Питање враћања обавезног војног рока или не је питање које се у јавности покреће на врло чудан и помало неозбиљан начин. Овакво питање које у будућности значајно одређује будућност ове земље и народа не може да буде врло јасно склоњено из видокруга „широких народних маса“ којих се ово питање првенствено и тиче. Сама чињеница да је ово питање формално покренуло једно врло безначајно удружење са никаквим утицајем у друштву а посебно у борачко-инвалидској популацији и њен председник генерал у пензији Милорад Ступар иначе сарадник Министарства одбране.
Покретањем овог врло значајног питања на овај начин и скривање од јавности свих нас који око овог питање имамо мало или значајно другачији став говори о неспособности садашњих државних структура или злој намери. Мислимо да кључну и завршну реч о овом питању треба да дају они грађани чија деца су планирана да буду војници и у следећим годинама и деценијама буду у рововима и они које ће као хероје враћати мајкама у ковчезима или ако имају мало више среће као инвалиде без ногу и очију да се потуцају од немила до недрага и да их свака шуша члан владајућих странака вређа, ниподаштава и малтретира без икакве санкције и критике за овако понашање према херојима.
Ми који смо од 1990.-1999. години били војници тадашњих војски на основу односа држава које су бринуле о нама и нашим породицама а и садашње државе Србије одлично знамо шта значи бити војник и бранилац у ратовима чији циљеви су били врло јасни на почетку рата али по његовом завршетку ти циљеви су релативизовани и често били супротни од почетних. Главне жртве тих политичких вратоломија су увек били они који су у тим ратовима учествовали и који су све страхоте тог земаљског пакла носили на својим леђима и који нису могли после ратова да кажу да су нови политички циљеви и њихови.
Не треба ићи уназад вековима већ само да кренемо од 1918. године и сулуде идеје Карађорђевића да ће Југославија бити добра земља за Србе а нарочито за њене хероје који су прешли Албанију, Солун, Кајмакчалан и протерали непријатеља све до Трста. Колико је наших хероја погинуло од руку Словенаца, Хрвата, Муслимана и других који су ратовали на страни Аустро-Угарске и Немачке и уместо да буду слављени као ослободиоци и ствараоци Велике Србије као победници у рату они бивају кажњени. Официри који су предводили те хероје у многобројним биткама су кажњени не напредовањем у хијерархији и командним положајима у војсци нове државе и морали су да гледају како им дојучерашњи непријатељи постају предпостављени и како им се свете за све војничке поразе које су им српски хероји нанели.
Посебну патњу су доживели они који су са њива и радионица отишли у рат и постали најцењенији војници на свету којима су се дивиле све земље које су широм света уздизани на пиједестал херојства и славе али су у својој земљи доживели да им краљ под чијом су командом гинули и страдали дозволи да могу један дан у месецу на потезу од железничке станице и Калемегдана до Славије просе да би могли да преживе.
Зашто побогу?
Зато што се нису уклапали у слику среће и задовољства нашег краља којем је Велика Србија била мала и који је под утицајем тадашњих налогодаваца а чини ми се да и данас исте земље и службе управљају нашом државом и доносе кључне стратегијске одлуке које су увек у супротности са националним интересима овог народа.
Ништа боље нису прошли и Срби који су у Другом светском рату победили тада највећу силу на свету Фашистичку Немачку армаду јер су се 1945. године нашли у комунистичкој Југославији која је смислила нову превару Срба, братство и јединство и социјализам који су подразумевали стрељање стотинак хиљада Срба, заборав и опрост за све злочине који су над Србима учиниле Усташе, Балије, Балисти и остали злочинци.
Нико није одговара за скоро 800.000 Срба погубљених на најсуровији начин познат у историји човечанства а и данас у Српском народу постоје будале које у име „виших циљева“ негирају број убијених и релативизују тежину злочина учињених над нашим народом.
У име којих то „виших циљева „ то радите злотвори пре свега из реда нашег народа али вас молим да то не радите у име истине јер се вашим лажима не долази до истине и опроста.
А сада нешто из прве руке.
После ратова од 1990.-1999. године које смо водили са сепаратистима из бивших република помогнутих бројним плаћеницима из НАТО-а, земаља чланица овог ђаволског савеза и злочиначке агресије на једну малу али земљу храбрих радника и сељака који постају најбољи војници када то држава и народ захтевају од тих истих хероја њихова држава за коју сви били спремни и живот да положе их се одриче и гура на маргине друштва и у потпуну невидљивост. Зашто?
После промена од 05. октобра 2000. године које су се десиле уз огромну помоћ земаља које су скоро 10 година терорисале наш народ и државу и доласка на власт људи свесних да без помоћи тих злочинаца не би били власт, ми учесници предходних ратова постајемо непожељни и фактор који омета успостављање нових бољих односа са дојучерашњим агресорима и терористима. Један од основних захтева који се поставља пред руководство које управља овом земљом од стране нових налогодаваца а дојучерашњих агресора и злочинаца, је да се хероји који су их победили у многим, готово свим биткама а и оним које су изгубљене су изгубљене због издаје тадашњег руководства које је због останка на власти продало и наше победе али и нас учеснике тих битака, гурну у заборав и на маргине да их не асоцирамо сваки дан на поразе које су доживели. Оно што је најгоре тадашњи функционери су то прихватили и ревносно спроводили.
Лично ми је један од значајних функционера те власти рекао још 2001. године да су дошла нова времена и нове околности и да су сада земље НАТО пакта нови пријатељи и ми учесници предходних ратова а нарочито ратни војни инвалиди и чланови породица погинулих бораца сметамо у успостављању тих нових, бољих односа. Обећано ми је да ће ова популација бити збринута и обештећена али да морамо да будемо невидљиви и да „нови пријатељи“ буду задовољни нашом невидљивошћу. Бићу искрен да се та власт значајно придржавала договора и у материјалном смислу су нам исплаћене до краја 2002. године огромне разлике које су настале кашњењем у исплати права а од 01.05.2003. године сву бригу је преузела Република Србија и до 2005. године није било значајнијих проблема. Онда настају проблеми и покушаји од стране државе да искористе ту нашу невидљивост и да нам умањи нека права али и ми знамо како се са таквим нељудима и политичким будалама изборимо па тако поново 2006. крећемо у протесте.
До данас се те претпоставке друштвене невидљивости и маргинализације целе ветеранске популације спроводе односно основни политички постулат пријатељства са НАТО-ом и западним земљама није променио а с обзиром да они доминантно одлучују која политичка групација управља и влада овом државом и народом боље им је да нас маргинализују него да се њима замерају.
Постављамо питање садашњим властима зашто се нису одрекли те политике од пре скоро 25 година и данас основну претпоставку маргинализације целе популације спроводе. Али када видите степен сарадње са земљама које су нас бомбардовале и које су нам, истина не проглашено, окупирали 15% територије и које активно учествују у протеривању Срба са Косова и Метохије али нам по појединим елементима окупирају целу територију Србије и све институције које би требало да доносе самостално одлуке искључиво у интересу Срба и државе Србије.
Данас нам у Министарству одбране цео спрат користи НАТО и наша војска том спрату не сме ни да приступи али зато они могу да приступе и осталим спратовима и чини ми се а имам и неке инсајдерске информације они доминантно утичу на одлуке нашег Министарства одбране. Па само број вежби које одржавамо са војскама пријатељских земаља Русије и Белорусије а то је НУЛА и број војних вежби са НАТО-ом или појединачним земљама које припадају овом ђаволском војном савезу а то је до скоро стотину годишње а сада нешто мање говоре о путу ове земље и поред тога што народ има преко 85% негативан став према НАТО и сарадњом са тим савезом.
Шта брига нашу власт шта народ мисли и жели они раде како њима одговара и како ће остати на власти.
Сада се враћамо на кључно питање, да ли држава у оваквом стању суверености и самосталности може да врати редовно служење војног рока?
Са аспекта нас ратника из предходних ратова али и очева и дедова будућих регрута нема шансе да редовно служење војног рока подржимо као начин организовања одбране и устројства нове армије. Поседујући огромно искуство односа државе али и народа према ислуженим војницима одбаченим и окривљеним за ратове и патњу народа у тим ратовима као јединим кривцима нећемо дозволити да нам децу гурнете у ту авантуру ваших политичких неспособности и погрешних одлука за које ви не сносите никакву одговорност већ се обогатите а сву патњу и страдање пребаците на оне који немају никакву одговорност. Много пута смо ми народ Србије страдали због погрешних политичких одлука нашег руководства и сада ћемо покушати да умањимо могућност страдања обичног народа већ да страдање пребацимо на оне који од ове државе имају највећу корист и добит.
Изгледа да је генералима досадило да буду „генерали без војске“ па користе светску кризу и бројне ратове да прикупе регруте из породица радника и сељака којих се држава сети само када треба да им отме порез и када би требали да ратују за њу и њих. На жалост наши генерали нису схватили да ратове, са регрутима из обавезног служења војног рока, више не води ни једна озбиљна земља већ све у ратовима користе добровољце и професионалне војнике, добро обучене, добро опремљене и мотивисане уз добро командовање, једини начин да се рат добије са што мање жртава. На жалост и неки од политичара су се примили на ове погрешне тезе јер нису чули а бојим се и да неће да чују другу страну која има другачије идеје у реформи система одбране и придобијања добровољаца за служење војног рока. Можда им се идеје и интереси поклапају ако поставимо питање против кога планирамо да водимо рат или будуће ратове.
Пошто нас наши политичари убеђују да ЕУ пут нема алтернативу, иако на том путу крај подразумева признање КиМ и тај пут по најновијим истраживањима не подржава око 78% грађана Србије, ми и даље слепо корачамо као у тамном вилајету за слепим вођом. На том путу смо прихватили све услове из поглавља 31. јединствене безбедности и одбране а последњих дана видимо шта се дешава у тој ЕУ нарочито на пољу безбедности.
„ Ступањем на снагу Споразума о безбедносним процедурама за размену и заштиту тајних података 01.08.2012. године и Споразума између ЕУ и Републике Србије о успостављању оквира за учешће Р. Србије у операцијама ЕУ за управљање кризама заједно са доношењем Закона о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Р. Србије, заокружен је правни оквир и омогућено је учешће у активностима у оквиру Заједничке безбедносне и одбрамбене политике ЕУ“. Објављено на сајту Министарства одбране Републике Србије.
Молим вас да још једном прочитате претходни пасус ако вам није јасно зашто се сада на врат на нос доноси одлука о увођењу обавезног војног рока и обезбеђивања у року од 3 године 60.000 нових војника.
Обратите пажњу на изјаве политичара из ЕУ о обавезном успостављању ЕУ војске која ће се супростављати опасности од стране Русије и њене агресивности. ЕУ ће по први пут формирати Секретаријат за одбрану и безбедност са циљем формирања нове ЕУ војске чији ће основни циљ бити сукоби са Русијом и остваривања колонијалних планова у Африци и на Блиском истоку јер Европа без колонија и експлатације је неодржива.
О овим плановима и циљевима је у периоду 2009.-2011. године док је обављао функцију министра одбране Немачке говорио вероватно тада а и данас најутицајнији политичар и државник Немачке Карл-Теодор цу Гутенберг иначе потомак славне породице Гутенберг проналазача штампарије и вишевеквних сарадника и спроводилаца интереса Ватикана. Он је отворено говорио о плановима и циљевима те и такве војске и том војском ће управљати првенствено официри Немачке и Француске а остали ће бити послушници и извршиоци наређења а у таквој војсци за Србе су предвиђени задаци на првим линијама и жртвовање.
Врло је чудно да се у исто време ово питање покреће и у Хрватској са циљем да се „Власи не досете“ и да лакше прогутамо мамац који су нам забацили. Из досадашње расправе видим да на нашој страни има превише „сомова који су загризли мамац“ и продају нам причу о користи од редовног служења војног рока. Сувише мала корист за велику опасност и ризик.
Покушавају да нас убеде да је војни рок од 4 месеца мала екскурзија у којој ће се војници, читај наша деца, обучавати како да сачувају живот у случају рата али нам не кажу у којим ће ратовима та војска учествовати. Према ономе што видимо али и анализирамо та војска се не спрема за рат на КиМ јер за тај рат сутра Србија и њена војска могу да рачунају на 200.000-300.000 добровољца који би се на Проклетијама нашли за 48-72 сата а у Драчу ако затреба за 96 сати уз добру команду, логистику и без издаје политичара, тако да нам за тај рат нису потребни регрути. Све ми се чини да се они ипак спремају за ЕУ или још горе НАТО војску.
Рат у Украјини нам јасно показује колики су ефекти војника који ратују добровољно, добро обучени и мотивисани уз стручну команду а колики су ефекти мобилисаних без мотива, без адекватне обуке и лош командни кадар. Руси који користе само људе који су добровољци, професионални војници и плаћеници имају много више успеха са неупоредиво мањим бројем војника, неупоредиво мање жртва за разлику од Украјинаца који су на почетку имали боље резултате када су на првим линијама били добровољци добро мотивисани него сада када је војска спала на мобилисане или још горе присилно мобилисане који не желе да се боре већ гледају како да се предају и спасу живу главу или побегну главом без обзира. Видимо по Украјини како се као звери хватају људи који су одслужили војни рок а сада не желе да иду у туђе ратове иако им је земља нападнута јер војнички позив не доживљавају као свој.
Из прве руке са ратишта из Вуковара 1991. године могу да вам то потврдим када се јединице попуњавају од „обучених војника“ који су војску завршили пре 25-30 година и како смо за неке од њих морали да одвојимо праве војнике да их чувају да на нанесу штету. То су основни разлози зашто смо ми који смо учествовали у ратовима против обавезног служења војног рока јер тако одређујемо судбину нашој деци и потомцима да гину у неким туђим и бесмисленим ратовима а када се из њих врате израњаваних тела и душе сви ће заборавити на њих и њихове потребе ће бити сматране искључиво као терет за државу.
Они који заговарају идеју служења обавезног војног рока нису изашли са проценом колико ће деце приликом тих активности погинути а колико ће њих постати инвалиди о којима ће држава морати да води бригу до краја њихових живота и да издваја значајна средства. Ево 06.03.2024. године на вежбама НАТО-а погинуше два пољска војника припремају ћи се за рат против Русије. Да ли је за њихове породице тај рат окончан и да ли ће се ико сем породица сећати тих момака за пар месеци и чему та узалудна жртва а замислите тек да су они били позвани да служе војни рок и тако страдали.
Ово су само делови расправе за коју се спремамо да водимо са заговорницима обавезног служења војног рока. Биће ту питања како ћете децу политичара натерати да служе војску а како ћете их тек натерати да иду у неке будуће ратове када им ни очеви нису били позвани да бране Србију и народ али им то ништа није сметало да преузму управљање свим државним ресурсима и да се побрину да сва богатства ове државе буду њима на располагању а ми који смо бранили ту државу и народ данас молимо за мрвице и право на живот.
Надамо се да ће политичари који управљају земљом имати храбрости да чују наше аргументе против ове идеје и да саслушају наше предлоге како требе уредити систем одбране ове земље и народа а да не страда омладина и сиротиња јер је наш биолошки потенцијал за опстанак народа на минимуму и не смемо да жртвујемо ни један млади живот поготово не за бесмислене циљеве који нам се намећу.