ДОГОДИНЕ НА КОСМЕТУ

O феномену Косова у српству, косовском завјету, видовданској етици и самом Косовском боју, писали су са научног, историјског, религијског и филозофског аспекта бројини наши и  страни аутори свјетског угледа и гласа.

Већина од њих феномен Косова настојала је анализирати објективно и најчешће као универзалну појаву, која је значајна не само за српски народ, него и шире за укупну хришћанску цивилизацију и културу Европе.

Међутим, неки аутори, међу којима нажалост, и припадници српског народа, нијесу разумјели или нијесу хтјели да дубље сагледају суштину и трајну универзалну врједност феномена Косова у српству (Косовког завјета и видовданске етике). Они су овој појави прилазили прагматично и крајње упрошћено као једном од историјских догађаја који имају пролазну врједност. А неки су злонамјерно, тенденциозно и потцјенивачки Косовски феномен сматрали обичним митом, упроштено га сводећи на Косовску битку 1389. Они сматрају да је косовска трагедија, погибија свјета свијета младости и српског племства 1389, прерасла у митоманију смрти, односно да су Срби једини народ на свјету који слави свој пораз и масовно изгинуће. Оваква тумачења која су доминирала за вријеме комунистичке власти имају, поред осталог, злонамјерне политичке и идеолошке циљеве да би се обезвриједила окосница српске националне партиотске свјести, и оно што је вијековима српска национална светиња. Након трагичних искустава, које смо доживили последњих двадесет и нешто година, за жаљење је да таквих и сличних тумачења има и данас код не малог броја српских интелектуалаца и политичара. Реномирани интелектуалац, врсни новинар и уредник Милорад Вучелић се поводом тога с правом пита: „Одакле та потреба српским модерним политичарима да се упорно спрдају са небеском Србијом и Лазаревим избором. Ко их то и гдје научи! Нема школе и куће у којој се то могло научити. Школа стварно није магаре, како би рекли у Херцеговини, а важи подједнако и за Топлицу и за Шумадију и за било који део српства. Актуелно схватање реалности и стварности које демонстирају наши политичари је афирмација раинског подчињавања и стога је више него отужно,  када се они питају шта је у главама оних којима је слободарство највиша вриједност“

Косово је двјеста  година прије косовске битке 1389 било не само наша духовна колјевка, него колјевка и срце српске државности. Пуна два вијека Немањићи су на Космету имали преко десет престоних (предстолничких) мјеста (Призрен, Приштина, Пећ…) што је више него у било ком дијелу Србије и српских земаља после Косовске битке 1389.

Много прије косовске битке на косову је била већина српских културно историјских споменика који представљају бисере српског градитељства, умјетности и културе. Данас су неки од њих заштићени од УНЕСК-а као свјетске вриједности и уврштене су у свјетску баштину културе (Пећка патријаршија, Високи Дечани, цркве: Богородица Љелишка и Грачаница). У повељи која се налази у Високим Дечанима, („Дечанска повеља“) пише да је у 14. вијеку на Косову живило 98 одсто српског православног становништва.

Када је у питању сама Косовска битка 1389, погибија кнеза Лазара и већине елитне српске војске, српски народ предвођен својим православном црквом као трајним ослонцем је од почетка Лазарево жртвовање схватао као својеврсно жртвовање за Божију правду, православну вјеру, слободу и част народа и отаџбине и као примјер како се ваља жртвовати за те идеале. Све до данашњих дана то је усмено, писмено, а нарочито преко епске поезије и гусала преношено и усађивано у свијест и психу свим генерацијама Срба као Косовски завјет и Видовданска етика. Преношено је са кољена на кољено Лазарево приклањање „Царству небескоме“, његова чувена клетва и витешка етика жртвовања за узвишене идеале своје вјере слободе и части  народа ( „за крст часни и слободу златну“). Током историје та су схватања и примјери косовских јунака (Милош Обилић и други) дубоко ушла у свијест и душу сваког национално и духовно освјештеног Србина као трајни етички и витешки постулати. Тим примјером вјековима су се напајали наши нараштаји што је и доприњело да српски народ опстане кроз своју бурну историју и да у правом смислу те ријечи, постане историјски народ. Косовски завјет и видовданска етика су тако постали својеврсно јеванђеље српског народа. Двије године послије косовске битке српска православна црква је прогласила кнеза Лазара за свеца. Жртвовање кнеза Лазара за Божију правду, хришћанску вјеру и част свога народа у историји хришћанске цивилизације остаће као јединствен примјер духовне побједе хришћанске цивилизације. Ради тога многи косовску битку третирају као судбоносну Армагедон битку (откровење Јованово 16-18, Библија) и упоређују је са битком у Термопилском кланцу (480. године прије нове ере), битком код Поатиеја (732 године) и Куликовским пољем 1380.

Наша народна епска поезија, без премца у свјету, је на префињен и симболичан начин опјевала косовску трагедију (Косовски циклус епских пјесама-„Косовијада“) и преселила је у легенду.

„Илијада је значајна по свом широком епском оквиру, по љепоти описа, грандиозности и херојству јунака који су личили боговима или су сами богови, али је њен основни мотив отимачина, уврјеђено самољубље, подлост и преваре.

Док су у нашем епском косовском циклусу основни мотиви свјесно жртвовање за идеале хришћанске божије правде, слободе и витешког људског достојанства.

Многи блистави умови свјета: Гете, браћа Грим, Герхард Геземан и многи други научници, књижевници, историчари и филозифи, дивили су се и диве љепоти и универзалним етичким порукама, витешком кодексу људског живљења, жртвовања за узвишене идеале, подношења  мука у ропству и преживљавању српског народа у скоро немогућим условима за живот што је садржано у нашој епској поезији која се пјева уз гусле.

Енглеска научница Елизабет Хил је писала послије Другог свјетског рата: „Тај исти дух Косова је нагонио Србе да учине избор у 1914 години, један избор који је на крају створио Југославију, тај исти дух је нагонио Србе да учине свој избор и 27 марта 1941 године. Било је много Косова од 27. марта. Дух Косова који и данас живи и носи једну поруку за све нас не само за све Србе, све Југословене и све народе на Балкану – то је подстрек за све нас да не правимо компромисе, нити да правимо оно што је привремено, привидно, опортунистичко, него да се држимо по сваку цијену доживотно оних убјеђења за које је српски кнез Лазар жртвовао и свој живот. Ми сви одговарамо једни за друге и имамо заједнчку одговорност. Ми смо били по избору савезници у рату који се тек завршио али је наша заједничка дужност да осигурамо мир оживљавањем косовког духа. И уколико учествујемо у оживотворењу овог духа, утолико ће бити већи и трајнији наш допринос духовној реконструкцији Европе“.

А чешки писац Јозеф Холичек у вези српског судбоносног опредјелења, односно косовске-лазаревске дилеме измедју царства земаљскога и царства небеског написао је: „Српски народ, одричући се царства земаљског“ а остајући верни царству небеском, показао се као народ који посједује огромну силу идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видјети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу коју му је провидност уделила, а да би остварио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања“.

Академик Рајко Петров Ного, један од најбољих живих познавалаца наше епске народне поезије и феномена Косова, је написао: „Све су наше јуначке пјесме о Косову. Оне преткосовске косово слуте, оне послије косово памте као усудно мјесто са којег се из моћи и сјаја немањићког падало у таму ропства. Уз гусле је јуначка пјесма косовску битку била пет вјекова. Гусларев сан о слободи и јесте небеско царство. Оно није на небу већ у поезији“ И додаје „наша повјесница и народна пјесмарица окупила се у јединствену рапсодију. Стожар те рапсодије је: „На убаву на пољу Косову – грдном судилишту – како вели Његош…“

Ного, луцидно, на само њему својствен начин, истиче стихове чија актуелност је убитачно очигледна:

„Цареви се отимљу о царство,

међу се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи“.

 

И пророчки констатује: „Ови су стихови јамачно пролог косовској трагедији и „пошљедњем“ времену. Закон је погажен, силни од силнијих у цркву коње нагоне и канџијама читају књиге староставне. Са немоћним свирепи, а пред моћним понизни ови су бабови чауши и звекири, достојни вјесници надолазеће „тмуше азијатске…

Косовски завјет и уопште косовски феномен у српству, без обзира на разна објашњења и претензије појединих аутора, да ове феномене апсолвирају, они и даље остају тајна увијена у енигму. Чини се да је то понајбоље рекао др Марко С. Марковић:”Успомена на Косово је неки освештани бол нешто што из даљине обасјава својим величанством и уједно испуњава груди неизрецивом надом. Сам помен Косова довољан је да Србина потресе до дна душе….

Постоји тајна Косова. Читава српска иторија није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу.

Увек ће нам ту нешто остати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.

Трагична и горка искуства, које је доживио крајем двадесетог и почетком двадесет првог вијека, српски народ судбински опомињу да обнови и пробуди оно историјско памћење које ће му помоћи да се чвршће уједини у народну цијелину, цивилизацијски превазилази досадашње заблуде, илузије и посебно међусобне кобне подјеле и свађе; и на истинским светосавским темељима отаџбинског родољубља гради своју будућност достојну историјског народа. Најновија искуства су управо непобитно потврдила да је све што смо градили мимо темеља светосавља пропало и нестало.

Окупацијом и насилним измјештањем територије Космета из састава наше отаџбине Србије и проглашавањем Косова државом од стране најекстремније терористичке организације у Европи (ОВК), српски народ и држава су се, по ко зна који пут, нашли пред големим искушењима и изазовима. Поново нам је, силом без преседана у историји и дипломатскм калкулацијама,  наметнута „Косовска битка“, коју готово непрекидно водимо преко шесто година. Она се тренутно одвија на поприштима наших срца, у нашим душама и нашем интелекту. Зато нам је сада, више него икада у историји, поред свијетлих образа и јуначких срца, потребна и сва досадашња државничка и политичка мудрост, дипломатска способност и посебно искрено хришћанско покајање за наша „смртна сагрешења“.

Тешкоће са којима смо суочени, стицајем неповољних исторских околности, можемо превазићи само отклањањем наших властитих слабости, заблуда и грешака. Покајање и дубљи, унурашњи обарачун са самим собом, требају бити подстрех за нови почетак и узлет. На то нам је својевремено указивао свети владика Николај Велимировић. Наводимо дио његовог апела, који је више него актуелан за данашње стање:

“Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубљви према људима и поглед свој избистрити. (….). Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви (….). Ми морамо скренути нашу пажњу са министарстава – власти, на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од сваког од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима и критикујемо друге, док о себи мало говоримо и себе ни мало не критикујемо. Код нас, нажалост, нико не говри: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин – Србија би се препородила за три дана и за три године била би срећна, и ми би смо сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом (….). Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо”.

Славна и мученичка историја српског народа је у многим аспектима сама по себи мит, и њено додатно величање или омаловажавање, без обзира на мотиве, наноси несагледиву штету српском народу. Као и сви народи свијета и Срби имају мана које су по много чему специфичне и, нажалост, могу бити погубне. Њихово отклањање и превазилажење, на узлазној траси историје, услов је не само његовог даљег напретка, него и опстанка као историског народа. За српски народ, међутим, као да важи она цинична Хегелова опаска, да једино што се може из историје научити јесте то да се из ње не може ништа научити. Историја је, ипак, најбоља учитељица живота, од које поготово српски народ има шта да научи и чиме да се поноси.

Када је у питању Космет (Косово) требамо увијек имати на уму чињеницу да Косово није само дио или област територије наше отаџбине Србије, већ прије свега и изнад свега, свети завјет да без смрти нема враскресења што су у аманет оставили кнез Лазар и славни косовски витезови свим поколењима васколиког Српства до краја времена.

Свети Косовски завјет је генетска основа и код нашег националног бића, “чистилиште  наше савјести и непресушни извор најузвишенијих надахнућа”. Он се, међутим, не стиче само рођењем и српским поријеклом, већ искључиво опредјељењем, духовним и националним освјешћењем. На том плану потребно је да се стрпљиво и упорно ангажују све државне институције, интелектуалци, наша црква и сваки појединац, како је то у своје вријеме неуморно радио Свети Сава учвршћујући православну вјеру у српском народу и настојећи да код њега развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Јер, „Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више: она је отаџбина великог народа“ (академик Драган Недељковић)

Национално и духовно освјешћењи, привржени  идеалима слободе и правде, надахнути светим косовски завјетом, с вјером у Бога и Српство, и Косово ће у сваком погледу остати Србиново. “Није све пропало када пропало све је.”- како је изразио суштину нашег оптимистичког менталитета пјесник Рајко Петров Ного:

Немамо право на песимизам!

Оптимизам је обавеза свију нас!

Док к`о Срби постојимо

Пред Богом се заклињемо

Вратићемо земљу Свету

Догодине на Космету!

За најузвишенија дјела никада нису постојали повољни услови!

Ријеч имају дјела!

мр Вртикапа М. Вукота

ПРИЛОЗИ

  1. Писмо Франца Вебера српском народу

5. јули 2006.

 

”Драги Срби,

Косово је Србија! Косово је део саме суштине и душе Србије. Косово, то није само историјски и легитимни део прелепе земље Србије, то је Србија као отаџбина, као цивилизација и као судбина. Србе не одређује ни раса, ни језик, ни вера. Одређује их слављење косовског жртвовања 1389. То слављење се изразило кроз јединствену епску поезију, која је толико узбудила Гетеа и целу генерацију европских романтика.

Српско Косово, прожето чудесним црквама и манастирима, беше небеска капија. То богатство се у Европи може поредити само са Тосканом, Анжуом, Бургоњом или Светом Гором.  С тога, и предаја Косова не представља само политички пораз, већ и одрицање од свих темеља европске цивилизације.  Запањени смо и ојађени Европом која се тако хладно, из кукавичлука или равнодушности, одрекла тог жаришта своје цивилизације.

Преко 150 православних светиња порушено је на Косову откако је та област под међународном администрацијом. Толика недела ни Турци никад нису починили! Какве ли срамоте за НАТО, какве ли срамоте за Уједињене нације!

Као заштитник природе и културе, ја сам се потрудио, после одбране светилишта у Делфима, да скренем пажњу света на судбину косовских манастира. Те светиње би требало да буду под приоритетном заштитом УНЕСКА. Али ”међународна заједница” која се толико узбудила када су Талибани срушили камене Буде, остала је глува пред нашим вапајима!

То значи само једно: да је Косово духовна ствар, а духовне ствари сметају онима који нам припремају свет  заснован на потрошњи и задовољавању најнижих побуда. Непристајмо на свршени чин! Бранимо, упорно бранимо бранимо Косово! Бранимо га не само из љубави према Србији, већ и из љубави према Европи  и њеној цивилизацији.

Косово је отето од Срба, то цео свет зна, помоћу свирепог и некажњеног бомбардовања, које од те покрајине направило депонију нуклеарних отпада. Од тога и сами НАТО војници данас умиру. Ништа мање страшно и забрињавајуће: Косово је од 1999. препуштено терору мафије која је ту створила упориште шверца дроге, тероризма и проституције.

Косово са кога су протерани Срби постало је црна рупа Европе!

Тврдим и прокламујем: у интересу основних вредноасти Европе, хитно је да се Косово врати српском народу. Суживот с албанском већином је могућ. Решења постоје. Али никако се не смемо, како то чини она слепа Европа, мирити са свршеним чином и жмурити пред неправдом и насиљем!

  1. Живело Косово! Живела културна и духовна ризница Европе!”

  1. Владика др Николај Велимировић

“Све је свето и честито било…”

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењенакрстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти,  то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чк ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

 

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамопобјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

 

Победа христољубивих ученика, а не пораз љубитеља царства земаљскога

 

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што претци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи:“Рђом коп’о док му је кољена!”

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

 

  1. Антоније Ђурић

„Косово је душа Србинова“

 

,,Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство.

Косово је непресушни духовни кладенац, који преци оставише својим потомцима, да их надахњује снагом и истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти – увек изабрали смрт као вечни живот,  као вечно трајање, као Царство Небеско.

И би уторак, дан петаести (двасетет осми), месеца јуна, лета Господњега 1389.

И би Видовдан.Дан туге и поноса. Дан пада и славе. Дан смрти и у истом дану час васкрсења.

И пре Видовдана најезда турска би неукротива: огњем и мачем, неправдом и насиљем прокрчише себи пут на запад. И жеља им неукротива: да све хришћанске народе поробе, слободну Европу у тамницу претворе…

Могао је Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме одрекне право свом народу на име и слободу, на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су се томе путу приклонили косовски јунаци, сачували би свој живот и своје земаљско благо, али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом. Да су тако учинили, никад српски народ не би имао црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук Станка, ни Мркоњића у Невесињској пушци, не би било ни Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике у српских ђака ни њихових професора у крагујевачком октобру. Не би било ни гусала. Ни српског имена. Ни Косова.

Честити Кнез и његова војска учинише овај дан вечним. Косовски бој својим сјајним примером засени земаљсу куглу. И прихвати народ Српски борбу без страха, и без вапаја, и без уздаха свестан да живот   даје за слободу свету.

И би Видовдан, дан у коме изгибе цвет српски, све што се у народу сматрало бољим и узоритијим паде на бранику отаџбине.

И црвени божури из крви њихове никоше.”

  1. Владимир Дворниковић

Видовдански култ као етнопсихолошки и религиозни феномен

 

,,Најизразитију национално-државну функцију испунила је међу Јужним Словенима српска православна црква. Религиозност и црквеност Немањића била је у исти мах и њихова државотворност. Кичма српске државности остала је у тој националној цркви и онда када је државу стигла турска катастрофа. Уз најтеже кризе (укидање Пећске патријаршије, сеобе народа са свештенством), та је црква преживела и четири века турског ропства. Али, морала је да прође један нарочити процес прилагодјавања. Поред црквеног хришћанства сам народ, од часа државне катастрофе, ствара свој засебан култ, нови живи облик хришћанства. Религија и психологија самоодржања нашле су се тесно приљубљене једна уз другу. Од 1389 г. јавља се косовски култ, у суштини религиозни феномен. Тај култ требало је да духовно премести столећа празнине у националном и државном континуитету. Видовдански култ је јединствен пример заштите функције религије у животу народа; само историјска катастрофа могла је неким нарочитим процесом подсвеснога духовнога реагирања створити такав спонтани култ. Без аутора и покретача, без форме и закона, створено је једно дубоко веровање, чудан култ смрти и пораза, али са позитивном динамиком за нови живот. Култ смрти, у име живота.

Колико је тај култ жив и непосредан, у души, а не у форми и церемонији, види се из јединственог призора кад су српски војници 1912. године стигли на Косово и са сузама узбуђења поскидали капе, „као по команди“, пише Масарик, помињући тај тренутак у својим „Словенским проблемима“.

Ако заокружимо погледом по светској историји и потражимо паралелу нашем косовском култу, онда тек видимо да је тај култ један необичан и ретко интересантан појав, још увек необјашњен, али толико затрпан реториком и фразама да нисмо доспевали ни да се над њим замислимо и психолошки зачудимо.

 

Култ смрти и вера у загробни живот оријенталног је порекла. Косовска легенда којом је обавијен један историјски догадјај или период, у суштини и многим детаљима и није друго до национализована Христијада. Жртва-физичка смрт; пад овосветски за узнесења издаје на последњој вечери. Хришћанско веровање постаје драмом и борбом. Жртва треба да донесе плода, она мора и да се потврди. Али како? Зар по хришћанском пауку-тек на другом свету? Зар негација овог живота? Не, ту сад даје косовски култ оно специфично своје. Иако се светитељ лазар „небеском приволео царству“, његова жртва, са осталим јунацима, доноси нов живот. Мистериј тога култа оснива се на једном дубоком закону контраста: Сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот!“ Смрт је подстрек живота.

Многе су државе и нације пропадале без трагичног осећања свога пада. Срби су својим душевним органом за историјски трагизам и религиозно-етичким памћењем своје катастрофе показали да своју историју осећају пуном одговорношћу као морални субјекат и свесно колективно историјско лице. Кајање, свест сопствене кривице и заслуженог унижења, давало је подстрека за дизање и нови почетак. Ово је главни и најдубљи морални елеменат косовског култа; освета душманину не исцрпљује сву психолошку суштину косовског култа. Тај култ је пре свега једно дубље, унутрашње, обрачунавање са самим собом.”

 

  1. Иво Андрић

„Ова је драма почела на Косову”

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је правда на Косову изгубљена“, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих тих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је ”лафе” претворила у ”ратаре”, оставивши им у души „Страшну мисао Обилића“, да тако живе разапети измедју своје ’ратарске’ рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтисенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима радјало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“.

 

  1. Владика Николај Велимировић

 

Српски народ као Теодул

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само  нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догадја, добро или зло, догадја им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

СРБСКА СУДБИНА: КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДА ЗЛАТНА

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без судјена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и слве. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобадјати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо простро крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

СЛУЖБА ХРИСТУ – СМИСАО СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је ибо истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те осовне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Зог тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослободјења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мадјарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних стрешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако медју вамаи [као медју незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је медју вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, медјутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије сваког асина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се укућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију медју ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврдјује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврдјује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

 

НЕМАЊА – РОДОНАЧЕЛНИК СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају наџивети се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници.Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул –  слуга Божји – и као мченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој родјеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао прд тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио да свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

ТЕОДУЛИЈА ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да додје Сава, његов најмладји син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично из оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јевандјелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсредјене у личности владара.

19. Каква је разлика измедју теократије и теодулије? Као измедју наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шенф или шах, носилац божанске власти.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога“, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Дјурадј Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,

И служити Богу с радошћу, не с тугом?

Кад се и Син Божји из очевог крила,

Господар свих твари и небеских сила,

Спустио на земљу да људима служи

И да пример службе драговољне пружи.

Прерушен у тело и у сиромаха,

Слуга без одмора, слуга без предаха,

Он и ноге пере рибарима знојне,

Нахрани, исцели, поучи безбројне.

Цар царева тако, а грешници како?

Да до власти додје, и то брзо, лако,

Да се хвале влашћу, да се надимају

И да ближњим својим за врат ногом стају –

То је њихов програм, то њихова сврха,

Живот им је цео за сујетом трка.

О Исусу славни, службом прослављени,

Све људе на службу чудесно покрени.

Ко год Теби служи, не хвата га рдја,

Пун је Твоје силе, пун је милосрдја.

За цара и краља и свакога смртнога

Највеће је звање – раби Христа Бога.

 

ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ СРБИМА

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и градјански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такодје да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уредјења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уредјивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

мр Вртикапа М. Вукота

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *