ПРЕДЛОГ МЕРА ЗА ПОБОЉШАЊЕ ПОЛОЖАЈА ВЕТЕРАНСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ПОЛОЖАЈ РАТНИХ ВОЈНИХ ИНВАЛИДА И ЧЛАНОВА ПОРОДИЦА ПОГИНУЛИХ БОРАЦА

У Србији тренутни положај ове популације није на задовољавајућем нивоу. Више је разлога за незадовољство треунитним положајем, неадекватна законска заштита, разноликост примене закона и подзаконских аката због нерешеног питања надлежности бирократског апарата у области борачкоинвалидске заштите, недовољна материјална база за решавање нагомиланих проблема, преламање политичких питања као што су однос четника и партизана, историско сагледавање ратова од 1990.-1995. као и рата  1999. године. На жалост положај ветерана у Србији је много гори него у развијенијим земљама али је гори него и у земљама у окружењу.

Ову популацију сачињавају, борци Другог светског рата, борци из ратова од 1990.-1999. године, ратни војни инвалиди из ратова од 1941.-1945. и 1990.-1999., породице погинулих бораца из предходних ратова, цивилни инвалиди рата, мирнодопски инвалиди и чланови породица свих горе набројаних који под одређеним законским решењима користе неко право. Само због неорганизованости и незаинтересованости државе не зна се тачан број припадника овој популацији али неке предпоставке говоре да је број директних учесника ратних догађања око 500.000 а индиректних више од 1.000.000 људи.

Лош однос државе према овој популацији датира из времена после 1995. године када се у међународним оквирима сматрало да је тадшњи председник Србије Слободан Милошевић био фактор стабилности на балкану. Тада је настала и погрешна политичка флоскула да Србија није била у рату, па тако није имала ратне ветеране, ратне војне инвалиде и чланове породица погинулих бораца. После 2000. године и промене режима, положај ове популације се још више погоршава. Нова власт нас је оптуживала да смо били Милошевићеви и Шешељеви војници а да ми нисмо ишли у рат Србији би било много боље, као да смо ми желели те ратове и као да ми нисмо највеће жртве рата. Персонална решења у надлежним министарствима су још више отежавала могућност унапређења положаја ови лица.

Историјски посматрано Србија је међу првих пет земаља у свету која је имала закон у овој области још 1863. године. У целокупном историском сагледавању ове законске области било је напретка сем за време диктатуре 1929. године који се сматра најгорим временом у области борачкоинвалидске заштите. Последњи закон који је још у примени донет је 1998. године. Поред овог закона постоји и закон о допунској заштит, велики број уредби, покрајински закон као и велики број одлука локалних самоуправа којима се регулишу односи према овој популацији. Садашњи закон захтева бројне измене али се не може обезбедити политичка подршка за његово доношење због дела закона који се односи на партизане и четнике. Постоји више решења за овај проблем, који би могли довести до уасвајања закона.

Основни проблем ове популације је изостанак националног признања а за РВИ и чланове ППБ надокнада штете. Ово се рефлектује на изостанак мера које би требало предузети на збрињавању ове популације. Основни проблеми су изостанак здравствене заштите, запошљавање, стамбени проблеми, присутност у  медијима и други. Проблеми чланова ППБ су застарела законска решења у постојећем закону, доступност школовања за децу погинулих, смештај у домове за родитеље чији су синови погинули, неговање традиција и сећања на погинуле и други.

Узрок великог броја проблема ове популације је политичка конотација догађаја из 90 година прошлог века и на основу политичких ставова опредељивање начина деловања државне управе и локалне самоуправе према корисницима права и оних који желе да користе иста. На нашу жалост владајућа већина, нарочито од 2000. године је имала ригидан однос према ветеранима а нарочито онима из ратова од 1990.-1995. године, мада ни прма онима из НАТО агресије од 1999. године није била ништа боља. Што се тиче удружења у области ветеранске заштите она су у највећем броју служила појединцима или појединим странкама а државна управа је, да би умањила њихову снагу формирала више од 50 нових удружења која служе њиховим интересима, па због тога изостаје њихова брига о популацији коју би требало да штите. До 2005. је постојало само 4 удружења у овој област на нивоу Србије а данас више од 60.

Пријем у светску организацију ветерана   за ветерана од 1990. године из Србије блокирају ветерани БиХ и Хрватске па су због тога чланови ових организација само они који заступају интересе ове популације из Другог светског рата. Што се тиче ветерана из 90. година покушавамо, али са скромним резултатима, пре свега због недостатка финансијских средстава и изостанка подршке државе, да успостaвимo сарадњу са организацијама из православних земаља чије је седиште углавном у Русији.

Медији у Србији су апсолутно затворени за ветеранска питања и њихове проблеме. Ни на једној телевизији са националном покривеношћу не постоји ни једна емисија која се бави овом проблематиком.  Седам година покушавамо да на РТС-у добијемо емисију али упорно нас одбијају и готово сваки наш захтев извргавају руглу и подсмеху. Једина емисија која се у Србији бави овим проблемима је емисија Отаџбина у продукцији Удружења ратних војних инвалида Србије свих ратова, која се емитује на телевизији КЦН и коју удружење плаћа. Што се тиче штампаних медија ситуација је идентична. Једини простор добијама када протестујемо против Владе или неког органа али и тада је угао сагледавања углавном против интереса ветерана.

Здравствени проблем је најургентнији и чини нам се и најтежи. Ветерани, РВИ и чланови ППБ немају посебну и додатни здравствену заштиту. Ми смо једини РВИ на свету који плаћамо своје лечење, чак и од последица рањавања. Огромна средства од својих примања, нарочито тешки РВИ издвајају за своје лечење. У Србији не постоји ни један центар за лечење од специфичних обољења ветеранске популације, као што су пострауматски синдроми, болести радијације и специфична обољења због изложености разним хемијским средствима. Према нашим информацијама рађена су нека истраживања о последицама ових деловања на ветеранску популацију али је њихово објављивање стављено под ембарго и у потпуности онемогућено.

Решавање стамбених проблема је проблем који изузетно оптрећује велики број чланова ове популације. Према нашим истраживањима више од 2.000 РВИ и чланова ППБ немају решено стамбено питање. Још око 2.000 нема адекватно решен стамбени проблем а када се овај број пренесе на ветеранску популацију он сигурно прелези цифру од 10.000 станова, кредита за адаптацију или на други начин решавање стамбеног проблема. На жалост држава је скинула одговорност са себе и решавање овог проблема пребацила на локалну самоуправу, што овај проблем чини готово нерешивим. Више предлога за решавање овог проблема, Удружења ратних војних инвалида Србије свих ратова, министарство није прихватило, пре свега због опструкције запослених који нису хтели да раде и ове послове. Желим да напоменем да би прихватање наших предлога био додатни подстицај развоју грађевинске индустрије у Србији и повећању БДП-а.

Надлежности државне управе у овој области су подељене и помало недоречене, што ствара велики број проблема. Углавном је у предходном периоду било надлежно Министарство рада и социјалне политике. Другостепеност поступка је обезбеђена на тај начин да је за територију Србије надлежно само министарства а за Београд и Војводину њихове управе. Такав начин решавања доводи до различиог односа управа и дискриминације ове популације. У периоду до 1988. године је ресорно министарство било задужено и за обезбеђивање додатне здравствене заштите, обезбеђење ортопедских помагала, решавања стамбених проблема и других потреба ветерана али је после тога заштита ветерана из посебне прешлау општу област законске заштите и постала апсолутно недовољна. Најбоље решење би било враћање свих ових области у посебан закон о правима ветерана јер су њихове потребе посебне и специфичне и по узроцима настанка и по начинима решавања. У овој области су удружења изгубила свој значај због формирања великог броја удружења али и због начина финансурања ове области. Држава није имала добре намере када је стимулисала овакав начин деловања али је сада целу ову област довела до бесмисла, што је и сма увидела, па појединим мерама покушава да исправи сопствену грешку. На жалост ти су процеси изузетно спори и у њима постоји велики број злоупотреба па чак и елемената корупције.

На жалост мере социјалне заштите ове популације нису детељно разрађиване и спровођене на основу специфичних потреба, нити су предвиђени посебни објекти или делови објеката социјалне намене. Један број најтежих РВИ који су остали без породичног старања се данас налазе у старачким домовима иако имају 40-50 година. Неки од РВИ су смештени у објектима са особама ометин у развоју што им ионако тежак живот чини још тежим. Основни проблем је што се не схвата чињеница да РВИ и чланови ППБ нису социјала, већ лица која своја права користе по основу надокнаде штете и националног признања али вишедеценијско припадање министарство за социјална питања, доводи ову  популацију у категорију социјалних случајева.

Тежак проблем ове популације су права из области радних односа. Промене које су настале у друштву од 1990.  а нарочито после 2000. године нису уважавеле чињеницу да је ова област била уређена законима о борачко-инвалидској заштити, већ је прешла у надлежност општих закона а они, нарочито после 2000. године нису обраћали пажњу на специфичности проблема насталих чињеницом да су РВИ изгубили радну способност. За ветеране постоји пропис који им учешће у рату третира као радни стаж у дуплом трајању, али због недостатка средстава војска није уплатила доприносе за тај стаж. Имамо случајеве да су млади људи страдали у рату са двадесетак година и нису могли да се запосле па им је, због прописа који регулишу одлазак у инвалидску пензију, онемогућено коришћење тих права јер немају ни минимални радни стаж. Проблем једног броја РВИ који користе право на борачки додатак је у томе што Закон о раду не препознаје ово право као основу за уплату доприноса, па су корисници овог права кажњени по одласку у пензију јер им је пензија минимална.

Медијско представљање ове популације  је катастрофално, односно изостаје свако интересовање медија за ову популацију. Интерна гласила су због недостатка средстава за финансирање удружења, малобројна и недовољног квалитета, како уређивања тако и штампе. Постоји лист, Војни инвалид, који је гласило једног од удружења који задовољава минималне критеријуме. Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова ради телевизијску емисију под називом Отаџбина у трајању од 30 минута и до сада је емитовано 168. емисија. На жалост емитује се на телевизији Коперникус која не покрива подручје целе Србије али се то надокнађује преко ЈУ Тјуба.

Финансирање ове популације, што се тиче права је редовно и прати усклађивање са прописима. Доношењем новог закона би се ова област још правичније уредила али на жалост његово доношење се одлаже још од 2005. године. Што се тиче финансирања удружења у овој области, и поред доношења неких правила игре, јавашлук и самовоља појединаца у министарству је довела до тога да се новац добија за политичку подршку па чак и за финансирање појединаца запослених у министарству. До које мере су злоупотребе изражене нека Вам каже чињеница да се неколико година у назад овим средствима финансира и Српско-јеврејско певачко друштво, које нема никакве везе са борачко-инвалидском заштитом. До 2005. године се из средстава министарства финансирало само 4 удружења која делују на нивоу републике а данас их, и поред доношења новог правилника, има око 60 од којих већина нема никакво чланство већ служе за остваривање личне користи. Нека од удружења служе за прање новца, тако је преко једног од удружења 2007. године за политичку кампању опрано виша од 70.000.000,00 динара или око 1.000.000 еура, за шта и поред сазнања нико није одговарао.

Већ смо рекли да у Србији не постоји ни једна установа специјализована за боравак РВИ или чланова породица палих бараца који су изгубили синове јединце и данас о њима нема ко да води бригу. Ово је једно од приоритета које нова власт мора да решева у сарадњи између министарстава, здравља, социјалне заштите и одбране. За решење овог проблема много више је потребна добра воља и организација него средства али на жалост нико се не бави овим питањем. Покушаји, Удружења РВИ свих ратва,  да се ово питање разматра, нису уродили плодом, између осталог и зато што се област борачко-инвалидске заштите налази у министарству за социјална питања.

Однос СПЦ према овој популацији није ни близу онога који је владао за време ратних дејстава. После ратова никакву материјалну помоћ од цркве ова популација није добила јер се сматрало да има угроженијих од ових хероја. Морам истаћи да је почивши Патријарх господин Павле имао изузетно коректан и духовни однос према нашој популацији и нашим организацијама али у материјалном смислу од цркве као институције нисмо добијали помоћ. На неке наше конкретне понуде за заједничку организацију прикупљања помоћи, пре свега у иностранству, никада нисмо добили позитиван одговор.

Државна управа у овој области функционише у оквиру Министарства за рад и социјалну политику, што је по нашем мишљењу погрешно из више горе наведених разлога. До 2008. године ова област је била заступљена на нивоу помоћника министра који је првенствено био чиновник који је управљао радом сектора за борачко-инвалидску заштиту и био главна кочница свим идејама за поправљање положаја ове популације. Од формирања последње Владе РС, егзистира и место државног секретара. На жалост у Скупштини РС  већи број посланика је учествовао у ратовима или су били официри војске и МУП-а али се нико од њих није залагао за поправљање положаја ове популације, следећи интересе својих партија које ову тему нису озбиљно разматрале и сматрале значајном у политичком смислу.

 

РЕЗИМЕ 

            Из горе наведених чињеница може се закључити да је положај ветерана у Србији више него лош. Поред материјалног сиромаштва целог друштва, које ветерани деле са њим, посебно боли небрига друштва и државе о овој популацији. Та небрига и лош однос још више доводе до развоја ПТСП и других болести и синдрома које ће убудуће, ако се ништа не промени на боље, довести до катастрофалних последица по цело друштво.

            Овако лош однос према овој популацији има значајан допринос у смислу смањења одбрамбене готовости друштва и државе Србије. Због овако лошег односа, младим људима се шаље порука да је боље да буду издајници своје отаџбине него да је бране и за њу страдају.

            Све мере на поправљању положаја ветеранске популације се могу поделити у две групе, прва која у материјалном смислу не захтева значајна средства и она за која је потребно обезбедити додана средства у буџету.

 У прву групу мера, која има за циљ промене односа друштва и државе су:

  1. Доношење Декларације и Резолуције о унапеђењу положаја ветеранске популације, у Парламенту РС. Текстове ова два документа је урадила стручна служба Покрета ветерана Србије и Удружења ратних војних инвалида Србије свих ратова.
  2. Спровођење процедуре издавања легитимација свим ветеранима и израда социјалних картона за целу популацију.
  3. Доношење одлука о приоритету, под испуњеним условима, за смештај деце ветерана у студентске домове, добијање стипендија за школовање, смештај у здравствене и социјалне установе, запошљавање у јавним предузећима, државној управи и локалним самоуправама и друге.
  4. Помоћ при отварању социјалних предузећа која би запошљавала ову популацију.
  5. Ангажовање ове популације у државним институцијама и локалним самоуправама на доношењу и спровођењу  мера на унапређењу положаја.
  6. Обезбеђивање медијског простора и поправљање медијске слике о овој популацији, нарочито о ветеранима из ратова од 1990.-1999. године.
  7. Враћење имовине намењене ветеранској популацији а задужбине за ову популацију дати на управљање представницима ветерана.

У другу групу мера које захтевају додатна средства али чије спровођење је по нашем мишљењу неопходно у што краћем времену су:

  1. Доношење новог Закона о борачко-инвалидској заштити.
  2. Отварање центара за лечење оболелих ветерана, нарочито од специфичних болести насталих учешћем у ратним дејствима.
  3. Бесплатну здравствену заштиту од последица повреда или болести насталих учешћем у ратним дејствима.
  4. Помоћ приликом стамбене изградње, формирање државног фонда, обезбеђивање бесплатних локација од локалних самоуправа и заједничким средствима са припадницима популације изградња станова и адаптација неусловних објеката.
  5. Активирање законске одредбе о бањсо-климатском опоравку ратних војних инвалида, са приоритетом на тешке РВИ.
  6. Изградња спомен обележаја за погинуле и страдале у ратовима после 1990. године и централно обелжје у Београду.

Надлежне државне институције и појединци који би желели да поправе положај ветеранске популације могу рачунати на све облике помоћи наших организација и појединаца.

                                                                                                                                             Жељко Васиљевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.