књига, Београд, 2005, стр. 141

53 У послиједњих 800 година руски народ је више него иједан народ у свијету био изложен сталним нападима својих грамзљивих сусједа и западних империјалних сила које су настојале да га покоре. У борби за опстанак, слободу, државу, очување свог културног и духовног идентитета, а у појединим периодима историје и за одбрану универзалних вриједности људске цивилизације – руски народ је поднио највеће жртве (апсолутно процентуално) од свих народа у досадашњој историји човјечанства. Биланс страдања руског народа за одбрану и очување наведених вриједности је, заиста, страшан. Само у двадесетом вијеку по живом сјећању Русија је изгубила преко 50 милиона људи и претрпјела несагледива материјална разарања, пљачке и штете.

Од напада Монгола 1240-1480; Пољака 1607-1612; Швеђана 1611-1614; и поново Швеђана 1709; Наполеона 1812; Турака кроз неколико вјекова, Јапана 1905; Њемачке а и Аустрије 1914-1918; Велике Британије, САД, Јапана, Француске и Италије 1918-1920; Пољске 1920; Њемачке 1941-1945. до увођења економских санкција Руској Федерацији од стране САД и ЕУ, насртаји и напади на Русију и руски народ су перманентни.

54 Јован Ћирић: „НАТО агресија, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 48.

55 Драган Симеуновић: „Нови свјетски поредак и политика одбране СРЈ“, Савезно министарство одбране – научни скуп, Београд 1993, стр. 165.

56 Драган Симеуновић: „Нови свјетски поредак и политика одбране СРЈ“, Савезно министарство одбране – научни скуп, Београд 1993, стр. 164.

57 Драган Симеуновић: „Нови свјетски поредак и политика одбране СРЈ“, Савезно министарство одбране – научни скуп, Београд 1993, стр. 164.

58 Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 8.

59 Видјети детаљније у чланку „Ропска душа Русије, аутора Ронкур Лаферијера, Политика, 24. децембар 1996.

60 Управо за Западну цивилизацију карактеристична је институција мафије и гангстера, који су поникли у оквиру те цивилизације и у разним формама и облицима „извожени у друге дијелове свијета. Родно мјесто и колијевка мафије и гангстера су управо саме САД (детаљније Јован Ћирић, наведена књига)

61 Александар Ђаја, „Патологија толеранције”, Печат бр. 255, 15. фебруар 2013, стр. 15

62 Александар Солжењицин: „Русија у провалији, превод са руског, Београд, 1999, видјети шире на стр. 27 и 57

63 Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију, Београд, 1999, стр. 39

64 Леонид Иванов, Интервју листу Печат, број 242, од 9. новембра 2012, стр. 20

65 Војислав Мићовић „Агресија НАТО на Југославију Београд, 1999, стр. 223

66 Јован Ћирић, „НАТО агресија на Југославију, Институт за криминолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 52

67 детаљније Јован Ћирћ: „НАТО агресија на Југославију“, Београд, 1999, стр. 49-52.

68 Васиљ Поповић: „Политика Француске и Аустрије на Балкану”, Београд–Земун, 1925, страна 11.

69 Димитрије Седов: Печат, број 25, од 11. јануара 2013, стр. 12

70 Димитрије Седов: Печат, број 25, од 11. јануара 2013, стр. 27

71 Ремзи Кларк: „Кларк: Ваша борба за мир је лекција цијелом човјечанству, Политика, од 19. маја 1999.

72 Прилог: „Мала књига о великим лажима, Печат, 72/2009, стр. 62

73 Смиља Аврамов: „Трилатерална комисија”, Ветерник, Београд, 1998 (видјети шире).

74 Радио Ватикан, 27. јануара 1992.

75 Милан Мијалковски, „Терористички карактер америчке хегемонистичке политике”, Безбедност, часопис МУП-а Србије, Београд, број 3/2000, стр 344)

76 Ратко Митровић, Агресија НАТО (Сумрак запада), Миленијум груп, Београд, стр. 121

77 Патрик Бесон: „Сумрак запада”, Верзал прес, Београд 1999, стр. 69

78 „Војска Југославије у одбрани од Агресије НАТО, Свједочанства, Клуб генерала, књига прва, Београд, 2009, стр. 62

79 „Двери Српске: НАТО геноцид над српским народом, Београд, 2009 године, страна 91.

80 „Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО, Свједочанства, Клуб генерала, књига прва, Београд, 2009, стр. 6263

81 Илија Никезић: Етика ратовања, књига о хуманизму и насиљу, Београд, 2003, стр. 11

82 „У сусрет царству”, Шта ће скоро бити, Отаџбина, Београд 2011, стр. 241

83 Епски ненасилни отпрор српског народа покушавају да припишу својим заслугама сурогат отпораши који су се са својим пацифистичким паролама и инфатилним симболима показали „ефикасни“ у рушењу режима Слободана Милошевића. За вријеме војне агресије НАТО на СРЈ сурогат отпораши су се крили по подрумима, а многи су побјегли у иностранство гдје и данас као инструктори и плаћеници западних обајвештајних служби учествују у организовању и подстицању обојених револуција и рушењу „диктаторских“ режима у појединим државама (Блиски исток, Украјина…)

84 Војислав Мићовић:„Агресија на Југославију, Танјуг, Београд, 1999, стр. 196

85 Дајана Џонстон: „Колективна кривица и колективна невиност”, 1999, Нови Сад, стр. 388

86 Патрик Бесон: „Поруке српском народу у књизи: Сумрак запада” (Светски интелектуалци о убијању Југославије) ,Новости, Верзал-прес, стр. 69

87 Војислав Мићовић: „Агресија на Југославију”, Београд, 1999. стр. 227

88 Сумрак запада, Верзал прес, Београд, 1999, стр. 59

89 Трипо Вучинић: Свједок два рата, Београд, 2007. стр. 129

90 Михаел Игњатијев: „Виртуелни рат, Београд, 1999, стр. 73

91 Бранко Крга: Интервју – „Печат број 215 од 3. маја 2012, стр. 33

92 Михаел Игњатијев: „Виртуелни рат, Фабрика књига, Београд 2001, стр. 71

93 Бранко Крга: Интервју – Печат број 215 од 3. маја 2012, стр. 33

94 Бранко Крга: Интервју – Печат број 215 од 3. маја 2012, стр. 33

95 Бранко Крга: Интервју – Печат број 215 од 3. маја 2012, стр. 33

96 Јарослав Бутаков, „Амерички ратни митови”, Политика, 28. мај 2014, стр. 5 (историја)

97 Јарослав Бутаков, „Амерички ратни митови”, Политика, 28. мај 2014, стр. 5 (историја)

98 Чедомир Попов: „Велика Србија – стварност и мит, IV издање, Нови Сад, 2008, стр. 327

99 Миодраг Зарковић: „Рат око великог рата”, Печат, бр. 304, стр. 19–20

100 Милорад Екмечић: „Огледи из Историје, Београд, 1990. година, страна 477 (Александар дел Вал, о. с. стр. 17)

101 Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију, Београд 1999, стр. 21

102 Израз судар цивилизација први је употребио у 18 вијеку британски историчар Арнолд Тојнби. Његова је теза: „Да је нација најнижи, а цивилизација највиши оквир у коме човјек открива свој идентитет. Он на крају свог обилног опуса закључује да ће нужно доћи до судара цивилизације, да ће у том судару Запад побиједити и на крају то крунисати уједињењем човјечанства наметањем западних вриједности и западних религија. (Видјети шире: Милорад Екмечић: „Огледи из историје, Београд, 1999)

103 Војислав Мићовић: „Агресија на Југославију”, Танјуг, Београд, 1999, стр. 18.

104 Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију, Београд 1999, стр. 24.

105 Игор Приморац: „Преступ и казна, Београд, 1996, стр. 112.

106 Јован Ћирић: „НАТО агресија на Југославију, Београд 1999, стр. 2425

107 Војислав Мићовић: „Агресија на Југославију, Танјуг, Београд, 1999, стр. 227

108 Петар Матић: „Глобализација и национални идентитет“, Српска политичка мисао, 1-2/2006, Београд, стр. 116

109 „САД су у периоду 1946–1976, према стручњацима института Брукингс у Вашингтону најмање 215 пута користиле своје оружане снаге као инструмент спољне политике” (Тодор Мирковић, „Америчка војна стратегија – јуче, данас, сутра”, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2012, стр. 19). А у периоду од 1976. до 2012. САД су 120 пута користиле оружане снаге као инструмент спољње политике (SIPRI-Yearbook, 2012, стр. 237) Предсједник САД (у два мандата) Двајт Ајзенхауер упозорио је амерички народ да ће „војноиндустријски комплекс” преузети државу. То се очигледно догађа данас са САД. Издвајање финансијских средстава за војску у САД перманентно расту. Редовни војни буџет уназад десетак година је преко 500 милијарди долара годишње. То је скоро половина војних издатака свих осталих земаља савременог свијета. Поред буџетских средстава, Конгрес одобрава и посебна средства за вођење ратова у Ираку и Аганистану, тако да се издвајања за војску крећу до 700 милијарди долара годишње. Предсједник Обама је одобрио буџетски план Пентагона за 2012. финансијску годину у износу од 530 милијарди долара и од Конгреса добио одобрење трошкова ратовања у Ираку и Авганистану у износу од 150 милијарди долара (укупно 680 милијарди долара).

У 38 земаља свијета Сједињене Америчке Државе имају 750 база на којима има преко 500 хиљада војника. У последње време отварају се нове базе у Румунији, Бугарској, Космету и подручју Средњег Истока (http:/www.globalsecurity.org/military.usa-mar; http:/www.dtic.mil/doctrine)

110 „У случају свјетског нуклеарног рата сваке секунде била би ослобођена снага равна оној која је употребљена у Другом свјетском рату. То би трајало читаво поподне, колико треба да се испале све ракете и бомбе. Било би више убијених људи у току неколико часова него у свим ратовима у историји заједно. Преживјели, ако би их уопште било, живјели би у безнађу, усред рушевина цивилизације која је извршила самоубиство. ” (Џими Картер, опорука свијету и САД пред повлачење са предсједничке дужности)

111 Webster s Unifled Dictionay and Encyclpedia , стр. 3546-3547

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.